САЛОН 77
СТРАХИЛ ПЕТРОВСКИ
Архитектура невидљивог као и Циклуси „Трагови“ и „Невидљиви графови“ визуелног и мултимедијалног уметника Страхила Петровског представља један од кључних сегмената његовог ликовног и постконцептуалног истраживања и енформела.
Петровски се бави темама памћења, протока времена, егзистенцијализма, личног и колективног идентитета.
У контексту опуса Страхила Петровског идеја о невидљивим графовима унутар поетике енформела представља природну еволуцију његовог досадашњег рада са материјалом, текстуром и апстрактним мрежама. Петровски дубоко истражује материјалност и археологију површине, где слика није само приказ већ физички ефекат. Овакав приступ спаја суштину енформела са савременим концептуалним питањима: попут синтезе енформела и самог концепта невидљивих графова, колорита и атмосфере али и естетике археологије и технологије.
Он користи густ тактилни слој подлоге, песак, пигмент, битумен, смолу или индустриске материјале стварајући храпаву тактилну структуру. Површина изгледа као спаљена, изједена, таложена чиме слика добија карактер зида, стене или записа извученог из времена.
Термин графови представљају линије, мреже дијаграме картографије или визуелне записе дигиталног и емотивног кода модерног човека. Он те матрице и мреже не црта класично, већ их урезује, утискује или скрива испод самих слојева материје (информелске масе). Они су невидљиви јер нису визуелно агресивни; присутни су као пукотине, бразде, отисци или суптилне геометријске реакције у самом ткиву слике.
Он спаја дубоко познавање технологије материјала из свог конзерваторско- рестаураторског рада са токовима савременог, па његови радови одају утисак да су прошли кроз процес старења корозије и распадања.
Кроз тактилну слојевитост енформела, монохромску палету и претварање текстуре и речи у физички објекат, Петровски је развио препознатљив естетски језик у коме сама материја носи улогу сведока времена.
Спајајући традицију и савремене медије- од слике- објеката до видео инсталације,а његов рад не нуди само визуелни доживљај, већ позива посматрача на дубоку интроспекцију и преиспитивање друштвене и личне одговорности.
Страхил Петровски се профилисао као један од најдоследнијих и најаутентечнијих представника савремене постконцептуалне уметности на балканском простору. Његов опус функционише као визуелни и сензорни манифест о човековој егзистенцији у савременом друштву.
Страхил Петровски је рођен 1974. године у Куманову. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Скопљу, где је завршио и последипломске студије. Запослен је у Националном конзерваторском центру у Скопљу као саветник конзерватор- рестауратор, а ангажован је и на ликовној сцени као сликар и визуелни уметник. Његов рад обухвата широк распон медија – од класичног сликарства и цртежа, до концептуалне уметности перформанса, видео- инсталације и фотографије.
Добитник је више престижних награда и међународних признања за ликовно стваралаштво. Члан је Друштва ликовних уметника Македоније и има веома богату уметничку каријеру са више десетина самосталних и стотину колективних изложби у земљи и иностранству.
Изложба Страхила Петровског трајаће од 10. до 30. септембра 2026. године.
Лена Јовановић ''Конвергенције Звезда''
Лена Јовановић
Конвергенције Звезда
25. август - 6. септембар 2026
Отварање амбијеталне поставке Конвергенције Звезда, уметнице Лене Јовановић је у уторак 25. августа, у 18:30 сати. Сатница отварања одступа од уобичајне летње праксе у изложбеним просторима Галерије савремене ликовне уметности јер је дневна светлост од велике формалне важности за актулену поставку у Салону 77.
