G A L E R I J A
S A V R E M E N E
L I K O V N E
U M E T N O S T I
N I Š
S A V R E M E N E
L I K O V N E
U M E T N O S T I
N I Š
2019
S A L O N 7 7
Nataša Dejanović Dimitrijević je rođena 1979. u Vranju. Diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2004. godine na slikarskom odseku.
Magistrirala na istom fakultetu 2008. Doktorirala na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu 2017. godine u klasi profesora Vladimira Veličkovića.
Izlagala samostalno 8 puta. Učesnik je 10 međunarodnih likovnih kolonija i preko 80 kolektivnih izložbi. Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti slikarstva i mozaika.
Radi kao profesor na Visokoj školi za vaspitače u Bujanovcu.
Član je ULUS-a, ULUPUDS-a i AIMC-a.
Najnoviji ciklus slika Nataše Dejanović Dimitrijević je njen likovno-vizuelni odgovor na teme društvene stvarnosti oličene u pitanjima komunikacije i otuđenja među ljudima u aktuelnom svetu novih ili najprednih tehnologija. Ovakav tematski diskurs umetnica obrazlaže i razrađuje na metaforičan način, koristeći zid kao osnovni motiv.
Makar i letimično „pretraživanje“ istorije civilizacije jasno nas upućuje na zaključak da je slikovni ili pisani zapis na zidu, hiljadama godina bio sredstvo komunikacije. Primere „ostavljanja poruka“ različitih sadržina i namene, upućenih pojedincu, grupi, različitim božanstvima ili svevišnjem, nalazimo svuda - od praistorijskih pećina preko antičkih palata i srednjovekovnih manastira do renesansnih i baroknih katedrala. Moderno doba kroz tkz. uličnu umetnost i grafite koristi zid za ispisivanje poruka lične prirode ali i za izražavanje bunta, otpora, političkog ili socijalnog stava. Sam kraj XX veka je sa pojavom interneta, Makluanovu teoriju o svetu kao globalnom selu, pretvorio u stvarnost. Brojne društvene mreže i čet servisi učinili su da svako od nas putem „svog zida“ može da komunicira sa svakim, u bilo kom kraju sveta. Ali kako sama umetnica kaže „Internet je danas prozor u svet ali je takođe i zid među ljudima“. Nova tehnička sredstva su na neki način zadovoljila „glad“ za komunikacijom, ali nažalost reč je o virtuelnom prostoru i virtuelnoj komunikaciji koja samo pospešuje pitanje otuđenja pojedinca kao individue u realnom prostoru i vremenu.
Okrenuta prošlosti i sadašnjosti, Nataša Dejanović Dimitrijević sa jasnom svešću o civilizacijskom kontinuitetu potrebe za komunikacijom, razvija ciklus „Zidni zapisi“ kojim je i doktorirala na Fakultetu savremene umetnosti u Beogradu. U likovno formalnom pogledu ovaj ciklus se zasniva na istraživanju primarnih mogućnosti slikane materije čime umetnica ulazi u područje svojevrsnog enformel slikartva. Složenim tehnološki postupkom, uz primenu prirodnih (zemlja, slama, pesak) i veštačkih materijala (cement, stirodur, akrilne i uljane boje...) sa enformelističkim pristupom u kome se prepoznaje silovit gest i smišljeno nagomilavanje materijala, umetnica stvara slike višeslojne i grube teksture u koju urezuje po neki slovni znak ili slobodno izvedenu liniju. Površina slike svedena je na gotovo reljefnu konfiguraciju same slikane materije. U načinu na koji umetnica „gradi“ tako složenu teksturu prepoznajemo aluziju na iskustva narodnog graditeljstva. Zid je na slikama ovog ciklusa svedok protoka vremena, patine trajanja, sopstvene „bolesti“ odnosno urušavanja ali i nosilac diskretnih pisanih poruka. Iako analitički posmatrano slike Nataše Dejanović Dimitrijević počivaju na primeni leksike apstraktne umetnosti generalni utisak koji imamo posmatrajući ih je da su one zapravo likovno razrađena faktografija iz neposrednog okruženja. Svet njene slike je duboko iskren i ličan a opet blizak svačijem iskustvu, pogotovu u sadašnjim uslovima kada smo svedoci nemog propadanja brojnih napuštenih kuća u gradskim i posebno seoskim sredinama, na čijim zidovima pojedinci ispisuju svoje zapise.
Kroz metaforu o zidu, na likovno ubedljiv i rafiniran način,Nataša Dejanović Dimitrijević stvara slike koje imaju konotaciju vanvremenske dokumentarnosti i svojevrstan su most između sveta u kome živimo i onog u kojem se živelo. U kontekstu njenih slika isčitavamo svest o potrebi preispitivanja postojećeg stanja i obnovi humanističkih načela.
Milica Todorović
Istoričar umetnosti
Magistrirala na istom fakultetu 2008. Doktorirala na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu 2017. godine u klasi profesora Vladimira Veličkovića.
Izlagala samostalno 8 puta. Učesnik je 10 međunarodnih likovnih kolonija i preko 80 kolektivnih izložbi. Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti slikarstva i mozaika.
Radi kao profesor na Visokoj školi za vaspitače u Bujanovcu.
Član je ULUS-a, ULUPUDS-a i AIMC-a.
Najnoviji ciklus slika Nataše Dejanović Dimitrijević je njen likovno-vizuelni odgovor na teme društvene stvarnosti oličene u pitanjima komunikacije i otuđenja među ljudima u aktuelnom svetu novih ili najprednih tehnologija. Ovakav tematski diskurs umetnica obrazlaže i razrađuje na metaforičan način, koristeći zid kao osnovni motiv.
Makar i letimično „pretraživanje“ istorije civilizacije jasno nas upućuje na zaključak da je slikovni ili pisani zapis na zidu, hiljadama godina bio sredstvo komunikacije. Primere „ostavljanja poruka“ različitih sadržina i namene, upućenih pojedincu, grupi, različitim božanstvima ili svevišnjem, nalazimo svuda - od praistorijskih pećina preko antičkih palata i srednjovekovnih manastira do renesansnih i baroknih katedrala. Moderno doba kroz tkz. uličnu umetnost i grafite koristi zid za ispisivanje poruka lične prirode ali i za izražavanje bunta, otpora, političkog ili socijalnog stava. Sam kraj XX veka je sa pojavom interneta, Makluanovu teoriju o svetu kao globalnom selu, pretvorio u stvarnost. Brojne društvene mreže i čet servisi učinili su da svako od nas putem „svog zida“ može da komunicira sa svakim, u bilo kom kraju sveta. Ali kako sama umetnica kaže „Internet je danas prozor u svet ali je takođe i zid među ljudima“. Nova tehnička sredstva su na neki način zadovoljila „glad“ za komunikacijom, ali nažalost reč je o virtuelnom prostoru i virtuelnoj komunikaciji koja samo pospešuje pitanje otuđenja pojedinca kao individue u realnom prostoru i vremenu.
