САЛОН 77
Давуд Турковић
Сликарство Давуда Турковића има карактер интимне исповести романтичарског призвука. Фотографије из личног и породичног албума уметник користи као почетне предлошке за свој рад. Интерпретацијом постојеће стварности креира нову реалност, остварену уметничким средствима.
Применом миметичке и фигуративне лексике Турковић задржава субјективан однос према особама непосредног окружења, а свестан датости актуелног тренутка, не третира их са јасним портретним карактеристикама већ са блурираним лицима, чиме истовремено даје могућност поливалентним тумачењима. Посмартач у овој одлуци може препознати, с једне стране, жељу уметника да их остави у „заштићеној“ зони приватности а с друге стране, може наслутити и намеру да их промовише у неперсонализоване симболе сећања на једно време које треба спасити од заборава, време безбрижности и искрене радости.
Кохерентним ликовним рукописом, преферирајући примену класичне сликарске технологије, Давуд Турковић детаљно промишља своја дела у естетичкој равни. Не задржавајући се на разради детаља, често у дефинисању делова ентеријера и екстеријера, форму своди на основну архитектонику облика. Колоритом који почива на оркестрацији углавном топлих боја са финим валерским ткањима често окера и умбре, остварује поетичну атмосфере пуну сете и носталгичности
Слике Давуда Турковића не бљеште бојом или страшћу потеза, већ исконском осетљивошћу и осећајношћу. Свет његових слика је дубоко искрен и личан а опет близак свима нама, наводи нас на промишљања о суштинским егзистенцијалним питањима постојања, о лепоти живљења али и о неминовности промена и коначности трајања.
Давуд Турковић је основне студије завршио на Државном универзитету у Новом Пазару (2018) а мастер студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Тренутно је на другој години докторских уметничких студија на ФЛУ у Београду. Самостално излагао у Новом Саду, Београду и Новом Пазару.
Изложба у Нишу трајаће до 5. септембра.
Посетиоци су дужни да поштују прописане епидемиолошке мере.
https://youtu.be/Pw-D0lh6VE8
ПРИЧА БАЛИ БЕГОВЕ ЏАМИЈЕ
Ирена Келечевић: ПРИЧА БАЛИ БЕГОВЕ ЏАМИЈЕ
– Изложба цртежа и инсталација – САЛОН 77
27. јул – 8. август
… Различита времена, различити људи и догађаји. Центар збивања – Бали Бегова Џамија. Место сусрета, испуњених или неиспињених очекивања. Све пролазно, изгубљено или ипак негде записано. На први поглед само је облик ту. Унутар тврђаве. Важност места је одавно одредена. С времена на време преиспитивана. Помаже и понека писана реч. Да разумемо – где смо и шта даље. Библиотека. Једва видљива. Неразумљива у својој форми, али присутна. Негде измеду реалног и имагинарног. Без почетка и краја… /реч аутора/
Уметнички пројекат Ирене Келечевић заснован је на наративима узетим из прошлости који су у форми отворене ситуације повезани са садашњим тренутком. У центру визуелних истраживања је значењски идентитет нишке тврђаве и објеката у њој некад и сад који су у неколико сегмената приказани кроз цртеж, текст и инсталацију .
Уводећи више врста ликовног говора преиспитује, анализира прошлост и садашњост крећући се са невероватном лакоћом, по ходницима прошлости, маште и сновиђења, а потом се враћа у тренутке садашњости успостављајући чудновате, маштовите интеракције.
Односи већ постојеће форме и њене трансформације отварају тајновите релације, преклапајући имагинарано и реално у нови ниво проецесуалности.Одабирући цртеж као примарни модус изражавања сублимира сензације, емоције, прати ток мисли заједно са писаном речи /писаном директно по зиду објекта/ и просторном инсталацијом формирајући једну упечатљиву целину.
Доживљај времена и простора настаје као продукт сопствених опсервација које се формирају на лицу места кроз отворен, динамичан процес. Идејни концепт је заснован на наменским интервенцијама у простору –имајућí у виду конкретно простор Бали- Бегове дзамије, комбинујући вешто аутентичну историографију и личну имагинацију као идеограм за увек нова и нова исчитавања. Артикулишући комплексне односе и асоцијације многозначним трансформацијама иковног говора Ирена Келечевић креира особену поетику која поседује изражени сензибилитет цртача, истраживача и аналитичара захтевајући дубља, сложенија тумачења.
