G A L E R I J A
S A V R E M E N E
U M E T N O S T I
S A V R E M E N E
U M E T N O S T I
Pregled izlozbi u 2014. po izlozbenim prostorima
(kliknuti na sliku)
(kliknuti na sliku)
SLIKARSTVO
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
G A L E R I J A S A V R E M E N E U M E T N O S T I
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
G a l e rijski prostor Salon 77. Ovaj prostor se naalazi u centru stare niske Tvrdjave.
Povrsine oko 100 kvadratnih metara ovaj prostor je odredjen za eksperimentalnu scenu likovnih desavanju nasih prostora kao i za izlagacku aktivnost
mladjih generacija umetnika. Osim toga prostor je atraktivan i za niz drugacijih likovnih izlozbi koje se izdvajaju svojim osobenim nacinom prezentovanja.
Prostor je nekada bio stara dzamija pa je svojim arhitektonskim vrednostima i unutrasnjom visinom od skoro 10 metara izuzetno pogodan za koncerte i akusticke
predstave.
Povrsine oko 100 kvadratnih metara ovaj prostor je odredjen za eksperimentalnu scenu likovnih desavanju nasih prostora kao i za izlagacku aktivnost
mladjih generacija umetnika. Osim toga prostor je atraktivan i za niz drugacijih likovnih izlozbi koje se izdvajaju svojim osobenim nacinom prezentovanja.
Prostor je nekada bio stara dzamija pa je svojim arhitektonskim vrednostima i unutrasnjom visinom od skoro 10 metara izuzetno pogodan za koncerte i akusticke
predstave.
S A L O N 7 7 2 0 1 4
Branko Sujić, fotografije, 20. mart - 01. april 2014.
Branko Sujić je diplomirao na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, a potom i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu - odsek kamera. U periodu od 2000. do 2007. godine bavi se pedagoškim radom kao voditelj kreativnih radionica za decu predškolskog i školskog uzrasta: Dečja umetnička škola, Animacija za decu i Vajarski studio.
Godine 2008. osnovao je školu fotografije Fotografija kao sredstvo komunikacije u Domu kulture Studentski grad. Godine 2011. je radio kao voditelj radionice Prošlost, budućnost... Letnje umetničke škole Istok je zapadno od zapada u okviru programa Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Kao reditelj, direktor fotografije i kompoziting artist radi na postprodukciji polučasovnog filma Ozon koji je finansijski podržan od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda i Filmskog centra Srbije.
Godine 2013. održao je prvu samostalnu izložbu fotografija u Galeriji Doma kulture Studentski grad, a potom, iste godine, izložbu fotografija (kombinovana tehnika), u Galeriji Grafički kolektiv
.
Trenutno pohađa doktorske umetničke studije i radi kao docent na nastavnim predmetima Filmska slika i Fotografska slika na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Slobodan Radojković
Godine 2008. osnovao je školu fotografije Fotografija kao sredstvo komunikacije u Domu kulture Studentski grad. Godine 2011. je radio kao voditelj radionice Prošlost, budućnost... Letnje umetničke škole Istok je zapadno od zapada u okviru programa Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Kao reditelj, direktor fotografije i kompoziting artist radi na postprodukciji polučasovnog filma Ozon koji je finansijski podržan od strane Sekretarijata za kulturu grada Beograda i Filmskog centra Srbije.
Godine 2013. održao je prvu samostalnu izložbu fotografija u Galeriji Doma kulture Studentski grad, a potom, iste godine, izložbu fotografija (kombinovana tehnika), u Galeriji Grafički kolektiv
.
Trenutno pohađa doktorske umetničke studije i radi kao docent na nastavnim predmetima Filmska slika i Fotografska slika na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Slobodan Radojković
Tatjana Kojić Čehić, grafike, 01. - 15. april 2014.
Tatjana Kojić Čehić rođena je 1984. godine u Beogradu. Od 2004 do 2009. studira u Veneciji a od 2009 do 2011. godine u Rimu. Diplomirala je na Accademia di Belle Arti u Veneciji u klasi profesora E.Comencini i profesora A.Grazzi. Nakon toga završila je master studije na katedri grafike na Accademia di Belle Arti u Rimu u klasi profesora M.Arduini. Njen umetnički opus obuhvata korišćenje različitih medija: video umetnost, video instalacija, grafika, crtež, kolaž.
Trenutno živi i radi u Beogradu.
