ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ

Надежда Петровић: без боје

Изложба цртежа из колекције Народног музеја Србије под називом Надежда Петровић: без боје, ауторке Евгеније Блануше, музејског саветника. У жељи да упозна публику са цртачким опусом родоначелнице српске модерне уметности, Галерија поставком радова насталих у периоду од 1894. до 1912. године у Београду, на студијским путовањима по Србији и у Риму, наставља обележавање јубилеја 150 година рођења Надежде Петровић.
Изложена дела представљају значајно сведчанство о њеном цртачком умећу, сликарском напредовању, запажању и мотивима који су је интересовали. Према речима ауторке, не могу се извући из контекста целокупног стваралаштва, првенствено сликарства, по којем је Надежда то што јесте - један од најзначајнијих српских сликара не само времена у којем је радила, већ и читавог 20. века. Својим истраживањем Блануша је обухватила све цртеже који се чувају у Народном музеју Србије, групишући их у три целине. Прву чине скице и необавезне белешке, настајале без претходног планирања, спонтано, без трага експресивности својственог за њен сликарски потез. Другој групи припадају цртежи са студија, који показују да је, следећи педагошке захтеве својих професора достигла завидно умеће у академском начину цртања. Трећа група је  посебна целина, издвајаја се од остатка њеног цртачког опуса, и фигуративно може се рећи да су блиски графичком експресионизму.
Цртежи Надежде Петровић одликују се деликатношћу која открива тајанствени аспект стварности, где се према тумачењу ауторке „све и ништа сусрећу и прожимају, па су с једне стране потпуно испуњени графичким формама, а са друге су сведеног графичког репертоара“.  У односу на сликарска остварења, која одишу богатим колоритом и снажном енергијом, Надеждине цртеже одликују  нежни тонови и суптилност у изведби.
Изложба ће за публику бити отворена до 23. фебруара.

Надежда Петровић: Модерност и нација

Надежда Петровић: Модерност и нација је отворена у уторак 5. децембра у Павиљону у Тврђави. Изложбу  аутора проф. др Лидије Мереник и проф.др Игора Борозана, Галерија приређује у сарадњи са Народним музејом Србије у част значајног националног јубилеја стотину педесет година од рођења чувене сликарке.

Поставка у Уметничком павиљону обухвата репрезентативни избор педесет дела родоначелнице српске модерне уметности из колекција четири установе: Народног музеја Србије, Уметничке галерије Надежда Петровић Чачак, Спомен - збирке Павла Бељанског и Галерије Матице српске у Новом Саду. На целовит и свеобухватан начин, осмишљена у складу са водећим темама и мотивима, кроз хронолошко-тематске целине, даје увид у развој и ликовно стваралаштво  Надежде Петровић од њених најранијих минхенских дана, слика земље и народа, импресионистичких епизода и националног наратива до париског и ратног периода.

Широј јавности позната и као једна од оснивача Кола српских сестара, ратна болничарка, једина жена на српској новчаници, истакнута српска уметница бавила се ликовном критиком, педагошким радом и у историји оставила траг као друштвено ангажована жена отворена за нове и напредне идеје. Провоцирала је својом уметношћу, смелошћу, авангардним приступом, феминистичким ставовима и политичким активизмом, а хуманост и патриотизам исказала као ратна болничарка у Балканским и Великом рату. Изложба Модерност и нација прилика је да публика сликарку упозна и као прву српску фотографкињу.

Драгоцен допринос Надежде Петровић уметности и култури, посебно југу Србије јесте још један јубилеј – шездесет одржаних сазива Ликовне колоније Сићево. Давне 1905. у виноградарском селу надомак Ниша, уз велике напоре, труд и залагање упорне и истрајне младе уметнице, основана је Прва југословенска уметничка колонија, претеча данашње Сићевачке колоније, која се последњих шест деценија одржава у континуитету и значајна је за формирање и богаћење фонда Галерије савремене ликовне уметности Ниш.

