Џеф Сипел и Небојша Лазић „Место сусрета“

Позивамо вас на отварање изложбе графика Џефа Сипела (Jeff Sippel) и Небојше Лазића под називом „Место сусрета“

уторак, 4. јуна 2024. године у 19 сати

Салон 77

Џеф Сипел и Небојша Лазић су дугогодишњи пријатељи и колеге који већ више од тридесет година негују пријатељство и уметничку сарадњу започету давних деведесетих година у Тамаринд Институту у Новом Мексику у Сједињеним Америчким Државама.Сарадња се свих протеклих година одржавала, дружењем, разменом идеја у области ликовне графике, заједничким радом два уметника са различитих континената. Овом изложбом под називом „Место сусретања“ настављена је у Србији, најпре  у Малом ликовном салону у Новом Саду , затим доласком у Графичку радионицу Сићево и на крају овом изложбом у Салону 77. 

Џефри  Сипел (Jeff Sippel) је интернационални уметник и амерички графичар. Дипломирао је на Универзитету (University of Wiskonsin-Eau Claire) 1976. године и студирао на Тамаринд Институту од 1977. до 1979. године. По завршетку студија на Тамаринд институту добио је сертификат за мајстора штампара. Касније и МФА на Државном институту у Аризони. Сипел је предавао у  Druchaus EA Kuensen, радио је и као главни штампар у Ocean Vorks LEL и предавао на државном Универзитету Охајо. Сипел тренутно предаје на Универзитету у Мисурију, Сент Луис. Специјализирао се за литографију без воде, његов рад је укључен у многе реномиране колекције, укључујући Симинсонијан институт. Осим тога, Сипелова многа излагања укључују предавања у Совјетком Савезу, Финској, Јужној Африци, Чилеу, Белгији, Пољској, Немачкој, Бугарској, Мексику, Канади и другим местима у Сједињеним Америчким Државама. Сипел је излагао своје радове на преко 200 изложби по читавој Америци и свету.

Он користи цветне мотиве, апстракујући их по облику и форми. Ради на папиру, милару или платну комбинујући много различитих слојева графичарских техника да би постигао жељене ефекте. Своја визуелна истраживања сматра суштинском инспирацијом у раду са студентима, сарадњи са колегама и у свом личном раду. Пре свега као штампар,користи апликације, клишее за штампање, комбинујући различите слојеве који често одступају од првобитне намере.Фундаментални елементи доприносе не само визуелном већ и аналитичком аспекту и  емоционалном одговору.

Небојша Лазић је дипломирао (1992),  магистрирао (1996) и докторирао (2015) на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. На двогодишњим специјалистичким студијама на Тамаринд институту за литографију у Новом Мексику, САД, стекао је звање сарадничког штампара за графику. Добитник је неколико награда, стипендија и признања за допринос у ликовној и графичкој уметности у земљи и иностранству. До сада је приредио двадесетри самосталне и девет ауторских изложби у земљи и иностранству. Редовни је члан УЛУСа од 1993.Током деценије боравка у Њујорку (1995-2006) Лазић је основао професионални литографски студио у коме је као сараднички штампар сарађивао са Rutgers Универзитетом у Њу Џерсију, уметничким студијом Доналд Бечлер, Стефан Дин, Ана Де ла Порте, Реј Смит, Сенклер Семин... У професионалном графичком студију Lower East Side је демонстрирао литографске технике. Од 2014. године ради на Академији уметности у Новом Саду  као стручни сарадник на предмету цртања, а од 2007. до 2014. радио је у истом звању на Факултету ликовних уметности у Београду. Тренутно има звање доцента на катедри за цртање  на  Факултету уметности у Новом Саду и  на катедри за графику на Академији класичног сликарства при Универзитету ЕДУКОНС у Сремској Каменици. Лазић је оснивач Центра за графику у Новом Саду 2008. где је кроз низ пројеката у сарадњи са домаћим и страним уметницима организовао многе ауторске изложбе у Новом Саду, Пиму, Њујорку и Минхену. Учесник је бројних стручних симпозијума у земљи и иностранству. Када је реч о његовом стваралаштву, он је своја визуелна истраживања у области литографије пренео на сликарство. Апстрактну слику гради у слојевима, просипањем боје на платно, уз експресивне гестове. Свесно ствара ситуације хаоса где „слика саму себе слика“организујући постигнуту случајност у ликовну целину.

by Nebojsa

Теодора Војиновић "Микрокосмос"