Посебно конципиран за простор некадашње Бали Бегове џамије, амбијент Конвергенције Звезда заснован је на односу континуитета између унутрашњег и спољашњег простора, на светлу које долази и архитектуре која га прихвата. Према речима Лене Јовановић, „Овај пројекат замишљен је као суптилан уметнички гест који не тежи испуњавању простора, већ га активира – пажњом, светлом, тишином. ... Занима ме како уметност може да утиче на начин на који боравимо у простору – не као објекат за гледање, већ као структура која успорава, отвара и позива на другачији доживљај стварности. Као тиха, али постојана присутност, овај рад се обраћа посматрачу не кроз спектакл, већ кроз стање пажње – као
позив на ослушкивање простора, његових слојева и сенки.“
Лена Јовановић (Зајечар, 1986) је диплому основних и мастер академских студија вајарства стекла је на Факултету ликовних уметности у Београду. На истом факултету 2023. године уписује докторске уметничке студије, са темом “Маргинална поља: Експеримент у интермедијалном уметничком истраживању”.
Реализовала и шест самосталних изложби и узела учешћа на преко 40 колективних изложби у земљи и иностранству. Учествовала је у раду више уметничких колонија и радионица. Добитница је неколико награда, међу којима је најзначајније Златно длето, 2024.
Излагала је на 7. Нишком салону: 12/2 (2022) у Официрском дому и на завршним изложбама ДМВ уметничке колоније (2025, 2026). Делима је заступљена у ДМВ колекцији уметности.
Чланица је УЛУС-а (2023), у статусу самосталног уметника (2025). Обавља дужност
председника вајарске секције у удружењу. Живи и ради у Београду.
МАГДАЛЕНА ПАВЛОВИЋ ОСТОЈИЋ
„Балкан као онтолошки простор трансформације“ уметнице из Београда, Магдалене Павловић Остојић.
Изложба је амбијентална поставка мултимедијалног карактера.
Магдалена Павловић Остојић је рођена 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Катедри за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду, под менторством професора Душана Петровића. Докторирала је на истом факултету 2019. године. Од 2017. запослена је на Факултету уметности у Новом Саду, где је у звању ванредног професора од 2022 године. Реализовала је 13 самосталних изложби (Београд, Голубац, Ужице, Подгорица, Нови Сад). Учествовала је на бројним колективних изложбама у земљи и иностранству (Босна и Херцеговина, Словачка, Чешка, Словенија, Бугарска, Мађарска, Црна Гора). Добитница је награда Општине Савски Венац за скулптуре у металу (2012, 2013, 2014). У Нишу је претходно излагала на изложби „Млади“ Ниш арт фондације (2017).
Најновијим циклусом радова, бавећи се питањима вредности које нас исконски одређују, Магдалене Павловић Остојић сврсисходно полази од подручја Балкана коме не приступа у геополитичком, етнографском или историјком контексту, већ кога доживљава и тумачи као онтолошки простор сталне промене који опстаје захваљујући својој моћи трансформације, где се из наталожене меморије, позитивних и негативних искустава увек рађају нови облици живота. Вођена личним мисаоно-филозофским проседеом уметница ствара дела која су у суштини апстрактне скулпторске лексике, минималистичког типа али егзистенцијалног набоја. Магдалена Павловић Остојић свесно не посеже за препознатљивим и већ дефинисаним симболима већ креира властите форме које сугеришу покрет, теже вертикали, делују нам блиско иако су непознате нашој искуствној свести. Посматрајући их као да осећамо коезгистенцију између тренутног и вечног, између простора и времена, реалног и митског, материјалног и нематеријалног.
