Југословенски период Ликовне колоније Сићево
Југословенски период Ликовне колоније Сићево - избор дела из колекције Галерије СЛУ Ниш
Дом културе Грачаница
Галерија уметности Приштина
02 - 22. април 2026
Богато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана. У Сићеву је чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.
Током деветнаестог века широм Европе уметници, противећи се академском клишеу, напуштају атељеa и урбане просторе и удружени се враћају природи и животу на селу. Прва сазнања о таквим уметничким експериментима Надежда
Петровић је стекла током школовања код Јулијуса Екстера у Немачкој и приликом сусрета са Адолфом Хелцером и Лудвигом Дилом, представницима знамените колоније Нови Дахау крај Минхена, и она су несумљиво уверила младу сликарку да уметност цвета треба да добије надахнуће од природе, слободе и народа у коме уметник живи и твори. Две године касније, током Прве југословенске уметничке изложбе у Београду септембра 1904. са посебним заносом је излагала своју идеју о оснивању Прве југословенске уметничке колоније, која је све чешће постајала предмет разговора на седељкама у дому Петровића.
Како је стваралаштво Надежде Петровић немогуће изузети из контекста израженог слободарског духа, уједињења народа и друштвеног и политичког ангажмна у целини, тако и идеју о колонији која треба да се бави студијама из унутрашњости Србије три месеца, прикупљајући и снимајући интересантне пределе, костиме, орнаментику народну, типове и сцене из живота нашег народа, треба сагледати кроз призму историјског тренутка и националног одушевљења које је владало након повлачења Османлија и ослобођења земље. У духу наступајућег новог века, враћених територија, обнове и препорода земље, југ Србије почео је да се развија и модернизује, кроз клисуру је прошла пруга која је спајала Београд и Ниш (1884), у плану је била изградња хидроцентрале Света Петка. У атмосфери општег прогреса и индустријализације, вођена оптимизмом и утисцима ранијих посета Сићеву, ово место повезала је са идејом о колонији и у лето 1905. учинила га балканским Барбизоном. Штампани извори објавили су да су последњег јулског дана у Сићево стигли Надежда Петровић и Федро Весел, касније Пашко Вучетић, Рихард Јакопич и Грохар, на кратко неколико пута боравио је и Бранко Поповић, сликар, ликовни критичар, професор историје уметности на Техничком факултету у Београду, док остаје упитно присуство Емануела Видовића и Ивана Мештровића, који се могуће касније и придружио. У прилог томе, не умањујући значај њихове подршке, говоре и наводи учитељице да је сликарка, којој је пружила гостопримство у свом дому, са Словенцима дошла у село одмах по завршетку школске године почетком јула и да су ту боравили до краја августа, само се она (Надежда) задржала још неколико дана, до почетка септембра. Један од житеља Сићева Благоје Павловић, уметнике смештене у сеоским домаћинствима, описао је као дружељубиве и пријатељски расположене, честе госте на славама, свадбама и поподневним колима. Свакодневно су са штафелајима и неопходним прибором обилазили околину и обале Нишаве а посетили су и удаљенији Пирот. Ипак, Надежда је била је највише окупирана сликама и жељом да што више упозна околину.
Изложба Југословенске уметничке колоније приређена 27. јануара 1907. у Народном музеју у Београду и попут колоније контроверзно је оцењена: од тога да приказује дела у најмодернијем жанру до већег броја негативних осврта, мотивисаних политичким разлозима или сукобом на релацији учесници колоније - Савез југословенских уметника Лада. Идеја о поновном окупљању у селу на југу земље, просветитељског, васпитног и општег културног значаја и улоге, услед историјских околности није остварена. Анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови и Велики рат осујетили су Надеждино убеђење да ће удружени југословени створити за себе своје сталне изложбе, своју школу и своју историју уметности. То је морало да сечека неко друго време. Ипак, као трајна национална вредност, настале у додиру са народом и природом, остају Надеждине слике предела и портрета попут Погреба у Сићеву, Жене са црвеним шалом, Две сељанке, затим Девојче из Сићева, Србија, Домаћин... У духу импресионизма, најављујући наступајући експресионизам, оне су уводиле Србију у европске уметничке токове, па је, према речима Љубице Миљковић, историчарке уметности, захваљујући Надежди, можда помало и Сићеву, наше сликарство први пут ишло у корак са Европским и обогаћивало европску уметничку ризницу самосвојним вредностима.
