САЛОН 77
МАГДАЛЕНА ПАВЛОВИЋ ОСТОЈИЋ
„Балкан као онтолошки простор трансформације“ уметнице из Београда, Магдалене Павловић Остојић.
Изложба је амбијентална поставка мултимедијалног карактера.
Магдалена Павловић Остојић је рођена 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Катедри за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду, под менторством професора Душана Петровића. Докторирала је на истом факултету 2019. године. Од 2017. запослена је на Факултету уметности у Новом Саду, где је у звању ванредног професора од 2022 године. Реализовала је 13 самосталних изложби (Београд, Голубац, Ужице, Подгорица, Нови Сад). Учествовала је на бројним колективних изложбама у земљи и иностранству (Босна и Херцеговина, Словачка, Чешка, Словенија, Бугарска, Мађарска, Црна Гора). Добитница је награда Општине Савски Венац за скулптуре у металу (2012, 2013, 2014). У Нишу је претходно излагала на изложби „Млади“ Ниш арт фондације (2017).
Најновијим циклусом радова, бавећи се питањима вредности које нас исконски одређују, Магдалене Павловић Остојић сврсисходно полази од подручја Балкана коме не приступа у геополитичком, етнографском или историјком контексту, већ кога доживљава и тумачи као онтолошки простор сталне промене који опстаје захваљујући својој моћи трансформације, где се из наталожене меморије, позитивних и негативних искустава увек рађају нови облици живота. Вођена личним мисаоно-филозофским проседеом уметница ствара дела која су у суштини апстрактне скулпторске лексике, минималистичког типа али егзистенцијалног набоја. Магдалена Павловић Остојић свесно не посеже за препознатљивим и већ дефинисаним симболима већ креира властите форме које сугеришу покрет, теже вертикали, делују нам блиско иако су непознате нашој искуствној свести. Посматрајући их као да осећамо коезгистенцију између тренутног и вечног, између простора и времена, реалног и митског, материјалног и нематеријалног.
Дела Магдалене Павловић Остојић посебно кореспондирају са местом излагања (Салон 77 у Нишу, који је некадашња џамија) чиме се контекстуализује однос између конкретног простора слојевите историје и субјективног мисаоно-обликовног процеса. Како сама уметница каже: „Кроз синтезу нишког поднебља као историјског раскршћа, архитектуре као доказа трајности и метала као медија сведочења, ове скулптуре у датом амбијенту постају гласници. Оне не припадају прошлости, нити имитирају традицију; оне нуде савремени огољен поглед на поднебље које је носилац различитих манифестација транзиције.“
Метал је основни скулпторски материјал Магаделе Павловић Остојић. Његове особине као што су чврстина, несаломилост, отпорност, уметница преиспитује у константном експериментисању и истраживању формалних и значењских могућности, мануфактурним процесима рада (варење, сечење, ковање...) као екстензији примординарног бивствовања. У тексту предговора каталогу историчарка уметности Јелена Симић пише: „Циклус „Балкан – место трансформације“ представља значајан допринос савременој српској скулптури управо зато што материју не третира као пасивну основу уметничког дела, већ као актвини принцип мишљења и обликовања. У редукованим, али снажно присутним формама др Магдалене Павловић Остојић, метал постаје носилац трага, отпора и времена; његова апстракција није удаљавање од стварности , већ начин да се стварност сагледа у њеној дубљој структури“.
Изложба ће трајати до 20. јула.
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
Архив линијских корелација
Зорица Милисављевић и Селман Тртовац
Салон 77
Јозеф Бојс је 1981. године у штутгартској Кунстхале у разговору са Клаусом Ринкеом изрекао мисао да се у животу сваког човека налази елемент цртања, независно од професије, искуства или уметничког образовања. У средишту рада аутора ове изложбе, Зорице Милисављевић и Селмана Тртовца, налази се став да уметност цртања превазилази оквире занатске вештине и класичне ликовне изведбе. Пратећи и продубљујући мисао Јозефа Бојса они прате идеју да је чин повлачења линије универзална, људска радња, темељни импулс који припада свима.