Okrenuta prošlosti i sadašnjosti, Nataša Dejanović Dimitrijević sa jasnom svešću o civilizacijskom kontinuitetu potrebe za komunikacijom, razvija ciklus „Zidni zapisi“ kojim je i doktorirala na Fakultetu savremene umetnosti u Beogradu. U likovno formalnom pogledu ovaj ciklus se zasniva na istraživanju primarnih mogućnosti slikane materije čime umetnica ulazi u područje svojevrsnog enformel slikartva. Složenim tehnološki postupkom, uz primenu prirodnih (zemlja, slama, pesak) i veštačkih materijala (cement, stirodur, akrilne i uljane boje...) sa enformelističkim pristupom u kome se prepoznaje silovit gest i smišljeno nagomilavanje materijala, umetnica stvara slike višeslojne i grube teksture u koju urezuje po neki slovni znak ili slobodno izvedenu liniju. Površina slike svedena je na gotovo reljefnu konfiguraciju same slikane materije. U načinu na koji umetnica „gradi“ tako složenu teksturu prepoznajemo aluziju na iskustva narodnog graditeljstva. Zid je na slikama ovog ciklusa svedok protoka vremena, patine trajanja, sopstvene „bolesti“ odnosno urušavanja ali i nosilac diskretnih pisanih poruka. Iako analitički posmatrano slike Nataše Dejanović Dimitrijević počivaju na primeni leksike apstraktne umetnosti generalni utisak koji imamo posmatrajući ih je da su one zapravo likovno razrađena faktografija iz neposrednog okruženja. Svet njene slike je duboko iskren i ličan a opet blizak svačijem iskustvu, pogotovu u sadašnjim uslovima kada smo svedoci nemog propadanja brojnih napuštenih kuća u gradskim i posebno seoskim sredinama, na čijim zidovima pojedinci ispisuju svoje zapise.
Kroz metaforu o zidu, na likovno ubedljiv i rafiniran način,Nataša Dejanović Dimitrijević stvara slike koje imaju konotaciju vanvremenske dokumentarnosti i svojevrstan su most između sveta u kome živimo i onog u kojem se živelo. U kontekstu njenih slika isčitavamo svest o potrebi preispitivanja postojećeg stanja i obnovi humanističkih načela.
Milica Todorović
Istoričar umetnosti
Izložba Zidni zapisi - Nataše Dejanović Dimitrijević
Salon 77, 11 - 26. april 2019.
Svim danima sem ponedeljka od 12 do 17 časova.
Salon 77, 11 - 26. april 2019.
Svim danima sem ponedeljka od 12 do 17 časova.
28. mart - 10. april 2019.
Dejan Trajković - D E X, rođen 1966. godine u Prištini.
Fakultet umetnosti, na odseku za slikarstvo završio u klasi profesora Himlije Ćatovića 1993. godine u Prištini.
Član je ULUS-a od 1999. godine.
Samostalo izlagao u Prištini, Požarevcu, Dragašu, Prizrenu, Kosovskoj Kamenici, Gračanici, Kragujevcu, Raški, Novom Pazaru, Pančevu, Rakovici, Futogu, Inđiji, Nišu, Beogradu (Galerija Progres Galerija 73, Galerija Jugoeksporta, Galerija stepenište - Šumatovačka, Galerija „Blok 45“, Galerija „Polet“), Aleksinacu i sedam puta u Vranju.
Učesnik je preko 60 kolektivnih izložbi i međunarodnih kolonija.
Fakultet umetnosti, na odseku za slikarstvo završio u klasi profesora Himlije Ćatovića 1993. godine u Prištini.
Član je ULUS-a od 1999. godine.
Samostalo izlagao u Prištini, Požarevcu, Dragašu, Prizrenu, Kosovskoj Kamenici, Gračanici, Kragujevcu, Raški, Novom Pazaru, Pančevu, Rakovici, Futogu, Inđiji, Nišu, Beogradu (Galerija Progres Galerija 73, Galerija Jugoeksporta, Galerija stepenište - Šumatovačka, Galerija „Blok 45“, Galerija „Polet“), Aleksinacu i sedam puta u Vranju.
Učesnik je preko 60 kolektivnih izložbi i međunarodnih kolonija.
Kad gledam Deksove slike i treba da nešto kažem o njima, dođe mi da se odmah požalim da ne znam da li je uopšte moguće prevesti na drugi jezik ono što je samo na svom jeziku savršeno. Unapred žalim što meni ipak neće poći za rukom ono što je, verujem, autor uradio: on je svoje divljenje Tvorcu iskazao, prepričao svojevrsnom alegorijom i u tome tako srećno uspeo! Utisak koji stičem kad su dela Dejana Trajkovića u pitanju je da njegovu umetnost slobodno smem da pripišem njegovom religioznom biću. Kako umetnost, ona prava, ništa ne izmišlja već upravo stalno otkriva, ova važna otkrivenja o stvaranju, smireno raskošna, tiho ushićena, zadovoljna tvorevinom, slave život i za sve njegove forme i za svaku njegovu projavu, pokret ili osećanje nalaze potez i boju. Boja u njegovim rukama ne služi da nešto podražava već da nepogrešivo uhvati i zadrži emociju, a forma, sasvim svejedno koja, da i predmet personifikuje: Tako drvored može da tuguje, kišobran da plače, voz da se raduje, da se zbuni...sve može da - sve, jer sve je - jedno, svaka je stvar i biće iz nečega Jednog nastalo i u njemu se kreće, uobličava, postoji.
Na Deksovim slikama prvi plan nikad nije prvi. On sam je u ravni posmatrača, kao okno prozora ili neka naša ključaonica kroz koju vidimo koliko nam je dopušteno jer je nemoguće odjednom videti sve, iako ono što nam stvaralac dopušta da vidimo, u svojoj zgusnutosti sadržaja nagoveštava i sve ostalo. On iz bogatih hromatskih nanosa, koji se, kao da je reč o nekoj pra-materiji u kojoj je svaka moguća boja sadržana, ređaju jedan preko drugog, prepliću i prožimaju, tim prvim planom vadi forme, da u jednom bez-vremenu, sasvim pitomo ali tako intenzivno kažu o sebi. Modla kojom umetnik izvlači oblike jeste deo ličnog iskustva, ali emocija, ona i najpre ona je stvarno uvek tema.