Ови догађаји са почетка века заузимају важно место у историји националне уметности, а Сићево мапирају као значајан ликовни центар. Касније, спорадично између два светска рата, доминанто педесетих година прошлог века, колоније су осниване широм Војводине и Хрватске, па се, очекивано, и у Нишу, упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари. Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се преко шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године.
Поред заједничког рада у природном окружењу, размене идеја, стицања нових искустава и међусобног дружења, благотворном дејству оваквог вида уметничког деловања већ у првим годинама сведочила су бројнија збивања у ликовном животу града, интересовање стручне јавности и медија, активније учешће нишких уметника на изложбама и смотрама у земљи и иностранству и афирмација локалне ликовне сцене.16 Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера о чијем раду одлучује Савет именован од стране Скупштине Града Ниша, учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950 слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града. Уз повремене краткотрајне покушаје увођења новина попут учешћа ликовних критичара, касније функције селектора, и можда најзначајније – откупних награда, Сићево је задржало ликовни карактер. Друштвене и политичке прилике, ратови и распад земље утицали су на концепт у смислу слабог одазива уметника из бивших република, посебно
Словеније и Хрватске, да би се двехиљадитих у великој мери проширио круг земаља из којих учесници долазе.
Обележавање 120 година од оснивања Прве југословенске уметничке колоније била је прилика да се увидом у богату, брижљиво формирану колекцију од седамдесетих година до данас, укаже на значај оновременог уметничког подухвата и у контексту ширег културног простора, традиције, друштвених и политичких прилика, да се сагледа његов утицај на савремена уметничка промишљања, схватања ликовности и одјеке у стваралаштву. У складу са тим концепт поставке у Галерији уметности Приштина у Грачаници одражава идеју заједништва и југословенства кроз одабир слика и скулптура насталих током првих тридесетак сазива, односно у време постојања Југославије и учешћа уметника из бивших република. То је уједно период динамичних дешавања на међународној ликовној сцени, који уз класичне медије бележи егзистирање више паралелних праваца, иновативне појаве и интересовања за апстрактну, минималну и концептуалну уметност, системско сликарство и већу примену савремених медија, фотографије и видеа кроз које аутори изражавају личне ставове, критику актуелне друштвено-поличке стварности и указују на егзистенцијалне проблеме. Такве тенденције биле су присутне и код нас, да би отвореност према свету осамдесетих година, изложбе светске уметности у Београду и студијска усавршавања у иностранству приближили наше ствараоце савременим визуелним збивањима и токовима.
Уметницима из Србије, Македоније, Словеније пријали су слобода и рад под отвореним небом, па су подстакнути окружењем, сићевачким крајоликом, лепотама клисуре, стена и раскошном палетом боја, сопствене импресије и визуелне сензације, свако на себи својствен начин, примењујући индивидуални ликовни израз, уткали су у своје радове (Миленко Шербан, Михајло Петров, Стојан Трумић, Чедомир Крстић, Божа Илић, Стојко Стојковић, Мирослав Анђелковић, Перица Донков, Велизар Крстић, Миодраг Протић, Момчило Антоновић, Коста Брадић, Рада Селаковић). Појединим ауторима као полазиште у истраживању и изражавању личних промишљања послужило је богато културно-историјско наслеђе овог краја (Иван Табаковић, Бата Михаиловић), дијалог природе са историјском и уметничком баштином (Младен Србиновић, Чедомир Васић, Томаж Кржишник) или су, преиспитујући унутрашње светове, у идиличне пределе уносили дозу мистике (Бојан Бем, Реџеп Фери) и маштовито, готово онирично се препуштали свету бајки и митологије (Радомир Рељић). Сићево је пак за неке било прилика да у новој средини, не комуницирајући утиске непосредног окружења, изразе сопствену заокупљеност и критички став према социјалним и друштвено - политичким приликама (Мића Поповић, Зоран Павловић), рационалан и аналитичан приступ у духу нове геометрије (Стојан Ћелић, Бора Иљовски, Борко Лазески) или експресивне представе доживљеног (Велизар Крстић, Петар Мазев).
