S A L O N 7 7
G A L E R I J A S A V R E M E N E U M E T N O S T I
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
GALERIJA
SAVREMENE
LIKOVNE
UMETNOSTI
NIŠ
SAVREMENE
LIKOVNE
UMETNOSTI
NIŠ
Pozivamo vas da od 9. juna do 5. jula
posetite prvi ciklus izložbi, kojima
obeležavamo pedeset godina rada ustanove
• Izbor iz Zbirke savremenog slikarstva
i Zbirke savremene skulpture
Oficirski dom i Paviljon u Tvrđavi
• Izbor iz Zbirke fotografije i novih medija
Salon 77
Prvo stručno vođenje kroz izložbe
počinje u Oficirskom domu
u petak 12. juna, u 12 sati
posetite prvi ciklus izložbi, kojima
obeležavamo pedeset godina rada ustanove
• Izbor iz Zbirke savremenog slikarstva
i Zbirke savremene skulpture
Oficirski dom i Paviljon u Tvrđavi
• Izbor iz Zbirke fotografije i novih medija
Salon 77
Prvo stručno vođenje kroz izložbe
počinje u Oficirskom domu
u petak 12. juna, u 12 sati
Galerija savremene likovne umetnosti Niš ove godine obeležava 50 godina postojanja i rada. Značajan jubilej Galerija će iskoristiti za prezentaciju sopstvene kolekcije umetničkih dela koja trenutno ima 1689 inventarnih jedinica, podeljenih u pet zbirki.
Od utorka 9. juna 2020. za publiku će biti otvorene izložbe: Izbor iz Zbirke savremenog slikarstva i Zbirke savremene skulpture u Oficirskom domu (period 1970-2000) i Paviljonu u Tvrđavi (period 2000 -2020), a u Salonu 77 - Izbor iz zbirke novih medija.
Od samog osnivanja Galerije savremene likovne umetnosti Niš 1970. godine a u okviru muzeološke delatnosti ustanove stvaran je fond umetničkih dela na osnovu strogih kriterijuma i uz ažurno praćenje aktuelnih kretanja u savremenoj umetnosti. Danas je po svom obimu i sadržaju to izuzeto vredna kolekcija naše novije umetnosti. Fond je formiran različitim vrstama nabavke: otkupima sa samostalnih i kolektivnih izložbi održanih u Nišu, poklonima autora, zahvaljujući Likovnoj koloniji „Sićevo“ i Grafičkoj radionici.
Zbirka savremenog slikarstva sadrži 584 dela, vrlo je kompleksta i razuđena, pruža uvid u složena i višeslojna kretanja u našem slikarstvu od početka sedamdesetih godina XX veka, odnosno od stišavanja enformela, preko nove figuracije, različitih „retro“ stilova osamdesetih do postmodernih tendencija, angažovanog slikarstva i aktuelnih preispitivanja statusa slike kao medija uslovljeno primenom novih sofisticiranih tehnologija. Širok je generacijski raspon zastupljenih umetnika od najstarijih (Mihailo Petrov, Peđa Milosavljević, Pavle Vasić, Ivan Tabaković, Ljubica Cuce Sokić, Milan Konjović, Boža Ilić... ) i umetnika koji su tokom pedesetih godina stupila na našu umetničku scenu ( Miodrag Mića Popović, Stojan Ćelić, Miodrag Protić, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bata Mihajlović, Zoran Pavlović,Mladen Srbinović...) preko niza potonjih generacija, do mladih umetnika. Izložba će sadržati izbor od pedesetak slika a pored pomenutih umetnika biće zastupljena i dela Bore Iljovskog, Todora Stevanovića, Radomira Damnjanovića Damnjana, Radomira Reljića, Marije Dragojlović, Milete Prodanovića, Miška Pavlovića,Mihaela Milunovića i drugih.
