G A L E R I J A S A V R E M E N E U M E T N O S T I
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
G A L E R I J A
S A V R E M E N E
L I K O V N E
U M E T N O S T I
N I Š
S A V R E M E N E
L I K O V N E
U M E T N O S T I
N I Š
SLIKARSTVO
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
IZLOŽBA AKVARELA IZ CIKLUSA „PUTOPISI“ BOJANE VOLAŠ
21. marta 9. april 2017. godine, Salon 77
Galerija savremene likovne umetnosti Niš započinje izlagačku sezonu u galeriji Salon 77 u niškoj tvrđavi izložbom akvarela mlade umetnice iz Beograda.
Bojana Volaš je rođena u Banja Luci 1987. godine. Prva znanja iz oblasti konzervacije i restauracije stiče u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Završava potom Fakultet likovnih umetnosti, slikarski odsek, u klasi prof. Jovana Sivačkog, a master studije Restauracije i konzervacije skulptura i arheoloških predmeta završava na Fakultetu primenjenih umetnosti. Izlaže aktivno u zemlji i inostranstvu, njena dela se nalaze u nekoliko privatnih zbirki u Evropi kao i na javnim mestima u vidu zidnih slika. Pored zaštite kulturne baštine, bavi se i slikanjem i pedagoškim radom.
Izložba nosi naziv „Putopisi“, i realizovana je u tehnici akvarela nastalih poslednjih pet godina, koje je umetnica marljivo beležila putujući, boraveći u mnogim gradovima, zemljama.Upoznavanjem novih sredina, ona se upoznaje sa kulurom te zemlje, arhitekturom gradova u kojima boravi, tradicijom naroda sa kojima se sreće. Svoje sveukupne doživljaje beleži slikarskom kičicom, jednostavnim potezima, i tako oživljava svoja unutrašnja osećanja i doživljaje transponovane lazurima akvarel boje.
Posebno mesto na izložbi zauzimaju akvareli inspirisani Roterdamom. U njima je igra likovnih elemenata dostigla savršenstvo. Bojana Volaš je kao pravi majstor veoma zahtevne i suptilne likovne tehnike „akvarel“ uspela da prenese duh evropskih gradova viđen na njen način i na taj način dočara posmatraču svoje doživljaje i impresije.
Za Galeriju: Sonja Vukašinović
21. marta 9. april 2017. godine, Salon 77
Galerija savremene likovne umetnosti Niš započinje izlagačku sezonu u galeriji Salon 77 u niškoj tvrđavi izložbom akvarela mlade umetnice iz Beograda.
Bojana Volaš je rođena u Banja Luci 1987. godine. Prva znanja iz oblasti konzervacije i restauracije stiče u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Završava potom Fakultet likovnih umetnosti, slikarski odsek, u klasi prof. Jovana Sivačkog, a master studije Restauracije i konzervacije skulptura i arheoloških predmeta završava na Fakultetu primenjenih umetnosti. Izlaže aktivno u zemlji i inostranstvu, njena dela se nalaze u nekoliko privatnih zbirki u Evropi kao i na javnim mestima u vidu zidnih slika. Pored zaštite kulturne baštine, bavi se i slikanjem i pedagoškim radom.
Izložba nosi naziv „Putopisi“, i realizovana je u tehnici akvarela nastalih poslednjih pet godina, koje je umetnica marljivo beležila putujući, boraveći u mnogim gradovima, zemljama.Upoznavanjem novih sredina, ona se upoznaje sa kulurom te zemlje, arhitekturom gradova u kojima boravi, tradicijom naroda sa kojima se sreće. Svoje sveukupne doživljaje beleži slikarskom kičicom, jednostavnim potezima, i tako oživljava svoja unutrašnja osećanja i doživljaje transponovane lazurima akvarel boje.
Posebno mesto na izložbi zauzimaju akvareli inspirisani Roterdamom. U njima je igra likovnih elemenata dostigla savršenstvo. Bojana Volaš je kao pravi majstor veoma zahtevne i suptilne likovne tehnike „akvarel“ uspela da prenese duh evropskih gradova viđen na njen način i na taj način dočara posmatraču svoje doživljaje i impresije.
Za Galeriju: Sonja Vukašinović
U četvrtak 6. aprila u Salonu 77 otvorena je izložba Edvine Romanović Hudečkove. Izložbu pod nazivom „Retrografija“ koju čine slike, kolaži i asamblaži.
Sam naziv izložbe (kovanica od reči retrospektiva i autobiografija) upućuje na njen koncept i karakter. Uz svest da je umetničko delo polje permanente autorefleksije, umetnica izborom dela iz dosadašnjeg opusa gradi svoj umetnički autotortret, ukazujući na neminovnost transformacija i mena usled protoka vremena. Rani radovi (slike i crteži iz osamdesetih godina) i fotografike (fotografisani kolaži nastali od sopstvenih starih grafika) počivaju na apstraktnoj leksici i predstavljaju niz različitih vizuelnih senzacija izvedenih na osnovu vlastitih misaonih i emotivnih stanja. Najnovija dela - asamblaži sa svojevrsnom dokumentarnom građom (lični i porodični predmeti, crteži ćerki i unuka...) put su ka konkretnom u likovnom rukopisu umetnice, odraz misaone zagledanosti u neposrednost življenja. Kroz materijalne fragmente sveta koji je okružuje i njihove asocijativne veze, umetnica zapravo tematizuje genetičku, emotivnu i psihološku dimenziju sopstvene egzistencije, istovremeno ispitujući mogućnosti njihovog daljeg komuniciranja u simboličkim potencijalima likovne celine.
