ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ
Радослав Тадић, слике ''Голе''
Павиљон у Тврђави
Радослав Тадић – академског уметника из Бања Луке
циклус „Голе“
Назив циклуса симболично упуђује на чињеницу ослобађања дела од тематско-мотивских и формално-структуралних елемената наглашавајући доминантну концентрацију на истраживању феномена боје. Како наводи Ивона Фрегл у тексту предговора каталога „Иако се боје могу посматрати као неодвојива својства неког појма али и као метафоре фиксираних културних значења, боја као феномен Тадића привлачи више у смислу непресушног естетског и асоцијативног потенцијала него као симболичка вредност. У радовима из циклуса Голе боја не представља квалитет, већ сам ентитет рада“.
Радосла Тадић боје углавном интензивних вредности наноси слободним гестуалним потезима широким четкама и поступцима проливања и отискивања, разрађујући сликану површину валерским и тонским вредностима једне боје или акцентујући другом бојом. У својој бити то је сликарство апстрактног експресионизма коме уметник приступа на себи својствен начин. Користећи као подлогу уместо уобичајног ланеног платна, танак прозирни најлон који приликом експозиције слободно поставља у просор, Тадић не само да својим делима обезбеђује флексибилност, транспарентност, променљивост већ их претвара у сликане објекте или опредмећене слике које стварају јединствену амбијенталну целину. Циклус Голе као својеврсна апотеоза боји је пример освајања слободе стварања али истовремено и отворено интерпретативно поља које у посматрачу препознаје активног учесника суочавајући га са хедонизмом визуелног ужитка и емотивне испуњености.
Радослав Тадић (1982, Бихаћ) је дипломирао и магистрирао на сликарском одсеку Академије умјетности у Бањалуци. Докторирао је на Факултету ликовних уметности у Београду. Реализовао је 24 самосталне изложбе и излагао на више од шездесет колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Немачкој, Француској, Белгији, Кувајту и Кини. Добитник је неколико награда међу којима је и награда Ниш Арт фондације 2017 године. Паралелно развија и педагошку каријеру. Запослен је на бањалучкој Академији, тренутно у звању доцента за ужу уметничку област Сликарство.
Изложба у Нишу ће трајати до 9. октобра.
https://youtu.be/dCD21CrTEWw
ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА “UN/NATURAL“
ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА ''UN/NATURAL''
ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ /23. август - 18. септембар/
Рођен је 1988. године у Лесковцу. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, а потом и мастер студије на истом Факултету. Члан УЛУС-а од 2012. године.
Самостално је излагао дванаест пута у Лесковцу, Београду, Паризу, Новом Саду, Врању, Палерму и Бечу. Добитник је бројних награда од којих су значајније:
Похвала жирија на 16. Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу, 2022.
Прва награда за слику ''Smartphone Light 12'' на 58. Октобарском салону у Лесковцу. /2020/
BIAFARIN Награда за младог уметника на изложби Nord Art 2019, Budelsdorf, Немачка. /2019/
Прва награда за слику ,,Laptop light “ на 53. Октобарском салону у Лесковцу. /2015/
- Прва награда Факултета ликовних уметности за мозаик „Пас“. /2010/.
Живи и ради у Нишу.
Иван Миленковић је уметник млађе генерације чија се професионална каријера може пратити од 2013. када је започео своју самосталну излагачку каријеру. У фокусу његових интересовања налази се човек као јединка изложена утицајима савремених дигиталних технологија које поседују трансформативну моћ комуникације.
Маклуан (један од наутицајнијих теоретичара медија XX века) је проучавајући дејство електронских медија на човека још шездесетих година XX века осталог нагласио: „Приближавамо се технолошкој симулацији свести, у којој ће се креативни процес сазнавања колективно и уједињено проширити на људско друштво у целини… Електрична технологија нам је продрла кроз зидине“, пише он… “а ми глуви, слепи, неми и обамрли чекамо на њен сусрет с Гутенберговом технологијом”.
Oкружен експлозијом друштвених мрежа данас човек се окренуо самом себи затварајући се у сопствени изоловани, привидно идеалан простор избегавајући директне контакте као непотребне.
Дигитално доба произвело је са једне стране мноштво потребних, али и непотребних информација које добијамо у сваком тренутку, са друге стране усамљеност, пасивност као и различита асоцијална стања.