Zbirka savremene skulpture danas ima 60 dela. Najstarije skulpture u zbirci su iz 1965 godine (Skulptura 23 - Ota Loga i Agresivna forma - Zorana Petrovića koja je redak primer enformel skulpture u našoj umetnosti). U priličnoj meri zbirka reflektuje paralelno egzistirajuće često i dijametralno suprotne pravce u razvoju skulptorske misli kod nas od klasičnog figurativnog pristupa ( Radmila Graovac, Nikola Koka Janković,Nikola Vukosavljević), figuralne stilizacije različitih tipova (Svetomir Arsić Basara, Đorđije Crnčević, Ante Marinović, Branko Ružić) preko biomorfnih i organskih oblika (Milija Glišić, Jovan Kratohvil, Delija Pravački, Dragan Drobnjak,Mira Jurišić), geometrijske stilizacije (Aleksandar Zarin, Momčilo Krković) do skulptura angažovanog konteksta koje sadrže fitbek aktuelne stvarnosti (Mrđan Bajić, Gabijel Glid, Rajko Popivoda, Zdravko Joksimović) ili potvrđuju promene u ontološkom statusu skulpture, odnosno njenu transformaciju u prostorna i objektna umetnička dela približavajući je drugim medijima (Kosta Bogdanović, Gordana Kaljanović Odanović, Nikola Pešić, Marko Crnobrnja). Na izložbi će biti zastupljeno 27 skulptura pomenutih autora.
Zbirka fotografije i novih medija je najmlađa samim tim i najmalobrojnija zbirka u kolekciji GSLU Niš, čine je 47 dela prevashodno domaćih autora. Kako su od sredine devedesetih godina, kod nas, promene u umetnosti bile praćene i intenzivnijim istraživanjima na polju medijske prezentacije, sticali su se uslovi za rapidniju popunu ove zbirke, koja se odvijala tokom dvehiljaditih. Naglasak na razvoju ove zbirke u najvećoj meri, odnosi se na otkup referentnih dela. Izložbu čini izbor od 12 radova među kojima su dela Dušana Otaševića, Čedomira Vasića, Anice Vučetić, Zorana Naskovskog, Slobodanke Stupar, Đorđa Odanovića i dr.
Autori izložbi su kustosi GSLU Niš: Radmila Kostić, Milica Todorović i Milan Ristić.
Izložbe će trajati do 5. jula. Prvo vođenje kroz izložbu biće u petak, 12 juna.
Tokom narednih meseci posebnim izložbama biće predstavljene i ostale zbirke: Zbirka grafika,crteža i radova na papiru (sadrži 607 dela) kao i Zbirka dela likovnih umetnika Niša (372 dela).
Od utorka 9. juna 2020. za publiku će biti otvorene izložbe: Izbor iz Zbirke savremenog slikarstva i Zbirke savremene skulpture u Oficirskom domu (period 1970-2000) i Paviljonu u Tvrđavi (period 2000 -2020), a u Salonu 77 - Izbor iz zbirke novih medija.
Od samog osnivanja Galerije savremene likovne umetnosti Niš 1970. godine a u okviru muzeološke delatnosti ustanove stvaran je fond umetničkih dela na osnovu strogih kriterijuma i uz ažurno praćenje aktuelnih kretanja u savremenoj umetnosti. Danas je po svom obimu i sadržaju to izuzeto vredna kolekcija naše novije umetnosti. Fond je formiran različitim vrstama nabavke: otkupima sa samostalnih i kolektivnih izložbi održanih u Nišu, poklonima autora, zahvaljujući Likovnoj koloniji „Sićevo“ i Grafičkoj radionici.
Zbirka savremenog slikarstva sadrži 584 dela, vrlo je kompleksta i razuđena, pruža uvid u složena i višeslojna kretanja u našem slikarstvu od početka sedamdesetih godina XX veka, odnosno od stišavanja enformela, preko nove figuracije, različitih „retro“ stilova osamdesetih do postmodernih tendencija, angažovanog slikarstva i aktuelnih preispitivanja statusa slike kao medija uslovljeno primenom novih sofisticiranih tehnologija. Širok je generacijski raspon zastupljenih umetnika od najstarijih (Mihailo Petrov, Peđa Milosavljević, Pavle Vasić, Ivan Tabaković, Ljubica Cuce Sokić, Milan Konjović, Boža Ilić... ) i umetnika koji su tokom pedesetih godina stupila na našu umetničku scenu ( Miodrag Mića Popović, Stojan Ćelić, Miodrag Protić, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bata Mihajlović, Zoran Pavlović,Mladen Srbinović...) preko niza potonjih generacija, do mladih umetnika. Izložba će sadržati izbor od pedesetak slika a pored pomenutih umetnika biće zastupljena i dela Bore Iljovskog, Todora Stevanovića, Radomira Damnjanovića Damnjana, Radomira Reljića, Marije Dragojlović, Milete Prodanovića, Miška Pavlovića,Mihaela Milunovića i drugih.