Попут сликарства, развој скулпторске мисли у нашој земљи у другој половини двадесетог века, обележен дифузијом стилова, применом технолошких открића и увођењем нових материјала у скулпторску праксу, био је у складу са ондашњим приликама у свету и у смислу стилско-формалне поделе на фигуратвно и апстрактно, односно асоцијативно вајарство, уз паралелно егзистирање бројних подгрупа и подправаца, пратио је глобалне токове.18 Томе, узевши у обзир чињеницу да Збирка савремене скулптуре Галерије, са углавном заступљеним радовима уметника из бивших република, пружа скроман допринос у сагледавању развоја различитих појава у вајарству на овим просторима, сведоче изложени радови вајара из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Обликујући углавном у традиционалним материјалима, у оквирима фигурације, они су свој израз пронашли у класичној анатомској (Александар Шакић, Виљем Јакопин) или архетипској форми (Никола Антов), вешто комбинујући облике у оквирима геометријске стилизације (Момчило Крковић) или сугестивно разбијајући класично виђење скулптуре уз ексериментисање савременијим материјалима (Олга Милић) до приказа сведених асоцијативних облика (Иван Фелкер, Душан Донков, Никола Њирић).
Овом поставком дат је увид у мањи део колекције Галерије СЛУ Ниш, вредан у уметничком, историјском и естетском смислу, формиран захваљујући Ликовној колонији Сићево до двехиљадитих година. Она указује на слојевита кретања у уметности друге половине двадесетог века и сведочи новим појавама, савременим стремљењима и модерним тендецијама. Хетерогена у визуелном изразу, истраживачким приступима и промишљањима, у контексту времена и амбијента у коме су настала, без ограничења у тематско-мотивском смислу, презентована дела осликавају индивидуалне уметничке стилове, наративне кодове, транспоноване ставове и интересовања. С обзиром на обим и континуирано увећавање, разнородност у смислу генерацијске припадности аутора, средина из којих долазе, медија које негују, идеја и тема који их заокупљају, збирка Сићева, у светлу актуелних дешавања у визуелној уметности, даје прилику за разне видове кустоских проучавања, анализа и поређења. Представљањем слика и скулптура истакнутих протагониста југословенске ликовне сцене, у извесној мери сагледано је деловање јединственог културног простора и значаја који је, поникла на тековинама Прве југословенске уметничке колоније, имала Сићевачка колонија у другој половини двадесетог века. Њена племенита мисија и вредност обавезују на чување традиције, брижљиву селекцију учесника, адекватну бригу и чување експоната, као и стварање могућности за њихову презентацију у већем обиму.
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос
ЗОРАН ПАВЛОВИЋ: РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА
ЗОРАН ПАВЛОВИЋ: РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА, ОФИЦИРСКИ ДОМ, 7. АПРИЛ У 19 САТИ
У уторак 7. априла у Официрском дому у 19 сати биће свечано отворена ретроспективна изложба Зорана Павловића (Скопље, 1931-Београд, 2006), уметника, историчара и теоретичара уметности, ликовног критичара, есејисте, аутора телевизијских емисија и серија о уметности и универзитетског професора.