Izložba koja će biti otvorena u Salonu 77 obuhvata instalaciju sa grafikama koje na svojevrstan način predstavljaju reminiscencije na proteklo vreme. Kompleksan umetnički angažman Tatjane Kojić Čehić predstavlja primer studioznog pristupa jednoj temi. Lični prostor, vreme emotivne vezanosti za jednu sredinu i iskustveni odnos prema izvesnim književnim delima tematska su osnova radova koji čine ovu izložbu. Višeslojnost informacija i poruka svedoče o intenzivno proživljenom prošlom vremenu. Postavka koja je koncipirana kao listanje intimnog dnevnika nagoveštava senzibilitet umetnice i svu delikatnost razotkrivanja tananih tragova jednog vremena. Potreba da sačuva uspomene, Tatjanu Kojić Čehić legitimiše kao umetnika kojem je bliska poetika sećanja. U tom smislu ona neguje estetiku čistog izraza. Jasan koncept po kome se memorabilije čuvaju u drvenoj kutiji, mogu se pregledavati listanjem i na kraju zaklopiti, govore o značaju ovog važnog segmenta za umetnicu. Kutije su u isto vreme i pokretni predmeti koji su stalno sa vlasnikom i koji se uvek mogu dopunjavati.
Slobodan Radojković
.
Trenutno živi i radi u Beogradu.
Izložba koja će biti otvorena u Salonu 77 obuhvata instalaciju sa grafikama koje na svojevrstan način predstavljaju reminiscencije na proteklo vreme. Kompleksan umetnički angažman Tatjane Kojić Čehić predstavlja primer studioznog pristupa jednoj temi. Lični prostor, vreme emotivne vezanosti za jednu sredinu i iskustveni odnos prema izvesnim književnim delima tematska su osnova radova koji čine ovu izložbu. Višeslojnost informacija i poruka svedoče o intenzivno proživljenom prošlom vremenu. Postavka koja je koncipirana kao listanje intimnog dnevnika nagoveštava senzibilitet umetnice i svu delikatnost razotkrivanja tananih tragova jednog vremena. Potreba da sačuva uspomene, Tatjanu Kojić Čehić legitimiše kao umetnika kojem je bliska poetika sećanja. U tom smislu ona neguje estetiku čistog izraza. Jasan koncept po kome se memorabilije čuvaju u drvenoj kutiji, mogu se pregledavati listanjem i na kraju zaklopiti, govore o značaju ovog važnog segmenta za umetnicu. Kutije su u isto vreme i pokretni predmeti koji su stalno sa vlasnikom i koji se uvek mogu dopunjavati.
Slobodan Radojković
.
Slavica Dragosavac ''Manifesto'', 17.april - 06. maj 2014.
Izložbu Manifesto čine fotografije i stari filmski plakati na kojima je intervenisano. Ovi radovi su nastali na složenim odnosima umetnosti i dizajna, pa je u razlaganju tih odnosa moguće i njihovo tumačenje. Od razmišljanja savremenog filozofa Borisa Grojsa da umetnost nije ništa drugo nego neuspeli ili disfunkcionalni dizajn polazi pr Milan Popadić u anlizi ciklusa ManifestoSlavice Dragosavac.
Slavica Dragosavac je diplomirala i magistrirala Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, oblast Grafički dizajn i Grafika.
Specijalizirala 1992. godine, kao stipendista Vlade Republike Italije u Rimu.
Radi kao vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku Grafički dizajn, na predmetu Plakat.
Tokom profesionalnog rada je realizovala veliki broj projekata vezanih za kulturu i tržišno komuniciranje. Izlagala je na više od 50 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Radila je kao art direktor u agencijama Saatchi & Saatchi i McCann Erickson, u Rimu, i kao kreativni direktor u agencijama Ogilvy i Draft FCB, u Beogradu. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a od 1990. godine.
Milan Ristić
Slavica Dragosavac je diplomirala i magistrirala Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, oblast Grafički dizajn i Grafika.
Specijalizirala 1992. godine, kao stipendista Vlade Republike Italije u Rimu.
Radi kao vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu, na odseku Grafički dizajn, na predmetu Plakat.
Tokom profesionalnog rada je realizovala veliki broj projekata vezanih za kulturu i tržišno komuniciranje. Izlagala je na više od 50 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Radila je kao art direktor u agencijama Saatchi & Saatchi i McCann Erickson, u Rimu, i kao kreativni direktor u agencijama Ogilvy i Draft FCB, u Beogradu. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a od 1990. godine.
Milan Ristić
Igor Stepančić '33 Autoportreta'', 08 - 21. maj 2014.