Zbirka savremene skulpture danas ima 60 dela. Najstarije skulpture u zbirci su iz 1965 godine (Skulptura 23 - Ota Loga i Agresivna forma - Zorana Petrovića koja je redak primer enformel skulpture u našoj umetnosti). U priličnoj meri zbirka reflektuje paralelno egzistirajuće često i dijametralno suprotne pravce u razvoju skulptorske misli kod nas od klasičnog figurativnog pristupa ( Radmila Graovac, Nikola Koka Janković,Nikola Vukosavljević), figuralne stilizacije različitih tipova (Svetomir Arsić Basara, Đorđije Crnčević, Ante Marinović, Branko Ružić) preko biomorfnih i organskih oblika (Milija Glišić, Jovan Kratohvil, Delija Pravački, Dragan Drobnjak,Mira Jurišić), geometrijske stilizacije (Aleksandar Zarin, Momčilo Krković) do skulptura angažovanog konteksta koje sadrže fitbek aktuelne stvarnosti (Mrđan Bajić, Gabijel Glid, Rajko Popivoda, Zdravko Joksimović) ili potvrđuju promene u ontološkom statusu skulpture, odnosno njenu transformaciju u prostorna i objektna umetnička dela približavajući je drugim medijima (Kosta Bogdanović, Gordana Kaljanović Odanović, Nikola Pešić, Marko Crnobrnja). Na izložbi će biti zastupljeno 27 skulptura pomenutih autora.
Zbirka fotografije i novih medija je najmlađa samim tim i najmalobrojnija zbirka u kolekciji GSLU Niš, čine je 47 dela prevashodno domaćih autora. Kako su od sredine devedesetih godina, kod nas, promene u umetnosti bile praćene i intenzivnijim istraživanjima na polju medijske prezentacije, sticali su se uslovi za rapidniju popunu ove zbirke, koja se odvijala tokom dvehiljaditih. Naglasak na razvoju ove zbirke u najvećoj meri, odnosi se na otkup referentnih dela. Izložbu čini izbor od 12 radova među kojima su dela Dušana Otaševića, Čedomira Vasića, Anice Vučetić, Zorana Naskovskog, Slobodanke Stupar, Đorđa Odanovića i dr.
Autori izložbi su kustosi GSLU Niš: Radmila Kostić, Milica Todorović i Milan Ristić.
Izložbe će trajati do 5. jula. Prvo vođenje kroz izložbu biće u petak, 12 juna.
Tokom narednih meseci posebnim izložbama biće predstavljene i ostale zbirke: Zbirka grafika,crteža i radova na papiru (sadrži 607 dela) kao i Zbirka dela likovnih umetnika Niša (372 dela).
Od utorka 18. avgusta za publiku je otvorena ambijentalna izložba video instalacija Revoluciju sanjam Anice Vučetić.
Anica Vučetić (Beograd, 1962) je diplomirala i magistrirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Duže od dvadeset godina stvara u domenu video arta i ambijenta. Realizovala je 35 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Sao Paolo, Ahen, Havana, Maribor, Banja Luka, Podgorica), učestvovala na 130 kolektivnih izložbi. Dobitnica je više nagrada među kojima su: Nagrada Memorijala Nadežde Petrović (2005), Politikina nagrade iz fonda „Jaroslav Ribnikar“ (2008), Nagrada Niškog salona 20/2 (2016). Bila je učesnik Likovne kolonije „Sićevo“ (2011). Ovo je njena prva samostalna izložba u Nišu.
Anica Vučetić pripada krugu naših najznačajnih autora video umetnosti. Njeni radovi podržavaju estetiku filma senzibilnog i poetičnog diskursa, psihološke osnove. Stanja sna, podsvesnog i nesvesnog često su sredstva umetničinog metaforičnog govora ili mimirkija vizuelizacije složenih odnosa, suprotstavljenih a opet nužno povezanih dualiteta svesnog i podsvesnog, racionalnog i emotivnog, intimnog i kolektivnog. Dok je voda kao praelement, stanište rađanja i umiranja, imala ulogu objedinjujućeg elementa nekoliko predhodnih dela (Sanjam, Sažimanje, Stvaranje...), kod najnovijim radovima zastupljenim na izložbi u Nišu, tu ulogu preuzima vatra odnosno užerena masa. Svesna kompleksnosti značenja ovog motiva umetnica posebno koristi njegovu ambivalentnu simboliku - vatra je i opasnost, pretnja, razarajući element, destrukcija (video ambijent Između svetova), ali vatra kao užareno uzglavlje spavača u video instalaciji Revoluciju sanjam je i simbol energije, potreba za buđenjem iz letargije, poziv na promene. Dinamika unutrašnje vatre može da preobrazi ličnost pojedinca upućujući ga na novi put. Svakako da narativi ovih radova Anice Vučetić imaju uporište u aktuelnim društvenim prilikama posrnule civilizacije, koja se odrekla humanističkim načela, a jedan od mogućih izlaza je nastojanje svakog pojedinca da ličnim preispitivanjem da doprinos kolektivnom duhovnom i umnom preobražaju.
