ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ

НИШКИ ЦРТЕЖ

НИШКИ ЦРТЕЖ је као ревијални тип изложбе од 1991. године организован на иницијативу уметника из Ниша чинећи скроман пресек стваралаштва у медију цртежа локалне заједнице тако да се у првој излагачкој деценији укупан број учесника се сводио на нешто више од стотину учесника.

Међутим, током времена дошло је до организационих промена тако да НИШКИ ЦРТЕЖ постепено прераста у традиционалну манифестацију конкурсног типа у којој учествују ликовни ствараоци не само из Ниша и околине, него из ширег окружења изазваши велико интересовање уметника.

Поред тога, организатор изложбе (Галеија СЛУ) од 2000. године након трогодишње паузе утврђује концепцијске одреднице засноване на постављању одређеног проблема у намери да уметнике подстакне да одреагују разноврсним ликовним исказима чинећи изложбу садржајнијом и узбудљивијом.

Поред нишких уметника који су учествовали сваке године на изложби већ више од две деценије евидентно је све веће интересовање уметника из целе наше земље и региона тако да је до сада на изложбама НИШКОГ ЦРТЕЖА учествовало преко хиљаду учесника. Ове године интересовање уметника је било на завидном нивоу тако да је од пристиглих 138 радова Жири одабрао 112 радова.

Негујући цртеж као основну, самосталну ликовну дисциплину Галерија СЛУ не само да обогаћује свој годишњи програм, него пружа на увид ликовној и широј јавности целу скалу промена у поимању цртежа као медија током протеклог времена све до актуелних уметничких пракси укључујући се у токове савремених визуелних тенденција.

Овогодишњи уметнички пројекат НИШКОГ ЦРТЕЖА се бави појмом изолације или неких НОВИХ ПРОСТОРА у теоријском и емпиријском контексту настојећи да мапира мноштво потенцијалних значења.

Целокупан концепт је заснован на редефинисању уобичајених, познатих простора и креирању нових, тајновитих места у којима се преплићу фантастика и стварност. Фокусирајући се на места изван понуђених истина и лицемерја нашег доба уметник најпре позиционира низ проблема савременог друштва на глобалном нивоу, а потом сугерише нове идеје отварајући иновативне путеве за разумевање нове стварности. Кроз могућности сагледавања другачијег, слободнијег, стварног или имагинарног места отварају се нове могућности ослобађања визуелне перцепције.

Укрштањем, прожимањем познатог и непознатог, у процесу откривања нових простора уметник достиже аутентичне, ванвременске садржаје. Односи између простора и времена се доводе у контакт формирајући вишедимензионалани универзум.

У савременој уметничкој пракси се формирање нових простора најчешће разуме као производ или нови облик комуникације у процесу стварања отвореног уметничког дела.

У истом контексту је важан, теоријски рад једног од најпознатијих мислиоца XX века Мишела Фукоа, посебно текст “Друго место”, као расправа о хетерогеним просторима наше свести, где се хетеротопије појављују као простор:„Простор у коме живимо, који нас извлачи из нас самих, у којем долази до ерозије наших живота, нашег времена и наше историје, простор који нас мучи и троши, такође је, сам по себи, хетероген простор” (Foucault 1967: 16.3).


Миљан Недељковић ''Нови Јерусалим, 1999''

„Нови Јерусалим, 1999“ Миљана Недељковића.

Уметничка позиција Миљана Недељковића заснована је на доследној усмерености на медиј фотографије, као подручја естетског промишљања и истраживања, односно подручја друштвеног ангажмана. Последњих година он ради на серији фотографијана на меш тканини, великих димензија, наглашеног хоризонталног простирања и ревидиране композиционе структуре. Изложба која ће од уторка увече бити пред нишком публиком у Павиљону у Тврђави носи наслов „Нови Јерусалим, 1999“ и има снажну референцу у роману „1999.“ Борислава Пекића. Реч је о заједничкој скепси двојице аутора по питању сазнавања и још мање могућности реконструкције било каквих историјских догађаја или разумевању некадашњих погледа на одређена питања. Недељковић се поиграва документарним својсвом фотографског медија тиме што одабира визуелне ситуације, које би у једнакој мери могле да расветле начине људског делања, колико би недоумица и евентуалних пограшака по том питању могле да произведу. Кадрови из продавнице електронских делова, са недогледним и једноличним простирањем обележених фиока, могу се узети као представа програмираног и контролисаног живота коме неопажено стреми глобално друштво. Посебено се осврћући на проблем растуће ултраиндивидуалности у садашњем свету, Миљан Недељковић тренутак текуће пандемије ставља у контекст цикличног смењивања епохалних фаза. Као да жели да препоручи смиренији поглед на друштвени тренутак кроз разумевање свеопште васељенске процесуалности. Језиком који је веома комуникативан са данашњом публиком визуелне уметности и људима уопште, Миљан Недељковић промишља човека у временима и актуелно време на фону историје.