Развојни сликарски пут Зорана Павловића имао је више фаза проистеклих из заокупљености одређеним духовним садржајима и етичким питањима, реакције на поједине историјске догађаје и животне ситуације уз доследност апстактном ликовном изразу. Приређивањем прве самосталне изложбе у Београду 1959.године, непосредно након дипломирања на Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића, Павловић је ступио на ликовну сцену представивши се делима у духу геометријске апстракције, стављајући у центар збивања композицију и истражујући улогу светла, што ће бити присутно и у његовим каснијим радовима. Преиспитивања и потраге за властитим изразом аутора су постепено приближиле енформелу, у коме је насликао низ радова – колажа, који су представљени на заједничкој изложби са Браниславом Протићем и Владиславом Тодоровићем у Музеју примењене уметности 1961, да би годину дана касније у Галерији Културног центра Београд, у организацији професора Лазара Трифуновића Трифуновића, била приређена апологетска изложба под називом Енформел-млади београдски сликари, на којој су свој рад у духу новог правца презентовали Зоран Павловић, Бранислав Протић, Владислав Тодоровић и Живојин Турински и привукли пажњу и критике шире и стручне јавности.
Преломни тренутак у раду Зорана Павловића, по оцени ликовних критичара, представља слика У славу Хулијана Гримоа из 1963, посвећена погубљеном револуционару током шпанског грађанског рата. Истичући материју на црној позадини, какву је тих година користио, појавио се мотив распећа, коме се уметник касније често враћао. Уводећи наратив, симболички садржај и фигуру у уравнотежену композицију, аутор је приступио постенформелној фази нове фигурације. Овом композицијом уметник је наступио у оквиру југословенске селекције на Бијеналу младих у Паризу 1963.
Седамдесете и осамдесете године обележила су дела великог формата, експресивност у колориту, препознатљивије форме и јасније дефинисане фигуре на тамној позадини, из којих исијава светло. Осамдесетих и деведесетих година Павловић је насликао низ мртвих природа, да би касније ратови, масовна страдања, распад земље, стрепња и безнађе аутора вратили теми распећа. У том периоду, подстакнута владајућом атмосфером у друштву и личним осећањима уметника, настала је серија експресионистичких приказа столица налик берберским, зубарским или онима за мучење, али препознатљивих и смештених у реалан простор, која ће наговестити један каснији циклус Прокустике.
Двехиљадите године донеле су новине у ликовном изразу. Радови новог карактера, колористички постепено све интензивнији, са позадином у једној, чистој боји налик плакату, уз експресиван цртеж са елементима поп арта, били су заправо слика ироничне стварности и подругљивог схватања тренутка, потпомогнута употребом летризма и приказима птица грабљивица, бештија и калеидоскопа.
Ретроспективна изложба у Нишу прилика је да се, две деценије од како није са нама, представи полувековни развојни пут овог плодног ствараоца, који је својим уметничким радом и друштвеним ангажманом значајно допринео формирању Галерије савремене ликовне уметности Ниш 1970. и унапређењу њеног рада. Поставком је предстваљен избор дела из приватног власништва породице Павловић, насталих у периоду од шездесетих до двехиљадитих година.
Посебна драгоценост јесу слике из ране, младалачке фазе Зорана Павловића, које до сада нису презентоване у оквиру ретроспективних изложби. Оне сведоче иницијалном интересовању за фигуру и геометризовану форму, које је касније, активним ступањем на ликовну сцену и ослобађањем утицаја образовних догми, аутора отиснуло у свет апстракције и енформела, да би, опет, остајући доследан сопственом ликовном изразу и сензибилитету, асоцијативним формама и материји, стваралачки пут наставио истраживањем у области нове фигурације, и најзад, алегоријским представљањем историјских догађаја и тема из историје уметности, примењујући несликарске материјале у креирању слика и објеката, заокружио циклус континуираног сликарског рада.
Током плодне и богате каријере Зоран Павловић приредио је велики број самосталих и учествовао на групним изложбама у земљи и иностранству. Богат опус ствараоца, предмет проучавања бројних кустоса и критичара, обухвата хиљаде слика и цртежа, који су део галеријских колекција и музејских збирки широм земље. Његова дела примењене уметности красе јавне просторе у Београду, Новом Саду, Краљеву и Пироту. Павловић је добитник престижних награда за свој рад. За живота у Нишу самостално се представио три пута (1968, 1981, 1988), био учесник колективних изложби и два сазива Ликовне колоније Сићево (1964, 1971). У фонду Галерије савремене ликовне уметности Ниш чувају се четири његова рада.