Deksova dela se rađaju na imaginarno-emotivnom planu, verovatno zato što racionalni uvek gubi kada nam je nešto stvarno važno u pitanju... racio, naravno, učestvuje dok autor gradi kompoziciju i znalački postavlja elemente određenog intenziteta i sadržaja ali opet, ne čini se da mu ni on sam daje prednost kad udahne život slici da bi je pustio da u tom blistavom trenutku odgovara sama za sebe.
Ciklus, odnosno izložba o kojoj je sada reč je tematski određena, najviše nazivom. Lokomotiva, pejzaž, lokomotiva... Prizor koji vidimo čekajući voz ili koji vidimo iz voza? Nešto što vuče kompoziciju ili nešto što je drži. Spolja ili unutra? Kreće li se voz ili drveće u sveopštem kretanju materije i energije, ima li objašnjenja za crvenu, zelenu, ljubičastu, za radost i bol, za Boga i večnost?
Svi se ukrcavamo na put gde naš svesni život doživljava brodolom -
Dušan Matić
Zorana Zizi Petrušijević
Na Deksovim slikama prvi plan nikad nije prvi. On sam je u ravni posmatrača, kao okno prozora ili neka naša ključaonica kroz koju vidimo koliko nam je dopušteno jer je nemoguće odjednom videti sve, iako ono što nam stvaralac dopušta da vidimo, u svojoj zgusnutosti sadržaja nagoveštava i sve ostalo. On iz bogatih hromatskih nanosa, koji se, kao da je reč o nekoj pra-materiji u kojoj je svaka moguća boja sadržana, ređaju jedan preko drugog, prepliću i prožimaju, tim prvim planom vadi forme, da u jednom bez-vremenu, sasvim pitomo ali tako intenzivno kažu o sebi. Modla kojom umetnik izvlači oblike jeste deo ličnog iskustva, ali emocija, ona i najpre ona je stvarno uvek tema.
Deksova dela se rađaju na imaginarno-emotivnom planu, verovatno zato što racionalni uvek gubi kada nam je nešto stvarno važno u pitanju... racio, naravno, učestvuje dok autor gradi kompoziciju i znalački postavlja elemente određenog intenziteta i sadržaja ali opet, ne čini se da mu ni on sam daje prednost kad udahne život slici da bi je pustio da u tom blistavom trenutku odgovara sama za sebe.
Ciklus, odnosno izložba o kojoj je sada reč je tematski određena, najviše nazivom. Lokomotiva, pejzaž, lokomotiva... Prizor koji vidimo čekajući voz ili koji vidimo iz voza? Nešto što vuče kompoziciju ili nešto što je drži. Spolja ili unutra? Kreće li se voz ili drveće u sveopštem kretanju materije i energije, ima li objašnjenja za crvenu, zelenu, ljubičastu, za radost i bol, za Boga i večnost?
Svi se ukrcavamo na put gde naš svesni život doživljava brodolom -
Dušan Matić
Zorana Zizi Petrušijević
G A L E R I J A S A V R E M E N E U M E T N O S T I
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
K e j K o l a s r p s k i h s e s t a r a 1 / I I
1 8 0 0 0 N i š
S r b i j a
T e l . + 3 8 1 1 8 5 1 3 7 0 1 : 5 1 2 6 4 0
F a x . + 3 8 1 1 8 5 1 2 6 4 2
ww.gslunis.org
KLUPKO- prostorni crtež / instalacija
ANDREJE PETRAKOVIĆ
u Salonu 77 , 15. maja 2019. u 19 sati
Izložba Andreje Petraković nosi naziv KLUPKO i predstavlja prostorni crtež - instalaciju. Izgled rada diktira sam prostor u kome se izložba postavlja i potpuno je jedinstven i neponovljiv. Umetnica dolazi sa namotanim klupkom elastičnog materijala i odmotava ga pokušavajući da sa njim iscrtava unutar izložbenog prostora.
Andreja Petraković je rođena 1973. godine u Somboru. Diplomirala i magistrirala na Fakultetu umetnosti u Novom Sadu, najpre na vajarstvu u klasi prof.Borislava N. Prodanovića a kasnije na digitalnoj slici kod prof. Dragana Rakića.
ANDREJE PETRAKOVIĆ
u Salonu 77 , 15. maja 2019. u 19 sati
Izložba Andreje Petraković nosi naziv KLUPKO i predstavlja prostorni crtež - instalaciju. Izgled rada diktira sam prostor u kome se izložba postavlja i potpuno je jedinstven i neponovljiv. Umetnica dolazi sa namotanim klupkom elastičnog materijala i odmotava ga pokušavajući da sa njim iscrtava unutar izložbenog prostora.
Andreja Petraković je rođena 1973. godine u Somboru. Diplomirala i magistrirala na Fakultetu umetnosti u Novom Sadu, najpre na vajarstvu u klasi prof.Borislava N. Prodanovića a kasnije na digitalnoj slici kod prof. Dragana Rakića.
Zajedno sa prof. Rakićem i Dragišom Mirkovićem uključila se u rad radionice Vacuum Pack. Ova radionica se kroz multidisciplinarni pristup bavila istraživanjem društvenih, kulturnih, političkih okolnosti, oblikujući svoje stavove kroz projekte iz oblasti savremene vizuelne kulture i komunikacije.Nasuprot pomenutim temama kojima se bavio Vacuum Pack Andreja ih potpuno zanemaruje , njena osnovna preokupacija je likovnost nastala pod uticajem prostora, njegovih dimenzija, oblika, mogućnosti koje pruža.Želja za stvaranjem i preoblikovanjem postojećeg, pojačava umetničke porive, gradeći mrežu kroz koji se prolazi, povezuje i stvara interaktivni objekat. .. Noseći element umetničke instalacije je prostorni crtež koji je implementiran u postupku anamorfoze. Na ovaj način se suptilno naglašava odsutna prisutnost objekta u kome se plete klupko.
Rad ovakvog tipa prvi put je izveden 1998. godine u centru za vizuelnu kulturu „Zlatno oko „ u Novom Sadu, Galeriji Doma Omladine u Beogradu, 2014. i u Modernoj Galeriji „Likovni susreti“ u Subotici.
