АКТУЕЛНО
СТРАХИЛ ПЕТРОВСКИ
САЛОН 77, четвртак, 10.септембар 2026. у 20 сати
Архитектура невидљивог као и Циклуси „Трагови“ и „Невидљиви графови“ визуелног и мултимедијалног уметника Страхила Петровског представља један од кључних сегмената његовог ликовног и постконцептуалног истраживања и енформела.
Петровски се бави темама памћења, протока времена, егзистенцијализма, личног и колективног идентитета.
У контексту опуса Страхила Петровског идеја о невидљивим графовима унутар поетике енформела представља природну еволуцију његовог досадашњег рада са материјалом, текстуром и апстрактним мрежама. Петровски дубоко истражује материјалност и археологију површине, где слика није само приказ већ физички ефекат. Овакав приступ спаја суштину енформела са савременим концептуалним питањима: попут синтезе енформела и самог концепта невидљивих графова, колорита и атмосфере али и естетике археологије и технологије.
Он користи густ тактилни слој подлоге, песак, пигмент, битумен, смолу или индустриске материјале стварајући храпаву тактилну структуру. Површина изгледа као спаљена, изједена, таложена чиме слика добија карактер зида, стене или записа извученог из времена.
Термин графови представљају линије, мреже дијаграме картографије или визуелне записе дигиталног и емотивног кода модерног човека. Он те матрице и мреже не црта класично, већ их урезује, утискује или скрива испод самих слојева материје (информелске масе). Они су невидљиви јер нису визуелно агресивни; присутни су као пукотине, бразде, отисци или суптилне геометријске реакције у самом ткиву слике.
Он спаја дубоко познавање технологије материјала из свог конзерваторско- рестаураторског рада са токовима савременог, па његови радови одају утисак да су прошли кроз процес старења корозије и распадања.
Кроз тактилну слојевитост енформела, монохромску палету и претварање текстуре и речи у физички објекат, Петровски је развио препознатљив естетски језик у коме сама материја носи улогу сведока времена.
Спајајући традицију и савремене медије- од слике- објеката до видео инсталације,а његов рад не нуди само визуелни доживљај, већ позива посматрача на дубоку интроспекцију и преиспитивање друштвене и личне одговорности.
Страхил Петровски се профилисао као један од најдоследнијих и најаутентечнијих представника савремене постконцептуалне уметности на балканском простору. Његов опус функционише као визуелни и сензорни манифест о човековој егзистенцији у савременом друштву.
Страхил Петровски је рођен 1974. године у Куманову. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Скопљу, где је завршио и последипломске студије. Запослен је у Националном конзерваторском центру у Скопљу као саветник конзерватор- рестауратор, а ангажован је и на ликовној сцени као сликар и визуелни уметник. Његов рад обухвата широк распон медија – од класичног сликарства и цртежа, до концептуалне уметности перформанса, видео- инсталације и фотографије.
Добитник је више престижних награда и међународних признања за ликовно стваралаштво. Члан је Друштва ликовних уметника Македоније и има веома богату уметничку каријеру са више десетина самосталних и стотину колективних изложби у земљи и иностранству.
Изложба Страхила Петровског трајаће од 10. до 30. септембра 2026. године.
XX година АРТЕ галерије | уметност XX века
Галерија савремене ликовне уметности Ниш и АРТЕ галерија Београд Вас срдачно позивају на отварање изложбе XX година АРТЕ галерије | уметност XX века.
Адреса: Официрски дом, Орловића Павла 28а, Ниш
Поводом 20. годишњице, галерија АРТЕ, у сарадњи са ГСЛУ Ниш, представља изложбу дела више од педесет најзначајнијих југословенских и српских уметника XX века. Изложба, кроз одабрана дела Надежде Петровић, Саве Шумановића, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Миће Поповића, Владимира Величковића, Радомира Дамњановића Дамњана, Душана Оташевића и бројних других уметника, пружа увид у различите генерације, поетике и правце који су обележили уметност XX века. Истовремено, изложба представља осврт на две деценије рада галерије АРТЕ и њен континуитет у представљању значајних уметничких позиција, као и у повезивању уметника, колекционара и институција. Сарадња са ГСЛУ Ниш овом јубилеју даје посебан значај, спајајући галеријску и музејску перспективу у заједничком представљању и афирмацији уметничког наслеђа.