Изложба ће за публику бити отворена до 5. маја.
„Трагање за завичајем“ Здравка Мирчете
У четвртак 2. априла са почетком у 19 сати, у Павиљону у Тврђави, је отварање изложбе „Трагање за завичајем“ Здравка Мирчете. Изложбу чине слике из новијег опуса уметника.
Здравко Мирчета је рођен 1951. године у Миочићу, Далмација. Завршио је Школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. Дипломирао 1978. године на смеру за графичко обликовање Академије умјетности у Загребу.
Осим ликовног стваралаштва веома запажене резултате остварио је и у области графичког дизајна, телевизијске и позоришне сценографије и хералдике. Графички је обликовао велики број плаката, новина, литерарних публикација и других штампаних издања. За свој рад је више пута награђиван.
Излагао је у многим градовима Југославије и Србије (Шибеник, Сплит, Бенковац, Загреб, Вараждин, Книн, Дубровник, Требиње, Бања Лука, Лакташи, Београд, Лазаревац, Крагујевац, Ниш, Пожаревац, Апатин, Рашка), као и у иностранству (Есен/ Немачка; Дижон /Француска; Штокхолм / Шведска...). Има статус самосталног уметника. Живи и ради у Београду и Стокхолму.
Изложбa у Нишу, будући да почива на најновијим сликама Здравка Мирчете, представља упечатљив пресек актуелне поетике уметника који је деценијама присутан на нашој ликовној сцени. Жанровски опредељена ка пејзажу, ова дела су у стилско-формалном погледу крећу око замишљене линије између асоцијативног и апстрактног, са већим или мањим приближавањем једном или другом изразу. Предео је сликарским средствима декодован на плохе међусобно повезаних органских облика или је сублимиран до нивоа надовезујућих хоризонталних поља. Сликана материја почива на садејству вишеслојно сликаних површина и слободно постављених „реских“ линија које читавом призору дају конструктивистичку структуру. Степен илузивности расте на рачун физичке уверљивости. Разнородност мотива узрокује изражајно - стваралачку амплитудинарност тако потез варира од енергичног и брзог до смиреног и контролисаног а остварена атмосфера од драматичне до лирски елегичне. Једном речју пејзаж је трансформисан у сложени емотивни, симболични и ликовни доживљај. Назив самог циклуса (Трагање за завичајем) и лична судбина уметника, који је услед распада некадашње земље, измештен из властитог завичаја (Далматинско залеђе и Книн), дозвољавају закључак да ова дела, на свом семантичком нивоу, подразумевају симболично разматрање питања завичајности као културолошког феномена и метафорично сведоче о судбини измештених који у свом интимном емотивном и мисаоном коду настоје да обједине два често супродставњена света, која их обележавају. Потезом четке Здравко Мирчета као да симболично бележи драматургију живота.
Изложба ће трајати до 21. априла.
Вукашин Станковић „Испод површине“
Вукашин Станковић „Испод површине“
Вукашин Станковић je 1987. године рођен у Нишу, где је завршио и Средњу уметничку школу „Ђорђе Крстћ“. Дипломирао је 2009. године на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Радомира Кнежевића. Мастер студије завршио је на истом факултету 2013. године. Самостално је излагао у Нишу, Београду и Пожаревцу. Учествовао на колективним изложбама у Србији и Босни и Херцеговини. Био је учесник Ликовне колоније „Сићево“ 2019. године. Има статус самосталног уметника.