Veliko iskustvo stečeno u radu Otvorenog kruga i Vacuum Pack sada je u njenom individualnom radu izoštrenije, potpunije i jednostavnije izvedeno sa istaknutim likovnim sažetkom.
Za GSLU Niš Sonja Vukašinović
SLIKARSTVO
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
G R A F I K A
SKULPTURA
O S T A L I
M E D I J I
27 jun -14.jul
IZLOŽBA „UKRŠTANjE “ Jelena Marta Glišić i Nenad Glišić
Na izložbi „Ukrštanje“ Jelena Marta Glišić i Nenad Glišić predstavljaju izbor video radova , video instalacija, fotografija i foto instalacija .Sadržaj njihovih radova često je samoreferentan , ali istovremeno veoma univerzalan, ostavljajući široko polje za emotivnu i asocijativnu identifikaciju. Intimne priče o zatvorenosti usled životnih okolnosti i sudbine ili usled samocenzure , snage emocija, odanosti, datih zaveta ,sopstvenih ambicija, navika o potrebi da popravimo stvari , da ne odustanemo, da pobedimo , o potrebi za nalaženjem sklada u zajednici, a istovremeno o potrebi za očuvanjem autonomije i individualnosti, zapravo su slika savremenog društva.
Nenad Glišić rođen je 1971. godine u Beogradu, gde živi i radi.
1990. Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu, gde je i diplomirao u klasi profesora Stevana Kneževića, a zatim Živojina Turinskog. 1997. završio je postdiplomske studije, Umetnička akademija u Dizeldorfu, Nemačka (Kunstakademie Duesseldorf Deutschland), u klasi profesora Janisa Kunelisa, od koga je dobio i zvanje majstora - „Meisterschüler Jannis Kounellis“. Od 1990. redovno učestvuje na brojnim umetničkim manifestacijama u zemlji i svetu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).
Zajedno sa Jelenom Martom Glišić osnivač je umetničkog udruženja „Beogradske galerije“ u okviru koga je realizovao brojne projekte u oblasti vizuelnih umetnosti i kulture. U okviru asocijacije bavi se video produkcijom (konsalting, snimanje, montaža, obrada zvuka i slike, fotografija
Jelena Marta Glišić
Rođena 1980.godine u Beogradu.
2005. godine je završila osnovne petogodišnje studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek slikarstvo - klasa prof. Dragana Jovanovića.
Godine 2007.završila magistarske dvogodišnje studije na temu : Menadžment u kulturi i kulturna politika na Balkanu, Univerzitet umetnosti u Beogdradu, UNESKO katedra
2007. - diploma osnovnih studija
Management et Politiques Culturelles dans le Balkans, Université de Grenoble 2, France (ostvarena u partnerstvu sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu)
Od oktobra 2017. - doktorske studije
Fakultet likovnih umetnosti Beograd, Odsek za nove medije
Od 2000. godine redovno izlaže u Srbiji i u inostranstvu. Bavi se umetnošću i naučno-umetničkim istraživanjem u oblasti likovnih umetnosti, menadžmenta u kulturi i kulturne politike.
IZLOŽBA „UKRŠTANjE “ Jelena Marta Glišić i Nenad Glišić
Na izložbi „Ukrštanje“ Jelena Marta Glišić i Nenad Glišić predstavljaju izbor video radova , video instalacija, fotografija i foto instalacija .Sadržaj njihovih radova često je samoreferentan , ali istovremeno veoma univerzalan, ostavljajući široko polje za emotivnu i asocijativnu identifikaciju. Intimne priče o zatvorenosti usled životnih okolnosti i sudbine ili usled samocenzure , snage emocija, odanosti, datih zaveta ,sopstvenih ambicija, navika o potrebi da popravimo stvari , da ne odustanemo, da pobedimo , o potrebi za nalaženjem sklada u zajednici, a istovremeno o potrebi za očuvanjem autonomije i individualnosti, zapravo su slika savremenog društva.
Nenad Glišić rođen je 1971. godine u Beogradu, gde živi i radi.
1990. Fakultet likovnih umetnosti završio je u Beogradu, gde je i diplomirao u klasi profesora Stevana Kneževića, a zatim Živojina Turinskog. 1997. završio je postdiplomske studije, Umetnička akademija u Dizeldorfu, Nemačka (Kunstakademie Duesseldorf Deutschland), u klasi profesora Janisa Kunelisa, od koga je dobio i zvanje majstora - „Meisterschüler Jannis Kounellis“. Od 1990. redovno učestvuje na brojnim umetničkim manifestacijama u zemlji i svetu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).
Zajedno sa Jelenom Martom Glišić osnivač je umetničkog udruženja „Beogradske galerije“ u okviru koga je realizovao brojne projekte u oblasti vizuelnih umetnosti i kulture. U okviru asocijacije bavi se video produkcijom (konsalting, snimanje, montaža, obrada zvuka i slike, fotografija
Jelena Marta Glišić
Rođena 1980.godine u Beogradu.
2005. godine je završila osnovne petogodišnje studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Odsek slikarstvo - klasa prof. Dragana Jovanovića.
Godine 2007.završila magistarske dvogodišnje studije na temu : Menadžment u kulturi i kulturna politika na Balkanu, Univerzitet umetnosti u Beogdradu, UNESKO katedra
2007. - diploma osnovnih studija
Management et Politiques Culturelles dans le Balkans, Université de Grenoble 2, France (ostvarena u partnerstvu sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu)
Od oktobra 2017. - doktorske studije
Fakultet likovnih umetnosti Beograd, Odsek za nove medije
Od 2000. godine redovno izlaže u Srbiji i u inostranstvu. Bavi se umetnošću i naučno-umetničkim istraživanjem u oblasti likovnih umetnosti, menadžmenta u kulturi i kulturne politike.
Milica Rakić: Ja nisam oslobodila Beograd
16. jul 31. jul 2019. god
16. jul 31. jul 2019. god
U SUDBONOSNOJ ALTERNATIVI: RAT ILI MIR*
Poslednji projekat umetnice Milice Rakić znakovitog naziva Ja nisam oslobodila Beograd razmatra ličnost jednog od vodećih beogradskih nadrealista, borca u Španskom građanskom ratu i visoko kotiranog jugoslovenskog funckionera Konstantina Koču Popovića. Aproprijacijom artefakata (crteža, fotografija i zabeleški) pronađenih u Popovićevom arhivu, te njihovim kontrastiranjem sa vlastitim grafičkim radovima baziranim na jednostvanim, ali sasvim sigurno provokativnim parolama/porukama, umetnica uspostavlja jedinstven dijalog sa zaleđem proslavljenog umetnika, ratnika i političara.