уторак, 8. септембар – субота, 3. октобар 2026. године
Радно време галерије:
понедељак – петак: од 10 до 20 часова
субота: од 10 до 16 часова
Ликовна колонија ''Сићево 2026''
Ликовна колонија Сићево 2026
Ликовна колонија Сићево наставља традицију прве Југословенске уметничке колоније, коју је почетком прошлог века, 1905. године основала чувена српска сликарка Надежда Петровић уз подршку колега и пријатеља из минхенских дана школовања, уметника из Србије, Словеније и Хрватске. Ово је, упркос ензузијазму и плановима о одржавању колоније и стварању у природи сваке године, услед историјских околности, ратова, масовних страдања и сиромаштва, било једино забележено окупљање уметника на југу Србије. Колонија је под садашњим називом, на иницијативу ликовних уметника Ниша и културних посленика целе тадашње Југославије, званично обновљена 1964. од тада се у континуитету одржава сваке године. Рад првих неколико сазива био је поверен Народном музеју Ниш, да би од 1970. послове реализације преузела Галерија СЛУ.
Захваљујући овој јавној градској манифестацији међународног карактера формирана је, по својим историјским, уметничким и естетским карактеристикама, највреднија збирка наше уметности друге половине века на подручју уже Србије. Она се из године у годину обогаћује новим радовима који се као део колекције ГСЛУ чувају, штите, музеолошки обрађују, публикују и презентују јавности.
Овогодишња колонија ће, као и раније, бити одржана у периоду од 1. до 10. септембра у селу Сићеву, удаљеном 20 км од Ниша. У раду 63.сазива учествоваће Светлана Волиц, Александра Кокотовић (Београд), Нина Марић (Италија), Албена Михаилова Манц (Бугарска),Стеван Китић, Миле Коцев (Ниш), Енис Заими (Сарајево) и Милош Вучен (Приједор).
Поред боравка и рада уметника, Програм о коме одлучује Савет манифестације, традиционално садржи и детаљније упознавање учесника са богатим наслеђем овог краја, обилазак Сићевачке клисуре, манастира у околини и културно-историјских споменика града попут Тврђаве, Медијане и Ћеле-куле.
Уметничка дела настала током Ликовне колоније Сићево 2026 биће изложена у Павиљону у Тврђави током новембра 2027.
Реализацију овогодишње манифестације подржао је Град Ниш.
Лена Јовановић ''Конвергенције Звезда''
Лена Јовановић
Конвергенције Звезда
25. август - 6. септембар 2026
Отварање амбијеталне поставке Конвергенције Звезда, уметнице Лене Јовановић је у уторак 25. августа, у 18:30 сати. Сатница отварања одступа од уобичајне летње праксе у изложбеним просторима Галерије савремене ликовне уметности јер је дневна светлост од велике формалне важности за актулену поставку у Салону 77.
Посебно конципиран за простор некадашње Бали Бегове џамије, амбијент Конвергенције Звезда заснован је на односу континуитета између унутрашњег и спољашњег простора, на светлу које долази и архитектуре која га прихвата. Према речима Лене Јовановић, „Овај пројекат замишљен је као суптилан уметнички гест који не тежи испуњавању простора, већ га активира – пажњом, светлом, тишином. ... Занима ме како уметност може да утиче на начин на који боравимо у простору – не као објекат за гледање, већ као структура која успорава, отвара и позива на другачији доживљај стварности. Као тиха, али постојана присутност, овај рад се обраћа посматрачу не кроз спектакл, већ кроз стање пажње – као
позив на ослушкивање простора, његових слојева и сенки.“
Лена Јовановић (Зајечар, 1986) је диплому основних и мастер академских студија вајарства стекла је на Факултету ликовних уметности у Београду. На истом факултету 2023. године уписује докторске уметничке студије, са темом “Маргинална поља: Експеримент у интермедијалном уметничком истраживању”.
Реализовала и шест самосталних изложби и узела учешћа на преко 40 колективних изложби у земљи и иностранству. Учествовала је у раду више уметничких колонија и радионица. Добитница је неколико награда, међу којима је најзначајније Златно длето, 2024.