Полазећи од ове премисе, аутори свесно одбацују виртуозност, технику и научену контролу. Уместо тога, окрећу се траговима који настају из заједничке, колективне свести, оном сегменту људске природе који се, кроз основне гесте и покрете, провлачи кроз читаву историју културе. У том смислу они у универзални, заједнички процес цртања укључују и друге људе, превазилазећи на тај начин искључивост личног израза.
У оквиру изложбе у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, процес цртања одвија се перформативно и ритуално. Кроз петнаестоминутну акцију концентрисаног повлачења вертикалних линија, заједно са учесницима различитих генерација, професија, пола и физичке конституције, аутори откривају древни елемент људске свести који је током историје материјализован у културу и цивилизацију.
Учесници су позвани да током петнаест минута утону у стање медитативне присутности. Током тог времена, они изводе низ непрекинутих, једноставних потеза који функционишу као енергетске вертикале: замишљени канали који повезују горе и доле, небо и земљу, свесно и несвесно. Свака линија постаје краткотрајни запис животне силе, тренутак када мисаони процес прелази у физичку вибрацију. Овако настали цртеж не представља репрезентацију већ траг саме суштине живота.
У овом приступу не постоји неуспео исход. Сваки настали цртеж представља визуелну последицу краткотрајног цртачког поступка, а заједно они формирају Архив линијских корелација кроз дугорочни процес колективног цртања.
На отварању изложбе уметници на зид галерије постављају папире великог формата, приближно димензијама људског тела, чиме је створен антрополошки оквир за чин цртања. У дну галерије постављена су два екрана на којима у континуитету тече раније започет процес, својеврсна визуелна инструкција, али и отворени позив посетиоцима да приступе сопственом унутрашњем ритму и укључе се у заједничко цртање.
Зорица Милисављевић
Рођена 1967. у Сремској Митровици, СФР Југославија.
Студирала је на Kunsthochschule Weissensee у Берлину (1987-1989), а дипломирала на Факултету примењене уметности у Београду (1992). Била је идејни творац, менторка и једна од оснивачица самоорганизованог уметничко-активистичког колектива младих, Градска Герила (2010-2017), као и уметничког колектива Друштво удружене одговорности (д.у.о.), основаног 2020. године. Излагала је у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду.
Селман Тртовац
Рођен 1970. у Задру, СФР Југославија.
Од 1990. до 1993. године је студирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. У вајарску класу Клауса Ринкеа на Уметничкој академији у Дизелдорфу прешао је 1993, гдје је 1997. године проглашен за студента мајстора. Члан Интернационалног уметничког гремијума је постао 2003. године. Креатор и суоснивач Независне уметничке асоцијације Трећи Београд и Истраживачке станице за савремену уметност Perpetuum Mobile. Докторирао је 2012. године на одсеку за скулптуру Факултета ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду.
Изложбу ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ у Салону 77 публика може да посети до 30. јуна.
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
Уметнички опус Невенке Стојсављевић истакнуте београдске графичарке и сликарке представља један од најдоследнијих примера истраживања односа између природе, светлости и графичке материје у савременој српској уметности.
Њен графички лист није само прозор ка природи, већ математички промишљена површина. Радови су чврсто утемељени на јасним осама. Хоризонтала обично сугерише мир, док вертикала даје композицији ритам и стабилност. Динамична геометрија је у њеном раду граматика визуелног језика и разума, док је боја емоција. Управо та синтеза чини њено дело јединственим и препознатљивим у савременој српској графици. Стога, радови функционишу као визуелни алгоритми. Линије се преклапају, ломе и укрштају, стварајући утисак непрекидног кретања унутар строго контролисаног система. Критичари је деклеришу као "уметника истраживача" и "уметника окренутог себи", зато је и њена геометрија истовремено егзактна (научна) и дубоко интроспективна. Употреба металик тонова (сребрне у комбинацији са црном и белом) није декоративна. Она служи за хватање реалног светла у простору галерије, чиме графика престаје да буде статична слика и постаје светлосни објекат. Одсуство јарких боја у најновијим циклусима указује на филозофску зрелост – сведеност на суштину, где контраст светла и сенке мења потребу за нарацијом, можемо рећи да постиже хроматску тишину.
