Селма Ђулизаревић – Карановић

ИЗЛОЖБA СЕЛМЕ ЂУЛИЗАРЕВИЋ

Селма Ђулезаревић – Карановић рођена у Сарајеву 1967. године. Студирала је на Одсеку за историју уметности на Филозофском  у Београду. Дипломирала је на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професорке Милице Стевановић. На истом факултету завршила је и последипломске студије 1997. Стекла је звање доктора уметности из области сликарства под менторством професорке Анђелке Бојовић, 2012.године.Члан је УЛУСа од 1995.године. Сада ради на Факултету примењених уметности у Београду у звању редовног професора. Самостално је излагала 34 пута у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Белгији. Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Њени радови се налазе у колекцији Музеја Града Београда, Галерији Надежде Петровић у Чачку, Савремене Галерије у Суботици и у Уметничкој Галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву. 

Селма Ђулезаревић Карановић je 2010. године учествoвала на Симпозијуму Међународне организације сценографа, архитеката и техничара (International Organisation of Scenographers, Theatre Architects and Technicians) у Истамбулу, под називом  Културна размена истока и запада: кафтан и његов утицај на моду (Cultural Exchange Between East and West: Kaftan and Its Influence in Fashion). Исте године постаје и члан ове организације. Тематски оквир овог симпозијума подстицајно је утицао на њен уметнички рад. Иако је сликарка по вокацији, започиње истраживање кафтана, традиционалне кошуље народа и народности са територије некадашње Југославије. Како и сама ауторка потиче са простора Босне и Херцеговине, тачније из Сарајева, акценат ставља на  градску ношњу, уочивши различите приказе и орнаменте на кошуљама жена јеврејске, муслиманске и хришћанске вероисповести. Једна ствар је свима била заједничка, а то је  лепота у извођењу различитих везова и ткања, као и доминантан флорални мотив (ружа, јасмин, лала, ђурђевак,..). Значај народних рукотворина, богатство ткања у памуку, конопљи и свили као и извежених декорација на одевним предметима, кошуљама, хаљинама, пешкирима сублимирани су у новом опусу Селме Ђулезаревић Карановић. Следећи основне  формалне принципе и узоре у оригиналном везу, уметница осликава и исцртава бојом за текстил цветне декорације, текстове песма и поруке. Посебну драж имају  колажи изведени комбинацијом различитих комада текстила. То сусретање старина са предметима савременог начина одевања ствара нове хоризонте не само естетског већ и мисаоног концепта личне природе. Уметница белу кошуљу из народне ношње користи као метафору трајног и непролазног, као симбол нераскидиве везе сваке жене са мајком, баком, прабаком, генерацијама уназад. Како и сама уметница каже, овим делима она чини посебан вид захвалности нашим преткињама од којих смо наследили осећај за лепо. Можемо слободно рећи да су од свакодневне нужности наше баке ручни рад претвориле у  индивидуално задовољство и средство изражавања. Жене у кућним условима, изопштене од било каквог друштвено-политичког утицаја и јавног живота тог времена, кроз овај вид деловања постају претече данашњих еманципованих жена. Кроз различите статусне или романтичне поруке („Лепота је у нама самима“,  „Домаћице мање збори да ти ручак не загори“, „По ливади роса пала ја сам драгом руку дала“...) Селма парира традиционалну и савремену позицију пословне слободоумне жене, изложене новим глобалним изазовима. Свадбене пешкире исписала је стиховима Вере Недић, кошуље носе назив „Ковид депресија“, корсети су исписани називима  антидепресива. Хаљине, колажи и други предмети, чине амбијенталну инсталацију под називом „Наслеђе-терет“  комплексном и вишеслојном. Пролазећи кроз сваки сегмент поменутих радова, уметница нам пружа могућност да прошлост и наслеђе доживимо кроз призму естететцког, филозофског,  материјалног и нематеријалног сегмента нашег индивидуалног и колективног наслеђа, пропитујући спремност прихватања његове тежине.

Соња Вукашиновић

https://www.youtube.com/watch?v=H_uPe1z9XnA

by Nebojsa

''Ослобађање'' Маше Пауновић

by Nebojsa

Софија Војиновић ''Сањарења''

Софија Војиновић ''Сањарења''
САЛОН 77

by Nebojsa

Простирања # ...