Теодора Војиновић
Микрокосмос
Скулптуре и инсталације
Салон 77, 14. мај – 2. јун 2024

Микрокосмос - свет у малом, један мали дао света који се донекле може посматрати као засебан свет, а од негде као умањена слика великог света или макрокосмоса, света увеликоме. Скулпторску лексику Теодоре Војиновић одликује свођење, с једне стране минимизирање сретстава и односа, а са друге стране монументална архитектоника у галеријском формату. Такође, њен микронаратив је до те мере ненаметљив да делима отворено подстиче индивидуални доживљај. Она се суптилно исказује и она суптилно побуђује загледаност и промишљање света. Изложбу „Микрокосмос“ у Салону 77 чине циклуски скултура „Месеци“ и инталација „Цвеће“, затим инсталације „Рефлексије” и „Киша”. Заједно узевши овим радовима се у формалном смислу парирају форме природног и вештачког окружења, а њихово сучељавање има за циљ изузетост појава из примарног контекста и његову ревалоризацију.

Теодора ВОЈИНОВИЋ (Чачак, 1993) је завршила мастер академске студије на Факултету примењених уметности у Београду, на смеру примењеног вајарства (2018). Добитница је Награде „Радета Станковић” за најбоље скулпторско остварење студената Факултета примењених уметности у Београду и Награде УЛУПУДС-а. Реализовала је четири самосталне и узела учешћа на 50 групних изложби.

by Nebojsa

Милан Кујунџић

Милан Кујунџић
објекти, инсталације и видео
Салон 77, 11. април – 1. мај 2024

Изражавајући се у различитим медијима (инсталација, објекат, видео, цртеж и звук), Милан Кујунџић се бави односом индивидуалног и колективог, односно пропитивањем позиције појединца унутар ужег и ширег, глобалног система. Њега занима питање податности човека за хабитовање у сложеној дрштвеној структури, са великим бројем предефинисаних правила живљења и деловања. Тражећи граничне тачке када исказ задобија тон протеста и позива на отпор поретку, Кујунџић својим рецентним радовима промишља потребу за либерализацијом друштвених догми и преиспитивањем новонасталих имератива. „Борби за спас хуманости“ уметник прилаже разноврсне огољене примедбе из глобалне збиље. Спроведена у духу бунтовне уметности прошлог века, а уз антиципирање актуелних феномена стварности, дела ове изложбе представљају Кујунџићев допринос јавној свести.

Милан Кујунџић рођен је 1997. године у Фочи, Босна и Херцеговина. Основне студије сликарства завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу 2019. године. Добитник је награде за сликарство, на истој академији и награђен је посебним признањем на Међународном студентском бијеналу у Осијеку 2021. године. Мастер студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, модул Нови ликовни медији. Излагало је на више колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Самостално је излагао у Фочи, Требињу, Сарајеву, Новом Саду, Београду и Ужицу. Учествовао је на бројним колонијама, фестивалима и уметничким радионицама у региону и иностранстну, а неке од важнијих су филмска радионица „ACTive “ у Скопљу и Улцињу и филмска радионица „Fighting stigma through film“ у Лондону. Финалиста је награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ за младе визуелне уметнике у Србији 2022. године.

by Nebojsa

Љиља Павловић Диар

Љиља Павловић Диар
графике

Салон 77, 14-30. септембар 2023

Изложба графика Љиље Павловић Диар у Салону 77 у Нишу обухвата готово педесет година уметничког рада. Ипак, ова изложба нема очекивани карактер прегледа читавог опуса, већ се њоме прати континуитет једне вредне наративне линије у стваралаштву ове уметнице. „Имагинарни географски глобуси“, из 1972. године, овални пејзажи, из 1974. и „Прича о два града“, из 1977. рани су радови уметнице, који на известан начин приступају цилусу „Путовање Марка Пола на Путу свиле“, који ће Љиља Павловић кроз готово 80 радова развијати између 1993. и 2005. године. Истоимени филм представљао је Србију у Унеску 2017. године, а управо је овај филм, уз још пет графика циклуса, од централне важности на нишкој изложби. Графике у дубокој штампи, под називима континената (2004) и „Мапа пута свиле“, у дигиталној штами (2019), надахнуто је сагледала Лидија Харамбург: „Њене мапе повезују географски опис једног континента и нашу имагинарну перцепцију те географије. Као што се понекад дешава са
уметницима чија интуиција постаје визионарска, Љиља схвата шта је Шарл Нодије написао у свом делу „Сањарења“: Замишљена мапа света црта се само у сањарењу.“.