Edvina Romanović Hudečkova je rođena 1955.godine. Magistrirala je 1991. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a i Udruženja Q likovnih umetnika Brna u Češkoj. Realizovala više od 20 samostalnih izložbi u mnogim gradovima Srbije (Beograd, Niš, Vranje, Čačak, Pozarevac, Užice, Kruševac,Smederevo, Gornji Milanovac, Ruma). Sedam puta je samostalno izlagala u Pragu i dva puta u Palermu. Dobitnica je nagrade „Zlatna paleta ULUS-a“ za slikarstvo 1989. godine. Bavila se pedagoškim radom kroz radionice za decu školskog uzrasta. Od 2011. godine angažovana je kao kurator i autor brojnih projekata koji imaju za cilj afirmaciju mladih umetnika, prezentaciju novih medija i razvoj međunarodne saradnje. Ove projekte realizuje u saradnji sa nezavisnim organizacijama u kulturi i nevladinim sektorom. Od 2015. osnovala je i vodi projekta „Pokretne galerije Frida“.
Izložba će trajati do 23. aprila.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Sam naziv izložbe (kovanica od reči retrospektiva i autobiografija) upućuje na njen koncept i karakter. Uz svest da je umetničko delo polje permanente autorefleksije, umetnica izborom dela iz dosadašnjeg opusa gradi svoj umetnički autotortret, ukazujući na neminovnost transformacija i mena usled protoka vremena. Rani radovi (slike i crteži iz osamdesetih godina) i fotografike (fotografisani kolaži nastali od sopstvenih starih grafika) počivaju na apstraktnoj leksici i predstavljaju niz različitih vizuelnih senzacija izvedenih na osnovu vlastitih misaonih i emotivnih stanja. Najnovija dela - asamblaži sa svojevrsnom dokumentarnom građom (lični i porodični predmeti, crteži ćerki i unuka...) put su ka konkretnom u likovnom rukopisu umetnice, odraz misaone zagledanosti u neposrednost življenja. Kroz materijalne fragmente sveta koji je okružuje i njihove asocijativne veze, umetnica zapravo tematizuje genetičku, emotivnu i psihološku dimenziju sopstvene egzistencije, istovremeno ispitujući mogućnosti njihovog daljeg komuniciranja u simboličkim potencijalima likovne celine.
Edvina Romanović Hudečkova je rođena 1955.godine. Magistrirala je 1991. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a i Udruženja Q likovnih umetnika Brna u Češkoj. Realizovala više od 20 samostalnih izložbi u mnogim gradovima Srbije (Beograd, Niš, Vranje, Čačak, Pozarevac, Užice, Kruševac,Smederevo, Gornji Milanovac, Ruma). Sedam puta je samostalno izlagala u Pragu i dva puta u Palermu. Dobitnica je nagrade „Zlatna paleta ULUS-a“ za slikarstvo 1989. godine. Bavila se pedagoškim radom kroz radionice za decu školskog uzrasta. Od 2011. godine angažovana je kao kurator i autor brojnih projekata koji imaju za cilj afirmaciju mladih umetnika, prezentaciju novih medija i razvoj međunarodne saradnje. Ove projekte realizuje u saradnji sa nezavisnim organizacijama u kulturi i nevladinim sektorom. Od 2015. osnovala je i vodi projekta „Pokretne galerije Frida“.
Izložba će trajati do 23. aprila.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
DRUŠTVENA (S)KRETANjA, izložba vektorskih grafika Miljane Radenković
Salon 77, 25. april 10. maj 2017. godine
Salon 77, 25. april 10. maj 2017. godine
danas je sutra
Komunikološka neposrednost grafičkog opštenja smatra se moćnim sredstvom u kreiranju javnog mišljenja i ima uticaja na formiranje obrazaca subkulturalnog ili čak društveno-podobnog ponašanja. Ispitujući razlike i similarnosti komunikoloških potencijala verbalnog i neverbalog, vizuelnog obraćanja, Miljana Radenković je izvela seriju društveno-angažovanih grafičkih slika, kojima se pored niza socijalnih devijacija (alkoholizam, narkomanija, zavisnost od sedativa, interneta, kocke, pedofilija, prostitucija, prosjačenje, kriminal, maloletnička delinkvencija) obrađuju i važna pitanja rodne i ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, ali i tema cenzure. Devijantno, kao ono koje odstupa od ustaljenih društvenih normi ponašanja i koje vređa javni moral, destruktivno i patološko, ili ravnopravnost koju treba dokazati u kulturi, mogućnost izražavanja ili cenzura, velike su i osetljive teme i sa aspekta grafičkog formulisanja.
manje je više
Zahtev da se izraz u najvećoj mogućoj meri liši nepoželjne narativnosti, a da se da na konciznosti, dovodi Miljanu Radenković do upotrebe geometrijskih formi i šema, crne, bele i crvene boje u kreiranju čistih grafičkih simbola. Ona se koristi uvreženim značenjima vizuelnih odnosa i taj pontencijal neposredno progovara kroz njen znak. Odnegovani minimalistički pristup pomaže da neke društvene pojave vidimo potpuno ogoljene.
ono između
U mogućnosi da visoka stilizacija, samo asocijacija ili čak samo jednostavna forma ili boja imaju emotivni odaziv, krije se univerzalnost planetarno najrasprostranjenijeg oblika komunikacije. Sposobnost da se minimalnim sredstvima argikuliše političnost, da se pri tom izazove snažan osećaj, a da izraz odlikuje lucidna strogost, predstavlja posebnu kvalifikaciju ovog autorskog postupka. Studiozno ispitivanje odnosa znakova i značenja (opšteg i prenesenog), forme i sadržine, Miljanu Radenković uvodi u visoku disciplinu izražavanja, očiglednu u ovoj seriji vektorskih grafika.