Миљан Недељковић је рођен 1980. године у Рашкој. Дипломирао је на Факултету уметности у Приштини. Члан је УЛУПУДС-а и ФСС-а. У звање ванредног професора за ужу уметничку област
фотографија на Факултету уметности у Нишу изабран је 2015 године. Излагао је на 20 самосталних и 50 колективних изложби у земљи и иностранству (Сарајево, Париз, Праг, Софија, Велико Трново,
Београд, Рашка, Нови Пазар, Деспотовац, Крагујевац, Краљево, Горњи Милановац, Ваљево...). Реализовао велики број пројеката из области фотографије, дизајна, мултимедије, видео продукције, графичког дизајна.


Лубарда – Једна прича

„Лубарда – Једна прича“ у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу

Изложба Лубарда – Једна прича у Нишу у Уметничком павиљону у Тврђави од 13. октобра  до 10. новембра.

Петар Лубарда је био један од највећих југословенских и српских сликара 20. века. Изградио је карактеристичан реалистички израз откривен домаћој публици на самосталним изложбама у Београду. Био је запажен и на европској и светској сцени, где је награђиван међународним признањима у Паризу, Хагу, Сао Паолу, Токију, Њујорку, Калкути, Бечу и многим другим.

Препознатљиве константе у веома богатом Лубардином опусу остају драмска интерпретација садржаја и ослањања на садржаје реалног света.

Поставку чине дела аутора која нису део сталне поставке у Легату Петра Лубарде, нити су излагана у овом обиму, дела из уметничке збирке Дома Војске Србије употпуњена одабраним делима из фонда Музеја Југославије, која су дата на поклон председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу.

Поред слика и цртежа на изложби ће се наћи и архивска фото-грађа Куће легата,  до сада непозната јавности, фото-архива Дома ЈНА, сада Медија центра „Одбрана”.

Изложба обележава и 115 година од рођења Петра Лубарде, и представља прво гостовање у овој међуинституцијалној сарадњи ван Београда.

Ауторски тим ове јединствене изложбе чине кустоскиње Јелена Кнежевић из Медија центра „Одбрана”, Дина Павић из „Куће легата“ и Ана Панић из Музеја Југославије, док је за визуелни идентитет каталога и изложбе задужена Александра Капор из Медија центра „Одбрана”.

Током трајања изложбе биће организована и ауторска вођења о чему ће јавност бити благовремено обавештена.

https://youtu.be/KQb0OfBAaEM

 


Радослав Тадић, слике ''Голе''

Павиљон у Тврђави

Радослав Тадић – академског уметника из Бања Луке 

циклус „Голе“

Назив циклуса симболично упуђује на чињеницу ослобађања дела од тематско-мотивских и формално-структуралних елемената наглашавајући доминантну концентрацију на истраживању феномена боје. Како наводи Ивона Фрегл у тексту предговора каталога „Иако се боје могу посматрати као неодвојива својства неког појма али и као метафоре фиксираних културних значења, боја као феномен Тадића привлачи више у смислу непресушног естетског и асоцијативног потенцијала него као симболичка вредност. У радовима из циклуса Голе боја не представља квалитет, већ сам ентитет рада“.