Излагала је на 7. Нишком салону: 12/2 (2022) у Официрском дому и на завршним изложбама ДМВ уметничке колоније (2025, 2026). Делима је заступљена у ДМВ колекцији уметности.
Чланица је УЛУС-а (2023), у статусу самосталног уметника (2025). Обавља дужност
председника вајарске секције у удружењу. Живи и ради у Београду.
ИЗЛОЖБА СЛИКА ЗОРАНА ГРАОВЦА
РЕФЛЕКСИЈА СТВАРНОСТИ И СНОВА
Сликарство Зорана Граовца, професора на Факултету ликовних уметности у Београду je препознатљиво по специфичној интерпретацији поентилизма и дивизионизма, где се класична оптичка синтеза трансформише у савремени, ритмички и материјални сликарски језик.
Кључне одлике његовог поентилистичког приступа обухватају: потез, оптичке вибрације и светлост, ритмичност и текстура као и спајање аналитичког и експресивног.
Када је реч о потезу, Граовац за разлику од стриктног, ситног и уједначеног поентилизма Жоржа Сира користи шире, експресивније тачке и мрље.
Наносећи чисте пигменте и тонове једне поред других, Граовац постиже снажан осећај треперења светлости и ваздуха. Уместо да на палети припреми коначну нијансу он гради ткиво пејзажа наносећи пигмент до пигмента. Густи пастуозни наноси боје стварају микро рељеф на платну, тако да слика реагује на стварно светло у простору. Тачка представља главни носећи елемент форме и простора а не само за оптичко мешање боје.
Слика се „Саставља“ тек у оку посматрача при удаљавању од платна. Његова композиција пејзажа одликује се густим тактилним слојем боје (импасто) и ритмичким понављањем потеза који структуришу целокупну површину платна. Спајањем аналитичног и експресивног кроз научни прилаз боји, кроз личну гестуалност на себи својствен начин, он даје сликама динамичан и медитативан карактер. Овакав тематски оквир ослања се на класичне сликарске мотиве, али их кроз поинтилистичку и дивизионистичку обраду преводи у савремена визуелна истраживања светлости, простора и материјалности. На тај начин он акценат ставља на ваздушност и растварање чврстих облика кроз трепераве мрље, стварајући утисак јутарњег светла, сумрака или одсјаја сунца. Дрвеће, трава, вода и небо нису оштро разграничени, њихова границе се стапају кроз поменуто оптичко мешање суседних тонова, чиме се постиже осећај константног кретања и вибрације у простору.
Зоран Граовац је рођен у Београду 1965. године. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, магистрирао у класи Јована Сивачког, а докторирао у класи проф Милутина Драгојевића. Члан је УЛУСа од 1991. До сада је приредио 15 самостлних изложби и учествовао на преко 200 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је награде за сликарство из фонда Ристе и Бете Вукановић, откуп слике са 31. октобарског салона и награду првог Бијенала црквене уметности. Извео је велики број монументалних мозаика и мурала. Поред сликања бави се и цртањем,скулптуром, мозаиком као и ручно прављеним папиром.
На Факултету ликовних уметности у Београду ради од 1994. године као професор на предмету Цртање и Вечерњи акт, а од 2008 води предмет „Зидно сликарство- мозаик“, члан је Савета ФЛУ. Тренутно је и директор Центра за графику и визуелна истраживања Академија. Његова дела налазе се у јавним и приватним збиркама у земљи и иностранству.
Изложба Зорана Граовца „Рефлексија стварности и снова“ биће отворена до 15. септембра 2026. године.
Резултати конкурса за 2027.