Дела Магдалене Павловић Остојић посебно кореспондирају са местом излагања (Салон 77 у Нишу, који је некадашња џамија) чиме се контекстуализује однос између конкретног простора слојевите историје и субјективног мисаоно-обликовног процеса. Како сама уметница каже: „Кроз синтезу нишког поднебља као историјског раскршћа, архитектуре као доказа трајности и метала као медија сведочења, ове скулптуре у датом амбијенту постају гласници. Оне не припадају прошлости, нити имитирају традицију; оне нуде савремени огољен поглед на поднебље које је носилац различитих манифестација транзиције.“
Метал је основни скулпторски материјал Магаделе Павловић Остојић. Његове особине као што су чврстина, несаломилост, отпорност, уметница преиспитује у константном експериментисању и истраживању формалних и значењских могућности, мануфактурним процесима рада (варење, сечење, ковање...) као екстензији примординарног бивствовања. У тексту предговора каталогу историчарка уметности Јелена Симић пише: „Циклус „Балкан – место трансформације“ представља значајан допринос савременој српској скулптури управо зато што материју не третира као пасивну основу уметничког дела, већ као актвини принцип мишљења и обликовања. У редукованим, али снажно присутним формама др Магдалене Павловић Остојић, метал постаје носилац трага, отпора и времена; његова апстракција није удаљавање од стварности , већ начин да се стварност сагледа у њеној дубљој структури“.
Изложба ће трајати до 20. јула.
https://www.youtube.com/watch?v=BpqbrsN232w
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
Архив линијских корелација
Зорица Милисављевић и Селман Тртовац
Салон 77
Јозеф Бојс је 1981. године у штутгартској Кунстхале у разговору са Клаусом Ринкеом изрекао мисао да се у животу сваког човека налази елемент цртања, независно од професије, искуства или уметничког образовања. У средишту рада аутора ове изложбе, Зорице Милисављевић и Селмана Тртовца, налази се став да уметност цртања превазилази оквире занатске вештине и класичне ликовне изведбе. Пратећи и продубљујући мисао Јозефа Бојса они прате идеју да је чин повлачења линије универзална, људска радња, темељни импулс који припада свима.
Полазећи од ове премисе, аутори свесно одбацују виртуозност, технику и научену контролу. Уместо тога, окрећу се траговима који настају из заједничке, колективне свести, оном сегменту људске природе који се, кроз основне гесте и покрете, провлачи кроз читаву историју културе. У том смислу они у универзални, заједнички процес цртања укључују и друге људе, превазилазећи на тај начин искључивост личног израза.
У оквиру изложбе у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, процес цртања одвија се перформативно и ритуално. Кроз петнаестоминутну акцију концентрисаног повлачења вертикалних линија, заједно са учесницима различитих генерација, професија, пола и физичке конституције, аутори откривају древни елемент људске свести који је током историје материјализован у културу и цивилизацију.
Учесници су позвани да током петнаест минута утону у стање медитативне присутности. Током тог времена, они изводе низ непрекинутих, једноставних потеза који функционишу као енергетске вертикале: замишљени канали који повезују горе и доле, небо и земљу, свесно и несвесно. Свака линија постаје краткотрајни запис животне силе, тренутак када мисаони процес прелази у физичку вибрацију. Овако настали цртеж не представља репрезентацију већ траг саме суштине живота.
У овом приступу не постоји неуспео исход. Сваки настали цртеж представља визуелну последицу краткотрајног цртачког поступка, а заједно они формирају Архив линијских корелација кроз дугорочни процес колективног цртања.
На отварању изложбе уметници на зид галерије постављају папире великог формата, приближно димензијама људског тела, чиме је створен антрополошки оквир за чин цртања. У дну галерије постављена су два екрана на којима у континуитету тече раније започет процес, својеврсна визуелна инструкција, али и отворени позив посетиоцима да приступе сопственом унутрашњем ритму и укључе се у заједничко цртање.
Зорица Милисављевић
Рођена 1967. у Сремској Митровици, СФР Југославија.
Студирала је на Kunsthochschule Weissensee у Берлину (1987-1989), а дипломирала на Факултету примењене уметности у Београду (1992). Била је идејни творац, менторка и једна од оснивачица самоорганизованог уметничко-активистичког колектива младих, Градска Герила (2010-2017), као и уметничког колектива Друштво удружене одговорности (д.у.о.), основаног 2020. године. Излагала је у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду.
Селман Тртовац
Рођен 1970. у Задру, СФР Југославија.