Igor Stepančić je diplomirao i magistrirao na slikarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Kao stipendista Bristish Councila-a boravio je na Edinburgh College of Art u okviru poslediplomskih studija. Izlagačku aktivnost započinje 1984, a samostalno izlaže od 1985. godine kada postaje član ULUS-a. Izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji (Salon muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Galerija ULUS-a, Narodni Muzej u Beogradu...) i inostranstvu ( 48. Bijenaele u Veneciji, Neue Galerie u Gracu, Grand palais u Parizu, Ars Electronica u Lincu kao i u Londonu, Edinburgu, Vankuveru, Trstu, Zagrebu, Sidneju, Ljubljani).
Umetnička aktivnost Igora Stepančića odvija se kroz klasične (crtež i slika) i proširene medije (murali, instalacije, video radovi) a pripada domenu neokonceptualne prakse. Svoje samostalne izložbe umetnik uglavnom koncipira i realizuje kao posebno osmišljene tematske i vizuelne celine. Tako izložbom u Nišu kroz formu svojevrsne hronike vlastitog života u periodu od 1975. do 2014. autor zapravo tretira pitanje spoznaje i analize sopstvene datosti. Izložbu čine 33 dela rađena kombinovanom tehnikom. Svaki od radova počiva na sadejstvu tri elementa: samog portreta, linearne arabeske i štampanog tekstualnog zapisa ličnog kataktera kao referentnog iskaza o životnim dešavanjima, iskustvima i osećanjima u određenoj godini. Autoportreti rađeni po sećanju, fotografijama ili neposredno pred ogledalom svedoče o promeni fizičkog lika autora, ali i o menama emotivnih stanja, duha i karaktera. Ali Igor Stepančić pored spoljnih odnosno manifesnih karakteristika vlastitog lika ide i korak dalje. Uz svest da se apriorna datost nalazi u genetskom kodu koga dobijamo rođenjem, on svoje portrete radi na staklenim laboratorijskim pločicama tinkturom koja sadrži i ćelije sa ličnim DNK materijalom, stoga su njegovi autoportreti najkompleksniji mogući portreti ličnog identiteta.
Svođenjem lika na minijaturni znak gotovo ornament, crtačkom arabeskom u donjem levom uglu svakog rada, repeticijom od 33 puta poput svojevrsne mantre ili molitve, izložba na poseban način komunicira sa samim izložbenim prostorom koji je nekadašnja džamija.
Milica Todorović
Umetnička aktivnost Igora Stepančića odvija se kroz klasične (crtež i slika) i proširene medije (murali, instalacije, video radovi) a pripada domenu neokonceptualne prakse. Svoje samostalne izložbe umetnik uglavnom koncipira i realizuje kao posebno osmišljene tematske i vizuelne celine. Tako izložbom u Nišu kroz formu svojevrsne hronike vlastitog života u periodu od 1975. do 2014. autor zapravo tretira pitanje spoznaje i analize sopstvene datosti. Izložbu čine 33 dela rađena kombinovanom tehnikom. Svaki od radova počiva na sadejstvu tri elementa: samog portreta, linearne arabeske i štampanog tekstualnog zapisa ličnog kataktera kao referentnog iskaza o životnim dešavanjima, iskustvima i osećanjima u određenoj godini. Autoportreti rađeni po sećanju, fotografijama ili neposredno pred ogledalom svedoče o promeni fizičkog lika autora, ali i o menama emotivnih stanja, duha i karaktera. Ali Igor Stepančić pored spoljnih odnosno manifesnih karakteristika vlastitog lika ide i korak dalje. Uz svest da se apriorna datost nalazi u genetskom kodu koga dobijamo rođenjem, on svoje portrete radi na staklenim laboratorijskim pločicama tinkturom koja sadrži i ćelije sa ličnim DNK materijalom, stoga su njegovi autoportreti najkompleksniji mogući portreti ličnog identiteta.
Svođenjem lika na minijaturni znak gotovo ornament, crtačkom arabeskom u donjem levom uglu svakog rada, repeticijom od 33 puta poput svojevrsne mantre ili molitve, izložba na poseban način komunicira sa samim izložbenim prostorom koji je nekadašnja džamija.
Milica Todorović
Penzos gerila Stevana Kitića', 20. maj 04. jun 2014.