Миленковић је у свој осмишљени концепт поставио слику која је рађена на класичан начин /уље на платну са мотивима различитих портрета чија су лица осветљена снопом светлости које допире са екрана / нагласивши питања између добрих и лоших страна дигиталне технологије.
Наслов његове изложбе НЕ/ПРИРОДНО упућује на срж проблема где његови ликови поптпуно изоловани од стварног света, па био то и живописан пејзаж, постају потпуно несвесни где се налазе удубљени у дешавања на екрану .
Поседујући реализам у раду, а истовремено модеран приступ кроз занимљив, савремен концепт Миленковић на сугестиван начин упућује критику савременог друштва и отуђења коју носи са собом прекомерна употреба интернета.
Изложбу UN/NATURAL публика ће моћи да посети до 18. септембра у Павиљону нишке тврђаве.
Стеван Китић - слике
Од 31. маја до 26. јуна пред публиком у Нишу биће изложба слика Стевана Китића, која представа својеврстан избор из нешто више од десет година уметничког рада. Заправо, реч је о четири надовезујућа циклуса, који до сада нису у целини били обухваћени јединственом изложбом.
Ову интегралну целину у опусу уметника чине циклуси „Пензос герила“, „Бумови“, „Димови“ и „Гасови“. Њима се нижу питања на тему улоге старих у процесима друштвеног одлучивања и дефинисања вредносног оквира, те поиграва темом дугорочних последица. С пуно реског хумора и оштроумних запажања, Стеван Китић градира тензију до самог усијања, не би ли катаклизмични исход дао кроз етапе. Последња три цилуса су готово сасвим наративно прочишћена, али због тога имају квалитет општег строгог упозорења на изазове глобалног друштва.
Првим цикусом „Пензос герила“, који настаје између 2010. и 2014. године, уметник прави веома радикалан рез у формално-естетском смислу. До тада преовлађујућу примитивистичку гестуалност и подражавање дилентантизма сада замењује дискретност наглашено равних слика, чији је садржај јасно стилизован и веома редукован. Иако су евидентне промене на плану исказивања, формална суздржаност остаје на снази све до најновијих радова ове изложбе.
Стеван Китић (Ниш,1980) је дипломирао сликарство на Факултету ликовних умjетности на Цетињу 2003. године у класи професора Бранислава Секулића. Магистрирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 2008. године у класи професора Чедомира Васића. Добитник је годишњих награда за цртеж и сликарство Факултета ликовних умјетности на Цетињу, као и Награде Универзитета Црне Горе за успех на студијама завршне године. Био је стипендиста Краљевског Дома Карађорђевић и аустријског Култур Контакта . Узео је учешћа у раду више радионица и резиденцијалних програма у Србији, Црној Гори, Грчкој и Аустрији. До сада је имао преко 100 групних и 24 самосталнe изложбу у Србији, Црној Гори и Аустрији. Ради као доцент на Департману за ликовне уметности, Факултета уметности у Нишу.
https://youtu.be/qGVlmW2mbnI
ПРЕПОЗНАВАЊЕ 5
У уметничком павиљону у Нишу, отворена је изложба петог циклуса међународног регионалног пројекта ПРЕПОЗНАВАЊЕ. Изложба обједињује радове 12 уметника по избору шест селектора из исто толико градова Србије, Црне Горе и Бугарске.
Кустоси/селектори (Биљана Грковић, Милица Тодоровић, Јулка Маринковић, Љубиша Симовић, Љиљана Караџић и Свилен Стефанов) определили су се за радове следећих уметника: Јелена Шалинић Терзић, Ненад Димитријевић (Краљево), Милена Максимовић Ковачевић, Милка Жуњанин (Крушевац), Теодора Војиновић, Марко Јозовић (Чачак), Никола Марковић, Миљан Недељковић (Ниш), Тијана Вујовић, Зоран Живковић (Црна Гора), Свилен Стефанов, Богдан Александров (Бугарска).
По речима Биљане Грковић, аутора и координатора пројекта“изложба разматра низ питања која се тичу уметника и уметничког дела у савременом свету оптерећеног пандемијом, потрошачком културом, и уметности између посвећености и аутономије и тржишта и естрадизације. У слојевитим радовима тематизују се различита егзистенцијална питања, друштвене и социјалне појаве, однос према природи, утицај технике и технологије на свакодневни живот...анализирају феномени садашњости између прошлости, кризе савремености и неизвесне будућности“
Пројекат Препознавање започет је 2004. године као национални пројекат сарадње кустоса и установа: Уметничка галерија-Народни музеј Крушевац /носилац пројекта/, Народни музеј Краљево, Уметничка галерија „Надежда Петровић“ Чачак и Галерија савремене ликовне уметности, Ниш. Већ у другом циклусу, са прикључењем Центра савремене умјетности Црне Горе из Подгорице и Националне уметничка академија из Софије, пројекат добија међународни карактер.
