ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ

Бојан Оташевић

У четвртак 9. маја, у Павиљону у Тврђави је отварна самостална изложба др Бојана Оташевића, редовног професора Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Изложбу чине графике великог формата из циклуса „Чекаоница“, настале у последњих десетак година а реализоване у техници алграфије са више бојених пролаза.

Бојан Оташевић више од двадесет година развија аутентичан опус који је компактан у својој јединствености и доследности. Од самих почетака определио се за свет фигурације, односно за традиционалан жанровски репертоар који доминантно почива на портретима и људским фигурама. Међутим, мотиве који стоје у основи ликовног изражавања од праискона, Оташевић користи као средство говора о актуелном друштвеном тренутку. Његове усамљене фигуре спуштених рамена и скрајнутог погледа , најчешће актови, су симбиоза стања отуђења и збуњености савременог човека затеченог у лавиринту постојећих збивања, која су таква да неминовно узрокују егзистенцијалну и емотивну забринутост над властитом судбином. Уметник фигуре представља у гро плану, често у седећем ставу, без покрета, али се иза те физичке статичност крије еруптивна унутрашња енергија, ковитлац мисли и осећања, што Оташевић постиже вештом комбинаториком ликовних елемената базираних на силини геста, односу светло-тамно и контарсном а раскошном колористичком спектру. Називајући свој најновији циклус графика „Чекаоница“ од безимених појединачних портрета и фигура Оташевић ствара неку врсту групног портрета људи са друштвених маргина који ишчекују нека боља времена а потенцијални су носиоци нужних промена.

Бојан Оташевић је рођен у Крагујевцу 1973. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Факултету ликовних уметности у Београду. Приредио је педесет самосталних изложби у многим градовима Србије и у Канади, Литванији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Добитник је 23 награде међу којима су значајна национална признања за графику: награда Златна игла УЛУС-а (2002), Мали печат (2015) и Велики печат Графичког колектива (2018) као и награде на међународним манифестацијама: Бронзана игла на 12. Интернационалном бијеналу „Сува игла“ у Ужицу, Велика диплома на 12. Међународном бијеналу портрета у Тузли и Специјално признање за допринос графици у свету на Тријеналу графике у Битољу.

Изложба ће трајати до 26. маја

 

https://youtu.be/SI6fxkRunJ4?si=-F7f23aJOpgsCya7


ГРАФИКА И ЦРТЕЖ

ИЗЛОЖБА „ГРАФИКА И ЦРТЕЖ“ СТУДЕНАТА ФАКУЛТЕТА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ, АКАДЕМИЈЕ УМЕТНОСТИ У НОВОМ САДУ И ФАКУЛТЕТА УМЕТНОСТИ У НИШУ
НИШ, ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ, 18. април – 5. мај 2024.
Континуирана сарадња три високошколске институције и наставника на предмету Графика, и ове године обележава се традиционалом студентском изложбом „Графика и цртеж“. Овогодишња поставка указује на особене приступе графици и цртежу, на однос студената према графичком медију, открива њихова промишљања и различите начине реализације графичког листа и цртежа.
У време глобалне повезаности, транспарентности и могућности приступа догађају у реалном времену, изложбе које се могу видети и «осетити» у изложбеном простору, оне које на
систематичан начин презентују активности студената, драгоцен су извор информација. Пред нама је избор радова који износи реално стање актуелне уметничке студентске продукције. Он указује на ентузијазам младих стваралаца, на њихову динамичност, богатство идеја и на суштинску условљеност графике и цртежа у приказаним делима.

Изложба Милан Станојев: у протоку времена

Изложба Милан Станојев: у протоку времена

У уторак 26.марта у 19 сати у Павиљону у Тврђави отворена је изложба слика и графика новосадског уметника Милана Станојева под називом Милан Станојев: у протоку времена.

Ове године навршава се шест деценија професионалног стваралаштва аутора, једног од најзаслужнијих за мапирање Новог Сада као престижног графичког центра у Југославији, професора Академије уметности, учесника многобројних изложби у земљи и иностранству, члана УЛУС-а и Графичког колектива, добитника бројних награда и признања, међу којима се истиче Велики печат Графичког колектива, додељен у мају 1976.године за графику Крушке на столу, израђеној у техници акватинте.   