Svoj doživljaj stvarnosti ili okruženja umetnik često puta zasniva na ambivalentnim osećanjima i artikuliše ga kroz kritički ili racionalan odnos. Stevan Kitić pripada grupi malobrojnih stvaralaca koji svoj poetički koncept vezuje za sadržaje koji dotiču odnose generacija i prirodnih razlika među njima. Svojim radovima iz ciklusa provokativnog naziva Penzos gerila legitimiše se kao aktivni tumač ove uvek aktuelne teme.
Neminovnost smene generacija činjenica je koja u manjoj ili većoj meri dotiče svakog pojedinca a stav prema ljudima u poznom životnom dobu podrazumeva poštovanje i posebnu pažnju. Senzibilna i pronicljiva zapažanja koja Stevan Kitić iznosi u svojim radovima nastalim u okviru Penzos ciklusa skreću pažnju na starije sugrađane koje susrećemo svakoga dana. Oni su naši očevi, rođaci i prijatelji, komšije ili poznanici i često mislimo da pripadaju svetu čije je vreme odavno isteklo. Ipak, iako su deo neprekidnog životnog ciklusa oni su živi, možda i više nego što mislimo. Neretko i primetimo da ljudi takvog, starog kova nema više i da su ostali samo pojedini... O tim preostalim žilavim, kako autor kaže starcima, govori ova izložba. Međutim, pristiže i nova generacija umirovljenika koji su svojevrsna gerila, Penzos gerila. Stevan Kitić ih prepoznaje, zagleđuje, analizira, simpatiše, a početna simpatija prerasta u angažovani stav, opomenu.
Svojevrsni iskorak iz tradicionalnih okvira ogleda se i u stilskoj orijentaciji poetike Stevana Kitića. U teoretskoj i estetskoj osnovi ovih slika sublimirana su pređašnja iskustva ali je načinjen i izvestan pomak od klasične slike ka slici - objektu. Reminiscencije u znakovnim sadržajima su diskretno dozirane na način koji samo nagoveštava ideološka znamenja prošlih vremena.
Konačno, čini se da je razumevanje esencijalnih životnih pitanja i empatija koju umetnik oseća prema gerili presudno određuje njegove trenutne umetničke koordinate. One su jasne i predstavljaju, pomalo resku ali iskrenu refleksiju jedne generacije.
S Radojković
Neminovnost smene generacija činjenica je koja u manjoj ili većoj meri dotiče svakog pojedinca a stav prema ljudima u poznom životnom dobu podrazumeva poštovanje i posebnu pažnju. Senzibilna i pronicljiva zapažanja koja Stevan Kitić iznosi u svojim radovima nastalim u okviru Penzos ciklusa skreću pažnju na starije sugrađane koje susrećemo svakoga dana. Oni su naši očevi, rođaci i prijatelji, komšije ili poznanici i često mislimo da pripadaju svetu čije je vreme odavno isteklo. Ipak, iako su deo neprekidnog životnog ciklusa oni su živi, možda i više nego što mislimo. Neretko i primetimo da ljudi takvog, starog kova nema više i da su ostali samo pojedini... O tim preostalim žilavim, kako autor kaže starcima, govori ova izložba. Međutim, pristiže i nova generacija umirovljenika koji su svojevrsna gerila, Penzos gerila. Stevan Kitić ih prepoznaje, zagleđuje, analizira, simpatiše, a početna simpatija prerasta u angažovani stav, opomenu.
Svojevrsni iskorak iz tradicionalnih okvira ogleda se i u stilskoj orijentaciji poetike Stevana Kitića. U teoretskoj i estetskoj osnovi ovih slika sublimirana su pređašnja iskustva ali je načinjen i izvestan pomak od klasične slike ka slici - objektu. Reminiscencije u znakovnim sadržajima su diskretno dozirane na način koji samo nagoveštava ideološka znamenja prošlih vremena.
Konačno, čini se da je razumevanje esencijalnih životnih pitanja i empatija koju umetnik oseća prema gerili presudno određuje njegove trenutne umetničke koordinate. One su jasne i predstavljaju, pomalo resku ali iskrenu refleksiju jedne generacije.
S Radojković
"Arhiviranje Beograda", izložba fotografija Vladana Sibinovića, 07 - 21. oktobar.