Промовисањем и презентацијом локалних сцена пројекат доприноси њиховој валоризацији као и процесу децентрализације у култури, повећању видљивости актуелне регионалне уметничке сцене и поспешивању мобилности кустоса, уметника и уметничких идеја. По својој концепцији и дужини трајања пројекат Препознавање је јединствен у региону.
Министарство културе и информисања Републике Србије финансијски подржава пројекат.
Изложба „Препознавање 5“ трајаће у Нишу до 7. априла. Радно време Павиљона од 12 до 17 сати.
У другој половини године изложба ће бити реализована у Бугарској и Црној Гори.
https://youtu.be/tEZ2WQau2Bc
Ликовна колонија "Сићево 2020/21"
Изложбе Ликовне колоније "Сићево 2020/21",
Павиљон у Тврђави, 2 - 20. новембар 2021.
Ликовна колонија Сићево наставља традицију Прве југословенске уметничке колоније чији је оснивач наша позната сликарка Надежда Петровић (1873-1916). Она је у лето 1905. године у селу Сићеву надомак Ниша окупила своје колеге из минхенских дана школовања (словеначке и хрватске сликаре), претварајући тако Сићево у својеврсни балкански Барбизон. Био је то први и једини заједнички рад уметника у Сићеву почетком XX века. Шездесетак година касније, на иницијативу Друштва уметника Ниша, обновљена је Надеждина идеја о окупљању уметника у Сићеву и установљена је 1964. године Ликовна колонија Сићево, која се сваке године одржава.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш од свог оснивања 1970. године до данас води све послове организовања Колоније као и чувања, заштите, проучавања и презентовања дела насталих у њој. Више од 500 уметника различитих генерација и сензибилитета из свих крајева некадашње Југославије и из многих земаља света учествовало је до сада у раду Колоније чинећи целокупан Фонд Галерије СЛУ разноврснијим и потпунијим.
Године 2020. на основу Одлуке кризног штаба града Ниша због погоршане епидемиолошке ситуације заразне болести Covid 19 одлучено је да се Колонија одржи путем on line платформе.
Савет манифестације, на челу са председником Миодрагом Анђелковићем, магистром графике, донео је одлуку да у раду Ликовне колоније Сићево 2020. учествују следећи уметници: Никола Џафо из Новог Сада, Јармила Вешовић, Данијела Фулгоси и Ивана Ивковић из Београда, Милован Панић из Панчева, Наташа Дејановић и Владимир Станковић из Ниша.
Имајући у виду специфичне услове који дозвољавају искључиво on line интеракцију, уметници су у виртуелним турама кроз Сићево упознали део аутентичне атмосфере, живописне пределе и чувену клисуру. Захваљујући дигиталној платформи, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су кроз разговор разматрали низ значајних питања као што су утицај пандемије на уметност, ствараоце, друштво уопште, значај културе и њено место у виртуелном свету, положај и будућност колонија у актуелним условима и сл, а публика је била у прилици да све прати путем facebook странице установе. Иако је доживљај клисуре и амбијента директно у природи по први пут изостао, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су изразили високо професионалан став и намеру да Колонији оставе дела завидних вредносно-естетских домета.
Део уметника из овог сазива је наставио своја ранија ликовна истраживања која нису директно везана за сићевачки предео, тако да су ту и тамо провејавале опоре, понекад саркастичне или ироничне поруке и апатична осећања, док се други део у осами својих атељеа, у властитом имагинарном свету, препуштао машти и креативности као својеврсној врсти одговора на општу конфузну атмосферу страха и неизвесности.
Знатно повољнија ситуација била је ове године, када су се уметници окупили у Сићеву жељни дружења и сликања у живописном амбијенту после више од годину дана изолације. Већ навикнути на општу епидемиолошку ситуацију на глобалном нивоу, уметници су потпуно ослобођено реаговали на сасвим индивидуалне начине одговарајући на изазове које им поставља свакодневно окружење. Разматрајући низ актуелних проблема и некe личне дилеме везане за природу, пандемију или виртуелни свет испољили су убедљиве изражајне могућности обогативши Фонд галерије рецентним уметничким делима.