Izložba će trajati do 1. septembra. Radno vreme Salona 77 od 9-14 i 17-20 sati, ponedeljkom zatvoreno. Posetioci su dužni da poštuju epidemiološke preventivne mere.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Anica Vučetić (Beograd, 1962) je diplomirala i magistrirala na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Duže od dvadeset godina stvara u domenu video arta i ambijenta. Realizovala je 35 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Sao Paolo, Ahen, Havana, Maribor, Banja Luka, Podgorica), učestvovala na 130 kolektivnih izložbi. Dobitnica je više nagrada među kojima su: Nagrada Memorijala Nadežde Petrović (2005), Politikina nagrade iz fonda „Jaroslav Ribnikar“ (2008), Nagrada Niškog salona 20/2 (2016). Bila je učesnik Likovne kolonije „Sićevo“ (2011). Ovo je njena prva samostalna izložba u Nišu.
Anica Vučetić pripada krugu naših najznačajnih autora video umetnosti. Njeni radovi podržavaju estetiku filma senzibilnog i poetičnog diskursa, psihološke osnove. Stanja sna, podsvesnog i nesvesnog često su sredstva umetničinog metaforičnog govora ili mimirkija vizuelizacije složenih odnosa, suprotstavljenih a opet nužno povezanih dualiteta svesnog i podsvesnog, racionalnog i emotivnog, intimnog i kolektivnog. Dok je voda kao praelement, stanište rađanja i umiranja, imala ulogu objedinjujućeg elementa nekoliko predhodnih dela (Sanjam, Sažimanje, Stvaranje...), kod najnovijim radovima zastupljenim na izložbi u Nišu, tu ulogu preuzima vatra odnosno užerena masa. Svesna kompleksnosti značenja ovog motiva umetnica posebno koristi njegovu ambivalentnu simboliku - vatra je i opasnost, pretnja, razarajući element, destrukcija (video ambijent Između svetova), ali vatra kao užareno uzglavlje spavača u video instalaciji Revoluciju sanjam je i simbol energije, potreba za buđenjem iz letargije, poziv na promene. Dinamika unutrašnje vatre može da preobrazi ličnost pojedinca upućujući ga na novi put. Svakako da narativi ovih radova Anice Vučetić imaju uporište u aktuelnim društvenim prilikama posrnule civilizacije, koja se odrekla humanističkim načela, a jedan od mogućih izlaza je nastojanje svakog pojedinca da ličnim preispitivanjem da doprinos kolektivnom duhovnom i umnom preobražaju.
Izložba će trajati do 1. septembra. Radno vreme Salona 77 od 9-14 i 17-20 sati, ponedeljkom zatvoreno. Posetioci su dužni da poštuju epidemiološke preventivne mere.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Foto S. Veljovic
ŽAR, PEPEO…
Kompleksna, polifona umetnost Anice Vučetić, sastoji se od niza paradoksa. Za njene tumače, za njene privrženike, ova umetnost je pre svega prostor prestabilizovane harmonije. U neku ruku, to izvesno jeste tako, ali u jednoj ravni sinteze, mnogo suštastvenijoj no što se to uobičajeno primećuje.