Međutim, Rakićka ne sprovodi mitologizaciju baziranu na spekulativnim pretpostavkama često prisutnim u interpretacijama Popovićeve zaista nesvakidašnje i reklo bi se filmične biografije. Vlastitu opčinjenost ovom istorijskom figurom ona stavlja u funkciju pažljivog opažanja i kritičke artikulacije prošlosti i sadašnjosti, kulture i istorije, te rodnih i ideoloških implikacija koje iz istih proizilaze što jeste u fokusu njene dosadašnje umetničke prakse.
Rečenica "Nisu me primili u jugoslovensku narodnu armiju u slučaju rata ja ću biti kurva" ne samo da dobro ilusutruje umetničinu odlučnost u zahtevu za rodnom ravnopravnošću, već dalje njenu potrebu da aktivno učestvuje u borbi. Sa tim se u vezu može dovesti i detalj iz Popovićeve biografije - njegova prva supruga Vjera Bakotić osetila se izneverenom kada se on pridružio partizanima, a njoj je poručio da podnese brakorazvodnu parnicu kako ne bi bila izložena torturi Gestapoa.
Za razliku od nemilih okolnosti u kojima se Bakotićka našla, Milica Rakić iznalazi rešenje performiranjem karatera drugarice Milice Rakič koja u datoj situaciji postaje pandanom Koče Popovića odnosno njegovom parnjakinjom i saborkinjom. Ovakav role play razotkriva ne samo potrebu žene da stupi u emotivno, seksualno, romantični dijalog sa muškarcem ovakvog (u patrijarhalnoj kulturi konstruisanog) kova samo zbog njegovog društvenog statusa, već pre zbog ideološki artikulisanog sistema vrednosti koji on zastupa.
Drugi aspket ovog Rakićkinog (umetničkog) manevra svoje uporište nalazi u nasleđu beogradskog nadrealizma odnosno njegovom povezanošću sa komunizmom. U više relevantnih publikacija lokalne istorije umetnosti je iskazana veza beogradskih aktera sa pariskim kružokom koji je vrlo aktivno zagovarao leve ideje. Ovde nije zgoreg podsetiti na Aragonov i Bretonov stav po kome je prava umetnost tesno povezana sa revolucionarnom aktivnošću: ona, kao i ova poslednja teži razaranju i uništenju kapitalističkog društva istaknutog u publikaciji "La revoultion dabord et toujours" iz 1925. godine (čiji su potpisnici bili i Moni de Buli i Dušan Matić) .
Nadrealisti su se fokusirali na svet podsvesnog kao primarni izvor inspiracije, ali i na čitav korups ne umetičkih praksi marginalnih društvenih grupa i uopšte gledano na nekonvecionalne i radikalne pristupe. Poveznica velikog broja pripadnika pokreta sa postulatima komunizma bila je oličena u nehijerarhijskom delovanju gde su različite ideje i poetike moguće (uprkos činjenici da tridestih godina prošlog veka Breton postaje spritus movens celokupnog pokreta kada i dolazi do potpunog zalaska pojedinaca poputa Aragona u polje političkog), te verovanju da baš leva ideologija pruža mogućnost celovitog čovekovog ostvarenja.
Referisanjem kako na nadrealistički pokret u ovom slučaju otelovljen likom i delom Koče Popovića, te poduzimanjem umetničkih postupaka aproprijacije i citatnosti karakterističnih za nove umetničke prakse 1970-ih godina, Milica Rakić se približila onome što istoričar umetnosti Ješa Denegri naziva drugom linijom odnosno svojevrsnom kontinuitetu radikalnih umetničkih praksi nastalih u okviru jugoslovenskog umetničkog prostora od početka dvadesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka.
Dakle, Milica Rakić odnosno drugarica Milica Rakič jeste artikulisani ženski kulturno-politički agens. Njen zadatak jeste da seciranjem prošlosti tumači sadašnjost, te donese ili doprinese možda minimalnim, ali značajnim pomacima aktuelnoj umetničkoj sceni ophrvanoj malograđanštinom, tržišnom komodifkacijom i prećutnim neutralizovanim modernizmom.
Korak dalje, Rakićka dekonstrukcijom patrijarhalnih dogmi, uspostavljanjem kontinuiteta sa politički radikalnim potencijalima avangardnih pokreta, ali i problematizovanjem problematike autorstva ispisuje nemoguće istorije odnosno one istorije koje su nepoželjne kako umetnički, tako i ideološki. Ona to čini iz artikulisane ženske i antifašističke perspektive koja u širem javnom prostoru lokalne sredine biva sve marginalizovanija i izložena represiji u odnosu na nagli rast neokonezervativizma što podcrtava ironičnim tonom priznanja da nije oslobodila Beograd (ovim referira na činjenicu da je Koča Popović oslobodio Zagreb) te upire prstom upravo na dominantan diskurs istorijskog revizionizma u kome posebno nema mesta za žene jer postoji društveni konsenzus po kome on treba da brani, a ona da rađa.
Nakon svih izvedenih opažanja nameće se utisak da između drugarice Milica Rakič i Konstantin Koče Popovića nema razlike. Oboje su borci, kosmopolite, drže do stila i leve ideologije, te im se staze u duhovnom, možda čak i emotivnom smislu prepliću uprkos fizičkim i vremenskim ograničenjima. Rakićkina incijativa odnosno potreba da preispita spektar značenja na raskršću istorije i nepokolebljivih ideja podrazumeva tenzičnu, gotovo fatalnu privlačnost koja emanira rat i mir, ljubav i mržnju, život i smrt.
*Naziv teksta odnosi se na opažanje Koče Popovića iz 1930-ih po kome on smatra da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir’’.
Vladimir Bjeličić, istoričar umetnosti
Poslednji projekat umetnice Milice Rakić znakovitog naziva Ja nisam oslobodila Beograd razmatra ličnost jednog od vodećih beogradskih nadrealista, borca u Španskom građanskom ratu i visoko kotiranog jugoslovenskog funckionera Konstantina Koču Popovića. Aproprijacijom artefakata (crteža, fotografija i zabeleški) pronađenih u Popovićevom arhivu, te njihovim kontrastiranjem sa vlastitim grafičkim radovima baziranim na jednostvanim, ali sasvim sigurno provokativnim parolama/porukama, umetnica uspostavlja jedinstven dijalog sa zaleđem proslavljenog umetnika, ratnika i političara.