Љиља Павловић Диар (Топола, 1947) је дипломирала на Акадамији примењених уметности, проф. Александар Томашевић. Као стипендиста British Council-а постдипломске студије је завршила на Chelsea College of Art, Унивезитета у Лондону. Њен стваралачки рад одвијао се у познатим уметничким центрима: Лондону, Лос Анђелосy, Сан Франциску и Паризy, где и данас живи и ради. Током 50 година уметничког рада реализовала је 67 самосталних и преко 200 групних изложби широм света. Добитница је више престижних награда. Њена дела налазе се у приватним и јавним колекцијама у Европи, Америци и Кини.

https://youtu.be/doIjPzLIj90

by Nebojsa

Јелена Петровић Луковић

Јелена Петровић Луковић

CARMEN PERPETUUM: Epistolae Heroidum

Салон 77, 20. јул – 4. август 2023

Минуциозни цртежи тушем на папиру, Јелене Петровић Луковић, сиже су епа Метаморфозе, Пубија Овидија Назона. Тек су за сто стихова краће од Хомерове Одисеје, Овидијеве Метаморфозе кроз 246 митолошких прича обухватају раздобље између стварања света из хаоса до претварања Цезара у звезду и сматрају се најлепшим приповедачким делом римске књижевности. 

Пратећи митске призоре песничких слика, Јелена Петровић додељује формама из природе улогу носиоца фантастичне атмосфере. У мноштву виртуаозних детаља садржан је позив за ближе сагледавање привида, док поетичност којом целине одишу производи пролонгирану актуелизацију тема на које радови реферишу.

Тело и телесност, утеловљење и преображај идентитета константне су уметничке и личне провокације којима кроз свој опус Јелена Петровић Луковић прилаже одговоре. Метаморфоза ауторског тона, рукописа и мотива, који се одиграо од њеног самосталног излагања у Павиљону у нишкој тврђави 2018. године, односи се на удаљавање од презентности призора, његове визуелне засићености и наговештаја психолошког статуса портерета, ка суптилности и ефемерности (примарно) пејзажа, чија цртачка приљежност представља пријатан изузетак на актуелној домаћој сцени.

Јелена Петровић Луковић (Брчко, 1988) је завршила основне и мастер студије графике на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирала 2017. године. Била је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка и Фонда за младе таленте Републике Србије – Доситеја. Узела је учешћа у више домаћих и интернационалних уметничких пројеката. Добитница је више награда.

Реализовала је седам самосталних и излагала на преко осамдесет колективних изложби у Србији, Босни и Херцеговини, САД-у, Македонији, Великој Британији, Румунији, Португалији, Пољској, Кини, Турској, Холандији, Немачкој, Црној Гори, Италији и Хрватској.

Предаје групу стручних предмета у Уметничкој школи у Ужицу. Чланица је Удружења визуелних уметника Ужице.

https://youtu.be/8l1DCHmw9QQ

by Nebojsa

„Увек… даље“ Богдана Павловића

Салон 77
29. јун – 16. јул 2023.

Изложбом „Увек… даље“, у Салону 77 у Нишу (Бали-бегова је џамија), уметник Богдан Павловић представиће публици серију радова заснованој на географским картама и атласима.
Уцртавањем сцена из свакодневног живота у праве атласе, призори преузети из фото архиве уметника добијају универзални карактер. Атласи су плодно тло за разне концептуално-уметничке експерименте, а цртеже у њима уметник користи и као секвенце за стоп-моушн анимиране видео радове.

Преобликовани континент Аустралије, сачињен од зезданих констелација, носи назив„Астралија“ и представља замишљени сидерални континент. Испитивање односа макро и микро космоса
може се видети и у делима „Астралити”, објектима – метеоритима, начињеним од звезда. У својим „географским истраживањима” Павловић иде даље... У атласе и географске карте уметник уписује нова графичка и топографска ликовна решења са савременим конотацијама: екологија, политика, идентитет и територија, права жена... С друге стране, пројекције звезда и сазвежђа нам говоре о закривљености свемира, флуктуацији небеских тела, али и о савременој теорији Мулти Универзума. Истовремено, уметник користи широк спектар уметничких приступа и техника, што је у потпуности у складу са универзалним карактером Атласа, који сам по себи представља скуп разноврсних графичких визура који одговара различитим областима: географија, топографија, астрономија...