Радосла Тадић боје углавном интензивних вредности наноси слободним гестуалним потезима широким четкама и поступцима проливања и отискивања, разрађујући сликану површину валерским и тонским вредностима једне боје или акцентујући другом бојом. У својој бити то је сликарство апстрактног експресионизма коме уметник приступа на себи својствен начин. Користећи као подлогу уместо уобичајног ланеног платна, танак прозирни најлон који приликом експозиције слободно поставља у просор, Тадић не само да својим делима обезбеђује флексибилност, транспарентност, променљивост већ их претвара у сликане објекте или опредмећене слике које стварају јединствену амбијенталну целину. Циклус Голе као својеврсна апотеоза боји је пример освајања слободе стварања али истовремено и отворено интерпретативно поља које у посматрачу препознаје активног учесника суочавајући га са хедонизмом визуелног ужитка и емотивне испуњености.

Радослав Тадић (1982, Бихаћ) је дипломирао и магистрирао на сликарском одсеку Академије умјетности у Бањалуци. Докторирао је на Факултету ликовних уметности у Београду. Реализовао је 24 самосталне изложбе и излагао на више од шездесет колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Немачкој, Француској, Белгији, Кувајту и Кини. Добитник је неколико награда међу којима је и награда Ниш Арт фондације 2017 године. Паралелно развија и педагошку каријеру. Запослен је на бањалучкој Академији, тренутно у звању доцента за ужу уметничку област Сликарство.

Изложба у Нишу ће трајати до 9. октобра.

https://youtu.be/dCD21CrTEWw


ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА “UN/NATURAL“

ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА ''UN/NATURAL''

ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ /23. август - 18. септембар/

 

Рођен је 1988. године у Лесковцу. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, а потом и мастер студије на истом Факултету. Члан УЛУС-а од 2012. године.

Самостално је излагао дванаест пута у Лесковцу, Београду, Паризу, Новом Саду, Врању, Палерму и Бечу. Добитник је бројних награда од којих су значајније:

Похвала жирија на 16. Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу, 2022.

Прва награда за слику ''Smartphone Light 12'' на 58. Октобарском салону у Лесковцу. /2020/

BIAFARIN Награда за младог уметника на изложби Nord Art 2019, Budelsdorf, Немачка. /2019/

Прва награда за слику ,,Laptop light “ на 53. Октобарском салону у Лесковцу. /2015/

- Прва награда Факултета ликовних уметности за мозаик „Пас“. /2010/.

Живи и ради у Нишу.

Иван Миленковић је уметник млађе генерације чија се професионална каријера може пратити од 2013. када је започео своју самосталну излагачку каријеру. У фокусу  његових интересовања налази се човек као јединка изложена утицајима савремених дигиталних технологија које поседују трансформативну моћ комуникације.

Маклуан (један од наутицајнијих теоретичара медија XX века) је проучавајући дејство електронских медија на човека још шездесетих  година XX века осталог нагласио:                          „Приближавамо  се технолошкој симулацији свести, у којој ће се креативни процес сазнавања колективно и уједињено проширити на људско друштво у целини… Електрична технологија нам је продрла кроз зидине“, пише он… “а ми глуви, слепи, неми и обамрли чекамо на њен сусрет с Гутенберговом технологијом”.

Oкружен експлозијом друштвених мрежа данас човек се окренуо самом себи  затварајући се у сопствени изоловани, привидно идеалан простор избегавајући директне контакте као непотребне.

Дигитално доба  произвело је са једне стране мноштво потребних, али и непотребних информација које добијамо у сваком тренутку, са друге стране усамљеност, пасивност као и различита асоцијална стања.

Миленковић је у свој осмишљени концепт поставио слику која је рађена на класичан начин /уље на платну са мотивима различитих портрета чија су лица осветљена  снопом светлости које допире са екрана / нагласивши питања између добрих и лоших страна дигиталне технологије.

Наслов његове изложбе НЕ/ПРИРОДНО упућује на срж проблема где његови ликови поптпуно изоловани од стварног света, па био то и живописан пејзаж, постају  потпуно  несвесни где се налазе удубљени у дешавања на екрану .

Поседујући реализам у раду, а истовремено модеран приступ кроз занимљив, савремен концепт Миленковић  на сугестиван начин упућује  критику савременог друштва и отуђења  коју носи са собом  прекомерна употреба интернета.