*** Ирена Келечвић живи и ради у Београду. Дипломирала, магистрирала и докторирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Од 2003 редовно излаже, реализујући уметничке пројеке у галеријском и јавном простору у земљи и иностранству. У свом раду истражује лични простор и његове везе са јавним простором, који се појављује као продукт друштвене праксе, будући да је коришћен, окупиран и трансформисан свакодневним активностима.
Самосталне излагала у Београду, Зрењанину, Чачку, Краљеву, Инсбруку /Аустрија/ петнаест пута и по први пут сада у Нишу.
https://youtu.be/4dRWuPKqEQY
Предраг Царановић
8 - 25. jula 2021.
Предраг Царановић (Кладово, 1955) је дипломирао 1980. године на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Изложбену активност почео je током студија. Члан је УЛУС-а од 1974. Био је хонорарни кустос у СКЦ-у, Галерији САНУ, Бибљиотеци града Београда и виши кустос у Музеју савремене уметности у Београду до 2000 године, након чега поново излаже. Реализовао је једанаест самосталних изложби, учествовао на тридесетак колективних изложби на свим континентима.
Члан је Интернационалног и Европског удружења уметника асамблажа и колажа.
Добитник је награде Моше Пијаде (1980), награде УЛУС-а за проширене медије (2003), награде „Илија Милосављевић Коларац“ за најбољу изложбу у сезони 2013/14
Доминантно се бави скулптуром, негујући специфичан приступ овом медију кроз асамблаже и редимеде ( ready made). Користи старе, нађене и сакупљани предмете које међусобно колаажира и монтира у новонастале вајарске творевине или их са минималним готово занатским интервенцијама „рециклира“ и излаже дајући им карактер уметничког дела. У контексту његових радова препознајемо алузију на различите теме свакодневице којима уметник приступа са дозом ироније и сарказма. На свом семантичком нивоу Царановићева дела потврђују трајно бављење питањем феноменологије уметничког дела и визуелне представе као историјског трага.
Изложба у Нишу је мотивски јединствена целина, готово збирка из уметникове личне колекције одбачених, игром случаја набављених предмета.Чине је металне кецеље са кожним ремењем које су некада користили месари у кланицама. „Постављене на зид галерије оне делују и својом пуком незначењском материјалношћу, као и свом индексичном природом, као места физичког уписа различитих контекста кроз које су прошле, те и као окидачи за активирање различитих симболичких садржаја и имагинарних пројекција“ – пише у предговору каталога изложбе ликовни критичар Стеван Вуковић.
Препознајући неискоришћене естетске попенцијале (тактилне вредности, богата структура, изразита материјалност) предмета који су имали пре свега утилитарну функцију, Царановић им дарује нови живот, трансформишући их у уметничка дела новог значења и додатних симболичних вредности.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
https://youtu.be/fhYTFQ76sH4
ЛОГИКА РАЗЛИВАЈУЋИХ АНТИСКУЛПТУРА
ИЗЛОЖБА СКУЛПТУРА БАЛШЕ РАЈЧЕВИЋА: ЛОГИКА РАЗЛИВАЈУЋИХ АНТИСКУЛПТУРА
15. јун - 4. јул 2021.
Балша Рајчевић је уметник широког стваралачког распона: вајар, сликар, ликовни критичар и писац. Као уметник склон истраживањима Балша Рајчевић анализира, проучава, гради уравнотежене пластичне форме које се топе и разливају спајајући на особен начин геометријско и органско. Пратећи снажне пластичне инстинкте и властита рационална промишљања транформише, сажима елементе пластике, архитектуре и сликарства до саме суштине форме.
Савремена пластичка осетљивост Балше Рајчевића, поред наведеног долази до изражаја и у одабиру и комбиновању различитих материјала као што су дрво, такозвана жбука сачињена од струготине и дуфикса, индустријски лакови и сл.
Зрео, однегова ликовни израз формирао се постепено као производ личне митологије, спонтане маштовитости и инвентивности.
Сведене, загонетне форме у процесу настанка попримају лирски карактер наговештавајући метафорична и алегоријска значења. Креирајући аутентичан уметнички говор Балша Рајчевић је уметник чије дело захтева вишеслојно уметничко и поетско ишчитавање дајући значајан допринос нашој и светској уметности.
Балша Рајчевић, академик (члан Европске Академије наука), академски вајар, сликар, историчар уметности (ликовни критичар) и песник, рођен је 1941. у Београду. Завршио је Академију примењених уметности (вајарски одсек) 1965. у Београду и Историју уметности на Филозофском факултету, такође у Београду , на ком је и магистрирао 1976. Објавио је преко 800 ликовних критика и 37 књига: углавном поезије (24), више књига прича, један роман, једну књигу поетских огледа, као и шест књига из области историје уметности, углавном сабраних есеја и критика о ликовној уметности.