Ciklus fotografija Arhiviranje Beograda nastao je kao analiza ideje progresa i nekadašnjeg graditeljskog i građanskog poleta u kreiranju delova arhitektonskih i urbanističkih celina glavnog grada Srbije, sa njihovim propadanjem i nestajanjem kao epilogom. Zapravo, Vladan Sibinović, fotografišući zatečeno stanje sa naslagama ličnih i kolektivnih tragova, prisećanjem na „put napretka“ intonira i ponekad, gotovo postapokaliptične scene nalik filmskim. Ali projekat koji, kako sam primećuje, započinje kao kritika društvu zadobija jednu potpuno drugu dimenziju: „Okružen mnogobrojnim informacijama i zaglušujućim zvukovima sveta današnjice najednom sam dospeo u tišinu... gde mrtvi industrijski proizvodi ponovo oživljavaju u igri s apsolutnim, s beskonačnim.“. Ovde ne možemo da se ne zapitamo- da li ova dela ljudskog rada i nastojanja možda ispunjuju svoj puni potencijal upravo propadanjem, plastičnim pokazivanjem razmene materije, kosmičkim odgovorom svakodnevice začuđenima, na kraju, serijom fotografija sa potkom univerzalnijom od balkanske.
Za GSLU
Milan Ristić
Za GSLU
Milan Ristić
|
|
|
|
|
|
|
|
|
U svom dosadašnjem umetničkom kretanju, od stupanja na scenu, drugom polovinom 90-ih godina, do danas, Nebojša Milošević je od radova obojenih zvukom i atmosferom urbanih džez klubova došao do serije trezveno crtanih pleksusa. Bio muški ili ženski, u kontekstu polova, seksa, moći, trofeja ili globalnog internacionalnog mozga, koji radi na ventil, zapravo, sve je to jedan isti pleskus, civilizacijski, koji trpi od sopstvene pesnice.
Milošević je, dakle, od slika u biti nadrealističke provenijencije, preko printova kolaža (pokazanih bečkoj publici) još tada kritičkog stava prema društvenoj i ličnoj stvarnosti, i grafika rađenih klasičnim tehnikama, stigao do radova po kojima se lako prepoznaje u našoj sredini. Noviji Miloševićevi crteži sežu do tradicije avangarde i odražavaju donekle preduzet konceptualni pristup.
Crtež je ta disciplina od koje Milošević ne odstupa praktično ni u jednoj fazi svog rada, čak ni kada je neki drugi medij zadati okvir, Crtež on najdoslednije neguje u svom umetničkom postupku, od ranih radova, neposrednije likovnosti - u smislu gesta i kompozicionog ustrojstva, do novog crteža konstruktivnog sklopa, rađenog ručno - akrilikom, ali u dosluhu sa vizuelnom posebnošću sveta predstava nastalih posredstvom visokih tehnologija. Time, autor, pored demonstracije čistog i pismenog likovnog ustrojstva celine, zapravo, napušta likovnost u njenom tradicionalnom smislu i boravi u sferi konceptualnog stvaralaštva, gde je glavno sredstvo - misao, aktivirana i usmeravana kroz simbole i elemente pozajmljene od dizajna, advertajzinga i repertoara medicinskog sadržaja. Na taj način, Milošević ostaje dosledan još jednoj konstanti u svom radu a to je kritička reakcija na svet i okruženje.
Ciklus „Pleksus” nadovezuje se na prethodnu seriju crteža pod nazivom “Displej te gleda”, a ovaj na radove objedinjene i pokazane na izložbama: “El electrico“, „Pleasure & Muerte“ i „Weltschmerz“. Posle displeja, koji nam nudi čitav „svet na dlanu”, a, zapravo, nas udaljava čak i od onoga što nam je na dohvat ruke i, naravno, od bližnjih, a time i od nas samih, u fokusu je splet ganglijskih živaca poznat - Pleksus. On signalizira, demaskira, ali i sadrži, samo naizgled daleku, klicu rešenja
.
Izdizajniranost crteža sa nešto akcenta datog drugačijim načinom, preostalim iz ranijih vremenena, adekvatna je osnova narativu. Milošević racionalnim, redukovanim pristupom, direktno-indirektno predočava odnose psihe i racija i nadasve, uvek prisutnog i najiskrenijeg pleksusa, tu u blizini našeg pupka i pupka čovečanstva.
Ljubica Jelisavac - Katić
Milošević je, dakle, od slika u biti nadrealističke provenijencije, preko printova kolaža (pokazanih bečkoj publici) još tada kritičkog stava prema društvenoj i ličnoj stvarnosti, i grafika rađenih klasičnim tehnikama, stigao do radova po kojima se lako prepoznaje u našoj sredini. Noviji Miloševićevi crteži sežu do tradicije avangarde i odražavaju donekle preduzet konceptualni pristup.