Прожимајући се са глобалним савременим темама, призори из свакодневице формирају јединствене визуелне догађаје, који на експресиван и поетичан начин изложбу „Увек… даље“, ситуирају на танку линију која раздваја, односно спаја, стварност и фикцију.

Богдан Павловић (Београду, 1969) је дипломирао на Академији Ликовних Уметности (ENSBA) у Паризу 1997. године, у класи професора Владимира Величковића. Магистрирао је на ФЛУ у Београду 2002. године у класи професора Чедомира Васића. Његови радови се налазе у следећим јавним колекцијама: Лефранк е Буржуа (Lefranc & Bourgeois), Компанија Радо, Музеј Цептер, Опел Француска, Аеродром Париза, Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда. Павловић је мултидисциплинарни уметник који се поред цртежа, сликарства и колажа бави фотографијом, видео анимацијом и амбијенталном инсталацијом. Од 2008. године користи специфичну врсту итисона као основу за реализацију неколико сликаних серија. У Павловићевом делу јасно је присутан експериментални аспект. Кроз своје стваралаштво, на експресиван и једноставан начин, Богдан Павловић повезује универзално и лично, документарно и имагинарно. Монументални цртеж-принт "Између" реализовао је 2018. године у сарадњи са Студиом Ван Ријн за хотел Хајат Риџенси Етуал у Паризу. Са братом Мишком Павловићем ради изложбени пројекат посвећен 100-годишњици светског ваздухопловства у Музеју југословенског ваздухопловства. Постер за филм Емира Кустурице "Супер 8 прича" реализује 2001. године. А 1994. године исликава модел Опел Тигре за Генерал Моторс за Салон аутомобила у Паризу.

Живи и ради у Паризу.

https://youtu.be/ZvA9sC0g144

by Nebojsa

„Недовршене форме #22“ Игора Антића

Самостална изложба „Недовршене форме #22“ Игора Антића – уметника који живи и ради у Паризу.

Игор Антић је рођен 1962. године у Новом Саду. Дипломирао је на сликарском одсеку новосадске Академије уметности. Усавршавао се у Школи лепих уметности и на Институту за напредне студије при националној академији у Паризу. Самостално је излагао у Србији, Француској, Америци, Немачкој, на Исланду. Учествовао је на колективним изложбама у многим земљама света. Добитник је стипендије фондације Полок-Крансер у Њујорку (2000), награде Океанографског музеја у Монаку (2004) и награде Сава Шумановић за савремену уметност у Новом Саду (2018).

Од средине деведесетих година XX века своју уметничку праксу заснива на ин ситу креацијама односно делима које непосредно реализује у јавном простору (екстеријеру или ентеријеру) реагујући на садржај тог простора, његов контекст, предисторију или функцију.

Изложба у Нишу припада вишегодишњем циклусу Недовршене форме који је започет 2018.године, а у оквиру кога је уметник до сада реализовао двадесетак оригиналних радова на исто толико различитих места, постављајући нека од питања из домена филозофије уметности.

Концепција Недовршене форме #22 , која се реализује у некадашњем верском објекту (Бали бегова џамија) концентрисана је око питања Да ли верујете у случајност. То је амбијентална поставка коју чине просторне конструкције у форми геометријских облика до којих је уметник дошао насумичним или случајним избором на основу компјутерске трансформације ахритектонског плана самог објекта. Златно-сребрне фолије чија ће се форма мењати услед протока времена а на принципима случајности, постављене су изнад конструкција а основни конструктивни елемент је ваљкасна туба обмотана тканином са дезенима карактеристичним за све светске религије, чиме се уопштава и симболично евоцира првобитни контекст простора. Како сам уметник каже „У уметности као и у религији постоје ривалске теорије а уверења и визуелни аспекти су разлози за то ривалство. Моја идеја је да их потпуно помешам да би смо се вратили питању: да ли је то у шта верујемо сплет случајних околности“.

Изложба ће трајати до 26. јуна.

ГСЛУ Ниш

by Nebojsa

Невена Поповић ''Ватренe стеницe''

Невена Поповић
Ватрена стеница
11. мај - 02. јун 2023
Салон 77
Галерија савремене ликовне уметности Ниш

Од четвртка 11. маја у 19 сати публика ће у Салону 77 моћи да посети изложбу колажа, ситне пластике и уметничких књига. Уметница Невена Поповић први пут самостално излаже у Нишу, док је као учесница сазива 2011. године учествовала у раду Ликовне колоније „Сићево“. Изложбу „Ватрена стеница“ чине дела њене актуелне уметничке продукције.