Током трајања Колоније осим стваралачког рада, уметници су по већ устаљеној традицији посетили културно-историјске споменике Ниша и оближње манастире, потом присуствовали пријему у Скупштини града, одржали јавни час за ученике Уметничке школе и присуствовали промоцији монографије Породица Надежде Петровић кроз XIX век аутора Драгане Божовић.
Овогодишњи 58. сазив Колоније су сачињавали: Милован Чикић из Градишке, (Босна и Херцеговина), Драган Мијач Бриле из Петровца (Црна Гора),Ђорђе Соколовски, Милица Ружичић и Тара Родић из Београда, Јован Спасић из Власотинца, Иван Миленковић из Лесковца, Јелица Ашанин и Миљан Недељковић из Ниша.
Оно што представаља највећу вредност у раду ликовних колонија и што сачињава значајан сегмент њихових постојања, јесте управо заједништво и дружење тих седам до десет дана када се размењују ставови, искуства, значајне професионалне информације и стичу пријатељства за цео живот. Тако су у Сићеву 2021. године боравили уметници који су од самог почетка рада Колоније функционисали као јединствена групација пуна елана и позитивне енергије, која је успркос општој неизвесној атмосфери изазваној Covid епидемијом показала важност уметничког стваралаштва и повећање видљивости рада сугеришући неуништиву људску способност да победи све тешкоће.
НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ
Миодраг Кркобабић
НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ
Павиљон у Тврђави, 5 - 24. октобар 2021
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Изложбу чини избор радова из шире програмске целине под називом Свакодневица једног Несклада. Пројекат се састоји од више амбијенталних аудио-видео инсталација (Odraz, Feierabend, Слике успеха, Fairy Tale, Grenzgänger / Work in Progress...,), чијим се кобиновањем акцентују одређени наративи, успостављају специфичне релације, али и одговара на излагачки оквир.
Тематизовање питања идентитета, ширих процеса који га обликују, удвајају и утичу на његов губитак, питање видљивости и економија неформалних затворених група у оквирима доминантних интереса и ширег друштвеног поретка, константе су у раду Миодрага Кркобабића. Како сам наводи поводом излагања у Нишу :
„Свакодневица једног Несклада разоткрива данашње стереотипе, сучељавајући две димензије, два супротстављена (не)могућа начина живота појединца у савременом друштву, чији брутални означитељ јесте милитантна искључивост стереотипа. Наметањем обавезе избора и сврставања, савремени стереотипи не допуштају да се, како екстремне, тако и суптилне, различитости постојања природно прожимају или слободно прелазе из једног стања у друго.“
Кључни сегмент ове поставке је амбијентална AV инсталација Одраз, која улива осећај непријатности, јер погледу излаже проблеме пред којима се он свакодневно окреће у другу срану. Ипак, најобимнији део поставке у Нишу чиниће радови из серије Слике успеха, а о њима пише Astrid Wege:
"...Позиционирање некога као уметника унутар поља уметности тежи и симболичној и економској исплативости. Миодраг Кркобабић приступа овој теми у својим “Успешним серијама” опет из помало другачије, прилично аутоироничне перспективе. Овде је жижа усмерена на различита значења која би појам “успех” могао да претпоставља – било да се повезује с лепотом и модом, славом, авантуром или је представљен материјалним фетишима као што је "бесан“ ауто. Он и неки од његових колега уметника, међу којима су Зоран Тодоровић, Милица Томић и Драгана Жаревац – портретисани су са атрибутима њихових “личних” жеља који су сасвим усклађени са стереотипним сликама успеха које представља савремено друштво..."
Миодраг Кркобабић – Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету Ликовних Уметности у Београду. 2003–2004, 2010 и 2015. године, као стипендиста DAAD, борави на специјализацији Аудивизуелних композиција у Atelier fur Zeitmedien, Hochschule fur Kunste у Бремену, Немачка; 2005. године са стипендијом KulturKontakt-a из Беча, борави као гостујући уметник у Инсбруку, Аустрија. Живи и ради у Београду.