Док су њени ранији радови (70-их и 80-их) били "тешки" од урбаних мотива и текстуре бакрописа, најновији радови на папиру теже дематеријализацији. У сериграфијама постигнута је таква прецизност да облици делују као да лебде. Геометрија овде не "затвара" простор, већ га отвара и чини га прозрачним. Фокус је на структуралности: Линија је постала носилац енергије, а не само граница облика. Најновији опус може се дефинисати као "Математичка духовност".
Стога слободно можемо закључити да је Невенка успела у најтежем уметничком подвигу – хуманизовала је геометрију. Њени најновији радови нису хладне конструкције, већ записи о хармонији космоса. Она је београдску графичку школу извела из оквира традиционалног пејзажа у сферу чисте, етеричне апстракције која комуницира са универзалним принципима реда и светлости. Овим радовима она доказује да геометријска строгост не искључује лирску осетљивост; напротив, код Невенке, једно без другог не може постојати. Она остаје бескомпромисни чувар интегритета графичког листа, претварајући га у савремени портик кроз који посматрач улази у простор тишине и апсолутне равнотеже.
Невенка Стојсављевић је завршила Факултет примењених уметности 1977. године, а посдипломске студије 1980. на Факултету Ликовних уметности у Београду. Студијски боравила у Паризу 2009. године. Награђивана је четрнаест пута за свој уметнички рад. До сада је приредила тридесет осам самосталних изложби, а учесница је на преко 300 колективних у земљи и свету (Француска, Норвешка, Шпанија, Немачка, Белгија, Јапан, Словенија, Македонија, Мађарска, Пољска, Хрватска, Чешка, Босна и Херцеговина, Црна Гора …
Учествовала је на многим симпозијумима у земљи и иностранству. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1978. године. Радила је као професор у Школи за дизај и на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. У Нишу је самостално излагала 1991. и 2005. а била је и учесница Ликовне колоније Сићево. Њени радови налазе се у власништву многих музеја, галерија као и у приватним колекцијама.
Изложба ће трајати до 7. јуна 2026. године.
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА - САЛОН 77
Никола Миланов је рођен у Нишу 1995. године. Дипломирао је на Факултету уметности, одсек сликарства у класи професорке Катарине Ђорђевић. Од 2022. године активно излаже на колективним изложбама, док је самостално излагао девет пута у Београду, Пироту, Врбасу, Новом Саду, Нишу и Великој Плани. Учесник је Графичке радионице у Сићеву 2022. Добитник је награде ФУ у Нишу за слику, у Великој Плани на Ликовном салону, Ивањици на конкурсу „Нушићијада“ и „Награде факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“.
Никола Миланов се у свом раду бави истраживањем портрета и аутопортрета. Портрети су приказани са израженим гримасама. Уметник додатно утиче повлачењем конаца не би ли изазвао наглашеност израза. Његови јунаци попут марионета на изразито театралан начин алудирају на савремени живот у коме се опонашају медиокритети данашњице.
Тема коју обрађује носи назив "Монолог емоција“. Како би дочарао људску емоцију Миланов пре свега истиче психолошко стање актера у различитим емотивним ситуацијама попут страха, бола, патње, среће, користећи се изражајним цртежом појединих делова лица. Очи су посебно наглашене, разрогачене, раширених зеница, пуне страха. Изобличеност лица потенцирано је концима којима разтеже кожу лица, стварајући фацијалну еспресију, то је заправо, нека врста компарације савременог човека са свакодневним проблемима, бригама глобалног карактера и индивидуалним егзистенцијалним питањима. Уметник дакле на индиректан начин сугерише на проблеме и психичке трауме којима је изложен савремени човек. Борба за опстанком, борба за стицањем статусних симбола савременог друштва, индивидуалних психичких колебања, монетарног ропства, борбе за здравим животом и многа друга питања са којима се свакодневно сусрећемо. Тескоба је симболично представљена црвеним канапом који је обавијен око лица и целе главе.