Milan Ristić, kustos
Komunikološka neposrednost grafičkog opštenja smatra se moćnim sredstvom u kreiranju javnog mišljenja i ima uticaja na formiranje obrazaca subkulturalnog ili čak društveno-podobnog ponašanja. Ispitujući razlike i similarnosti komunikoloških potencijala verbalnog i neverbalog, vizuelnog obraćanja, Miljana Radenković je izvela seriju društveno-angažovanih grafičkih slika, kojima se pored niza socijalnih devijacija (alkoholizam, narkomanija, zavisnost od sedativa, interneta, kocke, pedofilija, prostitucija, prosjačenje, kriminal, maloletnička delinkvencija) obrađuju i važna pitanja rodne i ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, ali i tema cenzure. Devijantno, kao ono koje odstupa od ustaljenih društvenih normi ponašanja i koje vređa javni moral, destruktivno i patološko, ili ravnopravnost koju treba dokazati u kulturi, mogućnost izražavanja ili cenzura, velike su i osetljive teme i sa aspekta grafičkog formulisanja.
manje je više
Zahtev da se izraz u najvećoj mogućoj meri liši nepoželjne narativnosti, a da se da na konciznosti, dovodi Miljanu Radenković do upotrebe geometrijskih formi i šema, crne, bele i crvene boje u kreiranju čistih grafičkih simbola. Ona se koristi uvreženim značenjima vizuelnih odnosa i taj pontencijal neposredno progovara kroz njen znak. Odnegovani minimalistički pristup pomaže da neke društvene pojave vidimo potpuno ogoljene.
ono između
U mogućnosi da visoka stilizacija, samo asocijacija ili čak samo jednostavna forma ili boja imaju emotivni odaziv, krije se univerzalnost planetarno najrasprostranjenijeg oblika komunikacije. Sposobnost da se minimalnim sredstvima argikuliše političnost, da se pri tom izazove snažan osećaj, a da izraz odlikuje lucidna strogost, predstavlja posebnu kvalifikaciju ovog autorskog postupka. Studiozno ispitivanje odnosa znakova i značenja (opšteg i prenesenog), forme i sadržine, Miljanu Radenković uvodi u visoku disciplinu izražavanja, očiglednu u ovoj seriji vektorskih grafika.
Milan Ristić, kustos
Đorđe Aralica je rođen 1963 godine u Otočcu. Diplomirao je na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 1993. godine. Član je ULUS-a i ULUPUDS-a. Ima status slobodnog umetnika. Do 1999. godine radio je na konzervaciji živopisa i kamene plastike naših srednjovekovnih matastira. Kasnije studijski boravio u Ameriji, Turskoj, Izraelu, Grčkoj. Realizovao je sedamnaest samostalnih izložbi u mnogim gradovima Srbije i u Izraelu i Americi. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Skulpture radi u različitim materijalima (terakota, metal i kamen). Kako sam umetnik kaže njegovo umetničko interesovanje je u domenu istraživanja međuodnosa skulptoralne forme, medija i prostora kao i česte suprotstavljenosti umetnosti skulpture efemernom kontekstu savremenog sveta.
Izložbu u Nišu, simboličnog naziva DNK, čine skulpture nastale tokom poslednjih desetak godina kada opusom umetnika dominiraju dela koja imaju uzore u predmetima iz svakodnevnog života (knjige, kape, šeširi...). Lična iskustva, stečena na osnovu boravka u različitim sredinama, autora dovode do konstatacije da su ovi predmeti koliko slični na različitim meridijanima toliko i specifični, tipični, prepoznatljivi. Tako su motivi njegovih skulptura: kaubojski šeširi, gospodski cilindri, vojničke šapke, sportski kačketi, antičke amfore ... odnosno predmeti u kojima umetnik prepoznaje nosioce DNK materijala obređenih vremena, sredina, staleža, profesija ili zanimanja. Vešto odabran materijal u kojem su skulpture realizovane simbolično vizualizuje sam DNK lanac i potpuno je u funkciji umetnikove ideje.
Iako u svojoj vajarskoj interpretaciji Đorđe Aralica podržava formu realnih predmeta, skulptorskim materijalom i dimenzijama koje su znatno veće od prirodnih, sugeriše činjnicu da verizam nije njegova tendencija već namera da se ovim motivima da drugačija kontekstualizacija i svakako da se pruži mogućnost posmatraču da na osnovu sopstvenog iskustva komunicija sa njihovim novokreiranim misaonim, vizuelnim i emotivnim sadržajem.
Izložba će trajati do 29. maja.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Izložbu u Nišu, simboličnog naziva DNK, čine skulpture nastale tokom poslednjih desetak godina kada opusom umetnika dominiraju dela koja imaju uzore u predmetima iz svakodnevnog života (knjige, kape, šeširi...). Lična iskustva, stečena na osnovu boravka u različitim sredinama, autora dovode do konstatacije da su ovi predmeti koliko slični na različitim meridijanima toliko i specifični, tipični, prepoznatljivi. Tako su motivi njegovih skulptura: kaubojski šeširi, gospodski cilindri, vojničke šapke, sportski kačketi, antičke amfore ... odnosno predmeti u kojima umetnik prepoznaje nosioce DNK materijala obređenih vremena, sredina, staleža, profesija ili zanimanja. Vešto odabran materijal u kojem su skulpture realizovane simbolično vizualizuje sam DNK lanac i potpuno je u funkciji umetnikove ideje.
Iako u svojoj vajarskoj interpretaciji Đorđe Aralica podržava formu realnih predmeta, skulptorskim materijalom i dimenzijama koje su znatno veće od prirodnih, sugeriše činjnicu da verizam nije njegova tendencija već namera da se ovim motivima da drugačija kontekstualizacija i svakako da se pruži mogućnost posmatraču da na osnovu sopstvenog iskustva komunicija sa njihovim novokreiranim misaonim, vizuelnim i emotivnim sadržajem.