Користећи се примарно апрпријацијом и ослањајући се на потенцијал за учитивање значења и релација, који бирани потрошни материјали различитих епоха и простора могу да поседују, Невена Поповић модулира свој суптилни исказ, антиципирајући у њега антрополошке принципе. „Као колажни материјал коришћени су рестлови књиговезачког материјала, браон флис папир произведен почетком 20. века, штампа из 70-их година прошлог века и различити папирни омотачи и амбалже. Модели различитих кутија и паковања (за најразличитију робу и њене конзументе) представљају визуелну метафору личног доживљаја свакодневице и времена које трошимо. Расклопљене кутије постају подлога за лични уметнички запис, али и његов важан чинилац.“, наводи сама уметница. „Фотомонографија о Кракову штампана почетком XX века и мала успомена на свесоколски пољски слет који је одржан 1910. послужили су као времеполов и мој визуелни дијалог са имагинарним саговорником. Прошлост и садашњост комуницирају преко старих фотографија и мојих колажних визуелних одговора који се односе на тековине цивилизације и на различите путеве који се у некој тачки пресецају.“

Невену Поповић занимају материјални остаци људских активности и одрази тренутка: концепт дома, традиционална архитектура, познавање и коришћење локалних материјала, организација домаћинства, географско лоцирање, потомство, миграције, загађење, однос према природи...

Невена Поповић (Београд, 1976) је ликовна уметница која је на уметничкој сцени присутна од 2001. године. Школовала се на Факултету ликовних уметности у Београду, на Вајарском одсеку где је завршила основне, магистарске и докторске уметничке студије, а као гост - студент боравила је на Академији ликовних уметности у Бечу и Аристотеловом ниверзитету у Солуну. У њеном раду евидентна је вера у моћ уметности да расветљава стварност, дефинише појаве и пружа отпор на наметнуте друштвене околности.

Као члан Удружења ликовних уметника Србије (2005) имала је статус самосталног уметника све до 2012. године. Као активан члан међународног удружења Sculpture- network (2014) организовала је догађаје на националном нивоу поводом Међународног дана савремене скулптуре. Аутор је бројних уметничко образовних програма за децу и младе за које је добила неколико награда међу којима је и наградa Факултета ликовних уметности у Београду „Богомил Карлаварис“ (2014) у знак признања за изузетне резултате и допринос у области ликовног васпитања и образовања. Добитница је плакете Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ за досегнут баланс између истраживачког и уметничког аспекта, XX ПРОЛЕЋНИ АНАЛЕ, Дом културе Чачак (2016). Њен педагошки рад последњих 10 година везан је за Факултет уметности Универзитета у Приштини где је запослена у звању доцента.

Реализовала је петнаест самосталних и учествовала на бројним колективним изложбама. Њени радови се налазе у колекцији Музеја града Београда, Музеја рударства и металургије у Бору, у колекцији Галерије савремене ликовне уметности Ниш, у Теленор колекцији савремене српске уметности, као и у колекцијама културних центара и приватних институција.

https://youtu.be/C-revi40Vdc

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКОГ СТАКЛА - ЈАНА ЗОРИЧАКА

„Не заборавимо“ скулптуре од стакла словачког уметника Јана Зоричака.

Изложбу приређује Амбасада Словачке Републике у Београду у сарадњи са Почасним
конзулатом у Нишу и Галеријом савремене ликовне уметности а свечано ће је отворити
Његова екселенција господин Федор Росоха - Амбасадор Словачке у Србији.

Изложба обухвата неколико тематских целина. Главни извор инспирација Јана Зоричака је универзум који га је фасцинирао од младости и чију бесконачност симболично дочарава бојеним скулптурама од стакла кроз геометријске и апстрактне форме.

Јан Зоричак је један од најцењенијих аутора савременог стакларства. Рођен је у Ждирају а живи и ради у Француској где је иницирао изградњу музеја стакла и лепих уметности у Сар Потериеру и реализацију симпозијума стакларства у Ексу у Прованси. Његова дела су заступљена у колекцијама значајних светских музеја али и на јединственим местима као што је Северни пол. Носилац је значајних признања у многим земљама, између осталог у
Словачкој Прибиновог крста првој реда и Награде компаније Имре Винер Кинг за развој француско-словачких културних односа. Значајно представља словачку културу и уметност.

Изложба је већ приређивана у Београду и Новом Саду.

Радно време Салона 77 од 12 до 18 сати.

by Nebojsa