ИЗЛОЖБА ЈЕЛЕНЕ ЈОЦИЋ: „ПРОСТИРАЊА“

„САЛОН 77“ /16. јули - 7. август/

Рођена је у Београду 1970. године. Дипломирала на факултету ликовних уметности у Београду 1997. године на Одсеку графике, магистрирала 2000. године, докторирала и стекла звање доктора уметности на Факултету ликовних уметности у оквиру Универзитета уметности у Београду 2017. године. У току основних студија била је добитник стипендије Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка Србије. У периоду од 1998 – 2002. године у оквиру пројекта за талентована лица радила је на Катедри за графику на Факултету ликовних уметности у Београду. 

Од 2003. године ради као професор струковних студија на Академији струковних студија Политехника, на Одсеку за дизајн. До сада је имала више самосталних изложби, и преко двеста групних изложби у земљи и иностранству. Излагала је у Њујорку, Паризу, Луксенбургу, Лиежу, Квебеку, Солуну, Сао Паулу, Сеулу, Мадриду, Будимпешти, Истамбулу, Стокхолму, Скопљу и на многим међународним бијеналима и тријеналима графике. Добитница је неколико награда из области графичке уметности (Петар Лубарда, Ђорђе Андрејевић – Кун, 8. и 9. Бијенала Југословенске студентске графике). 

Најзначајније награде из области графике су: 

Награда Графичког колектива Мали печат 2010. године и Награда Велики печат 2021. године. Рад „Мостови“ налази се у колекцији Музеја града Београда. Њени радови су уврштени у Откупе уметничких дела Министарства културе и информисања Републике Србије (2005, 2014, 2015, 2016, 2018). У удружењу ликовних уметника Србије (УЛУС) је од 1998. године, у управном одбору УЛУС-а од 2022.-2023. године. Члан је Уметничког савета и управног одбора Галерије Графички колектив у Београду од 2011. године. За председницу управног одбора ГК изабрана на скупштини ГК одржаној 06.07.2023.године.

Јелена Јоцић наставља уметничка истраживања везујући се за затечене ентеријере великих индустријских центара пронашавши у њима идеју за дефинисање идеалног простора. Спајајући визуелно и опажајно у једну целину развија јединствен ликовни језик у чијем контексту се назиру визије идеалног простора  Кроз сопствену фотографску опсервацију издваја доминантни мотив празних, опустошених индустријских комплекса приступајући процесу кадрирања  којим наговештава пролазност, отуђење и усамљеност. Настављајући процес израде поред неговања и визуелних односа, сплета укрштених линија  и колажних поп арт делова укључује и извесни број артефакта. 

 Кроз игре светлосних и геометријских површина као и монтажних поступака које примењују уметници конструктивизма истражује границе личног и приватног простора.

 Архитектонска  одређеност ентеријера која асоцира на металне конструкције послужила је као метафора за границу којом се издваја уметник од затеченог амбијента залазећи у нове ванвременске димензије.

https://www.youtube.com/watch?v=Lb39KY7LJdE

by Nebojsa

Унутрашње чуло

Изложба фотографија „Унутрашње чуло“ Паулине Алексић и Саре Поповић.

Изложбу „Унутрашње чуло“ претежно чине интерпретације предела у техници црно-беле фотографије. Два битно различита ауторска рукописа Паулине Алексић и Саре Поповић понудиће публици две позиције мишљења медија и дела.

Уметнички сензибилно и мотивски радознало Паулина Алексић прецизно организује кадар. Специфични и призори свакодневице предмет су избалансираних закључака, слутњи и питања. Професор Миљан Недељковић примећује како се овим радовима залази у колективно сећање, што публика интуитивно препознаваје.

Највећи број фотографија Саре Поповић снимљен је из „из руке“ и у покрету. Првом линијом истраживања Сара манипулише маглинама, блуром и светлошћу, док је такође завидна група радова наглашеног графизма. Потпуним пренебрегавањем фактографског својства фотографског медија, уметница се приближава исказу својственом традиционалним ликовним врстама или и, са друге стране, естетици новоталасног филма.

Миљан Недељковић закључује да „Радови две младе ауторке сугеришу повратак идеји да је живот непрестано кретање и збир проживљеног, који као такви и умножени искуствима генерација, граде мозаик историје и будућности“.