Izložba će trajati do 29. maja.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
ST.ART.
Osnivači ove umetničke grupe nastale u Beogradu su četvoro umetnika mlađe generacije: Jelena Vićentić, Petar Mošić, Predrag Đukić i Ivan Milenković, koji će izlagati u Nišu. Njihove zajedničke karakteristike su da neguju tradicionalne umetničke medije, figurativni izraz, realistički stil i angažovan odnos prema društvenoj stvarnosti.
Kako sami kažu: „Radovi umetničke grupe ST.ART predstavljaju osvrt na ljudsko iskustvo, eskapizam ili mentalnu skrhanost u savremenom svetu, reflektujući istinu koju bi posmatrač trebao na sagleda“
Jelena Vićentić (Beograd, 1988) je diplomirala na FLU u Beogradu. Samostalno je izlagala u Beču i Obrenovcu. Učestvovala je u rezidencijalnim i programima usavršavanja u Srbiji, Austriji i Belgiji.
Petar Mošić ( Beograd, 1981) je na doktorskim studijama na FLU u Beogradu. Dobitnik je više nagrada među kojima je i najviše priznanje za slikarstvo „Zlatna paleta ULUS-a“. Realizovao je devet samostalnih izložbi.
Predrag Đukić (Beograd, 1981) je diplomirao na odseku zidnog slikarstva na FPU u Beogradu.Član je ULUS-a i ULUPUDS-a. Učestvovao je u međunarodnim umetničkm programima u Mađarskoj i Belgiji.
Ivan Mileković (Leskovac, 1988) je osnovne i master studije završio na FLU u Beogradu. Samostalno je izlagao šest puta ( Palermo, Beograd, Beč). Usavršavao se kroz umetničke programe u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Belgiji, Austriji i Srbiji. Dobitnik je tri nagrade.
Četvoro mladih umetnika tretira različite angažovane teme aktuelne stvarnosti. Jelena Vićentić se bavi pitanjem savremenih heroja prepoznajući u bajkerima Apolone našeg vremena. Egzistencijalna otuđenost, zabrinutost i bespomoćnost savremenog čoveka stoje u kontekstu dela Predraga Ćukića. Pitanje zavisnosti i uticaja informativnih tehnologija na adolescente u periodu odrastanja, svojim delom tretira Ivan Milenković dok Petar Mošić na specifičan način likovno vizualizuje unutrašnje dileme, dramatična emotivna stanja pojedinca u košmarnim životnim prilikama.
Za svakog od njih ljudska figura je nosilac celokupnog likovnog, emotivnog i misaonog sadržaja dela. Njihovi likovni rukopisi počivaju na visokom stepenu verizma koji ide do hiperrealizma. Ozbiljnost u pristupu, preciznost i virtuoznost u izvođenju čine ih posebnim.
Izložba će trajati do 21. juna.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Osnivači ove umetničke grupe nastale u Beogradu su četvoro umetnika mlađe generacije: Jelena Vićentić, Petar Mošić, Predrag Đukić i Ivan Milenković, koji će izlagati u Nišu. Njihove zajedničke karakteristike su da neguju tradicionalne umetničke medije, figurativni izraz, realistički stil i angažovan odnos prema društvenoj stvarnosti.
Kako sami kažu: „Radovi umetničke grupe ST.ART predstavljaju osvrt na ljudsko iskustvo, eskapizam ili mentalnu skrhanost u savremenom svetu, reflektujući istinu koju bi posmatrač trebao na sagleda“
Jelena Vićentić (Beograd, 1988) je diplomirala na FLU u Beogradu. Samostalno je izlagala u Beču i Obrenovcu. Učestvovala je u rezidencijalnim i programima usavršavanja u Srbiji, Austriji i Belgiji.
Petar Mošić ( Beograd, 1981) je na doktorskim studijama na FLU u Beogradu. Dobitnik je više nagrada među kojima je i najviše priznanje za slikarstvo „Zlatna paleta ULUS-a“. Realizovao je devet samostalnih izložbi.
Predrag Đukić (Beograd, 1981) je diplomirao na odseku zidnog slikarstva na FPU u Beogradu.Član je ULUS-a i ULUPUDS-a. Učestvovao je u međunarodnim umetničkm programima u Mađarskoj i Belgiji.
Ivan Mileković (Leskovac, 1988) je osnovne i master studije završio na FLU u Beogradu. Samostalno je izlagao šest puta ( Palermo, Beograd, Beč). Usavršavao se kroz umetničke programe u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Belgiji, Austriji i Srbiji. Dobitnik je tri nagrade.
Četvoro mladih umetnika tretira različite angažovane teme aktuelne stvarnosti. Jelena Vićentić se bavi pitanjem savremenih heroja prepoznajući u bajkerima Apolone našeg vremena. Egzistencijalna otuđenost, zabrinutost i bespomoćnost savremenog čoveka stoje u kontekstu dela Predraga Ćukića. Pitanje zavisnosti i uticaja informativnih tehnologija na adolescente u periodu odrastanja, svojim delom tretira Ivan Milenković dok Petar Mošić na specifičan način likovno vizualizuje unutrašnje dileme, dramatična emotivna stanja pojedinca u košmarnim životnim prilikama.
Za svakog od njih ljudska figura je nosilac celokupnog likovnog, emotivnog i misaonog sadržaja dela. Njihovi likovni rukopisi počivaju na visokom stepenu verizma koji ide do hiperrealizma. Ozbiljnost u pristupu, preciznost i virtuoznost u izvođenju čine ih posebnim.