ЗАПИСНИК СА САСТАНКА УМЕТНИЧКОГ САВЕТА
ГАЛЕРИЈЕ САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ
На седници одржаној 27. 7. 2026. Уметнички савет Галерије савремене ликовне уметности Ниш који је радио у саставу: председник Слободан Радојковић – проф. ФУ у Нишу, Радомир Кнежевић – проф. ФЛУ у Београду, Радмила Влатковић – музејски саветник, Соња Вукашиновић – музејски саветник и Милан Ристић – виши кустос, је након детаљног прегледавања 80 захтева приспелих по конкурсу за излагање у Нишу током 2027. године, прихватио следеће:
За Павиљон у Тврђави:
Божидар Плазинић
Весна Павловић
Елизабета Маторкић Бисенић
Јелена Шалинић Терзић
Марија Шавија
Милица Јеличић
Снежана Скоко
Статус резерве има Теодора Нешковић
За Салон 77
Ана Марковић
Вера Виријевић
Ксенија Поповић
Милана Косановић
Сања Солунац
Сара Лазаревић
Сара Масникоса
Стефан Бошковић
Статус резерве има Саво Рупић
За Официрски дом
Александра Кокотовић
Мирослав Масин (Скопље, Северна Македонија)
Павел Чањи (1953-2025) - ауторски пројекат Јасне Јованов
Музеј савремене уметности Војводине – Пешчана померања, избор из Збирке цртежа и графика МСУВ
Дом културе Грачаница – Приштинска школа сликарства
Културни центар „Лаза Костић“ Сомбор – Један могући избор из колекције
За комплекс Ликовне колоније „Сићево“
Јулијен Барзин
У Нишу, 27.7.2026.
ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ
ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ,
САЛОН 77, четвртак, 23. јул 2026. у 20 сати
Изложба је реализована у сарадњи са Интернационалним Нишвил џез фестивалом и на самом отварању биће изведен перформанс у сарадњи са нишким џез музичарима који ће свирати на скулптурама Николе Мацуре. Сама изложба је део излагачког програма Галерије савремене ликовне уметности Ниш и програма Нишвил џез фестивала (Nisville Jazz festival).
Никола Мацура је савремени српски вајар и мултимедијални уметник најпознатији по свом аутентичном, ангажованом и иновативном приступу скулптури и звуку. Својим радом успешно повезује, спаја уметност, рециклажу и мировни активизам.
Назив изложбе гласи „Од буке до звука“ или боље је рећи „од оружја до музичких инструмената“. Његов уметнички концепт засниван је на сакупљању расходованог војног оружја и опреме (шлемова, празних чаура, минобацача) и преобликовању у функционалне музичке објекте (дувачке, гудачке и ударачке). Кључна идеја је заправо трансформација симбола рата и деструкције у средство стварања и уметности - предмети креирани за уништење, производњу буке и страдања претвара у објекте који производе музику и хармонију. Дела су интерактивна и звучна, спојена су од форме визуелне уметности и акустике, материјализована кроз музичке перформансе на самом отварању. Никола Мацура звучне објекте (скулптуре) поставља у форму оркестра у галеријском простору и назива их „Зарђали оркестар“. Њега чине четири звучна објекта на којима четири професионална музичара музицира током отварања изложбе.
Бомбофон је један од најупечатљивијих инструмената из пројекта „Од буке до звука“. Он је настао преобликовањем расходованих војних компоненти- пре свега делова авио бомби, ракета и тешких чаура у мелодијски инструмент. На изложби су заступњени цртежи, видео радови и звучни објекти, уско су повезани и чине целину. Дакле, скулптура је у центру пажње, али кроз цртеж и видео рад она добија пуну наративу и друштвено уметничку снагу.
Цртеж је полазна идеја, ментална искра, по којој уметник војно оружје трансформише у функционални уметнички објекат. Скулптура је централно место материјализације и средство, реквизит предвиђен не само да стоји на постаменту већ за акцију, перформанс и додир са публиком или музичарем, док је видео рад документација перформанса и временска димензија.
Мировни активизам Николе Мацуре није тек споредна идеја или декларативна порука у пропратном тексту изложбе, већ сама срж његовог стваралаштва. Он је уметник, активиста који кроз форму скулптуре и звука спроводи радикалну трансформацију: он ратне реквизите успешно лишава њихове разорне моћи, претварајући оружје у универзални језик мира и креативности.
Никола Мацура (1978) je магистар вајарства и ванредни професор на Академији уметности у Новом Саду. Након завршених студија активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Од 2000. године учествује у великом перформансу Лед арта „Кунстлагер“, а од 2003. до 2013. континуирано учествује у раду Мултимедијалног центра „Арт клиника“. Године 2002. реализује прву инсталацију постављену у јавном простору, а 2003. излаже први у низу интерактивних, процесуалних радова из серије „Интерактивна Скулптура“. До данас је реализовао велики број интервенција и инсталација, а последњи пројекат, који је и даље у процесу рада бави се преиспитивањем односа скулптуре и звука, односно процесом редизајнирања војних реквизита у звучне објекте.
