АКТУЕЛНО
Борис Кандолф
Борис Кандолф
Whiteness of Whiteness
Streaming Silence in 24 fps
Павиљон у Тврђави, 15. октобар – 8. новембар 2026
отварање изложбе
15. октобар у 19 сати
У четвртак 15. октобра у 19 сати, у Павиљону у Тврђави биће отворена изложба инсталација и принтова Бориса Кандолфа, под називом Whiteness of Whiteness-Streaming Silence in 24 fps.
Поједина дела рецентног циклуса Бориса Кандолфа бублика у Нишу је могла да види у оквиру више издања изложбе Нишки цртеж, као и у оквиру изложбе Мера граница – Избор из актуелне уметничке праксе Ниша. Актуелном поставком Whiteness of Whiteness-Streaming Silence in 24 fps у Павиљону у Тврђави, дају се значајни увиди у овај део опуса аутора.
У целости наводимо уметничку изјаву о овом пројекту:
Бело је увек нечије - бело платно, бели зид, бели снег. Оно припада површини, држи се за предмет као што се име држи за лице. И управо ту почиње пут: не као ход кроз простор, већ као полагано скидање онога што светлост користи да би била препозната. Јер светлост сама по себи нема боју; боја је маска коју јој материја намеће, компромис између извора и ока које још не уме да гледа директно. Када се те маске почну осипати - када облик изгуби оштрину, када се име одвоји од ствари, када се сећање раствори у самом тренутку гледања оно што остаје више се не може назвати белим, јер нема чега да буде својство. То је белина: не боја, већ одсуство свега што је боју чинило могућом. Али ни белина није крај. Она је још увек нешто што се "види", још увек предмет погледа, још увек оно "тамо" наспрам онога "овде". Обрт настаје тек када се и та последња разлика уруши. Домашити,„Белину Белине" не значи стићи некуда дубље, већ доживети преокрет самог чина гледања - тренутак у којем се маска скида са самог посматрача. Око које је до малопре тражило белину у свету одједном схвата да је и оно само део те белине, да између њега и онога што види више не стоји ниједна опна, ниједан слој, ниједно име. Посматрач и посматрано постају једно, јер нема више ничега - ни боје, ни облика, ни простора између - што би их држало раздвојеним. И зато се до „Белине Белине" не стиже кораком, већ перцептивним обртом. Пут од белог до белине јесте пут скидања; али сам сусрет је тренутак у којем схваташ да онај који скида и оно што се скида одувек бејаху исто. Остаје само извор, огољен и непосредан - светлост која више не пада на нешто, већ једноставно јесте.
Борис Кандолф је рођен 1959. године у Нишу. Дипломирао је 1985. године на Академији ликовних умјетности у Сарајеву, одсек графика.
Од 2000. до 2024. године је радио у Уметничкој школи у Нишу као професор стручних предмета.
Од 1986. излаже на колективним изложбама у земљи и иностранству.
Учествовао на Art Fairs (са Галеријом ЗВОНО):
2005 – 2008. Viennafair
2007, 2008. Art Moscow
2006, 2007. Art Cologne, Келн
- Kunstart, Болцано
- Imago Mundi - Luciano Benetton Collection, Сарајево
- Imago Mundi - Luciano Benetton Collection, Трст
Самосталне изложбе:
- „Осијечко љето младих 86“, Студентски културни центар Осијек
- Галерија Дома омладине, Београд
- Галерија Дома младих, Сарајево
- Галерија ЗВОНО, Београд
- Галерија ЗВОНО, Београд
- Галерија ЗВОНО, Београд
Награде:
- Друга награда за проширене медије на Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу
- Прва награда на изложби „Нишки цртеж“ у Нишу
- Трећа награда на изложби „Слике транзиције“ у Нишу
''Слова као ендемити'' Мартe Пејчић
Марта Пејчић
Слова као ендемити
Салон 77, 1 – 16. октобар 2026
Галерија савремене ликовне уметности завршава изложбену сезону у галерији Салон 77 у Тврђави изложбом „Слова као ендемити“. Ова изложба из области дизајна, односно, креације типографског писма део је докторског уметничког пројекта Марте Пејчић, асистента на департману за примењене уметности Факултета уметности у Нишу. Отварање изложбе је у четвртак 1. октобра у 19 сати, а публика је може посетити до 15. октоба.