Izložba će trajati do 21. juna.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
22. jun 9. jul, izložba Milana Kulića - vajara mlađe generacije
Milan Kulić je rođen 1988. u Novom Sadu. Osnovne i master akademske studije završio je na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu. Realizovao je sedam samostalnih izložbi. Učestvovao je na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Italija, Kanada). Bio je stipendista Fonda za mlade talente i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Dobitnik je više nagrada tokom školovanja - nagrada Sreten Stojanović, za rezultate u skulpturi (2011) i Nagrada za skulpturu u materijalu SO Savski venac (2010. i 2012).
Tokom letnjeg semestra školske 2012/13 godine bio je demonstrator na predmetima Skulptura u kamenu, Tehnologija vajarstva na FLU u Beogradu. Član je ULUS-a.
Izložbu u Nišu čine crteži i skulpture malog formata livene u mesingu,bronzi i aluminijumu.
Skulptorski izraz Milana Kulića počiva na leksici apstraktne umetnosti. Oslobađajući svoja dela zavisnosti od realnog i mimetičkog autor se koncentriše na istraživanje odnosa između geometrijskih formi postižući sklad između formalnog i sadržinskog, vidljivog i zamišljenog, iskustvenog i imaginarnog. Njegova skulpture iako kohezivnih formi u suštini su „graditeljskog“ tipa, imaju svoju arhitektoniku, složenih su kompozicionih rešenja i počivaju na dobro proučenim odnosima konstitutivnih elemenata sa aspekta njihovih formi, proporcija i položaja. Ovakvim pristupom dela Milana Kulića iako statična i nevelikih dimenzija daju utisak dinamike, vitalizma i monumentalnosti.
Zastupljeni crteži u formalnom i idejnom kontekstu u sadejstvu su sa skulpturama i ilusturu put umetnikovog razmišljanja i istraživanja geometrijskih odnosa od dvodimenzonalne površine do trodinemzionalnog oblika.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Milan Kulić je rođen 1988. u Novom Sadu. Osnovne i master akademske studije završio je na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama na istom fakultetu. Realizovao je sedam samostalnih izložbi. Učestvovao je na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Italija, Kanada). Bio je stipendista Fonda za mlade talente i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Dobitnik je više nagrada tokom školovanja - nagrada Sreten Stojanović, za rezultate u skulpturi (2011) i Nagrada za skulpturu u materijalu SO Savski venac (2010. i 2012).
Tokom letnjeg semestra školske 2012/13 godine bio je demonstrator na predmetima Skulptura u kamenu, Tehnologija vajarstva na FLU u Beogradu. Član je ULUS-a.
Izložbu u Nišu čine crteži i skulpture malog formata livene u mesingu,bronzi i aluminijumu.
Skulptorski izraz Milana Kulića počiva na leksici apstraktne umetnosti. Oslobađajući svoja dela zavisnosti od realnog i mimetičkog autor se koncentriše na istraživanje odnosa između geometrijskih formi postižući sklad između formalnog i sadržinskog, vidljivog i zamišljenog, iskustvenog i imaginarnog. Njegova skulpture iako kohezivnih formi u suštini su „graditeljskog“ tipa, imaju svoju arhitektoniku, složenih su kompozicionih rešenja i počivaju na dobro proučenim odnosima konstitutivnih elemenata sa aspekta njihovih formi, proporcija i položaja. Ovakvim pristupom dela Milana Kulića iako statična i nevelikih dimenzija daju utisak dinamike, vitalizma i monumentalnosti.
Zastupljeni crteži u formalnom i idejnom kontekstu u sadejstvu su sa skulpturama i ilusturu put umetnikovog razmišljanja i istraživanja geometrijskih odnosa od dvodimenzonalne površine do trodinemzionalnog oblika.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
11 - 25. 7. 2017
Saša Petrović je rođen 1976. god. u Lazarevcu. Diplomirao je na FLU u Beogradu u klasi prof. Dragana Jovanovića. Magistrirao je na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu 2007. god.Do sada je imao 13 samostalnih izložbi.Učestvovao je u radu nekoliko međunarodnih projekata i izložbi uglavnom intalacija i video radova.
Izložba kojom se predstavlja nškoj publici nosi naziv „Crna boginja u Pompeji“.Umetnika je inspirisala neprolaznost mitske Crne boginje koja se provlači kroz sve civilizacije i religije.Predanja o njoj govore da je bila vesnik velikih katastrofa i prirodnih poremećaja. Pronalazimo je u Pompeji, Londonu, Drezdenu, Tokiju.
Crna boginja kao simbol, mit, samo je polazna inspiracija od koje umetnik polazi i dalje je likovno razrađuje.Umetnik akcenat stavlja na likovnost urađenog dela, dopušta sebi da je deformiše, izmeni i prilagodi svom osećaju. Naglasena destruktivnost i gest u boji i potezu su osnovna karakteristika kojom nam šalje upozorelje i skreće pažnju
.
Na izložbi su pored slika zastupljeni i crteži rađeni kombinovanom tehnikom i jedna skulptutra koja materijalizuje umetnikov rad.
Za GSLU Niš Sonja Vukašinović
Saša Petrović je rođen 1976. god. u Lazarevcu. Diplomirao je na FLU u Beogradu u klasi prof. Dragana Jovanovića. Magistrirao je na Univerzitetu Umetnosti u Beogradu 2007. god.Do sada je imao 13 samostalnih izložbi.Učestvovao je u radu nekoliko međunarodnih projekata i izložbi uglavnom intalacija i video radova.
Izložba kojom se predstavlja nškoj publici nosi naziv „Crna boginja u Pompeji“.Umetnika je inspirisala neprolaznost mitske Crne boginje koja se provlači kroz sve civilizacije i religije.Predanja o njoj govore da je bila vesnik velikih katastrofa i prirodnih poremećaja. Pronalazimo je u Pompeji, Londonu, Drezdenu, Tokiju.