Према речима ауторке изложбе Јасне Кујунџић Јованов, историчарке уметности и ликовне критичарке, суд о стваралаштву Милана Станојева, који и даље свакодневно ствара,  увек носи ризик пропуштеног, те је тешко сагледати обимно дело, које броји на хиљаде радова и чији визуелни кодови теку паралелно, препличу се, наговештавају један другог. Превасходни утисак о симболичко-метафоричким оквирима, током појединих периода, мења свој појавни облик: Милан Станојев континуирано води дијалог са самим собом, а комуникација повремено тече и у директној форми, приказујући слику тренутка, а далеко чешће у виду својеврсног визуелног знака којим изражава своја размишљања. 

  Изложба у Павиљону у Тврђави је друго представљање Милана Станојева у Нишу, након самосталне изложбе графика приређене у Салону 77 1983.године и прилика је да се шира и стручна јавност југоисточне Србије  Као аутор графике, показао је различита интересовања: у раном периоду његова пажња је усмерена на теме асоцијативно-апстрактног садржаја актуелне у графици и у савременој слици, које карактерише обојеност и постепено увођење фигуративних акцената и записа, наводи ауторка. Од краја седме деценије његове графике карактеришу различити видови фигурације, реализоване у различитим техникама, од акватинте, преко литографије која му пружа услове за увођење боје, до комбинације акватинте и резерваша која омогућава префињене тонске прелазе у оквиру црно-белог дијапазона. Тематске ситуације у којима су присутни људска фигура и продукти човековог рада и бивствовања, карактеришу распричаност, иронија, гротеска, метафоричко-симболички тон, аполонијко-дионизијски сукоб. Од поп арт „реализма“ у раним годинама стваралаштва, Милан Станојев је стигао до гротеске и друштвене критике у завршној фази бављења графиком крајем прошлог века. Током година, експериментисао је с могућностима графичке плоче, технолошке бравуре изводио на темама „малих ствари“ (воће, свакодневни употребни предмети попут завесе, корпе за веш, јастучница и сличног), приказивао поетичке вредности предела, истраживао светлост и сенку у природи и на урбаним исечцима, да би у једном тренутку природу вратио у домен асоцијативног. Упоредо се исказао и као цртач изазивајући посматрача да се запита да ли је цртеж увек претходио графици, или је поступак обрнут. 

Мада делује неспојиво, слично је и са сликарством које представља значајан сегмент, а од почетака овог века преовлађујућу технику у раду Милана Станојева, напомиње ауторка. Његове слике монументалног формата евоцирају различите етапе графичког рада, али паралелно живе потпуно нови и другачији живот, често залазећи у домен апстракције. Мада актуелан више од две деценије, овај део стваралаштва Милана Станојева још чека  на право тумачење, које ће  можда, истиче Јасна Јованов, бити иницирано управо овом изложбом у организацији Галерије савремене ликовне уметности Ниш, коју ће публика моћи да посети до 15. априла. 

 

https://www.youtube.com/watch?v=jbVwj43CDC8


Надежда Петровић: без боје

Изложба цртежа из колекције Народног музеја Србије под називом Надежда Петровић: без боје, ауторке Евгеније Блануше, музејског саветника. У жељи да упозна публику са цртачким опусом родоначелнице српске модерне уметности, Галерија поставком радова насталих у периоду од 1894. до 1912. године у Београду, на студијским путовањима по Србији и у Риму, наставља обележавање јубилеја 150 година рођења Надежде Петровић.
Изложена дела представљају значајно сведчанство о њеном цртачком умећу, сликарском напредовању, запажању и мотивима који су је интересовали. Према речима ауторке, не могу се извући из контекста целокупног стваралаштва, првенствено сликарства, по којем је Надежда то што јесте - један од најзначајнијих српских сликара не само времена у којем је радила, већ и читавог 20. века. Својим истраживањем Блануша је обухватила све цртеже који се чувају у Народном музеју Србије, групишући их у три целине. Прву чине скице и необавезне белешке, настајале без претходног планирања, спонтано, без трага експресивности својственог за њен сликарски потез. Другој групи припадају цртежи са студија, који показују да је, следећи педагошке захтеве својих професора достигла завидно умеће у академском начину цртања. Трећа група је  посебна целина, издвајаја се од остатка њеног цртачког опуса, и фигуративно може се рећи да су блиски графичком експресионизму.
Цртежи Надежде Петровић одликују се деликатношћу која открива тајанствени аспект стварности, где се према тумачењу ауторке „све и ништа сусрећу и прожимају, па су с једне стране потпуно испуњени графичким формама, а са друге су сведеног графичког репертоара“.  У односу на сликарска остварења, која одишу богатим колоритом и снажном енергијом, Надеждине цртеже одликују  нежни тонови и суптилност у изведби.
Изложба ће за публику бити отворена до 23. фебруара.