Ликовни опус Вукашина Станковића темељи се на свету фигурације. Фигуре представљене појединачно или у посебно осмишљеним групама су доминантни носиоци не само ликовног већ и мисаоног и емотивног садржаја његових слика. За разлику од предходног циклуса којим је Станковић, третирао питање граница физичке и менталне издржљивости појединца користећи мотиве преузе из ватерпола (спорта којом се и сам активно бавио), циклусом слика насталих током протеклих десетак године, уметник се концентрише на питање односа индивидуе и друштва, сходно колективним и личним сазнањима и искуствима. У контексту ових дела препознајемо широку скалу стања и осећања од менталне узменирености, унутрашњих конфликата, социјалне растрзаности и наметнутог колективнизма до физичке угрожености. Фигуре нису портретно третиране, простор у коме се налазе је недовољно дефинисан, плитак, без перспективе, а мизансцен употпуњују животиње, дечије играчке, балони, јунаци цртаних филмова...Слике овог циклуса су измаштани призори којима уметник на метафоричан начин говори о савременом човеку затеченом у колоплету комплексних и оптерећујућих прилика.
Непосредан ликовни израз Вукашина Станковића је изразито експресиван заспован на силини геста, разарању форме, контрасту црне и спектра интензивних боја... Како у предговору каталога изложбе пише историчарка уметности Катарина Куч, која ће и отворити изложбу „ Физичко је разложено у масе, линије и боје а изразита тензија на платну резултат је континуираног процеса преласка фигуре у апстракцију и апстракције у фигурацију Ипак, експресивност Станковићевих слика не произилази само из динамике покрета приказаних тела, наглих гестова и оштрих скраћења већ и из самог сликарског потеза“.
Изложба ће трајати до 30. марта.
https://www.youtube.com/watch?v=gyPxCV6o8i8
ИЗБОР ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНОГ БИЈЕНАЛА ГРАФИКЕ ЧАЧАК
ИЗБОР ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНОГ БИЈЕНАЛА ГРАФИКЕ ЧАЧАК.
Официрски дом
Бијенале графике у Чачку (https://www.graphicacak.com/) покренуто је 2012. године са циљем да се публици приближе нове тенденције у области ликовне графике, а и да се поред наших графичара публици представе уметници из региона и света.
Платформа (https://www.graphicacak.com/platforma/) је организација преко које се све активности Бијенала реализују са Драганом Добросављевићем на челу као уметничким директором.
Бијенале (https://www.graphicacak.com/bijenale-2024/) добија у самом старту међународни карактер и постаје институција која кроз пројекте окупља уметнике и промовише савремену графику као индивидуалну ликовну целину. Број уметника се сваке године повећавао и свака наредна изложба је била богатија и разноврснија. Бијенале је данас сајам савременог ликовног израза и ревија графичких техника.
Током трајања Бијенала у Чачку, организатор приређује и друге манифестације трибине, предавања, радионице пратеће изложбе. У оквиру својих активности током године обавезна су и гостовања у другим градовима и установама како би се о овој манифестацији што више сазнало и чуло, као што је управо и изложба у Официрском дому у Нишу у сарадњи са Галеријом савремене ликовне уметности.
Изложба носи назив: ИЗБОР ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНОГ БИЈЕНАЛА ЧАЧАК и представиће само део богате збирке графичара из Србије, Пољске, Украине, Ирске, Мексика, Француске, Немачке, Америке, Аустралије. Свакако морамо напоменути разноврсност техника од мецотинте, литографије,сито штампе, као и све врсте дубоке штампе и дрвореза као најстарије графичке технике, али и разноврсних ликовних израза, стилова и уметничких опредељења. Избором ових четрдесетак дела потврђујемо значај и квалитет као и постојање Бијенала које ће надамо се још много година трајати и неговати графички лист као значајан сегмент савременог стваралаштва у свету и код нас.
Публика може да посети изложбу до 5. априла 2026. године.
Преузми прилог: ГРАФИЧКЕ ТЕХНИКЕ
Ликовна колонија Сићево – Традиција која нас спаја / Нови град
Нишки цртеж – Рефлексије
„Нишки цртеж – Рефлексије“
23.12. 2025. - 27.2.2026.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш верно негује своју традицију годишњег организовања специјализоване изложбе под називом „Нишки цртеж“. Дуже од тридесет година изложба је у фокусу преданости приређивача, верности излагача и подршке посматрача.