Međutim, Rakićka ne sprovodi mitologizaciju baziranu na spekulativnim pretpostavkama često prisutnim u interpretacijama Popovićeve zaista nesvakidašnje i reklo bi se filmične biografije. Vlastitu opčinjenost ovom istorijskom figurom ona stavlja u funkciju pažljivog opažanja i kritičke artikulacije prošlosti i sadašnjosti, kulture i istorije, te rodnih i ideoloških implikacija koje iz istih proizilaze što jeste u fokusu njene dosadašnje umetničke prakse.
Rečenica "Nisu me primili u jugoslovensku narodnu armiju u slučaju rata ja ću biti kurva" ne samo da dobro ilusutruje umetničinu odlučnost u zahtevu za rodnom ravnopravnošću, već dalje njenu potrebu da aktivno učestvuje u borbi. Sa tim se u vezu može dovesti i detalj iz Popovićeve biografije - njegova prva supruga Vjera Bakotić osetila se izneverenom kada se on pridružio partizanima, a njoj je poručio da podnese brakorazvodnu parnicu kako ne bi bila izložena torturi Gestapoa.
Za razliku od nemilih okolnosti u kojima se Bakotićka našla, Milica Rakić iznalazi rešenje performiranjem karatera drugarice Milice Rakič koja u datoj situaciji postaje pandanom Koče Popovića odnosno njegovom parnjakinjom i saborkinjom. Ovakav role play razotkriva ne samo potrebu žene da stupi u emotivno, seksualno, romantični dijalog sa muškarcem ovakvog (u patrijarhalnoj kulturi konstruisanog) kova samo zbog njegovog društvenog statusa, već pre zbog ideološki artikulisanog sistema vrednosti koji on zastupa.
Drugi aspket ovog Rakićkinog (umetničkog) manevra svoje uporište nalazi u nasleđu beogradskog nadrealizma odnosno njegovom povezanošću sa komunizmom. U više relevantnih publikacija lokalne istorije umetnosti je iskazana veza beogradskih aktera sa pariskim kružokom koji je vrlo aktivno zagovarao leve ideje. Ovde nije zgoreg podsetiti na Aragonov i Bretonov stav po kome je prava umetnost tesno povezana sa revolucionarnom aktivnošću: ona, kao i ova poslednja teži razaranju i uništenju kapitalističkog društva istaknutog u publikaciji "La revoultion dabord et toujours" iz 1925. godine (čiji su potpisnici bili i Moni de Buli i Dušan Matić) .
Nadrealisti su se fokusirali na svet podsvesnog kao primarni izvor inspiracije, ali i na čitav korups ne umetičkih praksi marginalnih društvenih grupa i uopšte gledano na nekonvecionalne i radikalne pristupe. Poveznica velikog broja pripadnika pokreta sa postulatima komunizma bila je oličena u nehijerarhijskom delovanju gde su različite ideje i poetike moguće (uprkos činjenici da tridestih godina prošlog veka Breton postaje spritus movens celokupnog pokreta kada i dolazi do potpunog zalaska pojedinaca poputa Aragona u polje političkog), te verovanju da baš leva ideologija pruža mogućnost celovitog čovekovog ostvarenja.
Referisanjem kako na nadrealistički pokret u ovom slučaju otelovljen likom i delom Koče Popovića, te poduzimanjem umetničkih postupaka aproprijacije i citatnosti karakterističnih za nove umetničke prakse 1970-ih godina, Milica Rakić se približila onome što istoričar umetnosti Ješa Denegri naziva drugom linijom odnosno svojevrsnom kontinuitetu radikalnih umetničkih praksi nastalih u okviru jugoslovenskog umetničkog prostora od početka dvadesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka.
Dakle, Milica Rakić odnosno drugarica Milica Rakič jeste artikulisani ženski kulturno-politički agens. Njen zadatak jeste da seciranjem prošlosti tumači sadašnjost, te donese ili doprinese možda minimalnim, ali značajnim pomacima aktuelnoj umetničkoj sceni ophrvanoj malograđanštinom, tržišnom komodifkacijom i prećutnim neutralizovanim modernizmom.
Korak dalje, Rakićka dekonstrukcijom patrijarhalnih dogmi, uspostavljanjem kontinuiteta sa politički radikalnim potencijalima avangardnih pokreta, ali i problematizovanjem problematike autorstva ispisuje nemoguće istorije odnosno one istorije koje su nepoželjne kako umetnički, tako i ideološki. Ona to čini iz artikulisane ženske i antifašističke perspektive koja u širem javnom prostoru lokalne sredine biva sve marginalizovanija i izložena represiji u odnosu na nagli rast neokonezervativizma što podcrtava ironičnim tonom priznanja da nije oslobodila Beograd (ovim referira na činjenicu da je Koča Popović oslobodio Zagreb) te upire prstom upravo na dominantan diskurs istorijskog revizionizma u kome posebno nema mesta za žene jer postoji društveni konsenzus po kome on treba da brani, a ona da rađa.
Nakon svih izvedenih opažanja nameće se utisak da između drugarice Milica Rakič i Konstantin Koče Popovića nema razlike. Oboje su borci, kosmopolite, drže do stila i leve ideologije, te im se staze u duhovnom, možda čak i emotivnom smislu prepliću uprkos fizičkim i vremenskim ograničenjima. Rakićkina incijativa odnosno potreba da preispita spektar značenja na raskršću istorije i nepokolebljivih ideja podrazumeva tenzičnu, gotovo fatalnu privlačnost koja emanira rat i mir, ljubav i mržnju, život i smrt.
*Naziv teksta odnosi se na opažanje Koče Popovića iz 1930-ih po kome on smatra da narodi ne mogu biti indiferentni prema istorijskoj dilemi fašizam-demokratija, koja ima svoj najoštriji izraz „u sudbonosnoj alternativi: rat ili mir’’.
Vladimir Bjeličić, istoričar umetnosti
MILOŠ MILOSAVLjEVIĆ
IZLOŽBA SLIKA „URBANE ASOCIJACIJE“
Galerija savremene likovne umetnosti Niš
Salon 77
15 - 28. avgust
IZLOŽBA SLIKA „URBANE ASOCIJACIJE“
Galerija savremene likovne umetnosti Niš
Salon 77
15 - 28. avgust
Miloša Milosavljevića , umetnika koji dolazi iz Republike Severne Makedonije ,poznajemo od ranije kao učesnika Likovne kolonije „Sićevo 2018.“- kada se predstavio sa serijom ulja na platnu pod nazivom “Urbane asocijacije“, čiji nastvak imamo prilike da vidimo na ovoj izložbi. Likovni govor Miloša Milosavljevića vezuje se za asocijativnu geometrijsku apstrakciju koju na slikarski vešt način spaja sa lirskom apstrakcijom prepuštajući se duhovnom istraživanju u vremenu i prostoru.
