АКТУЕЛНО

МИОДРАГ МИЋА ПОПОВИЋ и ВЕРА БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ

Отварање изложбе МИОДРАГА МИЋЕ ПОПОВИЋА и ВЕРЕ БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ  у четвртак 21. октобра у 19 сати, у Официрском дому, вођење кроз изложбу сутрадан у 12 сати. Изложбу чине дела из Сталне поставке слика у оквиру Центра за кулутру „Вук Караџић“ у Лозници.

 

Миодраг Мића Поповић (1923, Лозница – 1996, Београд) припада најужем кругу наших истакнутих уметника, оставио је изузетан траг у српској уметности друге половине XX века. Са животним путем који га је водио од бунтовника и дисидента до редовног члана САНУ, уважаван од стране колега, високо оцењиван од стране критике, прихваћен и вољен од стране јавног мњења, проглашаван је од стране многих за најзначајнијег српског сликара.

Мића Поповић је свом родном граду – Лозници поклонио 20 слика, 18 графика и 2 цртежа за Сталну поставку, која је свечано отворена октобра 1989. године. Широк је временски оквир заступљених дела – од најстарије слике из 1936. (Чукундедина кућа у Лозници) коју је насликао као тринаестогодишњи дечак,  до тада последње слике (Велика мртва природа). Сам уметник је пажљиво сачинио избор дела, тако да она сведоче о свим фазама развоја његовог индивидуалног опуса од почетних слика рађених у духу поетског реализма а интимистичког карактера везаних за породицу (Отац, Мајка), грађански сталеж (Грађани) и народну традицију (Сељачки ковчег) преко асоцијативног сликарства (Барка) и енформела (Слика) до сликарство призора  - најдуже и најзначајније фазе са делима која су ликовна сведочанства о социјалном тренутку (Гвозденов графикон), економској миграцији (Мали гастарбајтер, II класа) безнађу и личној запитаности (Ја сам пао, У част Рембранту).

Уверење да апстрактна уметност има ограничене могућности за трајније присуство у духовном животу људи, дало му је подстрек да крајем шездесетих година XX века, напусти сликарство енформела и врати се реалном свету, фигурацији и свакодневици која је на његовим сликама сурова, ненашминкана, опора, тешка... то је свакодневица радника, сељака, особа набораних лица, људи са друштвених маргина... истина коју је уметник оголио, свестан да прокламована начела хуманистичког живљења до њих не допиру.  Мића Поповић је био сликар увек будне критичке свести и јасних перцепција прилика властитог времена. Истицао је да је сликарство за њега пре свега „морални чин, пре него што постане естетском чињеницом“.

Миодраг Мића Поповић је од своје четврте године живео у Београду. Први пут је излагао као ученик VII разреда гимназије, 1940 године на XIII изложби београдских уметника. Академију ликовних уметности уписао 1946. године, али због неслагања са начином рада, већ наредне године заједно са колегама из класе професора Ивана Табаковића (Вера Божићковић, Петар Окчикус, Коса Бокшан, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић...) напушта студије и одлази у Задар. Придружили су им се Борислав Михајловић Михиз и Коста Андрејевић и оформили су Задарску групу – прву послератну уметничку групу у Југославији. Није му било дозвљено да настави студије.

Прву самосталну изложбу имао је 1950. у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Током педесетих године у више наврата је боравио у Паризу, где је реализовао три самосталне изложбе. У периоду 1980 – 82. живео је у Њујорку и предавао сликање на Њујоршком државном универзитету у Олбанију. Приредио 75 самосталних изложби и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Бавио се филмом, позориштем, ликовном есеистиком, литературом, сценографијом. Режирао је 5 филмова од којих су два била цензурисана и забрањена. Добитник је 14 награда. За дописног члана САНУ изабран 1978. а за редовног 1985. године.

Вера Божичковић Поповић (1920, Брчко – 2002, Београд) је у Београду завршила гимназију и 1946. уписала Академију ликовних уметности, коју у пролеће 1947. напушта и одлази у Задар. Након шест месеци наставља студије, које завршава 1949. године у класи Марка Челебоновића. Заједно са Мићом Поповићем, с којим је у браку од 1949. године, боравила у Паризу. Излагала у земљи и иностранству. Добитница је две награде. Поред сликарства бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом.

Вера Божичковић Поповић је истакнути представних нашег енформел сликарства. До краја је неговала апстрактни ликовни израз стим што је почетни доминантни сиво црни тоналитет постепено обогађивала бојом стварајући дела изузетних тактилних и   колористичких вредности и унутражњег динамизма. Галерији у Лозници поклонила је шест својих репрезентативних слика из шездесетих и седамдесетих година.