Crtež je ta disciplina od koje Milošević ne odstupa praktično ni u jednoj fazi svog rada, čak ni kada je neki drugi medij zadati okvir, Crtež on najdoslednije neguje u svom umetničkom postupku, od ranih radova, neposrednije likovnosti - u smislu gesta i kompozicionog ustrojstva, do novog crteža konstruktivnog sklopa, rađenog ručno - akrilikom, ali u dosluhu sa vizuelnom posebnošću sveta predstava nastalih posredstvom visokih tehnologija. Time, autor, pored demonstracije čistog i pismenog likovnog ustrojstva celine, zapravo, napušta likovnost u njenom tradicionalnom smislu i boravi u sferi konceptualnog stvaralaštva, gde je glavno sredstvo - misao, aktivirana i usmeravana kroz simbole i elemente pozajmljene od dizajna, advertajzinga i repertoara medicinskog sadržaja. Na taj način, Milošević ostaje dosledan još jednoj konstanti u svom radu a to je kritička reakcija na svet i okruženje.
Ciklus „Pleksus” nadovezuje se na prethodnu seriju crteža pod nazivom “Displej te gleda”, a ovaj na radove objedinjene i pokazane na izložbama: “El electrico“, „Pleasure & Muerte“ i „Weltschmerz“. Posle displeja, koji nam nudi čitav „svet na dlanu”, a, zapravo, nas udaljava čak i od onoga što nam je na dohvat ruke i, naravno, od bližnjih, a time i od nas samih, u fokusu je splet ganglijskih živaca poznat - Pleksus. On signalizira, demaskira, ali i sadrži, samo naizgled daleku, klicu rešenja
.
Izdizajniranost crteža sa nešto akcenta datog drugačijim načinom, preostalim iz ranijih vremenena, adekvatna je osnova narativu. Milošević racionalnim, redukovanim pristupom, direktno-indirektno predočava odnose psihe i racija i nadasve, uvek prisutnog i najiskrenijeg pleksusa, tu u blizini našeg pupka i pupka čovečanstva.
Ljubica Jelisavac - Katić
Nebojša Milošević: PLEKSUS, izložba crteža, 11 - 23. septembar 2014. god.
Rođen 1989. godine u Nišu.Završio srednju Umetničku školu u Nišu 2008.godine.Osnovne akademske studije završio 2012.godine na slikarskom odseku Fakulteta umetnosti u Nišu u klasi profesora Đura Radonjića. Master studije završio na istom fakultetu u klasi profesora Bratislava Bašića, 2013.godine.Izlagao na kolektivnim izložbama.
Facebook ili ne?
Izabranu tematiku - kompoziciono rešenje stranice danas veoma aktuelne društvene mreže Facebook, umetnik uspešno oponaša, istražujući odnos tradicionalne slike, fotografije i elektronske slike, ne ugrožavajući medijski integritet same tehnike uljane slike i vlastitog rukopisa.Serija novih radova proiznikla je iz predhodnog ciklusa crteža na kojima je u konstruktivnom gestu sa izraženom perspektivom vozova u odlasku ili dolasku na železničku stanicu, umetnik veoma ozbiljno radio. Kompoziciski jasna slika sa oivičenim poljima , ispunjena porukama, portretima poznatih njemu mladih ljudi on razvija svoju poetiku koja je u dosluhu sa savremenim tendencijama.Na izložbi su zastupljene pored slika rađenih u tehnici ulja na platnu i crteži kolaži i akvareli.Crtež je na svima dominantan kao osnovna podloga na kojoj dalje stvara razne varijacije slične stranicama facebooka.
Facebook ili ne, virtuelan život ili stvaran upravo su pitanja koja se prožimaju na njegovim radovima. Trend koji je aktuelan način življenja ne samo mladih ljudi nego svih generaciskih dobi, uzeo je maha u celom svetu, na jednu stranu je olakšao i približio ljude sa svih meridijana, a isto tako pruža i velike rizike i ugrožava privatnost pojedinca. Da li se prepustiti čarima savremene komunikacije ili ipak biti oprezan poručuje umetnik.
Sonja Vukašinović
Facebook ili ne?