У времену у коме су савремене интерпретације ћирилице од посебног значаја за њену заступљеност у употреби, Марта Пејчић је током свог докторског школовања створила аутентичну типографску фамилију, комплексне структуре, а која је инспирисана нашим ендемским биљкама Наталијином рамондом и Панчићевом омориком. Како наводи њена менторка др ум. Ана Продановић: „Ауторка је успела да своју идеју спроведе у дело на начин који превазилази очекивања и у естетском и у функционалном смислу. Естетски, слова рефлектују узоре у биљним формама, али не на илустративан начин, већ је њиховим вештим обликовањем постигнуто да буду у сагласју са суштином и природом тих форми. Приликом посматрања сваког од знакова може се уживати у начину на који је његов облик дефинисан, док та лепота не омета склад целине приликом употребе писма за обликовање наслова. Посебно је интересантно што писмо истовремено изгледа савремено, али и евоцира традиционалну употребу биљне орнаментике у обликовању иницијала и илуминацији рукописа. Приметна сензибилност женске руке даје овом раду посебну топлину и промовише значај доприноса жена у области дизајна писма.“.
Марта Пејчић (Ниш, 1999) je дипломирала и мастер академске студије графичког дизајна завршила на Факултету уметности у Нишу. Тренутно је на докторским студијама на Факултету примењених уметности у Београду, на програму Примењене уметности и дизајн. Добитница је двоструке стипендије Фонда за младе таленте Републике Србије и више факултетских признања за изузетне уметничке резултате и допринос графичком дизајну. На Факултету уметности у Нишу ради од 2023. године, као сарадник у настави за ужу уметничку област ─ Писмо, Писмо и типографија, а потом у звању асистента од 2024. године.
Учествовала је на преко 40 групних изложби у земљи, САД-у, Пољској, Јужној Кореји, Бугарској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Аутор је више типографских писама, међу којима су поједини примењени у дизајну логотипа за локалне предузетнике. Добитница је признања за типографски плакат на OITA Awards у Јужној Кореји (2023) и похвале на Трећем међународном конкурсу за најлепши ћирилични рукопис и калиграфски рад у Невесињу (2026).
„Рађање/Грађење“
„Рађање/Грађење“ Милице Ракочевић и Миодрага Самарџића
Милица Ракочевић (1996, Краљево) је основне и мастер студије завршила на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду у класи професора Здравка Јоксиновића. Тренутно је на докторским студијама на истом факултету. Током студија, а у оквиру културне размене, боравила је на Факултету уметности у Шиану у Кини, гдe је реализовала прву самосталну изложбу. Самостално излагала још четири пута (Београд и Шабац). Учествовала на више од 20 колективних изложби. Добитница је четири награде за скулптуре. Учествовала је на вајарским симпозијумима у Пољској и Бугарској и на ДМВ колонији у Нишу.
Миодраг Самарџић ( 1988, Шабац) је основне и мастер студије завршиo на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Реализовао је пет самосталних изложби (Шабац и Београд). Излагао на више од десет колективних изложби. Добитник је награда СО Савски венац за скулптуре у дрвету (2013, 2014) и награда Октобарског салона у Шапцу ( 2014, 2024). Његова скулптура „Јеж“ откупљена је за колекцију Цептер музеја у Београду. Учествовао на вајарском симпозијуму „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу и на ДМВ колонији у Нишу.
Милица Ракочевић и Миодраг Самарџић су уметнички и брачни пар. Њихови животни путеви су се спојили али њихови уметнички опуси развијају се паралелним, међусобно различитим, индивидуалним путевима. Разлике су евидентне и на семантичком и на искуственом нивоу, односно у тематско-мотивском и формалном погледу.