Као животни сапутници и уметнички саговорници „Мића и Вера стоје раме уз раме, подржавајући се, разумевајући се, али свако са својим изразом, својом истином, што је права и посебна врста лепоте“, каже у предговору каталога Марина Цветановић, која ће у петак 22. септембра водити посетиоце кроз изложбу.

Изложба Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић трајаће у Нишу до 20. новембра.

 


НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ

Миодраг Кркобабић

НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ

Павиљон у Тврђави, 5 - 24. октобар 2021

Галерија савремене ликовне уметности Ниш

 

Изложбу чини избор радова из шире програмске целине под називом Свакодневица једног Несклада. Пројекат се састоји од више амбијенталних аудио-видео инсталација (Odraz, Feierabend, Слике успеха, Fairy Tale, Grenzgänger / Work in Progress...,), чијим се кобиновањем акцентују одређени наративи, успостављају специфичне релације, али и одговара на излагачки оквир.

Тематизовање питања идентитета, ширих процеса који га обликују, удвајају и утичу на његов губитак, питање видљивости и економија неформалних затворених група у оквирима доминантних интереса и ширег друштвеног поретка, константе су у раду Миодрага Кркобабића. Како сам наводи поводом излагања у Нишу :

„Свакодневица једног Несклада разоткрива данашње стереотипе, сучељавајући две димензије, два супротстављена (не)могућа начина живота појединца у савременом друштву, чији брутални означитељ јесте милитантна искључивост стереотипа. Наметањем обавезе избора и сврставања, савремени стереотипи не допуштају да се, како екстремне, тако и суптилне, различитости постојања природно прожимају или слободно прелазе из једног стања у друго.“

Кључни сегмент ове поставке је амбијентална AV инсталација Одраз, која улива осећај непријатности, јер погледу излаже проблеме пред којима се он свакодневно окреће у другу срану. Ипак, најобимнији део поставке у Нишу чиниће радови из серије Слике успеха, а о њима пише Astrid Wege:

"...Позиционирање некога као уметника унутар поља уметности тежи и симболичној и економској исплативости. Миодраг Кркобабић приступа овој теми у својим “Успешним серијама” опет из помало другачије, прилично аутоироничне перспективе. Овде је жижа усмерена на различита значења која би појам “успех” могао да претпоставља – било да се повезује с лепотом и модом, славом, авантуром или је представљен материјалним фетишима као што је "бесан“ ауто. Он и неки од његових колега уметника, међу којима су Зоран Тодоровић, Милица Томић и Драгана Жаревац – портретисани су са атрибутима њихових “личних” жеља који су сасвим усклађени са стереотипним сликама успеха које представља савремено друштво..."

Миодраг Кркобабић – Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету Ликовних Уметности у Београду. 2003–2004, 2010 и 2015. године, као стипендиста DAAD, борави на специјализацији Аудивизуелних композиција у Atelier fur Zeitmedien, Hochschule fur Kunste у Бремену, Немачка; 2005. године са стипендијом KulturKontakt-a из Беча, борави као гостујући уметник у Инсбруку, Аустрија. Живи и ради у Београду.

Награде: 2016, Номинован за Награду града Београда за ликовно стваралаштво, визуелне и проширене медије; 2015, Номинован у ужи избор за Политикину награду за најбољу изложбу; 2015, DAAD Grant for Academics - Artists and Architects; 2014, Номинован од Министарства културе за представљање Републике Србије на 56. бијеналу у Венецији; 2010, Номинован у ужи избор за Henkel Art.Award 2010, Беч, Аустрија; 2010, DAAD Re-invitation; 2006, Награда Жирија – 10. Каиро Бијенале, Египат; 2005, KulturKontakt стипендија - Buchsenhausenu Insbruk, Аустрија; 2003, Почасна Награда – 14. Festival Videobrazil, Сао Пауло; 2003, DAAD – Немачка награда за размену академских грађана; 2002, Награда Галерије – 22. Меморијал Надежде Петровић, Чачак; 2001, Октобарска Награда – 42. Октобарски Салон, Београд.