Од 1990. до 1993. године је студирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. У вајарску класу Клауса Ринкеа на Уметничкој академији у Дизелдорфу прешао је 1993, гдје је 1997. године проглашен за студента мајстора. Члан Интернационалног уметничког гремијума је постао 2003. године. Креатор и суоснивач Независне уметничке асоцијације Трећи Београд и Истраживачке станице за савремену уметност Perpetuum Mobile. Докторирао је 2012. године на одсеку за скулптуру Факултета ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду.
Изложбу ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ у Салону 77 публика може да посети до 30. јуна.
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
Уметнички опус Невенке Стојсављевић истакнуте београдске графичарке и сликарке представља један од најдоследнијих примера истраживања односа између природе, светлости и графичке материје у савременој српској уметности.
Њен графички лист није само прозор ка природи, већ математички промишљена површина. Радови су чврсто утемељени на јасним осама. Хоризонтала обично сугерише мир, док вертикала даје композицији ритам и стабилност. Динамична геометрија је у њеном раду граматика визуелног језика и разума, док је боја емоција. Управо та синтеза чини њено дело јединственим и препознатљивим у савременој српској графици. Стога, радови функционишу као визуелни алгоритми. Линије се преклапају, ломе и укрштају, стварајући утисак непрекидног кретања унутар строго контролисаног система. Критичари је деклеришу као "уметника истраживача" и "уметника окренутог себи", зато је и њена геометрија истовремено егзактна (научна) и дубоко интроспективна. Употреба металик тонова (сребрне у комбинацији са црном и белом) није декоративна. Она служи за хватање реалног светла у простору галерије, чиме графика престаје да буде статична слика и постаје светлосни објекат. Одсуство јарких боја у најновијим циклусима указује на филозофску зрелост – сведеност на суштину, где контраст светла и сенке мења потребу за нарацијом, можемо рећи да постиже хроматску тишину.
Док су њени ранији радови (70-их и 80-их) били "тешки" од урбаних мотива и текстуре бакрописа, најновији радови на папиру теже дематеријализацији. У сериграфијама постигнута је таква прецизност да облици делују као да лебде. Геометрија овде не "затвара" простор, већ га отвара и чини га прозрачним. Фокус је на структуралности: Линија је постала носилац енергије, а не само граница облика. Најновији опус може се дефинисати као "Математичка духовност".
Стога слободно можемо закључити да је Невенка успела у најтежем уметничком подвигу – хуманизовала је геометрију. Њени најновији радови нису хладне конструкције, већ записи о хармонији космоса. Она је београдску графичку школу извела из оквира традиционалног пејзажа у сферу чисте, етеричне апстракције која комуницира са универзалним принципима реда и светлости. Овим радовима она доказује да геометријска строгост не искључује лирску осетљивост; напротив, код Невенке, једно без другог не може постојати. Она остаје бескомпромисни чувар интегритета графичког листа, претварајући га у савремени портик кроз који посматрач улази у простор тишине и апсолутне равнотеже.
Невенка Стојсављевић је завршила Факултет примењених уметности 1977. године, а посдипломске студије 1980. на Факултету Ликовних уметности у Београду. Студијски боравила у Паризу 2009. године. Награђивана је четрнаест пута за свој уметнички рад. До сада је приредила тридесет осам самосталних изложби, а учесница је на преко 300 колективних у земљи и свету (Француска, Норвешка, Шпанија, Немачка, Белгија, Јапан, Словенија, Македонија, Мађарска, Пољска, Хрватска, Чешка, Босна и Херцеговина, Црна Гора …
Учествовала је на многим симпозијумима у земљи и иностранству. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1978. године. Радила је као професор у Школи за дизај и на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. У Нишу је самостално излагала 1991. и 2005. а била је и учесница Ликовне колоније Сићево. Њени радови налазе се у власништву многих музеја, галерија као и у приватним колекцијама.