За овогодишњу изложбу „Нишког цртежа“ трочлана селекциона комисија је од 102 приспела рада изабрала дела 64 уметника из многих градова Србије, који су на различите начине односно транспарентно, метафорично или симболично одговорили задатој теми - РЕФЛЕКСИЈЕ.
Један број уметника (Јелена Шалинић Терзић, Бранко Николов, Јелена Китић, Ђуро Радоњић, Катарина Ђорђевић, Наташа Станојевић, Бојан Живић, Борис Кандолф, Анита Јовановић Радосављевић, Милица Анђелковић) својим ликовним опсервацијама се парадигматично ослања на природно-физички домен појма рефлексије. Њихова дела било да бележе тренутак који стоји између покрета и мировања, или се ослањају на оптичке илузије таласања и одсјаја, одишу медитативном атмосфером, осећањем смираја и тишине а продукт су садејства промишљености и интровертности непосредне уметничке реакције. Већина аутора (међу којима су Сања Солунац, Братислав Башић, Никола Марковић, Бојан Оташевић, Анђела Мујчић, Зоран Круљ, Марко Стајић, Наталија Бањац, Стеван Китић, Миа Арсенијевић...) определила се за мисаоно-филозофску конотацију термина рефлексије концентришући се на одраз компликованих и конфузних прилика постојеће реалости на eгзистенцијална стања савременог човека, при чему су углови њихових посматрања међузависности мирко и маркокосмоса потпуно полифоно интонирани са извориштима у доменима економије, психологије, идеологије, етике...
Применом различитих мотива, текстуалних порука, симбола, цитата, уметници ликовно дефинишу појам рефлексије у контексту друштвених прилика преко неких од актуелних питања нашег доба као што су: положај жена, отрошачко друштво, малограђански менталитет, забрињавајућа отуђеност, медикаментна зависност, фрагментација личности, криза идентитета... Изложба подразумева широк генерацијски распон заступљених уметника тако да пружа могућност дијалога и компарације између радова афирмисаних уметника добро познатих широј и стручној јавности и дела сасвим младих аутора тек окончаног уметничког образовања. Такође изложба сведочи о азличитом поимању цртежа. Поједини уметници му приступају на традиционалан начин и уобичајним средствима (оловка, угљен, туш и перо, пастел, акварел) граде своје линеарне или бојене структуре лирски, експресионистични или геометријски однеговане, док други, свој однос према цртежу дефинишу кроз проширено поље његовог деловања у другим медијима (слика, дигитални принт, фотографија, видео), свесни да је цртеж изворни почетак иако можда благо приметан у финалном продукту.
АУТОРСКО ВОЂЕЊЕ И ДОДЕЛА НАГРАДЕ
По десети пут се одржава Нишки салон: 12/2, годишња изложба која обухвата дела дванаесторо уметника по избору два селектора. Селектори овогодишње јубиларне изложбе су Ивона Фрегл, независна кустоскиња из Београда и проферсор Слободан Радојковић са Факултета уметности у Нишу. У селекцији Ивоне Фрегл своје радове излажу Драгослав Крнајски, Душан Стипић Dudwarszky, Сања Латиновић, Нина Тодоровић, Нина Марић и Дања Текић, док селекцију Слободана Радојковића чине дела Лидије Антанасијевић, Владимира Вељашевића, Елизабете Маторкић Бисенић, Владимира Милановића, Иване Милев и Мине Ракиџић Достанић. Изложбу традиционално прати додела награде за најуспешнији рад. О награди актуелног Нишког салона: 12/2 одлучивао је трочлани жири у саставу: Радмила Костић, историчар уметности и музејски саветник у Галерији СЛУ, Борис Кандолф, академски уметник и мр. Братислав Башић, професоф ФУ Ниш. Награда је припала уметнику Душану Стипићу Дудварском за рад: Метаболизам наратива.