Načelo dualnosti, opozitnosti, esktrapolacija i svih vidova polarizovanja, ostaje jedno od motoričkih i esencijalističkih. Anica Vučetić rado preispituje i konfrontira očigledne opozitnosti: statičko-dinamičko, raj-pakao, život-smrt, privremenost-trajanje, linerano-nelinearno, spontani čin-krajnja stilizacija, narativno-vizuelno… Broj ovih opozitnosti varira o raspoloženju posmatrača i spremnosti pogleda da multiplikuje beskrajno mnogo optika. U središtu njene umetnosti otud se uvek osećamo nesigurno, nedovoljno pripremljeni na sve one aspekte pluralnosti koji nas u njoj zatiču. Prvo nas zbunjuje gubitak centralne perspektive, prividno odsustvo nekog objedinjujućeg, dominantnog faktora, da bismo tek kasnije shvatili da su u ovom izrazu pojmovi dominantnog prilično uslovljeni našom ishitrenom potrebom za definisanjem uporišnih prioriteta.
Ono što potpada pod paradoks ovog umetničkohg postupka, ove umetničke ideologije (shvaćene kao svetonazor) je rotacija značenja: u umetnosti Anice Vučetić sve se razlaže, sve prividno inklinira entropiji, sve je, u fizičkom smislu, fisija. Gotovo da smo na samoj ivici da ovu umetnost tumačimo sa stanovišta teorije kvanta, toliko je ovaj proces usitnjavanja primetan i nezaobilazan. Ali, odmah zatim, ako izaberemo neki drugi ugao posmatranja, otkrivamo zapravo hibridizaciju, amalgamisanje svih konstitutivnih elemenata izraza, u fizičkom smislu, fuziju kao proces interferiranja prividno nespojivih konstituenti.
Tako video instalacija Revoluciju sanjam ”prikazuje spavača na užarenom uzglavlju. …Uspavano čovečanstvo sanja promenu. Da bi do radikalne promene došlo neophodno je probuditi se.” Ono što Anicu Vučetić zanima u u ovoj instalaciji je upravo jedno prelazno stanje shvaćeno ne kao potencijalno promenljivo, nego potencijalno večno. Ukoliko je buđenje preduslov, a u narativnom smislu jeste, ono, zapravo, dvostruko negira dinamički koncept sveta. Ono sanjano ne stiže a na drugoj strani, upravo ta zaustavljenost u vremenu, prostor između, prostor koji naveštava ali ne obaveštava, čini da se hipotetske ravni ove umetnosti dioživljavaju kao sadržajni imperativi.
Tako već u ovom radu Anica Vučetić stoji Između svetova. Poziv na putovanje koji je toliko opsesivno bitan momenat u autorkinim vizijama (otud toliko prozora u ovoj umetnosti, tolika pomama za pogledom koji vodi izvan, koji iskače iz svoje ose fiksacije…). U video ambijentu Između svetova , radu koji je delom snimljen u Japanu, Japanska kultura generiše naš odnos prema pojavnosti. Upravo na primeru ovog rada nije zgoreg prisetiti se reči velikog Rolana Barta koji je u Carstvu znakova, svojoj najmudrijoj knjizi, kategorički stajao na pozicijama da je Japanska kultura jedina u prorodici svetskih kultura u kojoj je površina već dubina. Dodavanjem layera žara Aničina slika , bez imalo nategnutosti, priziva zlokobna nuklearna jezgra sa svojim radioaktivnim emisijama. Vizuelni i narativni doživljaj tu zakidaju jedan drugog. Ono što slika oduzima i prisvaja od priče, postaje njena simbolička prednost, ali je u prirodi ove prednosti produkcija fascinacije koja ostaje izvan granica tumačenja. Daleka ili bliska asocijacija, već prema potrebi, ostaje Rotkovo slikarstvo. I Rotkove vizuelne emanacije kao da su kalile u nuklearnim reaktorima u kojima su sagoreli ljudi ali ne i njihova umetnost. Mark Rotko je znao i to u svom slikarstvu primenjivao s lakoćom, da je totalna slika moguća samo kao raspad, nakon što je preradila priču, apsorbovala je, konvertovala narativ koji joj prethodi u formu sećanja ali ne i participiranja u ovim stravičnim bljeskovima. Paradoksalno, kod Rotka je slika uzrok a ne posledica. Da bi se posmatrač izborio sa asocijativnošću, nije zgoreg da u času recepcije nema nijednu asocijaciju.