Изложба ће трајати до 7. јуна 2026. године.
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА - САЛОН 77
Никола Миланов је рођен у Нишу 1995. године. Дипломирао је на Факултету уметности, одсек сликарства у класи професорке Катарине Ђорђевић. Од 2022. године активно излаже на колективним изложбама, док је самостално излагао девет пута у Београду, Пироту, Врбасу, Новом Саду, Нишу и Великој Плани. Учесник је Графичке радионице у Сићеву 2022. Добитник је награде ФУ у Нишу за слику, у Великој Плани на Ликовном салону, Ивањици на конкурсу „Нушићијада“ и „Награде факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“.
Никола Миланов се у свом раду бави истраживањем портрета и аутопортрета. Портрети су приказани са израженим гримасама. Уметник додатно утиче повлачењем конаца не би ли изазвао наглашеност израза. Његови јунаци попут марионета на изразито театралан начин алудирају на савремени живот у коме се опонашају медиокритети данашњице.
Тема коју обрађује носи назив "Монолог емоција“. Како би дочарао људску емоцију Миланов пре свега истиче психолошко стање актера у различитим емотивним ситуацијама попут страха, бола, патње, среће, користећи се изражајним цртежом појединих делова лица. Очи су посебно наглашене, разрогачене, раширених зеница, пуне страха. Изобличеност лица потенцирано је концима којима разтеже кожу лица, стварајући фацијалну еспресију, то је заправо, нека врста компарације савременог човека са свакодневним проблемима, бригама глобалног карактера и индивидуалним егзистенцијалним питањима. Уметник дакле на индиректан начин сугерише на проблеме и психичке трауме којима је изложен савремени човек. Борба за опстанком, борба за стицањем статусних симбола савременог друштва, индивидуалних психичких колебања, монетарног ропства, борбе за здравим животом и многа друга питања са којима се свакодневно сусрећемо. Тескоба је симболично представљена црвеним канапом који је обавијен око лица и целе главе.
Радови су рађени у комбинованој техници углавном у плавој и зеленој гами. Црвеном бојом нацртан је канап, као акцент на драму али и пресију проживљеног. Цртеж је снажан и експресиван.
Никола Миланов дакле, успева да на себи својствен начин пренесе лична запажања свега што га окружује, дајући простора посматрачу да одговори на постављена питања.
Самосталне излозбе
- 2024. Ниш, Галерија арт 55, „ Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Врање, Галерија народног универзитета Врање, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Ивањица, Дом културе Ивањица, „ Монолог емоција“
- 2024. Београд, Галерија културни центар Дорћол, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Нови Сад, Културни центар Војводине, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Велика Плана, Културни центар Масука, „Монолог емоција“
- 2024. Врбас, Ликовна галерија Културног центра Врбас, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Пирот, Галерија Чедомир Крстић, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Београд, Галерија СУЛУЈ, „Дијалог симбола и портрета“
Ликовне колоније:
- 2022. Графичка радионица Сићево
- 2022. ЕКО Колонија Блидиње
- 2022. Међународна ликовна колонија „Погановски манастир“
Награде:
- 2022. Ниш, Факултет уметности у Нишу, „Награда за најбољу слику“
- 2023. Велика Плана, „Прва награда на пролећном ликовном салону“
- 2023. Ивањица, Дом културе Ивањица, „Трећа награда на ликовном конкурсу Нушићијада“
- 2024. Ниш, „Награда факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“
https://youtu.be/RWHyisMVT-g?si=nfIsmHiUo6zm4KKS
ИЗЛОЖБА РАДОВА ЈЕЛЕНЕ КОВАЧЕВИЋ ВОРГУЧИН
Арабеска: фрустрације и веселе форме изгубљеног времена, како гласи назив њене изложбе преиспитује статус мајке, односа мајке са дететом кроз проживљени емоционални пут и лично искуство.