Током свог не тако дугог живота, једна од најзначајнијих актерки српске ликовне сцене с почетка прошлог века, стваралаштвом и друштвеним ангажманом повезала је више средина: родни Чачак, Минхен у коме је стицала и усавршавала сликарске вештине, Италију и Француску колевке уметности у културе, Ниш коме је завештала најстарију колонију на Балкану и Ваљево у коме је преминула. У Србију с почетка прошлог века донела је модеран приступ сликаству, модерним обележила националну уметност.

Изложба у у Нишу приређује се уз подршку Града Ниша и Министарства културе Републике Србије након представљања публици у Народном музеју Србије у Београду,  Музеју савремене умјетности Републике српске у Бања Луци, Галерији Божидар Јакац у Костањевици на Крки и Уметничкој галерији Надежда Петровић у Чачку и биће отворена за јавност до 5. јануара 2024. године.


Изложба 59. и 60. сазива Ликовне колоније „Сићево“

Павиљон у Тврђави, 2 - 25. новембар 2023

У лето 1905. године у селу Сићево одржана је једина радна кампања Прве југословенске уметничке колоније. Нажалост, бурна историјска догађања прекинула су заједничко деловање ових уметника, али значај њиховог окупљања и индивидуални уметнички ауторитет њених чланова учинили су да Сићево буде трајно обележено на мапи домаће културе. Југословенске вредности које су заступали уметници окупљени око Надежде Петровић, чињеница да се први на Балкану заједнички рад уметника у пленеру одиграо управо у Сићеву и појачана потреба за за ликовним програмима, резултирали су спремношћу да се 1964. године оснује Ликовна колонија „Сићево”. Од тада се Колонија кроз годишње, десетодневне сазиве одржава у континуитету. Изложбе сазива такође су одржаване једном годишње, а новина бијеналног излагања дела насталих у њеним оквирима уведена је 2021. године.

Од 2. новембра у Павиљону у Тврђави публици се на увид дају дела учесника 59. и 60 сазива Ликовне колоније „Сићево“, који су одржани 2022. и 2023. године. На изложби су заступљени радови Лидије  Антанасијевић (SRB/GBR), Зорана Вељковића (SRB/GBR), Милорада Младеновића, Александара Павићевића, Страхила Петровског(MKD), Драга Симића, Цветке Хојник (SVN) и Љиљане Шуњеварић, учесника Ликовне колоније из 2022. године, затим Милана Видојковића, DИM TИM-а (Данијела Мршуља Васић и Миленко Васић), Ким Кјунџу (KOR), Весне Кнежевић, Радомира Кнежевића, Дејмона Коварског (AUS) и Мирољуба Филиповића, учесника овогодишњег сазива.

У духу манифестације која негује медијски плурализам изложбу чине слике, цртежи, фото-принтови и видео радови. Сходно индивидуалном уметничком опредељењу учесника Ликовне колоније, изложба пружа разноврсне одговоре на поводе које пружа сићевачко природно окружење, промишљања историјског богатства краја, његове социјалне и културне шеме, живе заоставштине, али и запажања о пролазности времена и забораву, те разматрања питања миграције становништва и транзиције друштва.

Изложбу Ликовне колоније „Сићево“ 2022-2023. публика ће моћи да посети до 25. новембра у Павиљону у Тврђави.

https://www.youtube.com/watch?v=HGdPigNcP_Q


„XX“ уметничка група Сениум

Изложбе под називом „XX“ уметничке групе Сениум коју чине Марта Пејчић, Миња Ђорђевић, Јана Јанић, Јована Милојевић и Сара Стојановић. Уметнице припадају истој генерацији (рођене 1999.године) и школовале су се на Детартману за примењене уметности Факултета уметности у Нишу.

Изложбу чине плакати великих димензија, реализовани у различитим медијима (акрилик, принт, дигитална графика, фотографија) који на метафоричан начин третирају питање положаја и улоге жена у савременом свету. Конкретне мисли уметнице претварају у говор ликовних елемената бавећи се различитим аспектима женског питања. Др Андријана Голац Чубрило у тексту предговора каталога истиче: Јована Милојевић третира жену са биолошког и социолошког аспекта, Јана Јањић алудира на различите фазе у животу жене, Сара Стојановић се бави принципа женске емотивности, Миња Ђорђевић апострофира снагу и издржљивост жене а Марта Пејић захтевност свакодневних обавеза. Изложбу ће отворити њихов некадашњи професор мр Перица Донков.