Crna boginja kao simbol, mit, samo je polazna inspiracija od koje umetnik polazi i dalje je likovno razrađuje.Umetnik akcenat stavlja na likovnost urađenog dela, dopušta sebi da je deformiše, izmeni i prilagodi svom osećaju. Naglasena destruktivnost i gest u boji i potezu su osnovna karakteristika kojom nam šalje upozorelje i skreće pažnju
.
Na izložbi su pored slika zastupljeni i crteži rađeni kombinovanom tehnikom i jedna skulptutra koja materijalizuje umetnikov rad.
Za GSLU Niš Sonja Vukašinović
U četvrtak 27. jula, sa početkom u 20 sati, u Salonu 77 je otvaranje samostalne izložbe Marije Anđelković - umetnice mlađe generacije iz Beograda. Izložbu čine grafike iz ciklusa Prelazna stanja izvedene u litografskoj tehnici, koje su deo umetničinog doktorskog projekta.
Marija Anđelković je osnovne i master akademske studije završila na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, kao student generacije 2012 godine. Realizovala je četiri samostalne izložbe, učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Bugarska, Holandija, Rumunija, Tajvan, SAD, Hrvatska, Japan, Kina, Portugal, BiH, Poljska, Engleska, Brazil, ...). Pored studentskih nagrada dobitnica je otkupne nagrade Savskovenačkog festivala (2009) i nagrade na Drugom međunarodnom bijenalu grafike u Bukureštu, Rumunija (2016). Član je ULUS-a od 2013. godine.
Obrazlažući svoj najnoviji ciklus grafika umetnica ističe da njihov naziv/ Prelazna stanja/ upućuje na kretanje koje zbog svoje uzastopnosti teži da postane ponavljanje. Baveći se u suštini pitanjem promena usled kretanja i protoka vremena, Marija Anđelković za vizuelizaciju ove teme koristi motiv vodene površine Voda je svakako metafora večnog kretanja čija su prelazna stanja toliko kratkotrajna da simbolično sažimaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Osnovni motiv umetnica likovno definiše sa visokim nivom racionalizma svodeći ga na gotovo geometrizovanu strukturu čiji linearizam ima finu vibrantnost i diskrentu obojenost. Takođe, na grafikama ovog ciklusa primetna je i varijabilnost stepena redukcije u likovnoj obradi motiva - od blaže /kada fragment iz prirode zadržava jasnu prepoznatljivost/ do radikalne /sa dezintegracijom motiva i svođenjem na likovni znak/.
Originalno vizuelno transponovanje vlastitih razmišljanja izvedeno kultivisanom i sofisticiranom likovnom leksikom uz izuzetnu tehničku realizaciju učvršćuju Mariju Anđelković na putu umetničke samosvojnosti i izuzetnosti.
Ovo je njena prva izložba u Nišu a trajaće do 8. avgusta.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
Marija Anđelković je osnovne i master akademske studije završila na Grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, kao student generacije 2012 godine. Realizovala je četiri samostalne izložbe, učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Bugarska, Holandija, Rumunija, Tajvan, SAD, Hrvatska, Japan, Kina, Portugal, BiH, Poljska, Engleska, Brazil, ...). Pored studentskih nagrada dobitnica je otkupne nagrade Savskovenačkog festivala (2009) i nagrade na Drugom međunarodnom bijenalu grafike u Bukureštu, Rumunija (2016). Član je ULUS-a od 2013. godine.
Obrazlažući svoj najnoviji ciklus grafika umetnica ističe da njihov naziv/ Prelazna stanja/ upućuje na kretanje koje zbog svoje uzastopnosti teži da postane ponavljanje. Baveći se u suštini pitanjem promena usled kretanja i protoka vremena, Marija Anđelković za vizuelizaciju ove teme koristi motiv vodene površine Voda je svakako metafora večnog kretanja čija su prelazna stanja toliko kratkotrajna da simbolično sažimaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Osnovni motiv umetnica likovno definiše sa visokim nivom racionalizma svodeći ga na gotovo geometrizovanu strukturu čiji linearizam ima finu vibrantnost i diskrentu obojenost. Takođe, na grafikama ovog ciklusa primetna je i varijabilnost stepena redukcije u likovnoj obradi motiva - od blaže /kada fragment iz prirode zadržava jasnu prepoznatljivost/ do radikalne /sa dezintegracijom motiva i svođenjem na likovni znak/.
Originalno vizuelno transponovanje vlastitih razmišljanja izvedeno kultivisanom i sofisticiranom likovnom leksikom uz izuzetnu tehničku realizaciju učvršćuju Mariju Anđelković na putu umetničke samosvojnosti i izuzetnosti.
Ovo je njena prva izložba u Nišu a trajaće do 8. avgusta.
Za GSLU Niš
Milica Todorović
FESTIVAL U VRTU BOJA
Il festival nel giardino dei colori
Smisao/ opstanka
Sve ljudske potrebe mogu se svesti na dve osnovne: za smislom i opstankom. One su ugrađene u samo naše pojavljivanje i vladaju nama do kraja, određujući na nužan način i našu profesiju. Međutim, ne tako odvojene, ni suprotstavljeno, već uvek u jedinstvu ili "igri razlika". Ne možemo da ih odvojimo, pogotovu ne kada je reč o umetnosti. Svako delo, da bi bilo umetničko, je opredmećenje sintagme - "smisao/opstanka". Nije reč o umetniku i nije umetnički produkt ono što je posledica jedne ili druge potrebe, već njihovog specifičnog jedinstva. Nema ni objedinjavajućeg pojma ili onog što se zove "viši rodni pojam", već postoje samo "potrebe" i njihovo zadovoljenje koje se iznalazi u delu.