Izabranu tematiku - kompoziciono rešenje stranice danas veoma aktuelne društvene mreže Facebook, umetnik uspešno oponaša, istražujući odnos tradicionalne slike, fotografije i elektronske slike, ne ugrožavajući medijski integritet same tehnike uljane slike i vlastitog rukopisa.Serija novih radova proiznikla je iz predhodnog ciklusa crteža na kojima je u konstruktivnom gestu sa izraženom perspektivom vozova u odlasku ili dolasku na železničku stanicu, umetnik veoma ozbiljno radio. Kompoziciski jasna slika sa oivičenim poljima , ispunjena porukama, portretima poznatih njemu mladih ljudi on razvija svoju poetiku koja je u dosluhu sa savremenim tendencijama.Na izložbi su zastupljene pored slika rađenih u tehnici ulja na platnu i crteži kolaži i akvareli.Crtež je na svima dominantan kao osnovna podloga na kojoj dalje stvara razne varijacije slične stranicama facebooka.
Facebook ili ne, virtuelan život ili stvaran upravo su pitanja koja se prožimaju na njegovim radovima. Trend koji je aktuelan način življenja ne samo mladih ljudi nego svih generaciskih dobi, uzeo je maha u celom svetu, na jednu stranu je olakšao i približio ljude sa svih meridijana, a isto tako pruža i velike rizike i ugrožava privatnost pojedinca. Da li se prepustiti čarima savremene komunikacije ili ipak biti oprezan poručuje umetnik.
Sonja Vukašinović
izložba radova ''Facebook ili ne'' Ivana Tocića, 25. septembar - 07. oktobar 2014. god.
|
|
|
|
|
|
100 PROPUŠTENIH POZIVA
Nekada su Sloveni svoje bogove vajali u drvetu, sa velikom veštinom i obožavanjem drveta, drveća, prirode uopšte. Danas se klanjamo i poštujemo mobilni telefon. On je postao bog našeg društva. Mobilni telefon je medij kojim mi izražavamo svoje emocije i komuniciramo sa okolinom. Mi danas obožavamo našu dostupnost. Skoro u svakom trenutku, putem mobilnog i ličnog telefona mi smo dostupni drugima. Dostupnost nas samih za druge, dostupnost drugih nama i dostupnost informacija o drugima su odlike društva u kome živimo. Zato sam za ovu izložbu izabrao mobilni telefon, kao predmet i kao simbol. Drvo kao materijal iz prirode i kao arhetip oživljava svrhu idola, potencira metaforu i preispitivanje ovog obožavanja kod posetilaca. To su drveni mobilni telefoni, slike-skulpture u drvetu.
Audio-drama treba da dopuni ovaj vizualni deo izložbe. Kao pisac i režiser drame Jutros sam video da sam sinoć imao 100 propuštenih poziva od slovenskih Bogova, želeo sam da tekstom, koji izgovaraju glumci, opišem međuljudsku otuđenost u savremenim komunikacijama našeg sveta. Ogoljenost koju donosi savremena pristupačnost, koju donose tehnologije sakriva emocije i onemogućava njihovo pravilno iščitavanje.
Darko Omčikus
„Pitanje „gde si“ izražava suštinu preobražaja izazvanog instrumentom koji nije jednostavno fiksni telefon sa odsečenim gajtanom. Zaista, ako samo malo razmislite, otkrićete da mobilni mnogo više služi za pisanje nego za razgovor (pomislite na eksploziju sms-ova); postao je neka vrsta komjutera (dva instrumenta su se „de facto“ sjedinila: pišeš telefonom, telefoniraš komjuterom); transformisao se čak i u kreditnu karticu kojom plaćamo račun u supermarketu ili šaljemo dobrovoljni prilog za žrtve cunamija. Pitati se šta je mobilni telefon, koja je vrsta predmeta („ontologija“ znači upravo to), postaje, na ovoj tački, filozofski interesantno...“
Mauricio Feraris (Gde si? -ontologija mobilnog telefona)
Nekada su Sloveni svoje bogove vajali u drvetu, sa velikom veštinom i obožavanjem drveta, drveća, prirode uopšte. Danas se klanjamo i poštujemo mobilni telefon. On je postao bog našeg društva. Mobilni telefon je medij kojim mi izražavamo svoje emocije i komuniciramo sa okolinom. Mi danas obožavamo našu dostupnost. Skoro u svakom trenutku, putem mobilnog i ličnog telefona mi smo dostupni drugima. Dostupnost nas samih za druge, dostupnost drugih nama i dostupnost informacija o drugima su odlike društva u kome živimo. Zato sam za ovu izložbu izabrao mobilni telefon, kao predmet i kao simbol. Drvo kao materijal iz prirode i kao arhetip oživljava svrhu idola, potencira metaforu i preispitivanje ovog obožavanja kod posetilaca. To su drveni mobilni telefoni, slike-skulpture u drvetu.