Надежда Петровић: Модерност и нација

Надежда Петровић: Модерност и нација је отворена у уторак 5. децембра у Павиљону у Тврђави. Изложбу  аутора проф. др Лидије Мереник и проф.др Игора Борозана, Галерија приређује у сарадњи са Народним музејом Србије у част значајног националног јубилеја стотину педесет година од рођења чувене сликарке.

Поставка у Уметничком павиљону обухвата репрезентативни избор педесет дела родоначелнице српске модерне уметности из колекција четири установе: Народног музеја Србије, Уметничке галерије Надежда Петровић Чачак, Спомен - збирке Павла Бељанског и Галерије Матице српске у Новом Саду. На целовит и свеобухватан начин, осмишљена у складу са водећим темама и мотивима, кроз хронолошко-тематске целине, даје увид у развој и ликовно стваралаштво  Надежде Петровић од њених најранијих минхенских дана, слика земље и народа, импресионистичких епизода и националног наратива до париског и ратног периода.

Широј јавности позната и као једна од оснивача Кола српских сестара, ратна болничарка, једина жена на српској новчаници, истакнута српска уметница бавила се ликовном критиком, педагошким радом и у историји оставила траг као друштвено ангажована жена отворена за нове и напредне идеје. Провоцирала је својом уметношћу, смелошћу, авангардним приступом, феминистичким ставовима и политичким активизмом, а хуманост и патриотизам исказала као ратна болничарка у Балканским и Великом рату. Изложба Модерност и нација прилика је да публика сликарку упозна и као прву српску фотографкињу.

Драгоцен допринос Надежде Петровић уметности и култури, посебно југу Србије јесте још један јубилеј – шездесет одржаних сазива Ликовне колоније Сићево. Давне 1905. у виноградарском селу надомак Ниша, уз велике напоре, труд и залагање упорне и истрајне младе уметнице, основана је Прва југословенска уметничка колонија, претеча данашње Сићевачке колоније, која се последњих шест деценија одржава у континуитету и значајна је за формирање и богаћење фонда Галерије савремене ликовне уметности Ниш.

Током свог не тако дугог живота, једна од најзначајнијих актерки српске ликовне сцене с почетка прошлог века, стваралаштвом и друштвеним ангажманом повезала је више средина: родни Чачак, Минхен у коме је стицала и усавршавала сликарске вештине, Италију и Француску колевке уметности у културе, Ниш коме је завештала најстарију колонију на Балкану и Ваљево у коме је преминула. У Србију с почетка прошлог века донела је модеран приступ сликаству, модерним обележила националну уметност.

Изложба у у Нишу приређује се уз подршку Града Ниша и Министарства културе Републике Србије након представљања публици у Народном музеју Србије у Београду,  Музеју савремене умјетности Републике српске у Бања Луци, Галерији Божидар Јакац у Костањевици на Крки и Уметничкој галерији Надежда Петровић у Чачку и биће отворена за јавност до 5. јануара 2024. године.


Изложба 59. и 60. сазива Ликовне колоније „Сићево“

Павиљон у Тврђави, 2 - 25. новембар 2023

У лето 1905. године у селу Сићево одржана је једина радна кампања Прве југословенске уметничке колоније. Нажалост, бурна историјска догађања прекинула су заједничко деловање ових уметника, али значај њиховог окупљања и индивидуални уметнички ауторитет њених чланова учинили су да Сићево буде трајно обележено на мапи домаће културе. Југословенске вредности које су заступали уметници окупљени око Надежде Петровић, чињеница да се први на Балкану заједнички рад уметника у пленеру одиграо управо у Сићеву и појачана потреба за за ликовним програмима, резултирали су спремношћу да се 1964. године оснује Ликовна колонија „Сићево”. Од тада се Колонија кроз годишње, десетодневне сазиве одржава у континуитету. Изложбе сазива такође су одржаване једном годишње, а новина бијеналног излагања дела насталих у њеним оквирима уведена је 2021. године.