Postavlja se pitanje: Kako je to iskazano u slici kao vrsti umetničkog dela ili produkta? Iskazano je, naravno, kao "igra razlika". Ali, ne u odnosu elemenata slike koji nešto kazuju, već u samim elementima koji je čine. Ne boja i crtež, ne boja i gest, ne prednji i zadnji plan, koji nas vode negde drugde - najblaže rečeno u metafiziku; već crtež i crtež, boja i boja, gest i gest, prednji plan i prednji plan - jer nas vode u ostvarivanje.Crtež u njegovom značaju za centriranje slike i istovremene svedenosti do rudimentnog, beznačajnog, do amorfnog oblika, kao takav, drži nešto nabijeno u sebi i oko sebe. Boja, koja bi trebala da svojom količinom određuje svojstva i bude tako svedena na oblike crteža, multiplikuje se na slici u svim svojim mogućnostima do same granice eksplozivnosti preteći da je u potpunosti prisvoji. Da bi se to zaustavilo pojavljuje se monohromna, u nekim pokušajima i bela boja; ne kao boja, već prostor smirenja samog napada boje. Monohromna kao prostor, a ne kao boja. Gest, koji bi trebalo da potencira dramatiku i time se ograniči na zahteve ritma samih oblika i boja, prelazi u aritmiju i intenzivno umnožavanje celinom same slike do neograničnosti - do one monohromne. Prednji plan, koji sa crtežom drži celinu slike, veoma brzo se povlači pred intenzitetom drugog plana. Ovaj se time dinamizuje, da bi pokazao da je boja, a ne drugi plan ili monohromni prostor koji samo služi smeštaju crteža. Slika tako pulsira "igrom razlika".
Elementi slike, čineći celinu slika na ovakav način, iskazuju zaokupiranost same umetnice Ljiljane Strize-Trajkovuć, njihovom "igrom razlika" u odnosu na njenu ugrađenu potrebu za smislom i opstankom. Tako da se tu ne radi o spomenutim "metafizičkim" pretenzijama ili ambivalentnosti, neodlučnosti, neopredeljenosti same umetnice, nego obuzetosti prirodnim određenjima (smislom i opstankom) kroz permanentno potenciranje i istovremenu minimizaciju crteža, boje, gesta, plana ili "igrom njihovih razlika".Odrednica se vidi i u samoj činjenici, da se stvar ne da razrešiti kroz jednu sliku, već zahteva ponovno "ulaženje" u prostor/e platna. To je novo polje pokušaja, a zapravo neumitnog svakodnevnog delovanja umetnice uz stalnu promenu važnosti: boje, crteža, gesta, plana.
Ovakvo rešavanje "igre razlika" je pravi odgovor na obeležje struke, tj. profesionalnost kao sam smisao/opstanka, a svako drugačije njihovo pozicioniranje odvodi novoj profesiji. Jer, pod težinom smisla/opstanka i neprestanom „igrom razlika“ umetnički izbor može da se svede na realizatora božanskog plana (metafizički momenat) ili trgovca, a slike na mitski relikt ili robu među svim ostalim reliktima i svom ostalom robom. Izbor je svakako na nama i nije tako lak …
Dr Srboljub Dimitrijević
Il festival nel giardino dei colori
Smisao/ opstanka
Sve ljudske potrebe mogu se svesti na dve osnovne: za smislom i opstankom. One su ugrađene u samo naše pojavljivanje i vladaju nama do kraja, određujući na nužan način i našu profesiju. Međutim, ne tako odvojene, ni suprotstavljeno, već uvek u jedinstvu ili "igri razlika". Ne možemo da ih odvojimo, pogotovu ne kada je reč o umetnosti. Svako delo, da bi bilo umetničko, je opredmećenje sintagme - "smisao/opstanka". Nije reč o umetniku i nije umetnički produkt ono što je posledica jedne ili druge potrebe, već njihovog specifičnog jedinstva. Nema ni objedinjavajućeg pojma ili onog što se zove "viši rodni pojam", već postoje samo "potrebe" i njihovo zadovoljenje koje se iznalazi u delu.
Postavlja se pitanje: Kako je to iskazano u slici kao vrsti umetničkog dela ili produkta? Iskazano je, naravno, kao "igra razlika". Ali, ne u odnosu elemenata slike koji nešto kazuju, već u samim elementima koji je čine. Ne boja i crtež, ne boja i gest, ne prednji i zadnji plan, koji nas vode negde drugde - najblaže rečeno u metafiziku; već crtež i crtež, boja i boja, gest i gest, prednji plan i prednji plan - jer nas vode u ostvarivanje.Crtež u njegovom značaju za centriranje slike i istovremene svedenosti do rudimentnog, beznačajnog, do amorfnog oblika, kao takav, drži nešto nabijeno u sebi i oko sebe. Boja, koja bi trebala da svojom količinom određuje svojstva i bude tako svedena na oblike crteža, multiplikuje se na slici u svim svojim mogućnostima do same granice eksplozivnosti preteći da je u potpunosti prisvoji. Da bi se to zaustavilo pojavljuje se monohromna, u nekim pokušajima i bela boja; ne kao boja, već prostor smirenja samog napada boje. Monohromna kao prostor, a ne kao boja. Gest, koji bi trebalo da potencira dramatiku i time se ograniči na zahteve ritma samih oblika i boja, prelazi u aritmiju i intenzivno umnožavanje celinom same slike do neograničnosti - do one monohromne. Prednji plan, koji sa crtežom drži celinu slike, veoma brzo se povlači pred intenzitetom drugog plana. Ovaj se time dinamizuje, da bi pokazao da je boja, a ne drugi plan ili monohromni prostor koji samo služi smeštaju crteža. Slika tako pulsira "igrom razlika".