Audio-drama treba da dopuni ovaj vizualni deo izložbe. Kao pisac i režiser drame Jutros sam video da sam sinoć imao 100 propuštenih poziva od slovenskih Bogova, želeo sam da tekstom, koji izgovaraju glumci, opišem međuljudsku otuđenost u savremenim komunikacijama našeg sveta. Ogoljenost koju donosi savremena pristupačnost, koju donose tehnologije sakriva emocije i onemogućava njihovo pravilno iščitavanje.
Darko Omčikus
„Pitanje „gde si“ izražava suštinu preobražaja izazvanog instrumentom koji nije jednostavno fiksni telefon sa odsečenim gajtanom. Zaista, ako samo malo razmislite, otkrićete da mobilni mnogo više služi za pisanje nego za razgovor (pomislite na eksploziju sms-ova); postao je neka vrsta komjutera (dva instrumenta su se „de facto“ sjedinila: pišeš telefonom, telefoniraš komjuterom); transformisao se čak i u kreditnu karticu kojom plaćamo račun u supermarketu ili šaljemo dobrovoljni prilog za žrtve cunamija. Pitati se šta je mobilni telefon, koja je vrsta predmeta („ontologija“ znači upravo to), postaje, na ovoj tački, filozofski interesantno...“
Mauricio Feraris (Gde si? -ontologija mobilnog telefona)
Darko Omčikus, 03 - 16. jul 2014. god.
izložba radova Ane Cvejić, 17. jul - 01. avgust 2014. god.
|
|
|
|
|
Ana Cvejić na jednom mestu kaže da je umetnost stagnirala zbog straha od golog ljudskog tela, da je na umetnicima da budu liberalni zbog zastoja koji je nastao u prethodnom periodu. Da treba da ruše tabue. Za seriju radova Girl gone wild Ana Cvejić nalazi adekvatan podtekst u istoimenoj pesmi pop pevačice Madone, a likovno polazište u video spotu za ovu pesmu, autorskog tima Mert and Marcus. Pesma i spot iz 2012. godine dobijaju momentalnu umetničku reakciju, koja se logično nadovezuje na prethodna istraživnja Ane Cvejić na polju erotike. Čin razgrađivanja postojećeg dela ili kreativne upotrebe komercijalnog sadržaja ili inicijalno potpuno neumetničkog materijala, legitiman je samim umetničkim osamostaljivanjem i njegovim stavljanjem u drugi kontekst, ali kada su, na primeru ove serije pastela na papiru, odlike pop-kulturalnog stila predloška prepojačane, uz druge modifikacije kojima ga autorka podvrgava, onda je on ekstrakt osećaja koje ona prepoznaje i koje na ovaj način oslobađa. Kao što to čini i u drugim slikarskim materijalima, ona postiže efekat vazdušne četke, što sa bojenim akcentima jako crvenih usana čini da ovi muški portreti i aktovi u jakom svetlo-tamnom odnosu dodatno više liče na vizuelne produkte s kraja osamdesetih i početka devedesetih, kojima i muzički spot daje omaž. Iz mraka i u dimu cigarete, ova lica naglašene muskulature u gestovima i rekviziti nose ili jasnu nameru ili kompleksna stanja. Ana Cvejić pitanjima daje opis ovoj seriji: Da li smo grešni jer u svakom trenutku kao živa bića želimo strast, ljubav, eksploziju i težimo seksualnom uzvišenju? Možemo reći da jesmo, ali to povlači drugo pitanje- da li je to samo ljudska slabost ili čovekov krik i vapaj njegovog tela za nečim što će ga usrećiti i izvući iz sopstvenih okova duše?
Igrati na kolebljivim međama građanskog morala i ukusa, u suverenoj egzekuciji, znači opštiti sa posmatračem sa sigurnošću da se postiže jak utisak . Adaptirana savremenim konzumerskim standardima, zavodljivost prepoznatog je umetnička zamka u koju upadaju i „najstroži estete“ koji sebi nisu dozvoljavali da se prepuste efektnim postupcima osamdesetih.
Za GSLU
Milan Ristić
Igrati na kolebljivim međama građanskog morala i ukusa, u suverenoj egzekuciji, znači opštiti sa posmatračem sa sigurnošću da se postiže jak utisak . Adaptirana savremenim konzumerskim standardima, zavodljivost prepoznatog je umetnička zamka u koju upadaju i „najstroži estete“ koji sebi nisu dozvoljavali da se prepuste efektnim postupcima osamdesetih.
Za GSLU
Milan Ristić