Analizirajući društvena, geo- politička i istorijska previranja na ovim prostorima vizualizije fenomenologiju kulturno- istorijskog nasleđa i stepen različitosti postavljajući u centar dešavanja zidove kao metfore apsurdnih podela i sveopštih dezintegracija.
Osobenim likovnim jezikom u kome se u ritmičnoj igri smenjuje dominatnost kolorita i geometriziranih linija prati snagu unutrašnje, skrivene energije sugerišući svo bogatstvo i veličinu, ali i nesigurnost unutar društvenih, političkih i kulturoloških karakteristika Balkanskog područja.
Autor se istovremeno fokusira na dinamične promene identiteta i nastanak novih urbanih celina na našim prostorima koje su dovele do procesa sineze različitih civilizacija.
Inkorporirajući samu ideju sa ritmom poteza, kao i naglašenim čistim slikarski jezikom: ritmom boja, površina i oblika prati zanimljivu dinamiku unutrašnjih vizija.
Rođen 1979.god. u Vranju. Završio je Fakultet umetnosti u Nišu u klasi prof.Đure Radonjića, a potom kao stipendista Ministarstva za nauku i obrazovanje Vlade RM završio postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Skoplju-Univerzitet „Sv. Kiril i Metodij“ u klasi prof.Rodoljuba Anastasova. Trenutno je docent iz grupe predmeta „slikanje i slikarske tehnike“ Univerzitet FON Republika Severna Makedonija, Fakultet za dizajn i multimedije.
Samostalno je izlagao osam puta u Vranju, Solunu, Katerini /Grčka/ Velesu,Skoplju/Republika Severna Makedonija/ i Pirotu.Održao je preko trideset kolektivnih izložbi.
Član je Udruženja likovnih umetnika Makedonije „DLUM“ od 2007.godine.
Za Galeriju SLU
Radmila Lazarević Kostić
29. avgusta u Salonu 77 u Tvrđavi je otvorena samostalna izložba radova iz oblasti grafičkog dizajna autorke Sanje Dević, pod nazivom „Knjiga u minijaturi“. Izložba obuhvata seriju od dvanaest ručno rađenih knjiga minijaturnog formata.
***
Knjiga u minijaturi
Samostalna izložba radova iz oblasti grafičkog dizajna mr Sanje Dević, grafičke dizajnerke i docenta na Fakultetu umetnosti u Nišu, pod krovovima Salona 77 Niške tvrđave, obuhvata seriju ručno rađenih minijaturnih knjiga. Stari gotovo koliko i samo pismo, ovi ljupki predmeti postali su značajnom okupacijom mlade autorke iz Niša koja je već duže vreme težište svojih interesovanja prebacila na primamljivi svet knjiga minijaturnog formata. Istražujući mogućnosti umetničkih pristupa i mnogostrukih grafičkih načela, nastala je serija od dvanaest ručno rađenih knjiga u minijaturi. Čini se da upravo inspirativna mikrostruktura fokusira na suštinu i utiče na spoznaju šire slike podvlačeći poruke umetnice. Među izloženim radovima je The Book of Life Lessons laureat VIII međunarodne izložbe “Umetnost u minijaturi” organizovane u okviru manifestacije vizuelnih umetnosti Majdanart 2017. Reč je o knjizi angažovanog sadržaja u vidu direktnih poruka jezgrovite forme kojima autorka koristeći atraktivnost formata i neočekivanog pakovanja (omota knjige) skreće pažnju na društvene probleme upućujući na njihovo preispitivanje. Na sličan zavodljivo - privlačan način deluje i džepna knjiga pod nazivom How to Inspire People. Ona sadrži niz motivacionih poruka koje uz sugestivni jezik grafičkog dizajna formira neku vrstu priručnika neophodnog čoveku savremenog društva da zastane i da se vrati svojim ontološkim potencijalima kojima je pojedinac prirodno opskrbljen da prebrodi svakodnevna iskušenja, ali usled ubrzanosti aktuelnog načina života često to smetne sa uma. Na istoj ideji počiva i rad Connecting in Order to Rebuild koji poput brzopomoćnog podsetnika služi kao korisna alatka za samousavršavanje i rad na sopstvenim potencijalima. Radom Children’s Little Treasure Books, autorka svoje umeće u dizajniranju minijaturnih knjiga oprobava i razvija i kroz umetnost ilustracije. Namenjena deci, ova minijaturna knjiga obiluje likovnom opremom izražajnog kolorita, maštovitim i veselim scenama punim toplih detalja. U okviru postavke Sanja Dević prikazuje i tri mini serije sačinjene od po tri mikro knjige. Trilogija podnazivom Basic Kit for Graphic Designers je jezgrovit i lako pregledni elementarni uvodnik za poznavanje grafičkog dizajna kada je reč o tekstu, boji i formi koji se može sagledati i prepoznati u oblikovanju same serije. Drugom trilogijom podnazivom Fairytales umetnica interveniše na biblijskom tekstu stvarajući sopstveno viđenje civlizacijski poznatih priča i poruka. Treća serija pod nazivom Berlin Diaries predstavlja svojevrsni vizuelni putopisni dnevnik umetnice, niz utisaka sa putovanja u Berlin izraženih jezikom grafičkog dizajna. Naslov Sometimes I Don’t Vomit when I See You zapravo predstavlja mamac, verbalno vizuelnu provokaciju plasiranu da zainteresuje posmatrača na lepezastu strukturu knjige gde se uočavaju neočekivana povezivanja i spajanje stranica. Kada je reč o inovativnim strukturama, pažnju privlači rad Raven kojim Devićeva interpretira karakterističnim likovnim sredstvima najpoznatiju pesmu Edgara Alana Poa. Posebnoj noti atraktivnosti i modernosti prikazanih umetničkih predmeta doprinosi domišljata primena inovativnih materijala poput pleksiglasa u radu Novi naslovi ili providnih folija u radu Vanishing Notes koji usled teške čitljivosti dodatno podstiču znatiželju posmatrača da svoju pažnju usmeri na sadržaj iznetih poruka. Naposletku, ali ne i najmanje važna jeste minijatruna knjiga Visual ID portflio vizuelnih identiteta koje je Sanja Dević realizovala poslednjih godina svog plodnog rada. Ovaj rad čini se sumira njen sasvim sigurno ne zalud potrošen napor kojim dokazuje da se veličina neretko nalazi baš u malim stvarima, koje isto tako često olako prepuštamo da nam izmaknu.