Пажња Милице Ракочевић усмерена је на питања женског принципа, дефинисана темом рађања. Телесност је задржана на фрагменту, односно селектована на симбол који је суштина женскости, а који уметница скулпторски обликује са много варијетета. У тим трансформацијама формалних решења препознајемо контекстуалну намеру за симболичном представом читаве скале емотивних стања жена од радости и среће до бола и трауматичних искустава током рађања новог живота. Користећи и комбинујући различите материјале – традиционалне и неконвенционалне, уметница свој вајарски израз темељи на контрастима. Тамне површине кортен челика које делују чврсто и тешко или сребркасте алуминијумске форме које одају утисак хладноће и чистоте, уметница конфронтира са интензивно црвеним централним елементима ( од стакла, пластке или тканине) чиме не само да постварује разлику између спољашњег и унутрашњег света тела, већ и са пуно артистичке креативности и имагинације визуализује истуства телесности. Скулптуре Милице Ракочевић су култивисане и софистициране ликовне лексике, изузетно презизне техничке реализације.
Миодраг Самарџић се ослања на ресурсе сећања на сопствено детињство и нека прошла времена. Предмете који партиципирају у реалном свету као употребни, а који су били његова средства за игру, попут четки и геџета, уметник скулптурално обликује на уверљив и маштовит начин, уводећи их тако у уметнички простор. Корак даље у вајарском опусу Самарџића представља прелазак од скулптура такозваног галеријског формата које су фрагменти интимне приче, ка скулптурама монументалних димензија амбијенталног карактера, које су догађај у простору. Његов велики „Цепелин“ са дужином од 5 метара је заправо скулптурални објекат конструктивнистичког типа са чврстим унутрашњим скелетом од метала који држи тај дугуљасти облик и провидном фолијом која га попут мембране формира и обликује чинећи унутрашњост транспарентном. Сложена конструкција, изгледа моћно али је истовремено крхка и рањива можда у њој можемо препознати суптилну метафору о савременом човеку растрзаног измењу хтења и могућности, потребе за летом и сталне опасности од пада.
Изложба ће трајати до 11. октобра.
СТРАХИЛ ПЕТРОВСКИ
Архитектура невидљивог као и Циклуси „Трагови“ и „Невидљиви графови“ визуелног и мултимедијалног уметника Страхила Петровског представља један од кључних сегмената његовог ликовног и постконцептуалног истраживања и енформела.
Петровски се бави темама памћења, протока времена, егзистенцијализма, личног и колективног идентитета.
У контексту опуса Страхила Петровског идеја о невидљивим графовима унутар поетике енформела представља природну еволуцију његовог досадашњег рада са материјалом, текстуром и апстрактним мрежама. Петровски дубоко истражује материјалност и археологију површине, где слика није само приказ већ физички ефекат. Овакав приступ спаја суштину енформела са савременим концептуалним питањима: попут синтезе енформела и самог концепта невидљивих графова, колорита и атмосфере али и естетике археологије и технологије.
Он користи густ тактилни слој подлоге, песак, пигмент, битумен, смолу или индустриске материјале стварајући храпаву тактилну структуру. Површина изгледа као спаљена, изједена, таложена чиме слика добија карактер зида, стене или записа извученог из времена.
Термин графови представљају линије, мреже дијаграме картографије или визуелне записе дигиталног и емотивног кода модерног човека. Он те матрице и мреже не црта класично, већ их урезује, утискује или скрива испод самих слојева материје (информелске масе). Они су невидљиви јер нису визуелно агресивни; присутни су као пукотине, бразде, отисци или суптилне геометријске реакције у самом ткиву слике.
Он спаја дубоко познавање технологије материјала из свог конзерваторско- рестаураторског рада са токовима савременог, па његови радови одају утисак да су прошли кроз процес старења корозије и распадања.