Паулина Алексић (Зајечар, 1999) дипломирала је 2021. године на Факултету уметности у Нишу на департману за примењене уметности, одсек графички дизајн, а мастер студије завршила је 2022. на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку за фотографију. Учествовала је на бројним изложбама организованим од стране уметничке студентске групе „ПЕТА 128” и излагала своје радове у оквиру различитих фестивала и манифестација.

Сара Поповић (Ниш, 1997) завршила је основне и мастер студије 2022. године на Факултету уметности у Нишу, департман за примењене уметности, одсек графички дизајн. Током студија учествује на колективним изложбама из области графичког дизајна и фотографије у земљи и иностранству, као и на изложбама које организује са независном уметничком групом „ПЕТА 128”. Од 2019. године као фотограф активно волонтира на интернационалном џез фестивалу „Нишвил”. Огранак САНУ Ниш 2022. године објављује видео рад и мултимедију под називом „Сведочење о човечности” (П. Донков, М. Недељковић, С. Поповић).

Прва заједничка изложба Паулине Алексић и Саре Поповић „Унутрашње чуло” реализована је 2023. године у Галерији „Чедомир Крстић“ у Пироту, Радул-беговом конаку у Зајечару, Музеју Хајдук Вељка у Неготину и Галерији Народног музеја у Врању.

Изложбу „Унутрашње чуло“ публика може посетит до 9. јула.

by Nebojsa

Џеф Сипел и Небојша Лазић „Место сусрета“

Позивамо вас на отварање изложбе графика Џефа Сипела (Jeff Sippel) и Небојше Лазића под називом „Место сусрета“

уторак, 4. јуна 2024. године у 19 сати

Салон 77

Џеф Сипел и Небојша Лазић су дугогодишњи пријатељи и колеге који већ више од тридесет година негују пријатељство и уметничку сарадњу започету давних деведесетих година у Тамаринд Институту у Новом Мексику у Сједињеним Америчким Државама.Сарадња се свих протеклих година одржавала, дружењем, разменом идеја у области ликовне графике, заједничким радом два уметника са различитих континената. Овом изложбом под називом „Место сусретања“ настављена је у Србији, најпре  у Малом ликовном салону у Новом Саду , затим доласком у Графичку радионицу Сићево и на крају овом изложбом у Салону 77. 

Џефри  Сипел (Jeff Sippel) је интернационални уметник и амерички графичар. Дипломирао је на Универзитету (University of Wiskonsin-Eau Claire) 1976. године и студирао на Тамаринд Институту од 1977. до 1979. године. По завршетку студија на Тамаринд институту добио је сертификат за мајстора штампара. Касније и МФА на Државном институту у Аризони. Сипел је предавао у  Druchaus EA Kuensen, радио је и као главни штампар у Ocean Vorks LEL и предавао на државном Универзитету Охајо. Сипел тренутно предаје на Универзитету у Мисурију, Сент Луис. Специјализирао се за литографију без воде, његов рад је укључен у многе реномиране колекције, укључујући Симинсонијан институт. Осим тога, Сипелова многа излагања укључују предавања у Совјетком Савезу, Финској, Јужној Африци, Чилеу, Белгији, Пољској, Немачкој, Бугарској, Мексику, Канади и другим местима у Сједињеним Америчким Државама. Сипел је излагао своје радове на преко 200 изложби по читавој Америци и свету.

Он користи цветне мотиве, апстракујући их по облику и форми. Ради на папиру, милару или платну комбинујући много различитих слојева графичарских техника да би постигао жељене ефекте. Своја визуелна истраживања сматра суштинском инспирацијом у раду са студентима, сарадњи са колегама и у свом личном раду. Пре свега као штампар,користи апликације, клишее за штампање, комбинујући различите слојеве који често одступају од првобитне намере.Фундаментални елементи доприносе не само визуелном већ и аналитичком аспекту и  емоционалном одговору.