Од 2. новембра у Павиљону у Тврђави публици се на увид дају дела учесника 59. и 60 сазива Ликовне колоније „Сићево“, који су одржани 2022. и 2023. године. На изложби су заступљени радови Лидије  Антанасијевић (SRB/GBR), Зорана Вељковића (SRB/GBR), Милорада Младеновића, Александара Павићевића, Страхила Петровског(MKD), Драга Симића, Цветке Хојник (SVN) и Љиљане Шуњеварић, учесника Ликовне колоније из 2022. године, затим Милана Видојковића, DИM TИM-а (Данијела Мршуља Васић и Миленко Васић), Ким Кјунџу (KOR), Весне Кнежевић, Радомира Кнежевића, Дејмона Коварског (AUS) и Мирољуба Филиповића, учесника овогодишњег сазива.

У духу манифестације која негује медијски плурализам изложбу чине слике, цртежи, фото-принтови и видео радови. Сходно индивидуалном уметничком опредељењу учесника Ликовне колоније, изложба пружа разноврсне одговоре на поводе које пружа сићевачко природно окружење, промишљања историјског богатства краја, његове социјалне и културне шеме, живе заоставштине, али и запажања о пролазности времена и забораву, те разматрања питања миграције становништва и транзиције друштва.

Изложбу Ликовне колоније „Сићево“ 2022-2023. публика ће моћи да посети до 25. новембра у Павиљону у Тврђави.

https://www.youtube.com/watch?v=HGdPigNcP_Q


„XX“ уметничка група Сениум

Изложбе под називом „XX“ уметничке групе Сениум коју чине Марта Пејчић, Миња Ђорђевић, Јана Јанић, Јована Милојевић и Сара Стојановић. Уметнице припадају истој генерацији (рођене 1999.године) и школовале су се на Детартману за примењене уметности Факултета уметности у Нишу.

Изложбу чине плакати великих димензија, реализовани у различитим медијима (акрилик, принт, дигитална графика, фотографија) који на метафоричан начин третирају питање положаја и улоге жена у савременом свету. Конкретне мисли уметнице претварају у говор ликовних елемената бавећи се различитим аспектима женског питања. Др Андријана Голац Чубрило у тексту предговора каталога истиче: Јована Милојевић третира жену са биолошког и социолошког аспекта, Јана Јањић алудира на различите фазе у животу жене, Сара Стојановић се бави принципа женске емотивности, Миња Ђорђевић апострофира снагу и издржљивост жене а Марта Пејић захтевност свакодневних обавеза. Изложбу ће отворити њихов некадашњи професор мр Перица Донков.

Уметнице су из Ниша, Алексинца, Крушевца и Владичиног Хана. Основне студије завршиле су 2022. године а мастер студије 2023 године на смеру графичког дизајна Детартмана за примењене уметности ФУ у Нишу, изузев Јане Јањић која је тренутно на завршној години основних студија. Јована Милојевић, Марта Пејчић и Сара Стојановић су добитнице Плакете ФУ у Нишу за допринос графичком дизајну.
Излагале су на по двадесетак колективних изложби. Учествовале су на међународним и националним конкурсима где добијају прве награде: Сара Стојановић за туристички плакат на конкурсу у Еквадору, Миња Ђорђевић на конкурсу „365 дана без дуванског дима“ који је расписао Институт „М. Ј. Батут“, Јована Милојевић на конкурсу за визуелни идентитет омбудсмана града Ниша и заједно са Мињом Ђорђевић на конкурсу за идејно решење просторног обележавања Природно-метематичког факултета у Нишу. Марта Пејчић ради као сарадник у настави на ФУ у Нишу и тренутно је на докторским студијама.
Сара Стојановић је школовање наставила у Милану, бави се и графиком, док се Јана Jањић бави и сликањем мурала, портрета и икона.