Možda savršeno važno za umetnicu, razbuktavanje novog ognja (ako do njega ikada i dođe), ostaje potpuno nebitno za nekog ko je učestvovao u ovom izgaranju. Isijavanje već znači da smo živeli, da propadamo s lakoćom, da smo zadržali formu kao vernog slugu, da nas prevede ka novim obalama smisla i besmisla. Ono što je i u Rotkovoj i u Aničinoj umetnosti tako bolno očigledno je da nema pepela…
Miroljub Stojanović
Kompleksna, polifona umetnost Anice Vučetić, sastoji se od niza paradoksa. Za njene tumače, za njene privrženike, ova umetnost je pre svega prostor prestabilizovane harmonije. U neku ruku, to izvesno jeste tako, ali u jednoj ravni sinteze, mnogo suštastvenijoj no što se to uobičajeno primećuje.
Načelo dualnosti, opozitnosti, esktrapolacija i svih vidova polarizovanja, ostaje jedno od motoričkih i esencijalističkih. Anica Vučetić rado preispituje i konfrontira očigledne opozitnosti: statičko-dinamičko, raj-pakao, život-smrt, privremenost-trajanje, linerano-nelinearno, spontani čin-krajnja stilizacija, narativno-vizuelno… Broj ovih opozitnosti varira o raspoloženju posmatrača i spremnosti pogleda da multiplikuje beskrajno mnogo optika. U središtu njene umetnosti otud se uvek osećamo nesigurno, nedovoljno pripremljeni na sve one aspekte pluralnosti koji nas u njoj zatiču. Prvo nas zbunjuje gubitak centralne perspektive, prividno odsustvo nekog objedinjujućeg, dominantnog faktora, da bismo tek kasnije shvatili da su u ovom izrazu pojmovi dominantnog prilično uslovljeni našom ishitrenom potrebom za definisanjem uporišnih prioriteta.
Ono što potpada pod paradoks ovog umetničkohg postupka, ove umetničke ideologije (shvaćene kao svetonazor) je rotacija značenja: u umetnosti Anice Vučetić sve se razlaže, sve prividno inklinira entropiji, sve je, u fizičkom smislu, fisija. Gotovo da smo na samoj ivici da ovu umetnost tumačimo sa stanovišta teorije kvanta, toliko je ovaj proces usitnjavanja primetan i nezaobilazan. Ali, odmah zatim, ako izaberemo neki drugi ugao posmatranja, otkrivamo zapravo hibridizaciju, amalgamisanje svih konstitutivnih elemenata izraza, u fizičkom smislu, fuziju kao proces interferiranja prividno nespojivih konstituenti.
Tako video instalacija Revoluciju sanjam ”prikazuje spavača na užarenom uzglavlju. …Uspavano čovečanstvo sanja promenu. Da bi do radikalne promene došlo neophodno je probuditi se.” Ono što Anicu Vučetić zanima u u ovoj instalaciji je upravo jedno prelazno stanje shvaćeno ne kao potencijalno promenljivo, nego potencijalno večno. Ukoliko je buđenje preduslov, a u narativnom smislu jeste, ono, zapravo, dvostruko negira dinamički koncept sveta. Ono sanjano ne stiže a na drugoj strani, upravo ta zaustavljenost u vremenu, prostor između, prostor koji naveštava ali ne obaveštava, čini da se hipotetske ravni ove umetnosti dioživljavaju kao sadržajni imperativi.
Tako već u ovom radu Anica Vučetić stoji Između svetova. Poziv na putovanje koji je toliko opsesivno bitan momenat u autorkinim vizijama (otud toliko prozora u ovoj umetnosti, tolika pomama za pogledom koji vodi izvan, koji iskače iz svoje ose fiksacije…). U video ambijentu Između svetova , radu koji je delom snimljen u Japanu, Japanska kultura generiše naš odnos prema pojavnosti. Upravo na primeru ovog rada nije zgoreg prisetiti se reči velikog Rolana Barta koji je u Carstvu znakova, svojoj najmudrijoj knjizi, kategorički stajao na pozicijama da je Japanska kultura jedina u prorodici svetskih kultura u kojoj je površina već dubina. Dodavanjem layera žara Aničina slika , bez imalo nategnutosti, priziva zlokobna nuklearna jezgra sa svojim radioaktivnim emisijama. Vizuelni i narativni doživljaj tu zakidaju jedan drugog. Ono što slika oduzima i prisvaja od priče, postaje njena simbolička prednost, ali je u prirodi ove prednosti produkcija fascinacije koja ostaje izvan granica tumačenja. Daleka ili bliska asocijacija, već prema potrebi, ostaje Rotkovo slikarstvo. I Rotkove vizuelne emanacije kao da su kalile u nuklearnim reaktorima u kojima su sagoreli ljudi ali ne i njihova umetnost. Mark Rotko je znao i to u svom slikarstvu primenjivao s lakoćom, da je totalna slika moguća samo kao raspad, nakon što je preradila priču, apsorbovala je, konvertovala narativ koji joj prethodi u formu sećanja ali ne i participiranja u ovim stravičnim bljeskovima. Paradoksalno, kod Rotka je slika uzrok a ne posledica. Da bi se posmatrač izborio sa asocijativnošću, nije zgoreg da u času recepcije nema nijednu asocijaciju.