Кроз тактилну слојевитост енформела, монохромску палету и претварање текстуре и речи у физички објекат, Петровски је развио препознатљив естетски језик у коме сама материја носи улогу сведока времена.
Спајајући традицију и савремене медије- од слике- објеката до видео инсталације,а његов рад не нуди само визуелни доживљај, већ позива посматрача на дубоку интроспекцију и преиспитивање друштвене и личне одговорности.
Страхил Петровски се профилисао као један од најдоследнијих и најаутентечнијих представника савремене постконцептуалне уметности на балканском простору. Његов опус функционише као визуелни и сензорни манифест о човековој егзистенцији у савременом друштву.
Страхил Петровски је рођен 1974. године у Куманову. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Скопљу, где је завршио и последипломске студије. Запослен је у Националном конзерваторском центру у Скопљу као саветник конзерватор- рестауратор, а ангажован је и на ликовној сцени као сликар и визуелни уметник. Његов рад обухвата широк распон медија – од класичног сликарства и цртежа, до концептуалне уметности перформанса, видео- инсталације и фотографије.
Добитник је више престижних награда и међународних признања за ликовно стваралаштво. Члан је Друштва ликовних уметника Македоније и има веома богату уметничку каријеру са више десетина самосталних и стотину колективних изложби у земљи и иностранству.
Изложба Страхила Петровског трајаће од 10. до 30. септембра 2026. године.
XX година АРТЕ галерије | уметност XX века
XX година АРТЕ галерије | уметност XX века.
Официрски дом, Орловића Павла 28а, НишПоводом 20. годишњице, галерија АРТЕ, у сарадњи са ГСЛУ Ниш, представља изложбу дела више од педесет најзначајнијих југословенских и српских уметника XX века. Изложба, кроз одабрана дела Надежде Петровић, Саве Шумановића, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Миће Поповића, Владимира Величковића, Радомира Дамњановића Дамњана, Душана Оташевића и бројних других уметника, пружа увид у различите генерације, поетике и правце који су обележили уметност XX века. Истовремено, изложба представља осврт на две деценије рада галерије АРТЕ и њен континуитет у представљању значајних уметничких позиција, као и у повезивању уметника, колекционара и институција. Сарадња са ГСЛУ Ниш овом јубилеју даје посебан значај, спајајући галеријску и музејску перспективу у заједничком представљању и афирмацији уметничког наслеђа.
уторак, 8. септембар – субота, 3. октобар 2026. године
Радно време галерије:
понедељак – петак: од 10 до 20 часова
субота: од 10 до 16 часова
Ликовна колонија ''Сићево 2026''
Ликовна колонија Сићево 2026
Ликовна колонија Сићево наставља традицију прве Југословенске уметничке колоније, коју је почетком прошлог века, 1905. године основала чувена српска сликарка Надежда Петровић уз подршку колега и пријатеља из минхенских дана школовања, уметника из Србије, Словеније и Хрватске. Ово је, упркос ензузијазму и плановима о одржавању колоније и стварању у природи сваке године, услед историјских околности, ратова, масовних страдања и сиромаштва, било једино забележено окупљање уметника на југу Србије. Колонија је под садашњим називом, на иницијативу ликовних уметника Ниша и културних посленика целе тадашње Југославије, званично обновљена 1964. од тада се у континуитету одржава сваке године. Рад првих неколико сазива био је поверен Народном музеју Ниш, да би од 1970. послове реализације преузела Галерија СЛУ.
Захваљујући овој јавној градској манифестацији међународног карактера формирана је, по својим историјским, уметничким и естетским карактеристикама, највреднија збирка наше уметности друге половине века на подручју уже Србије. Она се из године у годину обогаћује новим радовима који се као део колекције ГСЛУ чувају, штите, музеолошки обрађују, публикују и презентују јавности.