Радови су рађени у комбинованој техници углавном у плавој и зеленој гами. Црвеном бојом нацртан је канап, као акцент на драму али и пресију проживљеног. Цртеж је снажан и експресиван.
Никола Миланов дакле, успева да на себи својствен начин пренесе лична запажања свега што га окружује, дајући простора посматрачу да одговори на постављена питања.
Самосталне излозбе
- 2024. Ниш, Галерија арт 55, „ Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Врање, Галерија народног универзитета Врање, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Ивањица, Дом културе Ивањица, „ Монолог емоција“
- 2024. Београд, Галерија културни центар Дорћол, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Нови Сад, Културни центар Војводине, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Велика Плана, Културни центар Масука, „Монолог емоција“
- 2024. Врбас, Ликовна галерија Културног центра Врбас, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Пирот, Галерија Чедомир Крстић, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Београд, Галерија СУЛУЈ, „Дијалог симбола и портрета“
Ликовне колоније:
- 2022. Графичка радионица Сићево
- 2022. ЕКО Колонија Блидиње
- 2022. Међународна ликовна колонија „Погановски манастир“
Награде:
- 2022. Ниш, Факултет уметности у Нишу, „Награда за најбољу слику“
- 2023. Велика Плана, „Прва награда на пролећном ликовном салону“
- 2023. Ивањица, Дом културе Ивањица, „Трећа награда на ликовном конкурсу Нушићијада“
- 2024. Ниш, „Награда факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“
https://youtu.be/RWHyisMVT-g?si=nfIsmHiUo6zm4KKS
ИЗЛОЖБА РАДОВА ЈЕЛЕНЕ КОВАЧЕВИЋ ВОРГУЧИН
Арабеска: фрустрације и веселе форме изгубљеног времена, како гласи назив њене изложбе преиспитује статус мајке, односа мајке са дететом кроз проживљени емоционални пут и лично искуство.
Први рад- Њени први цртежи, је заправо фотографија сопственог тела непосредно након рађања првог детета, представљајући физичке промене мајке након рађања.
Други рад- видео слајдови од 150 фотографија Јеленине деце у различитим свкодневним ситуацијама које се смењују стављајући акценат на пролазност времена проживљеног тренутка, неповратних секвенца одрастања које свака мајка складишти у свом памћењу.
Четврти рад је симболично назван арабеска, фото колаж реплицираних истих фотографија прљавог веша са подова дечије собе, ликовно организованог у розете, уметница успешно хаос и фрустације сваке мајке претаче у ликовно дело дајући му потпуно нови живот и значење.
Занимљиво лично искуство и виђење периода веома одговорног родитељства кроз слику и композицију, уметница је поделила са нама не би ли заувек меморисала, документовала сваки сегмент њиховог живота представљен кроз слику и фотографију. Подизање и васпитавање младог човека је својеврсна одговорност али и уметност како нам Јелена Ковачевић Воргучин поручује овом јединственом концепцијом под називом АРАБЕСКА: фрустрације и веселе форме изгубљеног времена и поруком да паметно искористимо сваки тренутак са децом јер је време пролазно, неповратно али и непроцењиво.
Невена Костић "Друго лице тишине"
Невена Костић
Друго лице тишине
Салон 77, 26. август - 21. септембар 2025.
Извод од десетак цртежа из циклуса пејзажа уметнице Невене Костић чини нову поставку у Салону 77. Доминантно користећи технику угљен на папиру, коју меша са акварелом, пастелом, мастилом и колажом, уметница системе експресивних линија претпоставља ситним бојеним акцентима, бојеним или лазурираним пасажима, али најчешће инверзним цртањем гумом за брисање. Напетост призора у појединим радовома манифестује, данас помало скрајнуту, естетичку категорију узвишености, док у другим, низање планова по дубини посматрача наводи на медитативна размишљања. Стиче се утисак да су посебно успешни радови у којима се ова два третмана сусрећу јер као да поткрепљују тезу да се изван тензичних ситуација протеже свет мира, потпуно имун у својој необавештености.