Уметничка пракса Николе Мацуре повезује различите медије и подразумева инсталације и интервенције у простору, скулптуру и цртеж, пре свега у форми друштвено ангажоване уметности
Важан сегмент у његовом раду представљају и едукативни програми. Реализовао је низ радионица, предавања и курсева, а од 2014. године започео је едукативни пројекат који се бави радом на инсталацијама и интервенцијама у јавном простору.
Изложба је отворена за посетиоце од 23. јула до 16. августа 2026. године сваког дана осим понедељком у Галерији савремене ликовне уметности Ниш, Салон 77 у нишкој Тврђави.
Соња Вукашиновић
Галерија Савремене ликовне уметности Ниш
Изложба Ликовна колонија Сићево 2025 – избор дела из колекције ГСЛУ Ниш у Загорју об Сави
Изложба Ликовна колонија Сићево 2025 – избор дела из колекције ГСЛУ Ниш у Загорју об Сави
11. јул - 11. август 2026.
Богато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана. У Сићеву је, по угледу на Барбизон, чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.
Идеја о поновном окупљању у селу на југу земље, просветитељског, васпитног и општег културног значаја и улоге, услед историјских околности, ратова и опште кризе није остварена. То је морало да сечека неко друго време. Ипак, као трајна национална вредност, настале у додиру са народом и природом, остају Надеждине слике предела и портрета, које су духу импресионизма, најављујући наступајући експресионизам, уводиле Србију у европске уметничке токове.
Ови догађаји са почетка века заузимају важно место у историји националне уметности, а Сићево мапирају као значајан ликовни центар. Касније, крајем шездесетих година, упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари. Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се пуних шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године.
Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера о чијем раду одлучује Савет именован од стране Скупштине Града Ниша, учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950 слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града.
Учесници 62.сазива колоније одржаног 2025.године, чије сте радове у прилици да упознате су: Ана Слуга (Љубљана), Гордана Каљаловић Одановић, Ђорђе Одановић, Иван Петровић (Београд), Оливера Додић, Драган Момчиловић (Ниш), Јошкин Шиљан (Грделица), Ђорђе Симић (Лозница), Јована Симић (Краљево).
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос
УРОШ ТОШКОВИЋ
Изложба Линија која претходи времену истакнутог црногорског уметника Уроша Тошковића у Галерија Синагога у Нишу приређује се након што је била пред београдском публиком у Галерији РТС. И управо захваљујући колегама, кустосима и њиховој жељи да се са стваралаштвом овог аутора упозна публика широм Србије, госпођи Александри Јелисавац, она је је сада у нашем граду.
По оцени ликовних критичара, Тошковић је био један од најбољих цртача друге половине двадесетог века, ликовни филозоф који је пркосио друштвеним конвенцијама, комерцијализацији уметности и непримереној експлоатацији човека. И сам мото овог уметника Слобода или дигне човека или га уништи. Ја сам само роб уметности сведочи његовим настојањима да специфичном, наизглед мрачном поетиком, хумано, без имало мржње, кроз емоције, унутрашње немире, бол и патњу својих ликова разоткрије стварност, прикаже је онаквом каква јесте и упозори на оно што би се могло догодити. Несумњиво, формирању ликовног израза Уроша Тошковића допринело је детињство обележено ужасима рата, трагичним сценама страдања и великом сиромаштву,те је у сасвим раној фази, δлиској естетици арт δрута, цртао мртве војнике и коње које је виђао у свом окружењу.
Ево и неколико биографских података- Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду, у класи проф. Марка Челеδоновића, један је од оснивача друштва пријатеља Балтазар, које је касније прерасло у групу Медиала. Био је стипендиста француске Владе, а дугогодишњи боравак у Паризу, центру интензивних уметничких дешавања шездесетих и седамдесетих година прошлог века, касније у Америци, обликовали су уметничку личност Уроша Тошковића, који је последње деценије живота провео у Београду, касније у Црној Гори.
Добитник је Тринаестојулске награде Владе Репуδлике Црне Горе и специјалне награде за оригинални израз од светске галерије за уметност на папиру Остен у Скопљу. Статус истакнутог културног ствараоца Црне Горе стекао је 2010.