Изложбу UN/NATURAL публика ће моћи да посети до 18. септембра у Павиљону нишке тврђаве.

 


Стеван Китић - слике

Од 31. маја до 26. јуна пред публиком у Нишу биће изложба слика Стевана Китића, која представа својеврстан избор из нешто више од десет година уметничког рада. Заправо, реч је о четири надовезујућа циклуса, који до сада нису у целини били обухваћени јединственом изложбом.

Ову интегралну целину у опусу уметника чине циклуси „Пензос герила“, „Бумови“, „Димови“ и „Гасови“. Њима се нижу питања на тему улоге старих у процесима друштвеног одлучивања и дефинисања вредносног оквира, те поиграва темом дугорочних последица. С пуно реског хумора и оштроумних запажања, Стеван Китић градира тензију до самог усијања, не би ли катаклизмични исход дао кроз етапе. Последња три цилуса су готово сасвим наративно прочишћена, али због тога имају квалитет општег строгог упозорења на изазове глобалног друштва.

Првим цикусом „Пензос герила“, који настаје између 2010. и 2014. године, уметник прави веома радикалан рез у формално-естетском смислу. До тада преовлађујућу примитивистичку гестуалност и подражавање дилентантизма сада замењује дискретност наглашено равних слика, чији је садржај јасно стилизован и веома редукован. Иако су евидентне промене на плану исказивања, формална суздржаност остаје на снази све до најновијих радова ове изложбе.

Стеван Китић (Ниш,1980) је дипломирао сликарство на Факултету ликовних умjетности на Цетињу 2003. године у класи професора Бранислава Секулића. Магистрирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 2008. године у класи професора Чедомира Васића. Добитник је годишњих награда за цртеж и сликарство Факултета ликовних умјетности на Цетињу, као и Награде Универзитета Црне Горе за успех на студијама завршне године. Био је стипендиста Краљевског Дома Карађорђевић и аустријског Култур Контакта . Узео је учешћа у раду више радионица и резиденцијалних програма у Србији, Црној Гори, Грчкој и Аустрији. До сада је имао преко 100 групних и 24 самосталнe изложбу у Србији, Црној Гори и Аустрији. Ради као доцент на Департману за ликовне уметности, Факултета уметности у Нишу.

https://youtu.be/qGVlmW2mbnI


ПРЕПОЗНАВАЊЕ 5

У уметничком павиљону у Нишу, отворена је изложба петог циклуса међународног регионалног пројекта ПРЕПОЗНАВАЊЕ. Изложба обједињује радове 12 уметника по избору шест селектора из исто толико градова Србије, Црне Горе и Бугарске.

Кустоси/селектори (Биљана Грковић, Милица Тодоровић, Јулка Маринковић, Љубиша Симовић, Љиљана Караџић и Свилен Стефанов) определили су се за радове следећих уметника: Јелена Шалинић Терзић, Ненад Димитријевић (Краљево), Милена Максимовић Ковачевић, Милка Жуњанин (Крушевац), Теодора Војиновић, Марко Јозовић (Чачак), Никола Марковић, Миљан Недељковић (Ниш), Тијана Вујовић, Зоран Живковић (Црна Гора), Свилен Стефанов, Богдан Александров (Бугарска).

По речима Биљане Грковић, аутора и координатора пројекта“изложба разматра низ питања која се тичу уметника и уметничког дела у савременом свету оптерећеног пандемијом, потрошачком културом, и уметности између посвећености и аутономије и тржишта и естрадизације. У слојевитим радовима тематизују се различита егзистенцијална питања, друштвене и социјалне појаве, однос према природи, утицај технике и технологије на свакодневни живот...анализирају феномени садашњости између прошлости, кризе савремености и неизвесне будућности“

Пројекат Препознавање започет је 2004. године као национални пројекат сарадње кустоса и установа: Уметничка галерија-Народни музеј Крушевац /носилац пројекта/, Народни музеј Краљево, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ Чачак и Галерија савремене ликовне уметности, Ниш. Већ у другом циклусу, са прикључењем Центра савремене умјетности Црне Горе из Подгорице и Националне уметничка академија из Софије, пројекат добија међународни карактер.