У записнику жирија стоји следеће: „Уметничко дело Метаболизам наратива представља просторну инсталацију која на иновативан и осмишљен начин проблематизује позицију савременог човека у друштву. Градећи слојевито значењско поље, уметник уводи посматрача у просторно-временску комуникацију. Дакле, убедљивим метафорама које поседују снажну, сабијену енергију он преиспитује стварност, указујући на актуелне парадоксе времена. Кроз јасну концептуалну
артикулацију отвара питања идентитета, манипулације, односно, људске егзистенције, развијајући критичан дискурс. Поседујући доследност у раду, оригиналност у избору материјала и завидну дозу критичности, Душан Стипић Dudwarszky гради комплексан визуелни говор и аутентичан став у оквирима домаће уметничке сцене.“
Поред Душана Стипића Дудварског досадашњи добитници Награде Нишког салона: 12/2 су Аница Вучетић (2016), Чедомир Васић (2017), Вукашин Миловић (2018), Радош Антонијевић (2019), Никола Марковић (2020), Марија Драгојловић (2021), Никола Џафо (2022), Дуња Трутин (2023) и Биљана Ђурђевић (2024).
Ову изложбу Галерије савремене ликовне уметности Ниш публика може да посети до 17.
децембра у Официрском дому у Нишу.
ИЗЛОЖБА ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ СИЋЕВО 2024/25
Павиљон у Тврђави 4. децембар - 10. јануар
Више од 500 уметника различитих генерација из свих крајева некадашње Југославије, региона и других земаља учествовало је до сада у раду Колоније дајући значајан допринос развоју националне уметности. Уметници су у раду Ликовне колоније Сићево 2024/25. су током свог боравка у Сићеву реализовали различита уметничка истраживања и представили разноврсне уметничке праксе.
минхенских дана школовања, приређена је документарна изложба, аутора Милице Тодоровић, музејског саветника, коју уз пратеће текстове чиниле фотографије и разгледнице презентоване у виду принта, а које припадају збиркама Народног музеја Ниш, Народне библиотеке Стеван Сремац Ниш и приватним колекцијама. На свечаном отварању је емитован и АI генерисани видео исте тематике, који је креирао мр Александар Девић.
Записник са жирирања радова за изложбу Нишки цртеж 2025 – Рефлексије
Записник
са жирирања радова за изложбу Нишки цртеж 2025 – Рефлексије
Дана 24.11.2025. Комисија у саставу: Ивана Станковић – магистар графике, професор Уметничке школе у Нишу, Соња Вукашиновић – дипломирани сликар, музејски саветник и Милица Тодоровић – историчар уметности музејски саветник, прегледала је све радове које су уметници доставили. По конкурсу је приспело укупно 101 рад а комисија је за излагање одредила радове следећих уметника:
Марија Анђелковић, Сања Солунац, Лола Вучковић, Бојан Оташевић,Теодора Мицић, Милица Антонијевић, Наталија Бањац, Јелена Китић, Весна Милојковић, Драган Хајровић, Марко Стајић, Оливера Петковић, Зоран Костић, Мина Живић, Бојан Живић, Миа Арсенијевић, Ивана Савић, Јасна Гулан Ружић, Бранка Лалић, Анита Јовановић Радосављевић., Јелена Трајковић Попивода, Бранко Николов, Драгана Б.Стевановић, Милица Анђелковић, Жарко Вучковић, Сара Лазић, Стеван Китић, Јелена Симић, Миљана Раденковић, Биљана Јанковић, Љубиша Брковић, Никола Марковић, Влада Ранђеловић, Катарина Ђорђевић, Миомир Цветковић, Јелена Цветковић, Александар Павићевић, Урош Милинчић, Мина Лучић, Емилија Андрејевић, Јулија Златановски, Анђела Мујчић, Никола Миланов, Зоран Круљ, Данијела Димитријевић, Ђуро Радоњић, Маја Страх, Страхиња Накић, Владица Ристић, Јелена Шалинић Терзић, Емили Јовановић, Милован Пенков, Дејан Ристић, Горан Митић, Братислав Башић, Радован Станојевић, Наташа Станојевић, Борис Кандолф, Драган Момчиловић, Дуња Ћирић, Савина Стефановић, Александра Кокотовић.
У Нишу, 23.11.2025.