За живота је приредио око 50 самосталних и био учесник великог броја колективних презентација у земљи и иностранству. Називан мрачним самцем, особењаком и неким ко није са овог света , иза себе је оставио поштовања вредан богат опус; његови радови део су бројних музејских и приватних колекција широм света. На жалост, многа дела су изгуδљена услед δројних селидδи.
Самостално није излагао у Нишу, а сада захваљујући колекционару Ненаду Радовићу имамо прилику да се презентацијом педесет радова насталих током његовог боравка у Паризу, углавном цртежа угљеном, тушем, оловком, упознамо са значајним периодом стваралаштва Уроша Тошковића. и ова дела ће пред публиком, као значајно сведочанство једног уметничког пута пређеног током 87 година живота, бити до 1. августа.
https://www.youtube.com/watch?v=1VIJoN5Qb8k
МАГДАЛЕНА ПАВЛОВИЋ ОСТОЈИЋ
„Балкан као онтолошки простор трансформације“ уметнице из Београда, Магдалене Павловић Остојић.
Изложба је амбијентална поставка мултимедијалног карактера.
Магдалена Павловић Остојић је рођена 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Катедри за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду, под менторством професора Душана Петровића. Докторирала је на истом факултету 2019. године. Од 2017. запослена је на Факултету уметности у Новом Саду, где је у звању ванредног професора од 2022 године. Реализовала је 13 самосталних изложби (Београд, Голубац, Ужице, Подгорица, Нови Сад). Учествовала је на бројним колективних изложбама у земљи и иностранству (Босна и Херцеговина, Словачка, Чешка, Словенија, Бугарска, Мађарска, Црна Гора). Добитница је награда Општине Савски Венац за скулптуре у металу (2012, 2013, 2014). У Нишу је претходно излагала на изложби „Млади“ Ниш арт фондације (2017).
Најновијим циклусом радова, бавећи се питањима вредности које нас исконски одређују, Магдалене Павловић Остојић сврсисходно полази од подручја Балкана коме не приступа у геополитичком, етнографском или историјком контексту, већ кога доживљава и тумачи као онтолошки простор сталне промене који опстаје захваљујући својој моћи трансформације, где се из наталожене меморије, позитивних и негативних искустава увек рађају нови облици живота. Вођена личним мисаоно-филозофским проседеом уметница ствара дела која су у суштини апстрактне скулпторске лексике, минималистичког типа али егзистенцијалног набоја. Магдалена Павловић Остојић свесно не посеже за препознатљивим и већ дефинисаним симболима већ креира властите форме које сугеришу покрет, теже вертикали, делују нам блиско иако су непознате нашој искуствној свести. Посматрајући их као да осећамо коезгистенцију између тренутног и вечног, између простора и времена, реалног и митског, материјалног и нематеријалног.
Дела Магдалене Павловић Остојић посебно кореспондирају са местом излагања (Салон 77 у Нишу, који је некадашња џамија) чиме се контекстуализује однос између конкретног простора слојевите историје и субјективног мисаоно-обликовног процеса. Како сама уметница каже: „Кроз синтезу нишког поднебља као историјског раскршћа, архитектуре као доказа трајности и метала као медија сведочења, ове скулптуре у датом амбијенту постају гласници. Оне не припадају прошлости, нити имитирају традицију; оне нуде савремени огољен поглед на поднебље које је носилац различитих манифестација транзиције.“
Метал је основни скулпторски материјал Магаделе Павловић Остојић. Његове особине као што су чврстина, несаломилост, отпорност, уметница преиспитује у константном експериментисању и истраживању формалних и значењских могућности, мануфактурним процесима рада (варење, сечење, ковање...) као екстензији примординарног бивствовања. У тексту предговора каталогу историчарка уметности Јелена Симић пише: „Циклус „Балкан – место трансформације“ представља значајан допринос савременој српској скулптури управо зато што материју не третира као пасивну основу уметничког дела, већ као актвини принцип мишљења и обликовања. У редукованим, али снажно присутним формама др Магдалене Павловић Остојић, метал постаје носилац трага, отпора и времена; његова апстракција није удаљавање од стварности , већ начин да се стварност сагледа у њеној дубљој структури“.
Изложба ће трајати до 20. јула.
https://www.youtube.com/watch?v=BpqbrsN232w