Награде: 2016, Номинован за Награду града Београда за ликовно стваралаштво, визуелне и проширене медије; 2015, Номинован у ужи избор за Политикину награду за најбољу изложбу; 2015, DAAD Grant for Academics - Artists and Architects; 2014, Номинован од Министарства културе за представљање Републике Србије на 56. бијеналу у Венецији; 2010, Номинован у ужи избор за Henkel Art.Award 2010, Беч, Аустрија; 2010, DAAD Re-invitation; 2006, Награда Жирија – 10. Каиро Бијенале, Египат; 2005, KulturKontakt стипендија - Buchsenhausenu Insbruk, Аустрија; 2003, Почасна Награда – 14. Festival Videobrazil, Сао Пауло; 2003, DAAD – Немачка награда за размену академских грађана; 2002, Награда Галерије – 22. Меморијал Надежде Петровић, Чачак; 2001, Октобарска Награда – 42. Октобарски Салон, Београд.
Изложбом Свакодневица једног Несклада Миодраг Кркобабић се по први пут самостално претставља публици у Нишу. Изложбу организује Галерија савреме ликовне уметности, а она ће трајати до 24. октобара.
https://youtu.be/ZsW3APdfB9Y
Печат времена - Љубише Брковића
Педесет година рада.
Љубиша Брковић је након дипломирања на АПУ у Београду (1971), паралелно са различитим активностима и занимањима (од дизајнера у Фабрици обојених метала „Ђуро Салај“ у Нишу, преко приватног галеристе, до самосталног уметника) континуирано развијао аутохтони уметнички опуса који је доминантно заснован на графикама а поткрепљен сликама, цртежима и скулптурама. Његов рад се кроз године, смотре, изложбе, награде а највише кроз саму своју вредност, наметнуо као озбиљан пример стваралаштва које поседује и храброст и авангардност, и мисаоност и осећајност.
Укратно, почео је током седамдесетих година, сликама у духу геометријске апстракције комбинујући на платну аплициране и одсликане форме. Графике тог времена са наглашеном архитектоником облика и ортогоналним устројством форме блиске су маниру опарта. Касније, почетна геометријска концепција проширена је у феноменолошком смислу и обогаћена формама органског порекла да би у деведесетим, геометрија устукнула пред експресијом потеза и раскоши боја. Током последње деценије Брковић се враћа геометријским формама или њиховом суживоту са асоцијативним и реалним облицим, али је овог пута до тада доминантна примена сито штампе, замењена дигиталним принтом, често у комбинацији са сувим жигом.
Поменуте стилске мене и варијације ликовног рукописа прађене су међутим константним перфекционистичким тежњама у владању над законитостима линије и боје. Било да његова дела почивају на прецизним и племенитим правим линијама или на сплету слободних и немирних потеза, она потврђују ауторов изразити цртачки рафирман. Такође, Брковић негира постојање искључиво црно-белих односа класичне графичке методологије, обилато користи боју, која је код њега интегрални део графичког листа, односно завршни тон у дефинисању композиционе структуре и естетског доживљаја.
Посебно место у опусу уметника заузимају циклуси који имају конпоненту аутобиографског. Саткани на симбиози ликовног искуства и емотивног односа, они су у мотивско-тематском погледу својеврсни омажи: личним дечачким сновима (Икар), љубави према граду у коме живи и ствара (Нишке мале), оданости пријатељима (Моји пријатељи) или извориштима духовности (Света Гора).
Љубиша Брковић (1947, Сврљиг) је приредио 23 самосталне изложбе, учествовао на више од 300 колективних изложби међу корија су и Интернационална бијенала и тријенала графике у Софији, Варни, Београду...Добитник је садам награда. Његове графике награђиване су на изложбама у Нишу, Тузли, Београду и Панчеву.
Љубиша Брковић својим делима и изложбеном активношћу у земљи и иностранству битно доприноси, с једне стране културној афирмацији властите средине, а с друге стране популаризацији и развоју саме графичке сцене. Његово педесетогодишње стварање даје особен а изузетно важан и драгоцен печат културној и уметничкој клими града Ниша.
Изложба ће трајати до 3. октобра.