Промовисањем и презентацијом локалних сцена пројекат доприноси њиховој валоризацији као и процесу децентрализације у култури, повећању видљивости актуелне регионалне уметничке сцене и поспешивању мобилности кустоса, уметника и уметничких идеја. По својој концепцији и дужини трајања пројекат Препознавање је јединствен у региону.

Министарство културе и информисања Републике Србије финансијски подржава пројекат.

Изложба „Препознавање 5“ трајаће у Нишу до 7. априла. Радно време Павиљона од 12 до 17 сати.

У другој половини године изложба ће бити реализована у Бугарској и Црној Гори.

https://youtu.be/tEZ2WQau2Bc


Ликовна колонија "Сићево 2020/21"

Изложбе Ликовне колоније "Сићево 2020/21",

Павиљон у Тврђави, 2 - 20. новембар 2021. 

Ликовна колонија Сићево наставља традицију Прве југословенске уметничке колоније чији је оснивач наша позната сликарка Надежда Петровић (1873-1916). Она је у лето 1905. године у селу Сићеву надомак Ниша окупила своје колеге из минхенских дана школовања (словеначке и хрватске сликаре), претварајући тако Сићево у својеврсни балкански Барбизон. Био је то први и једини заједнички рад уметника у Сићеву почетком XX века. Шездесетак година касније, на иницијативу Друштва уметника Ниша, обновљена је Надеждина идеја о окупљању уметника у Сићеву и установљена је 1964. године Ликовна колонија Сићево, која се сваке године одржава.

Галерија савремене ликовне уметности Ниш од свог оснивања 1970. године до данас води све послове организовања Колоније као и чувања, заштите, проучавања и презентовања дела насталих у њој. Више од 500 уметника различитих генерација и сензибилитета из свих крајева некадашње Југославије и из многих земаља света учествовало је до сада у раду Колоније чинећи целокупан Фонд Галерије СЛУ разноврснијим и потпунијим.

Године 2020. на основу Одлуке кризног штаба града Ниша због погоршане епидемиолошке ситуације заразне болести Covid 19 одлучено је да се Колонија одржи путем on line платформе.

Савет манифестације, на челу са председником Миодрагом Анђелковићем, магистром графике, донео је одлуку да у раду Ликовне колоније Сићево 2020. учествују следећи уметници: Никола Џафо из Новог Сада, Јармила Вешовић, Данијела Фулгоси и Ивана Ивковић из Београда, Милован Панић из Панчева, Наташа Дејановић и Владимир Станковић из Ниша.

Имајући у виду специфичне услове који дозвољавају искључиво on line интеракцију, уметници су у виртуелним турама кроз Сићево упознали део аутентичне атмосфере, живописне пределе и чувену клисуру. Захваљујући дигиталној платформи, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су кроз разговор разматрали низ значајних питања као што су утицај пандемије на уметност, ствараоце, друштво уопште, значај културе и њено место у виртуелном свету, положај и будућност колонија у актуелним условима и сл, а публика је била у прилици да све прати путем facebook странице установе. Иако је доживљај клисуре и амбијента директно у природи по први пут изостао, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су изразили високо професионалан став и намеру да Колонији оставе дела завидних вредносно-естетских домета.

Део уметника из овог сазива је наставио своја ранија ликовна истраживања која нису директно везана за сићевачки предео, тако да су ту и тамо провејавале опоре, понекад саркастичне или ироничне поруке и апатична осећања, док се други део у осами својих  атељеа, у властитом имагинарном свету, препуштао машти и креативности као својеврсној врсти одговора на општу конфузну атмосферу страха и неизвесности.

Знатно повољнија ситуација била је ове године, када су се уметници окупили у Сићеву жељни дружења и сликања у живописном амбијенту после више од годину дана изолације. Већ навикнути на општу епидемиолошку ситуацију на глобалном нивоу,  уметници су потпуно ослобођено реаговали на сасвим индивидуалне начине одговарајући на изазове које им поставља свакодневно окружење. Разматрајући низ актуелних проблема и некe личне дилеме везане за природу, пандемију или виртуелни свет испољили су убедљиве изражајне могућности обогативши Фонд галерије рецентним уметничким делима.