Уметнице су из Ниша, Алексинца, Крушевца и Владичиног Хана. Основне студије завршиле су 2022. године а мастер студије 2023 године на смеру графичког дизајна Детартмана за примењене уметности ФУ у Нишу, изузев Јане Јањић која је тренутно на завршној години основних студија. Јована Милојевић, Марта Пејчић и Сара Стојановић су добитнице Плакете ФУ у Нишу за допринос графичком дизајну.
Излагале су на по двадесетак колективних изложби. Учествовале су на међународним и националним конкурсима где добијају прве награде: Сара Стојановић за туристички плакат на конкурсу у Еквадору, Миња Ђорђевић на конкурсу „365 дана без дуванског дима“ који је расписао Институт „М. Ј. Батут“, Јована Милојевић на конкурсу за визуелни идентитет омбудсмана града Ниша и заједно са Мињом Ђорђевић на конкурсу за идејно решење просторног обележавања Природно-метематичког факултета у Нишу. Марта Пејчић ради као сарадник у настави на ФУ у Нишу и тренутно је на докторским студијама.
Сара Стојановић је школовање наставила у Милану, бави се и графиком, док се Јана Jањић бави и сликањем мурала, портрета и икона.

Изложба ће трајати до 29. октобра.

https://youtu.be/nFBeC7wqXDo


ИЗЛОЖБА РАДОВА БИЉАНЕ КРСТИЋ И ИВАНЕ САВИЋ

Ниш је средином прошлог века изродио мноштво академских уметника, који су свакако, утицалии на сам развој уметничке сцене града. Њихова ангажованост на свим пољима уметности каколиковне, музичке тако и позоришне, уткане су у историју града, развијале се упоредо са сваким од њих. Сада већ имамо и уметничке породице које активно стварају.

Ово је једна од таквих породица, Биљана Крстић костимографкиња и ћерка Ивана Савић сликарка и сценографкиња.

Изложба Биљане Крстић и Иване Савић, носи назив „55+25“ и тако је конципирана да обухвата ретроспективу од 55 година професионалног рада Биљане Крстић, чије дело је у нераскидивој вези скоро пола века са репертоаром Народног позоришта у Нишу, и Иване Савић професорке у Уметничкој школи у Нишу, али и уметнице која ствара већ 25 година и сарађује са истим позориштем као и њена мајка. Кроз њихова достигнућа пратићемо и развој ове веома значајне нишке установе културе, једне од најстаријих позоришта на овим просторима.

Народно позориште у Нишу постоји још од давнина, развијало се два века уназад од путујућег позоришта Синђелић и Гудулић, преко Позоришта моравске бановине. Представе су се изводиле у гостионицама „Европа“, „Круна“, „Башти Маћедоније“, „Париз“, а од 1906. у сали „Руски цар“. Иницијатори за оснивање правог позоришта били су професори и учитељи прве нишке Гимназије: проф Стеван Сремац, учитељ Милорад Петровић, Стеван Никшић Лала и многи други угледни грађани Ниша. На предлог Драгише Цветковића тадашњег председника општине, 1922. године град купује земљиште на Синђелићевом тргу и почиње са зидањем позоришне зграде, тако да је Народно позориште од 1939. године на истој адреси. Прво велико оживљавање позоришта било је 1968. године када се у Ниш враћају многи школовани професори свих профила, уметници, глумци, музичари, међу њима и Биљана Крстић тек свршена костимографкиња са Академије примењених уметности у Београду. Даровитост, стечено знање и искуство у креирању костима запажено је још на првом ангажовању за позоришну представу симболичног назива „Живот у мојим рукама“. Још тада је њен ентузијазам и полетност указивао на животни ток и развој тада младе уметнице. Како се развијала она, тако се развијало и нишко Народно позориште. Кроз гостовања на многобројним позоришним сусретима, Народно позориште Ниш са својим ансамблом осваја многобројна признања и награде, за најбоље глумачко остварење, сценографију, позоришну представу, али и костимографију ... Биљана се потпуно посвећује свом раду. Режисери и глумци били су њени најближи сарадници. Маштовитост и бриљантност у креацији костима за преко 300 представа од којих ће мо издвојити: Марко Краљевић (1969), Пепељуга (1972), Зона Занфирова (1976), Виктор или деца на власти (1990), Серано Де Бержерак (1998), Едмунд Кинг(2005) и Ана Карењина (2021) остаће трајно забележени у аналима позоришног стваралаштва, као значајна дела Биљане Крстић. Пратећи авангардност редитеља одражавала би се на стил насталих креација, који је постао препознатљив љубитељима позоришта. Биљана је успела да пронађе карактеристичан језик и индивидуални приступ у стварању костима од историских ликова до савремених прича.Сјајна професионална сарадња са најзначајнијим људима из света позоришне и филмске уметности бивше Југославије изродила је сјане представе, документарне и ТВ серије, филмове али и пријатељства која негује до данашњих дана. Поред костимографије била је и управница позоришта у два мандата. Истим жаром ради и данас иако је у пензији, радо се одазива позиву, помаже свим срцем, јер уметност креирања је њена највећа љубав.