Невена Костић (Крагујевац, 1988) је основне и мастер студије зидног сликарства завршила на одсеку за примењену уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, у класи професора Зорана Ивановића. Узела је учешћа у раду многобројних домаћих и међународних ликовних колонија. Излагала је великом броју колективних, а реализовала је седам самосталних изложби. Добитница је четири награде за цртеж и мозаик. Члан је УЛУС-а од 2015. године.
Изложбу „Друго лице тишине“ публика може да посети до 21. септембра у Салону 77.
„Ријеч и(ли) слика, етика и(л) естетика“ Ирене Вуковић
Андреа Морачанин "Средиште"
"Средиште"
литографије и пројекције
Салон 77, 8. мај -1. јун 2025
Андреа Морачанин (Краљево, 1995) основне (2018) и мастер (2019) студије завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду, на Сликарском одсеку у класи проф. Добрице Бисенића. Тренутно је на докторским студијама Графичког одсека ФЛУ, под менторством проф. Владимира Милановића. Током студија била је корисник стипендије Министарства омладине и спорта, а на докторским студијама стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, при чему је била ангажована у својству студента-истраживача на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.
Учествовала је на преко двадесет групних изложби у земљи и иностранству (Белгија, Јужна Кореја, Пољска, Румунија). Током 2022. године боравила је на Академији ликовних уметности у Гдањску, у оквиру пројекта „Start In Gdansk“ где је завршила курс литографије. 2024. године у оквиру Erasmus+ пројекта проводи два месеца на стручној пракси у Паризу, као асистент штампе у Атељеу Мајкл Вулворт. Носилац је сертификата арт-терапије у оквиру пројекта „Mad Balkans – transforming psychiatry through art “ у организацији Удружења Простор из Београда и Осло Метрополитан Универзитета.
Мила Гвардиол ''ИНТЕРАКЦИЈЕ''
У уторак, 15. априла, у Салону 77 је отвворена самосталне изложба Миле Гвардиол, уметнице из Београда. Изложбу чине слике из најновије продукције које припадају циклусу „Интеракције“.
Мила Гвардиол (Београд, 1979) је дипломирала на Факултету примењених уметности (2004) а докторирала на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду (2012). Ванредни је професор и декан на Факултету за дигиталну продукцију у Сремској Каменици. На Факултету примењених уметности у Београду предавала је у периоду од 2015 до 2023 године. Реализовала је више од 40 самосталних изложби у многим градовима Србије и у Хрватској. Излагала је на преко 200 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитница је 15 награда међу којима је и Годишња награда УЛУПУДС-а (2018).
Промишљена и интелектуализована трансформација призора из макрокосмоса у говор геометризованих форми и линија осетљивог колористичког избора, стоје у основи сликарског рукописа Миле Гвардиол, док се изворна мотивска инспирација препознаје у архитектури урбаних средина. Фрагменте архитектуре уметница сублимирани до нивоа основних геометријских тела и форми, пренебрегава примарну функцију архитектуре и ствара дела која су апстрактне ликовности а семантичке вишезначности емотивне, психолошке односно егзистенцијалне конотације.
На најновијим сликама Миле Гвардиол из циклуса „Интеракције“ доминирају масивни кубуси који асоцирају на зграде стамбених блокова, али су они измештени из своје осе, искошени, узнемирујуће накривљени, склони паду. Уметница их углавном представља из доњег ракурса, тако да су њихови врхови збијени око централне белине као извора светлости или је извор светлости измештен изван платна и у виду призматичног снопа осветљава призор. Варирајући композициони приступ, начин третирања светлости и колорит (од тамнијег, монохромног до светлијег пастелног), уметница ликовно дефинише различита стања интеракције што за продукт има и разноврсне варијетете генералног утиска који се крећу у распону од изразите драматичности високог енергетског набоја до спокојности суживота стишане енергије.