Изложбом Свакодневица једног Несклада Миодраг Кркобабић се по први пут самостално претставља публици у Нишу. Изложбу организује Галерија савреме ликовне уметности, а она ће трајати до  24. октобара.

https://youtu.be/ZsW3APdfB9Y

 


Зоран Насковски ''Мандала и крст''

Галерија савремене ликовне уметности Ниш Вас позива на отварање изложбе

Зорана Насковског

Мандала и крст / преко видљивог / 2015 – 2021

28.09 – 15.10.2021

Салон 77

 

Уметник Зоран Насковски у Салону 77 (Бали-бегова џамија) представља наставак свог вишегодишњег пројекта Мандала и Крст који је са различитим поднасловима до сада представљен у два дислоцирана простора. Прво јавно представљање, под насловом Мандала и крст / збогом оружије (2014) реферисало је на рат и културу сећања, и  друго Мандала и крст / замрачење, избеглице и економско коцкање (2015), у време ескалације избегличке кризе, било је на изложбama одржаним у Центру за културну деконтаминацију. Пројекат је у свом проширеном издању представљен под називом Мандала и крст / документи 2015 - 2018 у галерији Мењачница Goethe института у Београду (2018). Салон 77 у Нишу представља трећи дислоцирани простор у којем ће бити постављена инсталација која укључује документе, артефакте, видео, објекте и звук, као и перформанс Lenhart Tapes-а и Тијане Станковић на дан отварања.

Пројекат Мандала и крст, представља отворену платформу за преиспитивање политика слика у простору између видљивог и невидљивог, путем анализе новоуспостављених односа и релација у свету, кроз призму стварања нових линија разграничења између европског и неевропског поретка и контекста. Измештањем медијске пажње са ових догађаја, прикривена је и реалност додатног затварања граница у време пандемијске кризе узроковане појавом вируса Ковид-19. Овај проблем додатно је продубљен системским насиљем, увођењем нових ограничења, изградњом ограда и зидова као и јачањем деснице и популизма. У времену све веће фрагментације народа и култура, али и појачаног дигиталног надзора, непостојање глобалних програма за разумевање и решење проблема, сужава простор за деловање унутар рестриктивних система и усмерава угрожене појединце и групе за изналажење алтернатива у највећем делу света. Кроз чин нестајања (и појављивања), у просторима између старог и новог, дигиталног и аналогног, физичког и виртуелног они проналазе могућност опстанка у данашњем пост-дигиталном свету.

Изложбом Мандала и крст / преко видљивог / 2015 - 2021, Насковски указује на те околности и могућности преласка које се граде кроз низ фрагментираних делова инсталације у простору, као и у акустичком трагу у свом путу ка тачки нестајања. Изложба је конципирана као отворени процес, који охрабрује посетиоце да на слободан и личан начин покушају да успоставе везе између низа информација, артефаката, објеката и медијских садржаја, док ће током трајања изложбе бити постепено додаване дидактичке табле са објашњењима у вези појединачних сегмената инсталације.

Дугорочни циљ пројекта Мандала и крст је стварање архива и отворене платформе који нуде могућност за активно деловање, као и за боље сагледавање овог проблема који ће дуго бити актуелан у 21. веку.

Зоран Насковски је концептуални и медијски уметник. Његов рад и истраживања обухватају праксе авангардне и савремене уметности, критику манипулација слика и информација, политичко и економско насиље, институционалну критику. Ради у области визуелних уметности у широком распону медија који укључују сликарство, видео, инсталацију, перформанс, фотографију, звук, као и интернет пројекте. Радови Насковског излагани су на домаћој уметничкој сцени, као и на међународним изложбама у музејима и институцијама као што су Whitney музеј у Њујорку, Andy Warhol музеј у Питсбургу, Berkeley музеј у Берклију, Wexner Center у Охају, Tate музеј у Лондону, Center Georges Pompidou у Паризу, n.b.k у Берлину, Fridericianum музеј у Каселу, Kunsthalle Wien у Бечу, Ludwig музеј у Будимпешти итд. Учествовао је 2007. године на централној изложби 52. Бијенала у Венецији Think with the Senses - Feel with the Mind. Art in the present Tense. Добитник је више значајних награда, Меморијала Надежда Петровић у Чачку (1996), годишње изложбе Центра за савремену уметност Београд (1997), 44. Октобарског салона (2003) и 47. Октобарског салона (2006), као и Политикине награде за најбољу изложбу у 2020. години

Изложба Мандала и крст / преко видљивог / 2015 - 2021 биће отворена перформансом Lenhart Tapes-а и Тијане Станковић, 28. септембра у 19 часова.Кустос изложбе је историчар уметности Дејан Васић.

Изложба је реализована уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.