Изложба ће трајати до 29. октобра.

https://youtu.be/nFBeC7wqXDo


ИЗЛОЖБА РАДОВА БИЉАНЕ КРСТИЋ И ИВАНЕ САВИЋ

Ниш је средином прошлог века изродио мноштво академских уметника, који су свакако, утицалии на сам развој уметничке сцене града. Њихова ангажованост на свим пољима уметности каколиковне, музичке тако и позоришне, уткане су у историју града, развијале се упоредо са сваким од њих. Сада већ имамо и уметничке породице које активно стварају.

Ово је једна од таквих породица, Биљана Крстић костимографкиња и ћерка Ивана Савић сликарка и сценографкиња.

Изложба Биљане Крстић и Иване Савић, носи назив „55+25“ и тако је конципирана да обухвата ретроспективу од 55 година професионалног рада Биљане Крстић, чије дело је у нераскидивој вези скоро пола века са репертоаром Народног позоришта у Нишу, и Иване Савић професорке у Уметничкој школи у Нишу, али и уметнице која ствара већ 25 година и сарађује са истим позориштем као и њена мајка. Кроз њихова достигнућа пратићемо и развој ове веома значајне нишке установе културе, једне од најстаријих позоришта на овим просторима.

Народно позориште у Нишу постоји још од давнина, развијало се два века уназад од путујућег позоришта Синђелић и Гудулић, преко Позоришта моравске бановине. Представе су се изводиле у гостионицама „Европа“, „Круна“, „Башти Маћедоније“, „Париз“, а од 1906. у сали „Руски цар“. Иницијатори за оснивање правог позоришта били су професори и учитељи прве нишке Гимназије: проф Стеван Сремац, учитељ Милорад Петровић, Стеван Никшић Лала и многи други угледни грађани Ниша. На предлог Драгише Цветковића тадашњег председника општине, 1922. године град купује земљиште на Синђелићевом тргу и почиње са зидањем позоришне зграде, тако да је Народно позориште од 1939. године на истој адреси. Прво велико оживљавање позоришта било је 1968. године када се у Ниш враћају многи школовани професори свих профила, уметници, глумци, музичари, међу њима и Биљана Крстић тек свршена костимографкиња са Академије примењених уметности у Београду. Даровитост, стечено знање и искуство у креирању костима запажено је још на првом ангажовању за позоришну представу симболичног назива „Живот у мојим рукама“. Још тада је њен ентузијазам и полетност указивао на животни ток и развој тада младе уметнице. Како се развијала она, тако се развијало и нишко Народно позориште. Кроз гостовања на многобројним позоришним сусретима, Народно позориште Ниш са својим ансамблом осваја многобројна признања и награде, за најбоље глумачко остварење, сценографију, позоришну представу, али и костимографију ... Биљана се потпуно посвећује свом раду. Режисери и глумци били су њени најближи сарадници. Маштовитост и бриљантност у креацији костима за преко 300 представа од којих ће мо издвојити: Марко Краљевић (1969), Пепељуга (1972), Зона Занфирова (1976), Виктор или деца на власти (1990), Серано Де Бержерак (1998), Едмунд Кинг(2005) и Ана Карењина (2021) остаће трајно забележени у аналима позоришног стваралаштва, као значајна дела Биљане Крстић. Пратећи авангардност редитеља одражавала би се на стил насталих креација, који је постао препознатљив љубитељима позоришта. Биљана је успела да пронађе карактеристичан језик и индивидуални приступ у стварању костима од историских ликова до савремених прича.Сјајна професионална сарадња са најзначајнијим људима из света позоришне и филмске уметности бивше Југославије изродила је сјане представе, документарне и ТВ серије, филмове али и пријатељства која негује до данашњих дана. Поред костимографије била је и управница позоришта у два мандата. Истим жаром ради и данас иако је у пензији, радо се одазива позиву, помаже свим срцем, јер уметност креирања је њена највећа љубав.

Своју љубав према позоришту пренела је на своју ћерку Ивану Савић, па се и она укључује у чаробан позоришни и филмски свет. Ивана као магистар позоришне и филмске сценографије сарађује и ствара на многим пројектима протеклих 25 година, њене сценографије су биле запажене и од стране стручне јавности и публике. Добитница је неколико награда . Сценографијом је овековечила многобројне представе не само у нишком Народном и луткарском позоришту већ и у окружењу. Кроз свет колажа на веома специфичан и себи својствен начин и као сликарка, представља позориште из другог угла, из угла уметнице указујући на нову реалност садашњег времена и позицији културе код нас.