Поезија му је заступљена у више песничких антологија и зборника. Добитник је бројних угледних награда за ликовну уметност (24), али и за књижевност (11). Ликовна дела му се налазе у колекцијама више музеја и модерних галерија. Такође, ликовним делима је предсатављен на бројним селекцијским, ауторским изложбама српских ликовних критичара и теоретичара уметности. До сада је излагао на преко шесдесет самосталних и око 500 групних изложби.
2004. је објављена монографија о скулптурама Балше Рајчевића, а 2014. књига Критике о књижевном делу Балше Рајчевића, у књизи су представљени текстови о Рајчевићу четрдесетак угледних књижевних критичара, теоретичара књижевности и песника. Године 2016. објављена је студијска књига: Слободан Блажов Ђуровић: Песник призван из непостојања (Одлике поетике Балше Рајчевића).
Објављене су и две књиге изабраних песама Балше Рајчевића: 2001.
Балша Рајчевић је члан Удружења ликовних уметника Србије, УЛУПУДС – а, Удружења књижевника Србије, као и Међународног Удружења ликовних критичара. Поезија и проза превођене су му на енглески, француски и македонски језик.
кустос изложбе Радмила Костић
https://www.youtube.com/watch?v=81t_vZzeN8s
ИЗЛОЖБА СЛИКА МАРИЈЕ ЗДРАВКОВИЋ
ИЗЛОЖБА СЛИКА МАРИЈЕ ЗДРАВКОВИЋ
27. мај - 12. јун 2021. године
Марија Здравковић (Београд, 1980) је дипломирала сликарство (2010) на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи проф. Слободана Роксандића. Тренутно је на докторским уметничким студијама сликарства на ФЛУ у Београду. Самостално излагала око шест пута у Београду, Новом Саду, Руми.
Учесник је резиденциалног програма GloArt у месту Ланакен у Белгији, 2016. године. Била је сарадник и асистент норвешке уметнице Лив Кристин Холмберг на перформансима The Lost Humanity и Les Tenebre, који су у периоду од 2012 до 2018. извођени у Норвешкој. Као сарадник норвешког уредника Трулс Лие 2014. учествује на Међународном Фестивалу документарног филма Cinema Vérité u Техерану. Радила је и као асистент и сарадник на реализацији документарног филма Significance of freedom 2014.Члан је УЛУС-а. Живи и ради у Београду.
На изложби су заступљена дела из последњег циклуса на којима се препознаје цвеће као основни мотив, али које ауторка користи као симбол, метафору не би ли изразила своја осећања.То потврђује и текст Милана Ристића:
„Цвеће. Студије и пројекције његове орочене лепоте и бујања, тог тока коме уметница сведочи и који је инспирише на сањалачки поглед на живот. Поглед који јој је изборио време отклона, у коме поступно градећи слику промишља своју свакодневицу и у њој места која траже други поглед или трајни запис.
Слике цвећа Марије Здравковић отворене су за учитавања утиска и значења, али свакако носе индекс мануелног стварања, процесуалности и личног емотивног учешћа ауторке. Стога изложба у Салону 77 представља прилику за ројење погледа на цветање и свега што се с тим може довести у везу.
Метрика животног потенцијала, од пупења до сушења и распада, цикличност живе активности и хибернације, дана и ноћи, живота и смрти, опет, свеобухватност трајања природе у материјалном и духовном смислу, делегирали су мотив цвећа за дугорочну осу бављења сликарке Марије Здравковић. Претпоставка ових катагорија може условити суздржанији однос према стварности или, напротив, грч хтења у тренутку трајања. Извесност цветања и неизвесност опажања референце су глобалног тренутака.“
https://youtu.be/UoIvszWH9vI
Изложба ЛИДИЈЕ АНТАНАСИЈЕВИЋ: „ТРАНСФОРМАТОРИУМ„
Изложба ЛИДИЈЕ АНТАНАСИЈЕВИЋ: „ТРАНСФОРМАТОРИУМ„ од 7.маја у нишком САЛОНУ 77 представља наставак визуелних истраживања ауторке кроз инсталацију, видео рад и просторни колаж.
Изложба представља аутобиографску персонификацију живота једног емигранта кроз визуелизацију свежих, креативних идеја прелазећи са невероватном лакоћом из једног медија у други.