 

Foto: Vladimir Opsenica


НАЈБОЉЕ ОД ... НАЈВЕЋИ ХИТОВИ И ПРОМАШАЈИ

  • 31 година уметничке графике

АЛЕКСАНДАР МЛАДЕНОВИЋ ЛЕКА (А.М. ЛЕКА)

Официрски дом, велика сала

23. Септембар – 18. октобар

 

  • Галерија савремене ликовне уметности Ниш представља ретроспективну изложбу Александра Младеновића Леке под називом Најбоље од…Највећи хитови и промашаји. Целокупни стваралачки пут Александра Младеновића Леке поседује висок степен индивидуалности, креативне софистицираности као и осетљив дух за нова кретања у савременој графици. Сам процес графичког истраживања А. М. Леке одиграва се у континуитету попримајуаћи увек нове, богатије садржаје. Његов динамичан стваралачки опус створен у протекле три деценије можемо условно поделити у неколико фаза у односу на тему, као и на средства која се временом мењају, продубљују остварујући хармоничну равнотежу између традиционалне графике и иновативних метода.

У јединственој визуелизацији одређених догађаја Младеновић често користи фотографију као предложак уводећи нове, иновативне технологије на сопствени, креативан начин допуштајући да његов стваралачки нерв дође до пуног изражаја.

Границе између медија свесно помера спајајући традиционалну графику са новим методама често залазећи у дигитални свет, али само у оној мери колико сматра да му је потребно да би постигао што убедљивији израз.

Музика као инспиративни покретач је све присутнија кроз целокупан опус Александра Младеновића Леке заузимајући значајну улогу тако да се увек на нов начин враћа музичким темама. Посебан изазов за Младеновића представља феномен културе панка оштрих,  порука и јасног дејства  коју доживљава као једну врсту могућности да истражи  сопствени  визуелни  исказ кроз специфичан колористички ритам који прати једноставну  мелодију панк музике. Са невероватниом лакоћом на надахнут и вешт начин користи  разноврсне графичке дисиплине како би развио интеракцију између речи и слике, песме и сопствене визије.

Посебан сегмент у његовом раду инспирисан је поставком портрета владара династије Обреновић Историјског музеја Србије у Конаку кназа Милоша у Топчидеру. Као део осавремењивања сталне историјске поставке, а поводом четири деценије панка као музичког и субкултурног правца, Младеновић креира несвакидашње, аутентичне панк портрете династије Обреновић.

Формирајући специфичан, аутентичан израз Александар Младеновић Лека током целокупног уметничког деловања успоставља невидљиву интелектуалну и емоционалну комуникацију са посматрачем на ненаметљив начин, снажним ликовним језиком заузимајући посебно место на сцени актуелних уметничких дешавања у нашој земљи.

 

Рођен 1967. у Београду. Дипломирао 1991. у класи проф. Емира Драгуља на Факултету ликовних уметности у Београду (ФЛУ). Магистрирао 1994. у класи истог професора. Одбранио докторски уметнички пројекат Рани панк и Хибридна графика, 2014, ментор проф. Жарко Смиљанић, ФЛУ. Од 1990-1999. у статусу слободног уметника. Запослен на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду од 1999. Од 2016. у звању редовног професора. Први продекан ФЛУ за међународну сарадњу ФЛУ (2007-2010). Руководилац Центра за графику и визуелна истраживања ФЛУ (2015-2016). Члан УЛУС-а од 1992. Живи и ради у Београду.

Самостално jе излагао 45 пута Београду,Нишу,Суботици, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Краљеву, Шапцу, Чачку, Канади, Великој Британији, Тајвану, САД, Данској, Француској, Немачкој, Финској …Учествовао  је на око 400 групних изложби у Србији и иностранству (САД, Канада, Мексико, Велика Британија, Француска, Белгија, Швајцарска, Холандија, Немачка, Данска, Финска, Чешка, Бугарска, Грчка, Русија, Кина, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Египат).

Добитник је бројних награда и признања за свој рад од којих су значајније :Прва награда у категорији Графика, Бијенале минијатурне уметности, Горњи Милановац; Откупна награда, Међународно Тријенале графике, Гренчен, Швајцарска; Откупна награда Министарства културе, Београд; Сребрна игла, Међународно бијенале графике „Сува игла“, Ужице; Мали печат, Графички колектив, Београд; Представник Србије на изложби У почаст Балкану, Шавиниган, Канада; Откупна награда, Међународно Бијенале графике Caiha Orense, Шпанија; Повеља части за допринос светској графици, Светско Тријенале графике, Шамалијер, Француска;  I награда за графику, Југословенско студентско Бијенале графике, ДКСГ, Београд;

Откупна награда Министарства за културу Републике Србије.