Први рад- Њени први цртежи, је заправо фотографија сопственог тела непосредно након рађања првог детета, представљајући физичке промене мајке након рађања.
Други рад- видео слајдови од 150 фотографија Јеленине деце у различитим свкодневним ситуацијама које се смењују стављајући акценат на пролазност времена проживљеног тренутка, неповратних секвенца одрастања које свака мајка складишти у свом памћењу.
Четврти рад је симболично назван арабеска, фото колаж реплицираних истих фотографија прљавог веша са подова дечије собе, ликовно организованог у розете, уметница успешно хаос и фрустације сваке мајке претаче у ликовно дело дајући му потпуно нови живот и значење.
Занимљиво лично искуство и виђење периода веома одговорног родитељства кроз слику и композицију, уметница је поделила са нама не би ли заувек меморисала, документовала сваки сегмент њиховог живота представљен кроз слику и фотографију. Подизање и васпитавање младог човека је својеврсна одговорност али и уметност како нам Јелена Ковачевић Воргучин поручује овом јединственом концепцијом под називом АРАБЕСКА: фрустрације и веселе форме изгубљеног времена и поруком да паметно искористимо сваки тренутак са децом јер је време пролазно, неповратно али и непроцењиво.
Невена Костић "Друго лице тишине"
Невена Костић
Друго лице тишине
Салон 77, 26. август - 21. септембар 2025.
Извод од десетак цртежа из циклуса пејзажа уметнице Невене Костић чини нову поставку у Салону 77. Доминантно користећи технику угљен на папиру, коју меша са акварелом, пастелом, мастилом и колажом, уметница системе експресивних линија претпоставља ситним бојеним акцентима, бојеним или лазурираним пасажима, али најчешће инверзним цртањем гумом за брисање. Напетост призора у појединим радовома манифестује, данас помало скрајнуту, естетичку категорију узвишености, док у другим, низање планова по дубини посматрача наводи на медитативна размишљања. Стиче се утисак да су посебно успешни радови у којима се ова два третмана сусрећу јер као да поткрепљују тезу да се изван тензичних ситуација протеже свет мира, потпуно имун у својој необавештености.
Невена Костић (Крагујевац, 1988) је основне и мастер студије зидног сликарства завршила на одсеку за примењену уметност Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, у класи професора Зорана Ивановића. Узела је учешћа у раду многобројних домаћих и међународних ликовних колонија. Излагала је великом броју колективних, а реализовала је седам самосталних изложби. Добитница је четири награде за цртеж и мозаик. Члан је УЛУС-а од 2015. године.
Изложбу „Друго лице тишине“ публика може да посети до 21. септембра у Салону 77.
„Ријеч и(ли) слика, етика и(л) естетика“ Ирене Вуковић
Андреа Морачанин "Средиште"
"Средиште"
литографије и пројекције
Салон 77, 8. мај -1. јун 2025
Андреа Морачанин (Краљево, 1995) основне (2018) и мастер (2019) студије завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду, на Сликарском одсеку у класи проф. Добрице Бисенића. Тренутно је на докторским студијама Графичког одсека ФЛУ, под менторством проф. Владимира Милановића. Током студија била је корисник стипендије Министарства омладине и спорта, а на докторским студијама стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, при чему је била ангажована у својству студента-истраживача на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду.
Учествовала је на преко двадесет групних изложби у земљи и иностранству (Белгија, Јужна Кореја, Пољска, Румунија). Током 2022. године боравила је на Академији ликовних уметности у Гдањску, у оквиру пројекта „Start In Gdansk“ где је завршила курс литографије. 2024. године у оквиру Erasmus+ пројекта проводи два месеца на стручној пракси у Паризу, као асистент штампе у Атељеу Мајкл Вулворт. Носилац је сертификата арт-терапије у оквиру пројекта „Mad Balkans – transforming psychiatry through art “ у организацији Удружења Простор из Београда и Осло Метрополитан Универзитета.