Овогодишња колонија ће, као и раније, бити одржана у периоду од 1. до 10. септембра у селу Сићеву, удаљеном 20 км од Ниша. У раду 63.сазива учествоваће Светлана Волиц, Александра Кокотовић (Београд), Нина Марић (Италија), Албена Михаилова Манц (Бугарска),Стеван Китић, Миле Коцев (Ниш), Енис Заими (Сарајево) и Милош Вучен (Приједор).
Поред боравка и рада уметника, Програм о коме одлучује Савет манифестације, традиционално садржи и детаљније упознавање учесника са богатим наслеђем овог краја, обилазак Сићевачке клисуре, манастира у околини и културно-историјских споменика града попут Тврђаве, Медијане и Ћеле-куле.
Уметничка дела настала током Ликовне колоније Сићево 2026 биће изложена у Павиљону у Тврђави током новембра 2027.
Реализацију овогодишње манифестације подржао је Град Ниш.
Лена Јовановић ''Конвергенције Звезда''
Лена Јовановић
Конвергенције Звезда
25. август - 6. септембар 2026
Отварање амбијеталне поставке Конвергенције Звезда, уметнице Лене Јовановић је у уторак 25. августа, у 18:30 сати. Сатница отварања одступа од уобичајне летње праксе у изложбеним просторима Галерије савремене ликовне уметности јер је дневна светлост од велике формалне важности за актулену поставку у Салону 77.
Посебно конципиран за простор некадашње Бали Бегове џамије, амбијент Конвергенције Звезда заснован је на односу континуитета између унутрашњег и спољашњег простора, на светлу које долази и архитектуре која га прихвата. Према речима Лене Јовановић, „Овај пројекат замишљен је као суптилан уметнички гест који не тежи испуњавању простора, већ га активира – пажњом, светлом, тишином. ... Занима ме како уметност може да утиче на начин на који боравимо у простору – не као објекат за гледање, већ као структура која успорава, отвара и позива на другачији доживљај стварности. Као тиха, али постојана присутност, овај рад се обраћа посматрачу не кроз спектакл, већ кроз стање пажње – као
позив на ослушкивање простора, његових слојева и сенки.“
Лена Јовановић (Зајечар, 1986) је диплому основних и мастер академских студија вајарства стекла је на Факултету ликовних уметности у Београду. На истом факултету 2023. године уписује докторске уметничке студије, са темом “Маргинална поља: Експеримент у интермедијалном уметничком истраживању”.
Реализовала и шест самосталних изложби и узела учешћа на преко 40 колективних изложби у земљи и иностранству. Учествовала је у раду више уметничких колонија и радионица. Добитница је неколико награда, међу којима је најзначајније Златно длето, 2024.
Излагала је на 7. Нишком салону: 12/2 (2022) у Официрском дому и на завршним изложбама ДМВ уметничке колоније (2025, 2026). Делима је заступљена у ДМВ колекцији уметности.
Чланица је УЛУС-а (2023), у статусу самосталног уметника (2025). Обавља дужност
председника вајарске секције у удружењу. Живи и ради у Београду.
ИЗЛОЖБА СЛИКА ЗОРАНА ГРАОВЦА
РЕФЛЕКСИЈА СТВАРНОСТИ И СНОВА
Сликарство Зорана Граовца, професора на Факултету ликовних уметности у Београду je препознатљиво по специфичној интерпретацији поентилизма и дивизионизма, где се класична оптичка синтеза трансформише у савремени, ритмички и материјални сликарски језик.
Кључне одлике његовог поентилистичког приступа обухватају: потез, оптичке вибрације и светлост, ритмичност и текстура као и спајање аналитичког и експресивног.
Када је реч о потезу, Граовац за разлику од стриктног, ситног и уједначеног поентилизма Жоржа Сира користи шире, експресивније тачке и мрље.
Наносећи чисте пигменте и тонове једне поред других, Граовац постиже снажан осећај треперења светлости и ваздуха. Уместо да на палети припреми коначну нијансу он гради ткиво пејзажа наносећи пигмент до пигмента. Густи пастуозни наноси боје стварају микро рељеф на платну, тако да слика реагује на стварно светло у простору. Тачка представља главни носећи елемент форме и простора а не само за оптичко мешање боје.