Elementi slike, čineći celinu slika na ovakav način, iskazuju zaokupiranost same umetnice Ljiljane Strize-Trajkovuć, njihovom "igrom razlika" u odnosu na njenu ugrađenu potrebu za smislom i opstankom. Tako da se tu ne radi o spomenutim "metafizičkim" pretenzijama ili ambivalentnosti, neodlučnosti, neopredeljenosti same umetnice, nego obuzetosti prirodnim određenjima (smislom i opstankom) kroz permanentno potenciranje i istovremenu minimizaciju crteža, boje, gesta, plana ili "igrom njihovih razlika".Odrednica se vidi i u samoj činjenici, da se stvar ne da razrešiti kroz jednu sliku, već zahteva ponovno "ulaženje" u prostor/e platna. To je novo polje pokušaja, a zapravo neumitnog svakodnevnog delovanja umetnice uz stalnu promenu važnosti: boje, crteža, gesta, plana.
Ovakvo rešavanje "igre razlika" je pravi odgovor na obeležje struke, tj. profesionalnost kao sam smisao/opstanka, a svako drugačije njihovo pozicioniranje odvodi novoj profesiji. Jer, pod težinom smisla/opstanka i neprestanom „igrom razlika“ umetnički izbor može da se svede na realizatora božanskog plana (metafizički momenat) ili trgovca, a slike na mitski relikt ili robu među svim ostalim reliktima i svom ostalom robom. Izbor je svakako na nama i nije tako lak …
Dr Srboljub Dimitrijević
IZLOŽBA SLIKA I SKULPTURA
IVORE DAJIĆ, SALON 77,10 / 22. 10. 2017.
Ivora Dajić ( rođena 1976. u Jagodini ) osnovne studije završila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Kragujevcu u klasi prof. Gorana Rakića. Master studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek zidnog slikarstva u klasi prof. Miroslava Lazovića.
Do sada je imala tri samostalne izložbe u Paraćinu, Jagodini i Beogradu, i učestvovala je na preko trideset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Dobitnica je druge nagrade Beogradske mini- art scene 2009. i prve nagrade za idejno rešenje murala medicinske škole Kragujevac, 2015.
Član je ULUPUDS-a od 2006. i ima status samostalnog umetnika.
Izložba obuhvata slike većeg formata i skulpture u terakoti.
Ivora se prvi put predsavlja niškoj publici samostalno, pamtimo je sa izložbe niškog crteža.
Polazni motiv njene izložbe glasi : Voda, Život, Radost. Na metaforičan način ona razrađuje temu na svojim radovima, sugerišući vraćanje prirodi i našim korenima i osnovnim životnim potrebama. Na slikama prepoznajete kupače na plaži u svakodnevnim situacijama, urađene preciznim prikazom u realističkom maniru. Ona vešto eksepimentiše sa različitim materijalima. Svoju umetničku energiju i želju za što opipljivijim prikazom dopunjava malim skulpturama u terakoti, materijalizujući scene sa slika u trodimenzionalni prikaz.Svetlosni efekti naročito su izraženi na detaljima oslikane vode. Jasne boje poigravaju se našim čulima, gradeći osećaj topline.Zapravo kroz te scene umetnica potencira opuštenost, spokoj, uživanje u čarima mora i leta u pulsirajućem ritmu urbanog življenja prikazima viđenih okom savremenog čoveka. Slike nam pružaju optimizam, lepotu za kojim čovek žudi, traje i otpočinje novi dan.
IVORE DAJIĆ, SALON 77,10 / 22. 10. 2017.
Ivora Dajić ( rođena 1976. u Jagodini ) osnovne studije završila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Kragujevcu u klasi prof. Gorana Rakića. Master studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek zidnog slikarstva u klasi prof. Miroslava Lazovića.
Do sada je imala tri samostalne izložbe u Paraćinu, Jagodini i Beogradu, i učestvovala je na preko trideset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Dobitnica je druge nagrade Beogradske mini- art scene 2009. i prve nagrade za idejno rešenje murala medicinske škole Kragujevac, 2015.
Član je ULUPUDS-a od 2006. i ima status samostalnog umetnika.
Izložba obuhvata slike većeg formata i skulpture u terakoti.
Ivora se prvi put predsavlja niškoj publici samostalno, pamtimo je sa izložbe niškog crteža.
Polazni motiv njene izložbe glasi : Voda, Život, Radost. Na metaforičan način ona razrađuje temu na svojim radovima, sugerišući vraćanje prirodi i našim korenima i osnovnim životnim potrebama. Na slikama prepoznajete kupače na plaži u svakodnevnim situacijama, urađene preciznim prikazom u realističkom maniru. Ona vešto eksepimentiše sa različitim materijalima. Svoju umetničku energiju i želju za što opipljivijim prikazom dopunjava malim skulpturama u terakoti, materijalizujući scene sa slika u trodimenzionalni prikaz.Svetlosni efekti naročito su izraženi na detaljima oslikane vode. Jasne boje poigravaju se našim čulima, gradeći osećaj topline.Zapravo kroz te scene umetnica potencira opuštenost, spokoj, uživanje u čarima mora i leta u pulsirajućem ritmu urbanog življenja prikazima viđenih okom savremenog čoveka. Slike nam pružaju optimizam, lepotu za kojim čovek žudi, traje i otpočinje novi dan.
S A L O N 7 7 2 0 1 7
Pregled izlozbi u 2017. po izlozbenim prostorima
(kliknuti na sliku)
(kliknuti na sliku)