Кроз пажљиво одабран веома разноврстан материјал, на овој специфичној поставци у Павиљону нишке тврђаве, можемо уживати у сликама, колажима, позоришним костимима изведеним у материјалу али и у скицама и нацртима које прате сваки реализовани позоришни костим. Фотографије су саставни део поставке које хронолошки прате развој уметнице. Времеплов испреплетан стваралаштом мајке и ћерке потврђује богатство које овај град има. Овом изложбом, указујемо пре свега на велико поштовање али и захвалност Биљани Крстић за све што је својим несебичним радом подарила нашем граду али и сваком од нас који је лично познајемо или смо је упознавали кроз небројано ликова из српске и сведске књижевности које је бриљантном креацијом костима оживљавала за све нас.Такође, Ивани Савић која је доследни наследник своје мајке, са изграђеним личним и аутентичним стилом упловила у свет позоришта и придружила се маштовитом свету сада као учесник, јер како и не би, па она је одрасла и сазревала у позоришту које јој је било други дом.

Соња Вукашиновић

 

https://youtu.be/72aIoEgjSjo?si=57jjbh-EgcU42GOg


ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА

ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА.

Изложба је део градског пројекта обележавања значајног јубилеја - 300 година Нишке тврђаве.

Тврђава је најупечатљивији визуелни симбол града Ниша и трезор целокупне његове досадашње историје која подразумева два миленијума континуираног постојања од античког Наисуса, преко средњовековног Нисоса, до данашњег Ниша. На темељима римског и средњовековног утврђења Турци су периоду од 1721. до 1723. саградили садашњу Тврђаву која је неправилног полигонатног облика и обухвата потвршину од 22 хектара. Данас је Нишкa тврђавa културно добро од великог значаја, парковна, археолошка, културно-историјска целина, музеј на отвореном, место бројних културних дешавања али и оаза мира, омиљено шеталиште Нишлија.

Концепт изложбе је подразумевао интеракцију са публиком односно кооперацију између шире јавности и Галерије СЛУ Ниш, која је упутила позив свим заинтересованима да доставе актуелне фотографије, фотографије из породичних архива и личних колекција или краће видео радове инспирисане Тврђавом. Од приспелих дела, након извршене селекције, креирана је изложба која са више од 100 фотографија и 4 видео записа сведочи о Тврђави у раздобљу дужем од једног века и пружа могућност сагледавања измене њеног изгледа и намене као и трансформацију околине.

Изложбом доминирају три целине. Једна се тиче непосредног изгледа бедема, капија и здања унутар комплекса нишке Тврђаве а објективом савременика кадрирани су различити фрагменти или архитектонске целине у природном окружењу. Другу целину чине личне и породичне фотографије интимнијег карактера, то су сведочанства о животу у Тврђави, документарна грађа која Тврђаву афирмише као место сусретања, дружења, културног уздизања, опуштања. Трећи сегмент изложбе чине фотографије уметничког предзнака које Тврђаву третирају као симбол или метафору за индиректни говор о пролазности, егзистенцији, будућности...Без обзира да ли су архивског, документарног или уметничког карактера сва заступљена дела на јединствен начин одају поштовање, сугеришу повезаност, изражавају дивљење и чисте емоције према вишевековном сведоку врема – Нишкој тврђави.

Галерија савремене ликовне уметности изражава велику захвалност Душану Миладиновићу који је из личне колекције уступио 30 фотографија и разгледница Тврђаве од краја XIX до средине XX века, затим Љиљани Јанчић, Наташи Дрчи, Љиљани Костадиновић, Јелени Перовић и Тихомиру Милановићу чије фотографије из породичних архива припадају периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, као и свима који су доставили фотографије Тврђаве и видео записе из претходне деценије или актуелног тренутка.

На отварању изложбе, по одлуци жирија, биће додељене две награде за најуспелије фотографије а о трећој награди одлучиваће публика гласањем током трајања изложбе.

Изложба ће трајати до 10. септембра.