Doc.dr Tijana Borić
***
Sanja Dević (1980), diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Nišu na odseku za grafički dizajn. Postdiplomske magistarske studije završila je na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje. Tokom profesionalnog rada, realizovala je veliki broj projekata za klijente širom sveta u svim oblastima grafičkog dizajna (SAD, Kanada, Velika Britanija, Danska, Tajland, Švajcarska, Singapur, Francuska, Meksiko, Norveška, Austrija, Hrvatska). Njena izlagačka delatnost broji trinaest samostalnih izložbi i preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za radove iz domena primenjene umetnosti. Njeni radovi objavljivani su u knjigama i časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a) i niškog ogranka Asocijacije interaktivnog dizajna (IXDA NIS). Više puta je bila član žirija umetničkih takmičenja. Zaposlena je na Fakultetu umetnosti u Nišu kao docent na Departmanu za primenjene umetnosti. Predaje predmete Prostorna grafika i Ilustracija.
***
Knjiga u minijaturi
Samostalna izložba radova iz oblasti grafičkog dizajna mr Sanje Dević, grafičke dizajnerke i docenta na Fakultetu umetnosti u Nišu, pod krovovima Salona 77 Niške tvrđave, obuhvata seriju ručno rađenih minijaturnih knjiga. Stari gotovo koliko i samo pismo, ovi ljupki predmeti postali su značajnom okupacijom mlade autorke iz Niša koja je već duže vreme težište svojih interesovanja prebacila na primamljivi svet knjiga minijaturnog formata. Istražujući mogućnosti umetničkih pristupa i mnogostrukih grafičkih načela, nastala je serija od dvanaest ručno rađenih knjiga u minijaturi. Čini se da upravo inspirativna mikrostruktura fokusira na suštinu i utiče na spoznaju šire slike podvlačeći poruke umetnice. Među izloženim radovima je The Book of Life Lessons laureat VIII međunarodne izložbe “Umetnost u minijaturi” organizovane u okviru manifestacije vizuelnih umetnosti Majdanart 2017. Reč je o knjizi angažovanog sadržaja u vidu direktnih poruka jezgrovite forme kojima autorka koristeći atraktivnost formata i neočekivanog pakovanja (omota knjige) skreće pažnju na društvene probleme upućujući na njihovo preispitivanje. Na sličan zavodljivo - privlačan način deluje i džepna knjiga pod nazivom How to Inspire People. Ona sadrži niz motivacionih poruka koje uz sugestivni jezik grafičkog dizajna formira neku vrstu priručnika neophodnog čoveku savremenog društva da zastane i da se vrati svojim ontološkim potencijalima kojima je pojedinac prirodno opskrbljen da prebrodi svakodnevna iskušenja, ali usled ubrzanosti aktuelnog načina života često to smetne sa uma. Na istoj ideji počiva i rad Connecting in Order to Rebuild koji poput brzopomoćnog podsetnika služi kao korisna alatka za samousavršavanje i rad na sopstvenim potencijalima. Radom Children’s Little Treasure Books, autorka svoje umeće u dizajniranju minijaturnih knjiga oprobava i razvija i kroz umetnost ilustracije. Namenjena deci, ova minijaturna knjiga obiluje likovnom opremom izražajnog kolorita, maštovitim i veselim scenama punim toplih detalja. U okviru postavke Sanja Dević prikazuje i tri mini serije sačinjene od po tri mikro knjige. Trilogija podnazivom Basic Kit for Graphic Designers je jezgrovit i lako pregledni elementarni uvodnik za poznavanje grafičkog dizajna kada je reč o tekstu, boji i formi koji se može sagledati i prepoznati u oblikovanju same serije. Drugom trilogijom podnazivom Fairytales umetnica interveniše na biblijskom tekstu stvarajući sopstveno viđenje civlizacijski poznatih priča i poruka. Treća serija pod nazivom Berlin Diaries predstavlja svojevrsni vizuelni putopisni dnevnik umetnice, niz utisaka sa putovanja u Berlin izraženih jezikom grafičkog dizajna. Naslov Sometimes I Don’t Vomit when I See You zapravo predstavlja mamac, verbalno vizuelnu provokaciju plasiranu da zainteresuje posmatrača na lepezastu strukturu knjige gde se uočavaju neočekivana povezivanja i spajanje stranica. Kada je reč o inovativnim strukturama, pažnju privlači rad Raven kojim Devićeva interpretira karakterističnim likovnim sredstvima najpoznatiju pesmu Edgara Alana Poa. Posebnoj noti atraktivnosti i modernosti prikazanih umetničkih predmeta doprinosi domišljata primena inovativnih materijala poput pleksiglasa u radu Novi naslovi ili providnih folija u radu Vanishing Notes koji usled teške čitljivosti dodatno podstiču znatiželju posmatrača da svoju pažnju usmeri na sadržaj iznetih poruka. Naposletku, ali ne i najmanje važna jeste minijatruna knjiga Visual ID portflio vizuelnih identiteta koje je Sanja Dević realizovala poslednjih godina svog plodnog rada. Ovaj rad čini se sumira njen sasvim sigurno ne zalud potrošen napor kojim dokazuje da se veličina neretko nalazi baš u malim stvarima, koje isto tako često olako prepuštamo da nam izmaknu.
Doc.dr Tijana Borić
***
Sanja Dević (1980), diplomirala je na Fakultetu umetnosti u Nišu na odseku za grafički dizajn. Postdiplomske magistarske studije završila je na Fakultetu likovnih umjetnosti Cetinje. Tokom profesionalnog rada, realizovala je veliki broj projekata za klijente širom sveta u svim oblastima grafičkog dizajna (SAD, Kanada, Velika Britanija, Danska, Tajland, Švajcarska, Singapur, Francuska, Meksiko, Norveška, Austrija, Hrvatska). Njena izlagačka delatnost broji trinaest samostalnih izložbi i preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za radove iz domena primenjene umetnosti. Njeni radovi objavljivani su u knjigama i časopisima u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS-a) i niškog ogranka Asocijacije interaktivnog dizajna (IXDA NIS). Više puta je bila član žirija umetničkih takmičenja. Zaposlena je na Fakultetu umetnosti u Nišu kao docent na Departmanu za primenjene umetnosti. Predaje predmete Prostorna grafika i Ilustracija.