Своју љубав према позоришту пренела је на своју ћерку Ивану Савић, па се и она укључује у чаробан позоришни и филмски свет. Ивана као магистар позоришне и филмске сценографије сарађује и ствара на многим пројектима протеклих 25 година, њене сценографије су биле запажене и од стране стручне јавности и публике. Добитница је неколико награда . Сценографијом је овековечила многобројне представе не само у нишком Народном и луткарском позоришту већ и у окружењу. Кроз свет колажа на веома специфичан и себи својствен начин и као сликарка, представља позориште из другог угла, из угла уметнице указујући на нову реалност садашњег времена и позицији културе код нас.

Кроз пажљиво одабран веома разноврстан материјал, на овој специфичној поставци у Павиљону нишке тврђаве, можемо уживати у сликама, колажима, позоришним костимима изведеним у материјалу али и у скицама и нацртима које прате сваки реализовани позоришни костим. Фотографије су саставни део поставке које хронолошки прате развој уметнице. Времеплов испреплетан стваралаштом мајке и ћерке потврђује богатство које овај град има. Овом изложбом, указујемо пре свега на велико поштовање али и захвалност Биљани Крстић за све што је својим несебичним радом подарила нашем граду али и сваком од нас који је лично познајемо или смо је упознавали кроз небројано ликова из српске и сведске књижевности које је бриљантном креацијом костима оживљавала за све нас.Такође, Ивани Савић која је доследни наследник своје мајке, са изграђеним личним и аутентичним стилом упловила у свет позоришта и придружила се маштовитом свету сада као учесник, јер како и не би, па она је одрасла и сазревала у позоришту које јој је било други дом.

Соња Вукашиновић

 

https://youtu.be/72aIoEgjSjo?si=57jjbh-EgcU42GOg


ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА

ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА.

Изложба је део градског пројекта обележавања значајног јубилеја - 300 година Нишке тврђаве.

Тврђава је најупечатљивији визуелни симбол града Ниша и трезор целокупне његове досадашње историје која подразумева два миленијума континуираног постојања од античког Наисуса, преко средњовековног Нисоса, до данашњег Ниша. На темељима римског и средњовековног утврђења Турци су периоду од 1721. до 1723. саградили садашњу Тврђаву која је неправилног полигонатног облика и обухвата потвршину од 22 хектара. Данас је Нишкa тврђавa културно добро од великог значаја, парковна, археолошка, културно-историјска целина, музеј на отвореном, место бројних културних дешавања али и оаза мира, омиљено шеталиште Нишлија.

Концепт изложбе је подразумевао интеракцију са публиком односно кооперацију између шире јавности и Галерије СЛУ Ниш, која је упутила позив свим заинтересованима да доставе актуелне фотографије, фотографије из породичних архива и личних колекција или краће видео радове инспирисане Тврђавом. Од приспелих дела, након извршене селекције, креирана је изложба која са више од 100 фотографија и 4 видео записа сведочи о Тврђави у раздобљу дужем од једног века и пружа могућност сагледавања измене њеног изгледа и намене као и трансформацију околине.