Истанчаним сензибилитетом Лидија Антанасијевић сугерише напетости свакодневног живота упуштајући се у вечито трагање за идентитетом формирајући асоцијативну, убедљиву поетику. Комбиновањем различитих медија на индиректан, софистициран начин износи своја размишљања о геополитичким променама на нашим просторима, промени граница и миграцији становништва после 1991. године. Изражавајући властита емотивна стања и дирљиву унутрашњу борбу наговештава сву сложеност двоструког живота, сусрет са двоструким менталитетом, отуђеношћу и континуирану жељу за припадањем.
... Целокупно њено стваралаштво носи прерогативе авангардног јер се суштински, тихо и постојано односи бунтовно према устаљеним, увреженим поставкама идеолошког и друштвеног, али и уметничког и родног. Међутим, та оспоравања она не изриче гласно и манифестно, већ перманентно, тихо и интимно, кроз иноваторске подухвате унутар свога рада.....наводи у тексту за каталог Ирина Суботић.
Изложба је осмишљена је специјално за простор нишког Салона 77.
Лидија Антанасијевић ( 1961. Београд ) дипломирала 1988. године на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек графике, у класи проф. Бошка Карановића. На истом факултету 1991. године магистрирала у класи проф. Марка Крсмановића. Члан је УЛУС-а. од 1991. Живи и ради у Лондону.
Самостално је излагала у Београду, Љубљани, Глазгову,(Шкотска), Лондону,(Енглеска), Алкмару,(Холандија), СиАн , (Кина), и Нишу.
Учествовала је на више од осамдесет колективних изложби у земљи и ностранству.
Добитник је више значајних награда од којих су значајније: Златна игла за графику, Пролећна изложба УЛУС-а, Београд /2019/; Мали печат Графичког колектива, Београд /2014/; Три најбоља рада, 1. Међународни бијенале мале графике, Џакарта, Индонезија /2014/; Друга награда, 6. Еx-Yu конкурс за графику, Београд /2012 /; Награда Центра за графику и визуелна истраживања, 5. Међународни бијенале графике, Београд / 1998 /; Сребрна медаља, 1. Међународна изложба минијатуре жена уметница, Стокхолм /1997/; John Purcell Paper Prize, Отворена изложба Лондонске графичке радионице, Лондон /1997/; Почасна награда, 1. Међународна изложба мале графике, Стокхолм/ 1996/ Почасна награда, 13. Међународни бијенале графике, Ибица, Шпанија /1994/; Велики печат Графичког колектива, Београд /1994/; Изложба месеца, Избор ликовних критичара Студија Б, Београд /1991/
Лидија Антанасијевић је одржала многа уметничка гостовања и предавања по позиву у Србији, Кини, Америци,Норвешкој, Великој Британији, Холандији...
Кустос изложбе Радмила Костић.
Изложба ће уз поштовање епидемиолошких мера трајати до 26. маја.
https://youtu.be/ZdanYGYVHkU
Горан Делић „Лествице“
Амбијентана поставка „Лестивице“
Горан Делић (Чачак, 1970) је студирао друштвене науке и новинарство на ФПН у Београду, дипломирао (1996) и магистрирао (2000) сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Реализовао је је седам самосталних изложби и био учесник тридесетак колективних изложби и уметничких радионица у Србији и земљама Југо-источне Европе. Добитник је студентских награда за потрет и мозаик и 2004. године био финалиста Sotheby's Art link IYA. Заједно са Тончијем Антуновићем основао је и краће време деловао у оквиру уметничке групе АД КОМБИНАТ. Бави се сценографијом и обликовањем амбијенталних поставки.
Кључан део поставке Лествице представља истоимена инсталација ready-made објеката. Предмети покућства из 70-их и 80-их година прошлог века носиоци су меморије и утисака на породични континуитет и одрастање, структуирање идеја и говора уметника Горана Делића. Осим тога, овај избор из одигране стварности представља и полазиште за опис, ако не целокупног времена и места о којима је реч, а оно о једном друштвеном сталежу, које ће, с урушавањем постојећег стабилног поретка, нужно ући у неизвесну потрагу за новим.
Трусна дешавања условила су и транзицију мишљења, а она најдрастичнија су из читавог идентитетског регистра на површину истакла она национална. Према речима самог аутора, један од најзанимљивијих феномена времена је појачана потреба за превазилажењем историјског дисконтинуитета на религијском пољу. Шта је то са собом донело и које је, уопште, место традиционалних догми у оквирима сложених процеса глобалне медијске и јавне сфере, испитује овај рад. Актуелизација мотива „седам смртних грехова“ (осам „страшних искушења људске душе“, „десет Божјих заповести“...) није искључиво у служби индиковања страха у оквирима апаратуре за спровођење корпоративне моћи, већ и промишљања о могућем ажурирању листе људских посрнућа.