Možda savršeno važno za umetnicu, razbuktavanje novog ognja (ako do njega ikada i dođe), ostaje potpuno nebitno za nekog ko je učestvovao u ovom izgaranju. Isijavanje već znači da smo živeli, da propadamo s lakoćom, da smo zadržali formu kao vernog slugu, da nas prevede ka novim obalama smisla i besmisla. Ono što je i u Rotkovoj i u Aničinoj umetnosti tako bolno očigledno je da nema pepela…
Miroljub Stojanović
Anica Vučetić
Izložba Revoluciju sanjam,
Galerija SLU Niš, Salon 77
U svetu nepravednih političkih i ekonomskih odnosa, u kome sve postaje roba, a humanističke vrednosti se rastaču pod diktatom novca i profita, u raskolu
između sve bržeg tehnološkog napretka i sposobnosti čoveka da ga prati - brzina, promena, protok informacija, trka za profitom, manipulacija samo su neke od
odrednica našeg vremena i načina života, koji sve više izmiče kontroli pojedinca.
Novonastala pandemija zaustavila je vreme i svet, suočila pojedinca sa samim sobom i dovela u pitanje našu egzistenciju, ciljeve, prioritete, postavila nas pred
ogledalo, stavila na probu sve političke sisteme. Sada postaje evidentna potreba za uspostavljanjem balansa i komunikacije čoveka sa samim sobom, za
preispitivanjem njegove pozicije u sadašnjosti, potreba za konstantnim razmatranjem smisla i suštine savremene egzistencije.
Odgovornost i moguća promena sveta po meri čoveka započinje u pojedincu.
Pojedinac, individua, je pokretač društva, čini njegovu osnovu, ali istovremeno i njegov najranjiviji deo. I kao što je njegova svest i funkcionisanje sastavni deo
svesti kolektiva i odražava se na funkcionisanje zajednice, tako se i kolektivno nesvesno sadržava u slojevima nesvesnog svake individue i utiče na nju.
Kompleksno suodnošavanje jedinke i društva rezultira slikom sveta u kome egzistiramo.
Izložba Revoluciju sanjam nosi naziv jednog od dva rada koje prikazujem u Galeriji Salon 77 u Nišu, a koji zajedno čine svojevrstan video ambijent.
Video instalacija Revoluciju sanjam prikazuje spavača na užarenom uzglavlju. Sadržaj njegovog sna može se samo naslutiti. Spavač je ovde reprezent uspavanog
čovečanstva koje sanja promenu. Da bi do radikalne promene došlo neophodno je probuditi se.
U video ambijentu Između svetova projekcije užarene mase dominiraju prostorom, lagano
se komešajući i poništavajući distancu između pokretnih slika i posmatrača.
U središtu užarenog prostora postavljena je projekcija Između svetova. Deo rada snimljen je u Japanu, u vreme proslave Sakure, prolećnog cvetanja trešnje, po
japanskom konceptu „mono no aware“ - svesti o prolaznosti i nepostojanosti stvari. U radu Između svetova se smenjuju noćni kadrovi rascvetalih krošnji, ispod
kojih se slavi život. Slika se usporava i raslojava dodavanjem layera žara, čime se izobličuje situacija u kadru i rajske slike buđenja života poprimaju zlokobni
prizvuk.
U svojoj pesmi “Pohvala vatri” Branko Miljković kaže:
“...Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti...”
Ono što je preostalo i tinja obećava razbuktavanje novog ognja, razrešenje radikalnom promenom.
Anica Vučetić, maj 2020.
Naziv rada: Revoluciju sanjam
Vreme nastanka rada: 2019.;
Tehnika: 1- kanalna zvučna video instalacija, HD projekcija;, u loop-u (3’10’’).