Изложбом доминирају три целине. Једна се тиче непосредног изгледа бедема, капија и здања унутар комплекса нишке Тврђаве а објективом савременика кадрирани су различити фрагменти или архитектонске целине у природном окружењу. Другу целину чине личне и породичне фотографије интимнијег карактера, то су сведочанства о животу у Тврђави, документарна грађа која Тврђаву афирмише као место сусретања, дружења, културног уздизања, опуштања. Трећи сегмент изложбе чине фотографије уметничког предзнака које Тврђаву третирају као симбол или метафору за индиректни говор о пролазности, егзистенцији, будућности...Без обзира да ли су архивског, документарног или уметничког карактера сва заступљена дела на јединствен начин одају поштовање, сугеришу повезаност, изражавају дивљење и чисте емоције према вишевековном сведоку врема – Нишкој тврђави.

Галерија савремене ликовне уметности изражава велику захвалност Душану Миладиновићу који је из личне колекције уступио 30 фотографија и разгледница Тврђаве од краја XIX до средине XX века, затим Љиљани Јанчић, Наташи Дрчи, Љиљани Костадиновић, Јелени Перовић и Тихомиру Милановићу чије фотографије из породичних архива припадају периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, као и свима који су доставили фотографије Тврђаве и видео записе из претходне деценије или актуелног тренутка.

На отварању изложбе, по одлуци жирија, биће додељене две награде за најуспелије фотографије а о трећој награди одлучиваће публика гласањем током трајања изложбе.

Изложба ће трајати до 10. септембра.

 

https://youtu.be/JJGglfm8p1w

 


Маркo Лађушић - Мегаструктуре

Марка Лађушића - из циклуса Мегаструктуре

Марко Лађушић (1967, Пелагиц́ево) је сликар, вајар и мултимедијални перформанс уметник. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1995. године на одсеку за примењену скулптуру. Као надарено лице је већ 1996. године запослен на матичном факултету, на коме и данас активно ради - у звању редовног професора. Поред тога, предаје и на Факултету техничких наука у Новом Саду. Имао је 18 самосталних изложби и учествовао на преко 90 групних изложби у региону и иностранству. Добитник је многих награда за свој рад, који је данас део сталних поставки у јавним просторима, приватним и институционалним колекцијама као што су: Музеј Тера, Музеј Мацура, Национални музеј у Белој Цркви, Галерија Меандер, Галерија Дрина, АVON компанија, Пернод Рицард (Pernod Ricard), Клинички центар, Факултет примењених умерности, Факултет музичких уметности, Тршић колонија, колекција хотела Мариот (Marriott), Визар (Wizard) Милан,ЦМС (CMS) Србија, Аустрија, Ариа Арт Галерija (Aria Art Gallery) Италија, Логиk Арт Спас колекција (Logic Art Space) Италија, М2 студио (M2 studio) Италија, колекција Роксанде Илинчић (Енглеска), Музеј града Београда, Галерија Монолог, Супермаркет Берлин итд. Био је део пројектног тима националне селекције Републике Србије на 23. Међународној изложби Тriennale di Milano 2022. године Unknown.Unknows. An Introducion to Mysteries. У његовом родном граду, Пелагићеву, тренутно се формира легат његовог сликарског и скулптуралног опуса.

Марко Лађушић је креативни гениј неговао током тридесетогодишњег стваралачког опуса, који са истим еланом активно надограђује и продубљује. Темељ Лађушићеве инспирације налази се у детињству и слободи које оно носи са собом – целог живота стреми ка приказивању врсте жељене, виђене и замишљене стварности. Радовима из циклуса Мегаструктуре мења приступ димензијама радова – који својим монуменалним карактером инхерентно постају носиоци идентитета простора у коме се налазе. Блиско се повезује са хаосом и његовим градивним могућностима, те кроз савладавање хаоса долази до реда на путу ка истини. Његов рад је директан однос његове личности – слојевит и инспиративан.