Током трајања Колоније осим стваралачког рада, уметници су по већ устаљеној традицији  посетили културно-историјске споменике Ниша и оближње манастире, потом присуствовали пријему у Скупштини града, одржали јавни час за ученике Уметничке школе и присуствовали промоцији монографије Породица Надежде Петровић кроз XIX век аутора Драгане Божовић.

Овогодишњи 58. сазив Колоније су сачињавали: Милован Чикић из Градишке, (Босна и Херцеговина), Драган Мијач Бриле из Петровца (Црна Гора),Ђорђе Соколовски, Милица Ружичић и Тара Родић из Београда, Јован Спасић из Власотинца, Иван Миленковић из Лесковца, Јелица Ашанин и Миљан Недељковић из Ниша.

Оно што представаља највећу вредност у раду ликовних колонија и што сачињава значајан сегмент њихових постојања, јесте управо заједништво и дружење тих седам до десет дана када се размењују ставови, искуства, значајне професионалне информације и стичу пријатељства за цео живот. Тако су у Сићеву 2021. године боравили уметници који су од самог почетка рада Колоније функционисали као јединствена групација пуна елана и позитивне енергије, која је успркос општој неизвесној атмосфери изазваној Covid епидемијом показала важност уметничког стваралаштва и повећање видљивости рада сугеришући неуништиву људску способност да победи све тешкоће.

 


НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ

Миодраг Кркобабић

НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ

Павиљон у Тврђави, 5 - 24. октобар 2021

Галерија савремене ликовне уметности Ниш

 

Изложбу чини избор радова из шире програмске целине под називом Свакодневица једног Несклада. Пројекат се састоји од више амбијенталних аудио-видео инсталација (Odraz, Feierabend, Слике успеха, Fairy Tale, Grenzgänger / Work in Progress...,), чијим се кобиновањем акцентују одређени наративи, успостављају специфичне релације, али и одговара на излагачки оквир.

Тематизовање питања идентитета, ширих процеса који га обликују, удвајају и утичу на његов губитак, питање видљивости и економија неформалних затворених група у оквирима доминантних интереса и ширег друштвеног поретка, константе су у раду Миодрага Кркобабића. Како сам наводи поводом излагања у Нишу :

„Свакодневица једног Несклада разоткрива данашње стереотипе, сучељавајући две димензије, два супротстављена (не)могућа начина живота појединца у савременом друштву, чији брутални означитељ јесте милитантна искључивост стереотипа. Наметањем обавезе избора и сврставања, савремени стереотипи не допуштају да се, како екстремне, тако и суптилне, различитости постојања природно прожимају или слободно прелазе из једног стања у друго.“

Кључни сегмент ове поставке је амбијентална AV инсталација Одраз, која улива осећај непријатности, јер погледу излаже проблеме пред којима се он свакодневно окреће у другу срану. Ипак, најобимнији део поставке у Нишу чиниће радови из серије Слике успеха, а о њима пише Astrid Wege:

"...Позиционирање некога као уметника унутар поља уметности тежи и симболичној и економској исплативости. Миодраг Кркобабић приступа овој теми у својим “Успешним серијама” опет из помало другачије, прилично аутоироничне перспективе. Овде је жижа усмерена на различита значења која би појам “успех” могао да претпоставља – било да се повезује с лепотом и модом, славом, авантуром или је представљен материјалним фетишима као што је "бесан“ ауто. Он и неки од његових колега уметника, међу којима су Зоран Тодоровић, Милица Томић и Драгана Жаревац – портретисани су са атрибутима њихових “личних” жеља који су сасвим усклађени са стереотипним сликама успеха које представља савремено друштво..."

Миодраг Кркобабић – Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету Ликовних Уметности у Београду. 2003–2004, 2010 и 2015. године, као стипендиста DAAD, борави на специјализацији Аудивизуелних композиција у Atelier fur Zeitmedien, Hochschule fur Kunste у Бремену, Немачка; 2005. године са стипендијом KulturKontakt-a из Беча, борави као гостујући уметник у Инсбруку, Аустрија. Живи и ради у Београду.