Изложба Миле Гвардиол у Нишу трајаће до 6. маја.
https://www.youtube.com/watch?v=IIXdKUxyvNs
Селма Ђулизаревић – Карановић
ИЗЛОЖБA СЕЛМЕ ЂУЛИЗАРЕВИЋ
Селма Ђулезаревић – Карановић рођена у Сарајеву 1967. године. Студирала је на Одсеку за историју уметности на Филозофском у Београду. Дипломирала је на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професорке Милице Стевановић. На истом факултету завршила је и последипломске студије 1997. Стекла је звање доктора уметности из области сликарства под менторством професорке Анђелке Бојовић, 2012.године.Члан је УЛУСа од 1995.године. Сада ради на Факултету примењених уметности у Београду у звању редовног професора. Самостално је излагала 34 пута у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Белгији. Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Њени радови се налазе у колекцији Музеја Града Београда, Галерији Надежде Петровић у Чачку, Савремене Галерије у Суботици и у Уметничкој Галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву.
Селма Ђулезаревић Карановић je 2010. године учествoвала на Симпозијуму Међународне организације сценографа, архитеката и техничара (International Organisation of Scenographers, Theatre Architects and Technicians) у Истамбулу, под називом Културна размена истока и запада: кафтан и његов утицај на моду (Cultural Exchange Between East and West: Kaftan and Its Influence in Fashion). Исте године постаје и члан ове организације. Тематски оквир овог симпозијума подстицајно је утицао на њен уметнички рад. Иако је сликарка по вокацији, започиње истраживање кафтана, традиционалне кошуље народа и народности са територије некадашње Југославије. Како и сама ауторка потиче са простора Босне и Херцеговине, тачније из Сарајева, акценат ставља на градску ношњу, уочивши различите приказе и орнаменте на кошуљама жена јеврејске, муслиманске и хришћанске вероисповести. Једна ствар је свима била заједничка, а то је лепота у извођењу различитих везова и ткања, као и доминантан флорални мотив (ружа, јасмин, лала, ђурђевак,..). Значај народних рукотворина, богатство ткања у памуку, конопљи и свили као и извежених декорација на одевним предметима, кошуљама, хаљинама, пешкирима сублимирани су у новом опусу Селме Ђулезаревић Карановић. Следећи основне формалне принципе и узоре у оригиналном везу, уметница осликава и исцртава бојом за текстил цветне декорације, текстове песма и поруке. Посебну драж имају колажи изведени комбинацијом различитих комада текстила. То сусретање старина са предметима савременог начина одевања ствара нове хоризонте не само естетског већ и мисаоног концепта личне природе. Уметница белу кошуљу из народне ношње користи као метафору трајног и непролазног, као симбол нераскидиве везе сваке жене са мајком, баком, прабаком, генерацијама уназад. Како и сама уметница каже, овим делима она чини посебан вид захвалности нашим преткињама од којих смо наследили осећај за лепо. Можемо слободно рећи да су од свакодневне нужности наше баке ручни рад претвориле у индивидуално задовољство и средство изражавања. Жене у кућним условима, изопштене од било каквог друштвено-политичког утицаја и јавног живота тог времена, кроз овај вид деловања постају претече данашњих еманципованих жена. Кроз различите статусне или романтичне поруке („Лепота је у нама самима“, „Домаћице мање збори да ти ручак не загори“, „По ливади роса пала ја сам драгом руку дала“...) Селма парира традиционалну и савремену позицију пословне слободоумне жене, изложене новим глобалним изазовима. Свадбене пешкире исписала је стиховима Вере Недић, кошуље носе назив „Ковид депресија“, корсети су исписани називима антидепресива. Хаљине, колажи и други предмети, чине амбијенталну инсталацију под називом „Наслеђе-терет“ комплексном и вишеслојном. Пролазећи кроз сваки сегмент поменутих радова, уметница нам пружа могућност да прошлост и наслеђе доживимо кроз призму естететцког, филозофског, материјалног и нематеријалног сегмента нашег индивидуалног и колективног наслеђа, пропитујући спремност прихватања његове тежине.
Соња Вукашиновић
https://www.youtube.com/watch?v=H_uPe1z9XnA