Мегаструктуре замишља и гради континуираним трагањем за свим начинима на које оне могу да испливају на површину платна – наглашава да су оне огромно неисцрпно поље којим ће се бавити током наредних деценија. Колорит представља средиште његовог креирања путем екпресивног стваралачког поступка. Лађушићева употреба вибрантних боја има ефекат привлачења пажње и истовремено подстиче анализу како појединачних сегмената, тако и целокупне слике. Користи целу палету наглашавајући комплементарност и контрасност. Колорит радова базиран је на систематском истраживању проширења граница његовог изражајног потенцијала. Бојама приступа сирово, знатижељно – без унапред етаблиране визије њеног крањег изгледа. Уместо конзервативних постулата опчињеним идејама о строгим скицама, Лађушић велике формате слика директно на платну.

Мегаструктуре су слојевите до нивоа скулптуралности – при чему је сваки слој нова мрежа симултано аутентична и блиско повезана са претходном – на формалном и феноменолошком нивоу. Намерним супротстављањем боја продубљује слојеве слике, привидно им дајући физичке одлике веза финим и деликатним линијама. Динамичним линијама сугерише енергију и кретање. Поред истанчаног пикторалног карактера, линијски систем у Лађушићевом раду изражава бесконачност креативног микрокосмоса. Активно замишља и гради нивое структуре до тренутка у коме се оне осамостале и постану спремне за живот у простору, при чему неретко уноси драстичне промене скидајући и поновно наносећи слојеве боје. Како су му конструкције лишене реалистичких основа, свако учитавање егзактне форме суштински је продужетак који се одвија у перцепцији посматрача – чиме се подцртава продубљена персонализација доживљаја слика, базирана на вртоглавици и заносу.

Анђела Дукић
Историчарка уметности

https://www.youtube.com/watch?v=Bc0-cupcwGo


Скулптуре - Никола Антов

In memoriam изложба скулптура Николе Антова – уметника који је дао велики допринос популаризацији вајарства у Нишу и актуелизацији овдашње вајарске сцене. Његово стваралаштво, посебно од шездесетих до осамдесетих година XX века, припадало је главним токовима развоја српске скулптуре.

Изложба je ретроспективног карактера, чини је више од педесетак скулптура из збирки Народног музеја у Нишу, Галерије савремене ликовне уметности Ниш и породичне колекције.

Никола Антов (Ниш, 1933 – 2019) је дипломирао најпре на Вишој педагошкој школи (1956) а потом и на Вајарском одсеку Акедемије ликовних уметности у Београду (1961).

Од 1962. до пензионисања 1998. године био је запослен у Народном музеју у Нишу као конзерватор. Учествовао је у великим пројектима матичне установе од којих је свакако најважнији подизање, заштита и враћање подних мозаика античке виле на Медијани. Поред конзерваторско-рестаураторских третмана на бројним музејским предметима учествовао је и у  реализацији поставки комплексних, често мултидисциплинарних изложби. Коаутор је прве сталне поставке у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ у Нишу.

Постао је члан УЛУС -а 1963. године када почиње и самосталну уметничку каријеру. Реализовао је десет самосталних изложби. Излагао на 119 колективних изложби у земљи и иностранству  (Холандија, Румунија, Бугарска, Пољска, Грчка). Био је чест учесник  великих изложбених манифестација, на  Октобарском салону у Београду излагао је једанаест пута а на различитим изложбама УЛУС-а  такође у Београду, двадесеттри пута. Са ликовним уметницима Ниша редовно је излагао до 1997. године. Добитник је највишег градског признања – Октобарске награде града Ниша (1967) и десет стручних награда. На свим вајарским симпозијумима и ликовним колонијама на којима је учествовао, било да су југословенског или међународног карактера, добијао је награде за реализоване скулптуре ( Врњачка Бања, 1975;  Аранђеловац, 1978; Трјавна у Бугарској, 1984; Сићево, 1985). Једини је нишки вајар  до данас који има  цењену награду  „Златно длето УЛУС-а“.