Edicija: 5 + 2
Naziv rada: Između svetova
Vreme nastanka rada: 2017./2019.; Žar , deo video instalacije, kamera: Marko Kovačević, snimljeno u okviru Filmskog kampa Interakcije 2016. u Požegi,
Između svetova snimljeno u Japanu;
Tehnika: višekanalni zvučni video ambijent, HD projekcije (1920 X 1080), rad se projektuje u loop-u;
Trajanje pojedinačnih projekcija: Između svetova (4’7’’), Žar (2’40’’-15’57’’);
Edicija: 5 + 2;
IZLOŽBA RADOVA KRISTINE JANjIĆ
od 3. septembra 2020. godine, u SALONU 77 u TVRĐAVI
Kristina Janjić je rođena 1991. godine u Vranju. Trenutno je na trećoj godini doktorskih akademskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu,gde je završila i master i osnovne studije u klasi prof. dr. um. i književnika Milete Prodanovića. Kao stipendista francuske vlade provela je jedan semestar na Nacionalnoj akademiji lepih umetnosti u Parizu u klasi profesora Fransoa Boaroa. Pored likovne akademije, završila je i englesku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Živi i radi u Beogradu.
Na izložbi će se naći nekoliko njenih projekata nastalih poslednjih par godina:
1. projekat „Deklaracija na toalet papiru“, redimejd, fabrička serija toalet papira sa odštampanim zapadnoevropskim deklaracijama sa serijom uložaka sa ženskim pravima i pelene za odrasle sa pravima starih osoba - tehnikom sitoštampe.
2. projekat „Pomen Hičbotu“, komemorativni porodični oglas povodom smrti robota koji je vandalizovan u Filadelfiji 2005. godine i lingvističko istraživanje novinarskih članaka na Internetu koji su pisali o ovom događaju.
3. Slike „Pepa prase“ i „Ptica trkačica“
4. projekat „Zastava Evropske unije“ redimejd, performans
5. video instalacija „Ledi Magbet“, videorad koji je projektovan na lavor i koji se bavi feminističkom teorijom umetnosti.
Cilj izloženih projekata je da, pored perceptivnog pruži posmatraču i kratko iskustvo, u smislu npreispitivanja i subvertiranja postojećih društvenih normi.
Kristinina umetnost nema za cilj dostizanje određenih konkretnih društveno - političkih ideala već deluje u vidu provokacije, time što podstiče posmatrača na kritičan odnos prema određenim društvenim normama poput pitanja ljudskosti, nacionalnosti, ljudskih prava i rasa.
od 3. septembra 2020. godine, u SALONU 77 u TVRĐAVI
Kristina Janjić je rođena 1991. godine u Vranju. Trenutno je na trećoj godini doktorskih akademskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu,gde je završila i master i osnovne studije u klasi prof. dr. um. i književnika Milete Prodanovića. Kao stipendista francuske vlade provela je jedan semestar na Nacionalnoj akademiji lepih umetnosti u Parizu u klasi profesora Fransoa Boaroa. Pored likovne akademije, završila je i englesku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Živi i radi u Beogradu.
Na izložbi će se naći nekoliko njenih projekata nastalih poslednjih par godina:
1. projekat „Deklaracija na toalet papiru“, redimejd, fabrička serija toalet papira sa odštampanim zapadnoevropskim deklaracijama sa serijom uložaka sa ženskim pravima i pelene za odrasle sa pravima starih osoba - tehnikom sitoštampe.
2. projekat „Pomen Hičbotu“, komemorativni porodični oglas povodom smrti robota koji je vandalizovan u Filadelfiji 2005. godine i lingvističko istraživanje novinarskih članaka na Internetu koji su pisali o ovom događaju.
3. Slike „Pepa prase“ i „Ptica trkačica“
4. projekat „Zastava Evropske unije“ redimejd, performans
5. video instalacija „Ledi Magbet“, videorad koji je projektovan na lavor i koji se bavi feminističkom teorijom umetnosti.
Cilj izloženih projekata je da, pored perceptivnog pruži posmatraču i kratko iskustvo, u smislu npreispitivanja i subvertiranja postojećih društvenih normi.
Kristinina umetnost nema za cilj dostizanje određenih konkretnih društveno - političkih ideala već deluje u vidu provokacije, time što podstiče posmatrača na kritičan odnos prema određenim društvenim normama poput pitanja ljudskosti, nacionalnosti, ljudskih prava i rasa.