Наменски дефинисана за ову изложбену салу и конципирана у светлу текуће пандемије, ова поставка носи снажан еколошки ангажман. Такође, овом изложбом уметник гради позицију новог сагледавања властите интиме. Упути његове личне стварности текућим глобалним проблемима односе се на ревизију процедура које су у примени. Ова мисао је најпрезентнија у сегменту Делићеве поставке под називом Прање, где је сарадник на видеу уметник Ивица Стошић. Осим тога, овај сегмент директно реферише на историју здања галерије, чиме се питања јавне својине и интереса подижу до планетарног нивоа.
Делићеву поставку чине кошмарни и усхићујући симболи стварности, који публици постављају питања: да ли је рођење смрти и смрт рођења, јесмо ли спремни за светлост краја или живота и имамо ли воље да се ослободимо баласта и трајању приуштимо различите боје.
Продукцију ове изложбе помогло је предузеће Centroplast D.O.O из Ниша.
Изложба ће трајати до 3. маја.
Данијела Димитријевић - изложба графика
Милоша Насковић - „Омаж морском јежу“
Ликовна публика ће од уторка 22. септембра, у Салону 77, моћи да посети изложбу Милоша Насковићa коју чине слике и цртежи из циклуса .
Серијом радова насталих последњих година, Милош Насковић варира ликовни приступ почетном мотиву са јасном градацијом од асоцијативног до апстрактног, упућујући нас у трансформацију и генезу самог поступка. Постепено потискујући наративни слој дела, аутор са посебном пажњом развија и гради визибилни ниво. Ослањајући се на говор и садејство ликовних елемената, уметник слика слободним и жустрим, често ритмованим гестом. Комбинацијом поступака (сликање шпахлом, прскање и цурење боје), преплетима потеза и сликаних слојева, употребом сликарских и несликарских материјала, ствара дела наглашених тактилних вредности и разуђене сликане материје, блиска духу апстрактног експресионизма и гестуалног сликарства. У времену различитих неслобода, за Милоша Насковића сликарство је оаза креативне слободе а сам сликарски чин средство изражавања властитог унутрашњег гласа, мисли и осећања.
Милош Насковић је рођен 1974. године у Алексинцу. Завршио је средњу Уметничку школу у Нишу. Дипломирао и магистрирао на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Докторски уметнички пројекат одбранио је под менторством проф. Биљане Вуковић, на истом факултету 2015. године. Реализовао је десет самосталних изложби. Учествовао на бројним групним изложбама цртежа, слика и графика. Професор је на Академији Васпитачко-медицинских струковних студија у Крушевцу, одсек Алексинац. Живи и ствара у Београду.
Кустос изложбе – Милица Тодоровић, музејски саветник
Аутор текста у каталогу – др Оливера Ерић, историчар уметности
Изложба ће трајати до 9. октобра.
Радно време Салона 77 од 11 до 14 и од 16 до 20 сати, понедељком затворено.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
ИЗЛОЖБА РАДОВА КРИСТИНЕ ЈАЊИЋ
Кристина Јањић је рођена 1991. године у Врању. Тренутно је на трећој години докторских академских студија на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду,где је завршила и мастер и основне студије у класи проф. др. ум. и књижевника Милете Продановића. Као стипендиста француске владе провела је један семестар на Националној академији лепих уметности у Паризу у класи професора Франсоа Боароа. Поред ликовне академије, завршила је и енглеску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Живи и ради у Београду.
На изложби ће се наћи неколико њених пројеката насталих последњих пар година:
1. пројекат „Декларација на тоалет папиру“, редимејд, фабричка серија тоалет папира са одштампаним западноевропским декларацијама са серијом уложака са женским правима и пелене за одрасле са правима старих особа - техником ситоштампе.
2. пројекат „Помен Хичботу“, комеморативни породични оглас поводом смрти робота који је вандализован у Филаделфији 2005. године и лингвистичко истраживање новинарских чланака на Интернету који су писали о овом догађају.
3. Слике „Пепа прасе“ и „Птица тркачица“
4. пројекат „Застава Европске уније“ редимејд, перформанс
5. видео инсталација „Леди Магбет“, видеорад који је пројектован на лавор и који се бави феминистичком теоријом уметности.
Циљ изложених пројеката је да, поред перцептивног пружи посматрачу и кратко искуство, у смислу нпреиспитивања и субвертирања постојећих друштвених норми.
Кристинина уметност нема за циљ достизање одређених конкретних друштвено - политичких идеала већ делује у виду провокације, тиме што подстиче посматрача на критичан однос према одређеним друштвеним нормама попут питања људскости, националности, људских права и раса.