За педесет година стваралачког рада Антов је реализовао више од три стотине скулптура. Следио је антропоморфну линију нашег варајства, определивши се за уобичајан жанровски репертоар (портрети, фигуре и анималистички мотиви) али је традиционалним мотивима приступао на самосвојан начин са демонстрацијом слободнијег пластичног мишљења. Удаљавајући се од реалистичког и миметичког ишао је у правцу развоја архетипске свести.   Сачувао је сећање на архаизоване форме, градећи мост између савремене уметности и цивилизацијских исходишта али увек на хуманистичким начелима. Саосећање и брига за човека и његову судбину, неверица у ефемерна задовољства, као да лавитирају над читавим опусом. Његови условно речено портрети који визуелно  асоцирају на праисторијске идоле и етно традицију су заправо  симболи антрополошке и културолошке константе људског трајања, исконске људске бити. На принципима редуктивне синтезе,  маштовито и инвентивно, преобликовао је реалан облик у уметничку форму, што потврђују и бројне скулптуре птица – после портрета, другог доминантног мотива у његовом опусу. Представљао их је у јату односно групама симболично указујући на неопходност заједништва на темељима толеранције и суживота, или појединачно, у различитим фазама лета, метафорично алудирајући на неминовну смену животних  узлета и падова.

Постепене промене у  ликовном рукопису Николе Антова током деценија рада дају нам право да диференцирамо три развојне фазе: рани период (шездесете године XX века), средњи (седамдесете и осамдесте године) и позни период (деведесете и двехиљадите). Стилске модификације грубо можемо дефинисати као пут од почетног експресионизма са извесним упливом  традиционалних фолклорних елемената у идејно-формалној инспирацији, преко специфичног вида архаизовано-асоцијативне фигурације као најзначајнијег периода, до апстракције органског порекла карактеристичне за последњу фазу стварања.

Радио је у бронзи и мермеру али је дрво било његов доминантни вајарски материјал, готово заштитни знак. Својим пореклом и детињством везан за шумовит старопланински крај, као да је судбински био предодређен за дрво које је искључиво мануелно обрађивао основним алатом  (длето и секира) поштујући његову полихромну структуру, тактивне и експресивне вредности. Интензитет личне осејности претварао је у слободно ткање потеза у дрвету са безброј плитких уреза који епидерму његових скулптура чине готово рељефном и дају посебан квалитет личном скулпторском изразу.

Изложбу прати монографска публикација о Николи Антову, која ће бити промовисана 1. јуна.

Аутор изложбе и монографије је историчар уметности, музејски саветник Милица Тодоровић.

 

https://youtu.be/-FN2OD6ci_A

 

 


Клица новог рода - реверзибилност процеса

Клица новог рода - реверзибилност процеса

По речима ауторке Анице Радошевић: „Реч клица недвосмислено нас упућује на размишљање о биолошком развоју, пре свега биљног света, а зашто не и нас самих и у физичком и психичком смислу?“

Проучавајући овај природни феномен она се користи различитим ликовним техникама па је стога, интегрални део изложбе сачињен је од цртежа, графика, инсталација и објеката. Обрађујући процес тог биолошког сазревања кроз различите етапе, „Семе пшенице“ се развија од клице кроз анализу гена, који чува мистерију настанка и зачетка. Како је уметница по вокацији графичар, њено полазиште је графички лист, али се не задржава само на томе, већ кроз цртеж разчлањује исти мотив транспонујући га у инсталацију и објекат. Посвећеност у њеном истраживању сведоче различити аспекати КЛИЦЕ, најпре као симбол, праћени хронологијом рађања, зрелости и смрти. Њиховом материјализацијом у слике-објекте, хоризонталне инсталације, цртеже и графике дефинисана је визуелност знака и његовог архетипског карактера.

Графике су рађене у техници дубоке штампе и колографије, док на цртежима користи линију као примарни ликовни елемент са зрнастим семеноликим формама.
Жеља за што бољом материјализацијом уметницу инспирише на употребу несликарског материјала у овом случају сламе, којом лепљењем ствара гнездо рађања оивиченог зрна пшенице на монументалним сликама објектима који доминирају на поставци.