Награде: 2016, Номинован за Награду града Београда за ликовно стваралаштво, визуелне и проширене медије; 2015, Номинован у ужи избор за Политикину награду за најбољу изложбу; 2015, DAAD Grant for Academics - Artists and Architects; 2014, Номинован од Министарства културе за представљање Републике Србије на 56. бијеналу у Венецији; 2010, Номинован у ужи избор за Henkel Art.Award 2010, Беч, Аустрија; 2010, DAAD Re-invitation; 2006, Награда Жирија – 10. Каиро Бијенале, Египат; 2005, KulturKontakt стипендија - Buchsenhausenu Insbruk, Аустрија; 2003, Почасна Награда – 14. Festival Videobrazil, Сао Пауло; 2003, DAAD – Немачка награда за размену академских грађана; 2002, Награда Галерије – 22. Меморијал Надежде Петровић, Чачак; 2001, Октобарска Награда – 42. Октобарски Салон, Београд.

Изложбом Свакодневица једног Несклада Миодраг Кркобабић се по први пут самостално претставља публици у Нишу. Изложбу организује Галерија савреме ликовне уметности, а она ће трајати до  24. октобара.

https://youtu.be/ZsW3APdfB9Y

 


Печат времена - Љубише Брковића

Педесет година рада.

Љубиша Брковић је након дипломирања на АПУ у Београду (1971), паралелно са различитим активностима и занимањима (од дизајнера у Фабрици обојених метала „Ђуро Салај“ у Нишу, преко приватног галеристе, до самосталног уметника) континуирано развијао аутохтони уметнички опуса који је доминантно заснован на графикама а поткрепљен сликама, цртежима и скулптурама. Његов рад се кроз године, смотре, изложбе, награде а највише кроз саму своју вредност, наметнуо као озбиљан пример стваралаштва које поседује и храброст и авангардност,  и мисаоност и осећајност.

Укратно, почео је током седамдесетих година, сликама у духу геометријске апстракције комбинујући на платну аплициране и одсликане форме. Графике тог времена са наглашеном архитектоником облика и ортогоналним устројством форме блиске су маниру опарта. Касније, почетна геометријска концепција проширена је у феноменолошком смислу и обогаћена формама органског порекла да би у деведесетим, геометрија устукнула пред експресијом потеза и раскоши боја. Током последње деценије Брковић се враћа геометријским формама или њиховом суживоту са асоцијативним и реалним облицим, али је овог пута до тада доминантна примена сито штампе, замењена дигиталним принтом, често у комбинацији са сувим жигом.

Поменуте стилске мене и варијације ликовног рукописа прађене су међутим константним перфекционистичким тежњама у владању над законитостима линије и боје.  Било да његова дела почивају на прецизним и племенитим правим линијама или на сплету слободних и немирних потеза, она потврђују ауторов изразити цртачки рафирман. Такође, Брковић негира постојање искључиво црно-белих односа класичне графичке методологије, обилато користи боју, која је код њега интегрални део графичког листа, односно завршни тон у дефинисању композиционе структуре и естетског доживљаја.

Посебно место у опусу уметника заузимају циклуси који имају конпоненту аутобиографског. Саткани на симбиози ликовног искуства и емотивног односа, они су у мотивско-тематском погледу својеврсни омажи: личним дечачким сновима (Икар), љубави према граду у коме живи и ствара (Нишке мале), оданости пријатељима (Моји пријатељи) или извориштима духовности (Света Гора).

Љубиша Брковић (1947, Сврљиг) је приредио  23 самосталне изложбе, учествовао на више од 300 колективних изложби међу корија су и Интернационална бијенала и тријенала графике у Софији, Варни, Београду...Добитник је садам награда. Његове графике награђиване су на изложбама у Нишу, Тузли, Београду и Панчеву.

Љубиша Брковић својим делима и изложбеном активношћу у земљи и иностранству битно доприноси, с једне стране културној афирмацији властите средине, а с друге стране популаризацији и развоју саме графичке сцене. Његово педесетогодишње стварање даје особен а изузетно важан и драгоцен печат културној и уметничкој клими града Ниша.

Изложба ће трајати до 3. октобра.

Посетиоци су дужни да поштују прописане епидемиолошке мере