 

https://youtu.be/JJGglfm8p1w

 


Маркo Лађушић - Мегаструктуре

Марка Лађушића - из циклуса Мегаструктуре

Марко Лађушић (1967, Пелагиц́ево) је сликар, вајар и мултимедијални перформанс уметник. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1995. године на одсеку за примењену скулптуру. Као надарено лице је већ 1996. године запослен на матичном факултету, на коме и данас активно ради - у звању редовног професора. Поред тога, предаје и на Факултету техничких наука у Новом Саду. Имао је 18 самосталних изложби и учествовао на преко 90 групних изложби у региону и иностранству. Добитник је многих награда за свој рад, који је данас део сталних поставки у јавним просторима, приватним и институционалним колекцијама као што су: Музеј Тера, Музеј Мацура, Национални музеј у Белој Цркви, Галерија Меандер, Галерија Дрина, АVON компанија, Пернод Рицард (Pernod Ricard), Клинички центар, Факултет примењених умерности, Факултет музичких уметности, Тршић колонија, колекција хотела Мариот (Marriott), Визар (Wizard) Милан,ЦМС (CMS) Србија, Аустрија, Ариа Арт Галерija (Aria Art Gallery) Италија, Логиk Арт Спас колекција (Logic Art Space) Италија, М2 студио (M2 studio) Италија, колекција Роксанде Илинчић (Енглеска), Музеј града Београда, Галерија Монолог, Супермаркет Берлин итд. Био је део пројектног тима националне селекције Републике Србије на 23. Међународној изложби Тriennale di Milano 2022. године Unknown.Unknows. An Introducion to Mysteries. У његовом родном граду, Пелагићеву, тренутно се формира легат његовог сликарског и скулптуралног опуса.

Марко Лађушић је креативни гениј неговао током тридесетогодишњег стваралачког опуса, који са истим еланом активно надограђује и продубљује. Темељ Лађушићеве инспирације налази се у детињству и слободи које оно носи са собом – целог живота стреми ка приказивању врсте жељене, виђене и замишљене стварности. Радовима из циклуса Мегаструктуре мења приступ димензијама радова – који својим монуменалним карактером инхерентно постају носиоци идентитета простора у коме се налазе. Блиско се повезује са хаосом и његовим градивним могућностима, те кроз савладавање хаоса долази до реда на путу ка истини. Његов рад је директан однос његове личности – слојевит и инспиративан.

Мегаструктуре замишља и гради континуираним трагањем за свим начинима на које оне могу да испливају на површину платна – наглашава да су оне огромно неисцрпно поље којим ће се бавити током наредних деценија. Колорит представља средиште његовог креирања путем екпресивног стваралачког поступка. Лађушићева употреба вибрантних боја има ефекат привлачења пажње и истовремено подстиче анализу како појединачних сегмената, тако и целокупне слике. Користи целу палету наглашавајући комплементарност и контрасност. Колорит радова базиран је на систематском истраживању проширења граница његовог изражајног потенцијала. Бојама приступа сирово, знатижељно – без унапред етаблиране визије њеног крањег изгледа. Уместо конзервативних постулата опчињеним идејама о строгим скицама, Лађушић велике формате слика директно на платну.

Мегаструктуре су слојевите до нивоа скулптуралности – при чему је сваки слој нова мрежа симултано аутентична и блиско повезана са претходном – на формалном и феноменолошком нивоу. Намерним супротстављањем боја продубљује слојеве слике, привидно им дајући физичке одлике веза финим и деликатним линијама. Динамичним линијама сугерише енергију и кретање. Поред истанчаног пикторалног карактера, линијски систем у Лађушићевом раду изражава бесконачност креативног микрокосмоса. Активно замишља и гради нивое структуре до тренутка у коме се оне осамостале и постану спремне за живот у простору, при чему неретко уноси драстичне промене скидајући и поновно наносећи слојеве боје. Како су му конструкције лишене реалистичких основа, свако учитавање егзактне форме суштински је продужетак који се одвија у перцепцији посматрача – чиме се подцртава продубљена персонализација доживљаја слика, базирана на вртоглавици и заносу.

Анђела Дукић
Историчарка уметности

https://www.youtube.com/watch?v=Bc0-cupcwGo