Аница Радошевић Бабић је рођена у Вршцу (1972). Основне студије на Катедри за графику Академије уметности у Новом Саду завршила (1996) у класи професора Зорана Тодовића, где је и магистрирала (2000). Докторирала је ликовну уметност - област графика (2021) под менторством проф.Зорана Тодовића.
Добитница је многих значајних награда и повеља попут: Повеље града Вршца за 2013. годину за изузетан допринос у области културне и стваралачке баштине; Награде за цртеж Академије уметности Нови Сад, 1996; Награде VIII Бијенала студентске југословенске графике, Галерија „Студентски град“, Нови Београд, 1996; Награде ликовне колоније младих, Ивањица, 1996.
Aктивна је у оквиру вишебројних симпозијума о ужој уметничкој области графике и учешћу на уметничким пројектима.
Излаже на колективним домаћим и међународним изложбама од 1992 у Грчкој, Бугарској, Швајцарској, Сирији, Италији, Јужној Кореји, Француској, Мађарској, Португалији, Канади, ...
Члан је уметничких и стручних организација: УЛУСа од 1999; Графичког колектива, од 1999; Клуба ликовних уметника „Паја Јовановић“ Вршац од 1999; СУЛУВа од 2018.
Графички радови Анице Радошевић Бабић налазе се у колекцијама домаћих и иностраних установа културе, у графичкој збирци Музеја Војводине, колекцији ликовних дела Филозофског факултета, Универзитета у Новом Саду, колекцији графичких дела Галерије Графички колектив у Београду, колекцији ликовних дела Културног центра града Вршца, Колекцији радова на папиру Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.

Руководилац је домаћих и координатор више међународних уметничких студентских пројеката.

Од 2014. редовни је професор на Катедри за графику Академије уметности у
Новом Саду.

https://youtu.be/Sc_6G3oKBH4


“МАНУСКРИПТ“ - Биљане  Јанковић

Биљана Јанковић је рођена у Нишу (1974). Дипломирала (2001) на Факултету Ликовних Уметности Цетиње, Црна Гора, где завршава и Магистарске студије (2005) на сликарском одсеку.

Учествовала је на преко 100 групних излагања у земљи/Београд, Нови сад, Ниш/ и иностранству /Јужноафричка Република;  Велика Британија;  Француска; Бугарска; Босна и Херцеговина; Црна Гора/

Самостално се представила 7 пута: у Београду/2020./ Котору/2008/, Нишу /Салон 77, 2002 и 2006 и у НКЦ, 2006, / Галерија Клуб академија Ниш/2004./, Галерија студентског културног  центра Београд /2002/, Галерија Српског Посланства Цетиње, Црна Гора /2001/

Ради у Уметничкој школи у Нишу од 2005. године.

Бележећи  интуитивно попут сеизмографа натписе као неку врсту идеограма или визуелне метафоре Биљана Јанковић на сугестиван начин истражује појаве и стања везане за  дневне догађаје комбинујући различите ликовне технике од  акрилика, или уља на платну, графике , комбиноване технике, зидних инсталација, колажа до фотографије.

Од 2013. године посвећује се комплексном  сликарстком поступку почевши од  идеје  настанка и порекла древних рукописа која су послужила  као повод за ново, визуелно размишљање у коме се стваралачки процес  намеће  као спонтани изазов.

Значајан  део сложеног  концепта сачињавају  цртежи који настају  од једне реченице која се понавља, али увек у новом облику преклапањем или поништавањем претходне  отварајући  могућности за нова  и нова ишчитавања.

Поред тога,  различити сегменти серије  разликују се по интензитету, градацији, текстури, сугеришући  дејство невидљивих сила унутра и споља , дводимензионалног и тродимензионалног.

Анализирајући ритам унутрашњих енергетских промена Биљана Јанковић залази у узвишена медитативна стања у којима се непрекидно понављање формулише као  нека врста мантре.

Променом материјала, формата, схема, реченица на вешт, студиозан начин наговештава комуникацију дошавши до  општих универзалних прука које попримају  димензије безвременог, вечног.

Креирајући  уз помоћ различитих меријала тајновите, загонетне  системе  који поседују  сопствене унутрашње вибрације Биљана Јанковић поступно долази до аутентичне  просторно-дводимензионалне слике формирајући аутентичан ликовни говор.

Изложба ће бити отворена до 23. априла, сваког дана осим понедељка од 12-17 сати.

https://youtu.be/h4ItuTkgDUY