Небојша Лазић је дипломирао (1992),  магистрирао (1996) и докторирао (2015) на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. На двогодишњим специјалистичким студијама на Тамаринд институту за литографију у Новом Мексику, САД, стекао је звање сарадничког штампара за графику. Добитник је неколико награда, стипендија и признања за допринос у ликовној и графичкој уметности у земљи и иностранству. До сада је приредио двадесетри самосталне и девет ауторских изложби у земљи и иностранству. Редовни је члан УЛУСа од 1993.Током деценије боравка у Њујорку (1995-2006) Лазић је основао професионални литографски студио у коме је као сараднички штампар сарађивао са Rutgers Универзитетом у Њу Џерсију, уметничким студијом Доналд Бечлер, Стефан Дин, Ана Де ла Порте, Реј Смит, Сенклер Семин... У професионалном графичком студију Lower East Side је демонстрирао литографске технике. Од 2014. године ради на Академији уметности у Новом Саду  као стручни сарадник на предмету цртања, а од 2007. до 2014. радио је у истом звању на Факултету ликовних уметности у Београду. Тренутно има звање доцента на катедри за цртање  на  Факултету уметности у Новом Саду и  на катедри за графику на Академији класичног сликарства при Универзитету ЕДУКОНС у Сремској Каменици. Лазић је оснивач Центра за графику у Новом Саду 2008. где је кроз низ пројеката у сарадњи са домаћим и страним уметницима организовао многе ауторске изложбе у Новом Саду, Пиму, Њујорку и Минхену. Учесник је бројних стручних симпозијума у земљи и иностранству. Када је реч о његовом стваралаштву, он је своја визуелна истраживања у области литографије пренео на сликарство. Апстрактну слику гради у слојевима, просипањем боје на платно, уз експресивне гестове. Свесно ствара ситуације хаоса где „слика саму себе слика“организујући постигнуту случајност у ликовну целину.

by Nebojsa

Теодора Војиновић "Микрокосмос"

Теодора Војиновић
Микрокосмос
Скулптуре и инсталације
Салон 77, 14. мај – 2. јун 2024

Микрокосмос - свет у малом, један мали дао света који се донекле може посматрати као засебан свет, а од негде као умањена слика великог света или макрокосмоса, света увеликоме. Скулпторску лексику Теодоре Војиновић одликује свођење, с једне стране минимизирање сретстава и односа, а са друге стране монументална архитектоника у галеријском формату. Такође, њен микронаратив је до те мере ненаметљив да делима отворено подстиче индивидуални доживљај. Она се суптилно исказује и она суптилно побуђује загледаност и промишљање света. Изложбу „Микрокосмос“ у Салону 77 чине циклуски скултура „Месеци“ и инталација „Цвеће“, затим инсталације „Рефлексије” и „Киша”. Заједно узевши овим радовима се у формалном смислу парирају форме природног и вештачког окружења, а њихово сучељавање има за циљ изузетост појава из примарног контекста и његову ревалоризацију.

Теодора ВОЈИНОВИЋ (Чачак, 1993) је завршила мастер академске студије на Факултету примењених уметности у Београду, на смеру примењеног вајарства (2018). Добитница је Награде „Радета Станковић” за најбоље скулпторско остварење студената Факултета примењених уметности у Београду и Награде УЛУПУДС-а. Реализовала је четири самосталне и узела учешћа на 50 групних изложби.

by Nebojsa

Милан Кујунџић

Милан Кујунџић
објекти, инсталације и видео
Салон 77, 11. април – 1. мај 2024

Изражавајући се у различитим медијима (инсталација, објекат, видео, цртеж и звук), Милан Кујунџић се бави односом индивидуалног и колективог, односно пропитивањем позиције појединца унутар ужег и ширег, глобалног система. Њега занима питање податности човека за хабитовање у сложеној дрштвеној структури, са великим бројем предефинисаних правила живљења и деловања. Тражећи граничне тачке када исказ задобија тон протеста и позива на отпор поретку, Кујунџић својим рецентним радовима промишља потребу за либерализацијом друштвених догми и преиспитивањем новонасталих имератива. „Борби за спас хуманости“ уметник прилаже разноврсне огољене примедбе из глобалне збиље. Спроведена у духу бунтовне уметности прошлог века, а уз антиципирање актуелних феномена стварности, дела ове изложбе представљају Кујунџићев допринос јавној свести.

Милан Кујунџић рођен је 1997. године у Фочи, Босна и Херцеговина. Основне студије сликарства завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу 2019. године. Добитник је награде за сликарство, на истој академији и награђен је посебним признањем на Међународном студентском бијеналу у Осијеку 2021. године. Мастер студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, модул Нови ликовни медији. Излагало је на више колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Самостално је излагао у Фочи, Требињу, Сарајеву, Новом Саду, Београду и Ужицу. Учествовао је на бројним колонијама, фестивалима и уметничким радионицама у региону и иностранстну, а неке од важнијих су филмска радионица „ACTive “ у Скопљу и Улцињу и филмска радионица „Fighting stigma through film“ у Лондону. Финалиста је награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ за младе визуелне уметнике у Србији 2022. године.