Слика се „Саставља“ тек у оку посматрача при удаљавању од платна. Његова композиција пејзажа одликује се густим тактилним слојем боје (импасто) и ритмичким понављањем потеза који структуришу целокупну површину платна. Спајањем аналитичног и експресивног кроз научни прилаз боји, кроз личну гестуалност на себи својствен начин, он даје сликама динамичан и медитативан карактер. Овакав тематски оквир ослања се на класичне сликарске мотиве, али их кроз поинтилистичку и дивизионистичку обраду преводи у савремена визуелна истраживања светлости, простора и материјалности. На тај начин он акценат ставља на ваздушност и растварање чврстих облика кроз трепераве мрље, стварајући утисак јутарњег светла, сумрака или одсјаја сунца. Дрвеће, трава, вода и небо нису оштро разграничени, њихова границе се стапају кроз поменуто оптичко мешање суседних тонова, чиме се постиже осећај константног кретања и вибрације у простору.
Зоран Граовац је рођен у Београду 1965. године. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, магистрирао у класи Јована Сивачког, а докторирао у класи проф Милутина Драгојевића. Члан је УЛУСа од 1991. До сада је приредио 15 самостлних изложби и учествовао на преко 200 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је награде за сликарство из фонда Ристе и Бете Вукановић, откуп слике са 31. октобарског салона и награду првог Бијенала црквене уметности. Извео је велики број монументалних мозаика и мурала. Поред сликања бави се и цртањем,скулптуром, мозаиком као и ручно прављеним папиром.
На Факултету ликовних уметности у Београду ради од 1994. године као професор на предмету Цртање и Вечерњи акт, а од 2008 води предмет „Зидно сликарство- мозаик“, члан је Савета ФЛУ. Тренутно је и директор Центра за графику и визуелна истраживања Академија. Његова дела налазе се у јавним и приватним збиркама у земљи и иностранству.
Изложба Зорана Граовца „Рефлексија стварности и снова“ биће отворена до 15. септембра 2026. године.
Резултати конкурса за 2027.
ЗАПИСНИК СА САСТАНКА УМЕТНИЧКОГ САВЕТА
ГАЛЕРИЈЕ САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ
На седници одржаној 27. 7. 2026. Уметнички савет Галерије савремене ликовне уметности Ниш који је радио у саставу: председник Слободан Радојковић – проф. ФУ у Нишу, Радомир Кнежевић – проф. ФЛУ у Београду, Радмила Влатковић – музејски саветник, Соња Вукашиновић – музејски саветник и Милан Ристић – виши кустос, је након детаљног прегледавања 80 захтева приспелих по конкурсу за излагање у Нишу током 2027. године, прихватио следеће:
За Павиљон у Тврђави:
Божидар Плазинић
Весна Павловић
Елизабета Маторкић Бисенић
Јелена Шалинић Терзић
Марија Шавија
Милица Јеличић
Снежана Скоко
Статус резерве има Теодора Нешковић
За Салон 77
Ана Марковић
Вера Виријевић
Ксенија Поповић
Милана Косановић
Сања Солунац
Сара Лазаревић
Сара Масникоса
Стефан Бошковић
Статус резерве има Саво Рупић
За Официрски дом
Александра Кокотовић
Мирослав Масин (Скопље, Северна Македонија)
Павел Чањи (1953-2025) - ауторски пројекат Јасне Јованов
Музеј савремене уметности Војводине – Пешчана померања, избор из Збирке цртежа и графика МСУВ
Дом културе Грачаница – Приштинска школа сликарства
Културни центар „Лаза Костић“ Сомбор – Један могући избор из колекције
За комплекс Ликовне колоније „Сићево“
Јулијен Барзин
У Нишу, 27.7.2026.
ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ
ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ,
САЛОН 77, четвртак, 23. јул 2026. у 20 сати
Изложба је реализована у сарадњи са Интернационалним Нишвил џез фестивалом и на самом отварању биће изведен перформанс у сарадњи са нишким џез музичарима који ће свирати на скулптурама Николе Мацуре. Сама изложба је део излагачког програма Галерије савремене ликовне уметности Ниш и програма Нишвил џез фестивала (Nisville Jazz festival).
Никола Мацура је савремени српски вајар и мултимедијални уметник најпознатији по свом аутентичном, ангажованом и иновативном приступу скулптури и звуку. Својим радом успешно повезује, спаја уметност, рециклажу и мировни активизам.
Назив изложбе гласи „Од буке до звука“ или боље је рећи „од оружја до музичких инструмената“. Његов уметнички концепт засниван је на сакупљању расходованог војног оружја и опреме (шлемова, празних чаура, минобацача) и преобликовању у функционалне музичке објекте (дувачке, гудачке и ударачке). Кључна идеја је заправо трансформација симбола рата и деструкције у средство стварања и уметности - предмети креирани за уништење, производњу буке и страдања претвара у објекте који производе музику и хармонију. Дела су интерактивна и звучна, спојена су од форме визуелне уметности и акустике, материјализована кроз музичке перформансе на самом отварању. Никола Мацура звучне објекте (скулптуре) поставља у форму оркестра у галеријском простору и назива их „Зарђали оркестар“. Њега чине четири звучна објекта на којима четири професионална музичара музицира током отварања изложбе.
Бомбофон је један од најупечатљивијих инструмената из пројекта „Од буке до звука“. Он је настао преобликовањем расходованих војних компоненти- пре свега делова авио бомби, ракета и тешких чаура у мелодијски инструмент. На изложби су заступњени цртежи, видео радови и звучни објекти, уско су повезани и чине целину. Дакле, скулптура је у центру пажње, али кроз цртеж и видео рад она добија пуну наративу и друштвено уметничку снагу.
Цртеж је полазна идеја, ментална искра, по којој уметник војно оружје трансформише у функционални уметнички објекат. Скулптура је централно место материјализације и средство, реквизит предвиђен не само да стоји на постаменту већ за акцију, перформанс и додир са публиком или музичарем, док је видео рад документација перформанса и временска димензија.
Мировни активизам Николе Мацуре није тек споредна идеја или декларативна порука у пропратном тексту изложбе, већ сама срж његовог стваралаштва. Он је уметник, активиста који кроз форму скулптуре и звука спроводи радикалну трансформацију: он ратне реквизите успешно лишава њихове разорне моћи, претварајући оружје у универзални језик мира и креативности.
Никола Мацура (1978) je магистар вајарства и ванредни професор на Академији уметности у Новом Саду. Након завршених студија активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Од 2000. године учествује у великом перформансу Лед арта „Кунстлагер“, а од 2003. до 2013. континуирано учествује у раду Мултимедијалног центра „Арт клиника“. Године 2002. реализује прву инсталацију постављену у јавном простору, а 2003. излаже први у низу интерактивних, процесуалних радова из серије „Интерактивна Скулптура“. До данас је реализовао велики број интервенција и инсталација, а последњи пројекат, који је и даље у процесу рада бави се преиспитивањем односа скулптуре и звука, односно процесом редизајнирања војних реквизита у звучне објекте.
Уметничка пракса Николе Мацуре повезује различите медије и подразумева инсталације и интервенције у простору, скулптуру и цртеж, пре свега у форми друштвено ангажоване уметности
Важан сегмент у његовом раду представљају и едукативни програми. Реализовао је низ радионица, предавања и курсева, а од 2014. године започео је едукативни пројекат који се бави радом на инсталацијама и интервенцијама у јавном простору.
Изложба је отворена за посетиоце од 23. јула до 16. августа 2026. године сваког дана осим понедељком у Галерији савремене ликовне уметности Ниш, Салон 77 у нишкој Тврђави.
Соња Вукашиновић
Галерија Савремене ликовне уметности Ниш