by Nebojsa

Љиља Павловић Диар

Љиља Павловић Диар
графике

Салон 77, 14-30. септембар 2023

Изложба графика Љиље Павловић Диар у Салону 77 у Нишу обухвата готово педесет година уметничког рада. Ипак, ова изложба нема очекивани карактер прегледа читавог опуса, већ се њоме прати континуитет једне вредне наративне линије у стваралаштву ове уметнице. „Имагинарни географски глобуси“, из 1972. године, овални пејзажи, из 1974. и „Прича о два града“, из 1977. рани су радови уметнице, који на известан начин приступају цилусу „Путовање Марка Пола на Путу свиле“, који ће Љиља Павловић кроз готово 80 радова развијати између 1993. и 2005. године. Истоимени филм представљао је Србију у Унеску 2017. године, а управо је овај филм, уз још пет графика циклуса, од централне важности на нишкој изложби. Графике у дубокој штампи, под називима континената (2004) и „Мапа пута свиле“, у дигиталној штами (2019), надахнуто је сагледала Лидија Харамбург: „Њене мапе повезују географски опис једног континента и нашу имагинарну перцепцију те географије. Као што се понекад дешава са
уметницима чија интуиција постаје визионарска, Љиља схвата шта је Шарл Нодије написао у свом делу „Сањарења“: Замишљена мапа света црта се само у сањарењу.“.

Љиља Павловић Диар (Топола, 1947) је дипломирала на Акадамији примењених уметности, проф. Александар Томашевић. Као стипендиста British Council-а постдипломске студије је завршила на Chelsea College of Art, Унивезитета у Лондону. Њен стваралачки рад одвијао се у познатим уметничким центрима: Лондону, Лос Анђелосy, Сан Франциску и Паризy, где и данас живи и ради. Током 50 година уметничког рада реализовала је 67 самосталних и преко 200 групних изложби широм света. Добитница је више престижних награда. Њена дела налазе се у приватним и јавним колекцијама у Европи, Америци и Кини.

https://youtu.be/doIjPzLIj90

by Nebojsa

Јелена Петровић Луковић

Јелена Петровић Луковић

CARMEN PERPETUUM: Epistolae Heroidum

Салон 77, 20. јул – 4. август 2023

Минуциозни цртежи тушем на папиру, Јелене Петровић Луковић, сиже су епа Метаморфозе, Пубија Овидија Назона. Тек су за сто стихова краће од Хомерове Одисеје, Овидијеве Метаморфозе кроз 246 митолошких прича обухватају раздобље између стварања света из хаоса до претварања Цезара у звезду и сматрају се најлепшим приповедачким делом римске књижевности. 

Пратећи митске призоре песничких слика, Јелена Петровић додељује формама из природе улогу носиоца фантастичне атмосфере. У мноштву виртуаозних детаља садржан је позив за ближе сагледавање привида, док поетичност којом целине одишу производи пролонгирану актуелизацију тема на које радови реферишу.

Тело и телесност, утеловљење и преображај идентитета константне су уметничке и личне провокације којима кроз свој опус Јелена Петровић Луковић прилаже одговоре. Метаморфоза ауторског тона, рукописа и мотива, који се одиграо од њеног самосталног излагања у Павиљону у нишкој тврђави 2018. године, односи се на удаљавање од презентности призора, његове визуелне засићености и наговештаја психолошког статуса портерета, ка суптилности и ефемерности (примарно) пејзажа, чија цртачка приљежност представља пријатан изузетак на актуелној домаћој сцени.

Јелена Петровић Луковић (Брчко, 1988) је завршила основне и мастер студије графике на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирала 2017. године. Била је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка и Фонда за младе таленте Републике Србије – Доситеја. Узела је учешћа у више домаћих и интернационалних уметничких пројеката. Добитница је више награда.

Реализовала је седам самосталних и излагала на преко осамдесет колективних изложби у Србији, Босни и Херцеговини, САД-у, Македонији, Великој Британији, Румунији, Португалији, Пољској, Кини, Турској, Холандији, Немачкој, Црној Гори, Италији и Хрватској.

Предаје групу стручних предмета у Уметничкој школи у Ужицу. Чланица је Удружења визуелних уметника Ужице.

https://youtu.be/8l1DCHmw9QQ

by Nebojsa