Посетиоци су дужни да поштују прописане епидемиолошке мере
ИЗЛОЖБА КОЛАБОРАТИВНЕ ГРУПЕ - ДИМ ТИМ
ИЗЛОЖБА КОЛАБОРАТИВНЕ ГРУПЕ ДИМ ТИМ
Слике, инсталације, фотографије, видео радови
I USED TO BE DIFFERENT. NOW I‘M THE SAME / НЕКАДА САМ БИО ДРУГАЧИЈИ. САДА САМ ИСТИ
24. август - 12. септембaр
Ова изложба поставља нека актуелна питања и наводи на размишљање, а настала је са идејом покретања конативних и емоционалних процеса код публике у односу на позицију савременог идентитета. Урушавање различитости и глобално манипулисање људима уз инкрементални такт медијске машинерије има највећи учинак када су изманипулисани “поуздано уверени“ да се понашају вођени својом слободном вољом. /Дим Тим/
Дим Тим је аутентични аналитичар мноштва процеса у свету и унутар културне средине у којој се креће и на тај начин евоцира креативност, мишљење и све оно што је подстицајно у противречностима друштвених прилика у којима живимо. Програмска структура колаборативне групе Дим Тим базирана је превасходно на односу уметника /групе према манифестацијама друштвених токова, посебно оних који се тичу, утичу, подстичу или ометају веома осетљиву мрежу унутар које се одвија култура/. Дим Тим сматра да је свака уметничка активност, ако није директно применљива, утопијска и, иако утопијска, она је недвосмислено учинковита као она врста фундаменталне активности која дефинише индивидуалног човека и људску врсту. Стога се истраживање ове групе усмерава на анализу нових односа у друштву подстакнутих новим технологијама, друштвеним мрежама, паралелним и трећим световима који настају преклапањем ужурбане стварности и виртуелне реалности. Њихова је намера, стога, да успостављају функционалне корелације између лабораторијских карактеристика сопственог дела и јавности.
Међутим, њима није довољно да своје продукте пројектују у традиционалне излагачке просторе (иако је јасно да су се и традиционални излагачки простори, ако не физички трансформисали онда сигурно програмски профилисали у односу на ток ове савремене уметности ), и већ истражују и проналазе отуђене хабитате, сфере занемарености И напуштене јавне просторе у које аплицирају своје дело и тиме их трансформишу.
СлавкоТимотијевић Историчар уметности и независни стручни консултант за савремену уметност
Данијела Мршуља Васиц́ (1979) и МиленкоВасиц́ (1952) су визуелни уметници који раде заједно у различитим медијима: слика, скулптура, фотографија, видео, инсталација и мурал, спајајући од 2011. године своје поетике и искуства у Уметничку колаборативну групу Дим Тим.
Најближе одређење за формалне узоре Дим Тима и могућу пластичку апропријацију елемената је уметност међуратне авангарде као и интердисциплинарна комуникација актера и дела делотворно организованих око институције Баухауса. Изградили су до сада своје ререпрезентативне циклусе Метаморфозе - Алиби за реторику утопијске архитектуре, Cripto, Post War, Clone, City, Echo - Post truth, Ка утопији, Зид, Тоxиц и Некада сам био другачији, сада сам исти. У својој уметничкој пракси Дим Тим коментарише нове односе и понашање у модерним агломерацијама, анализира отуђење у хабитатима, тражи алтернативне јавне просторе за излагање различитих уметничких пракси и промовише нове уметничке дискурсе.
До сада су реализовали шеснаест самосталних, двадесет групних изложби, двадесетседам мурала. Радови Дим Тима се налазе у бројним уметничким колекцијама –од којих се издвавају: Wiener Stadtische Осигурање, Deutsche Telekom, Benetton Art Collection, Heritage Space Gallery Hanoi, Kulturinitiative Gmund Austrija, RADIX Београд, Галерија Надежда Петровић Чачак, Порто Монтенегро Тиват.
Добитници су интернационалне награде Paola de Manincor за најбољи мурал 2016, лауреати конкурса Le Monde diplomatique 2017.
Живе и раде у Београду.
Изложба ће бити отворена 9-13 и 17-21 сати.
https://youtu.be/Kp1Y6g5MiBk
„MIRROR Face to Face”
ИЗЛОЖБА ГРАФИКА „MIRROR Face to Face”
/Изложба Италијанских и српских уметника, 2021./
22. јул 2021. године,
Пројекат Миррор Фаце то Фаце покренут је иницијативом Valerije Bartesine, уметнице из Италије, кустоскиње и организаторке уметничких манифестација и ауторке међународних културних размена, која је кординирала уметнике из Италије у сарадњи са проф. Слободаном Радојковићем који је анимирао графичаре из Србије. Запажена културна сарадња између Италије и Србије током протеклих година у сфери ликовне уметности, обогаћена је идејом приређивања две идентичне изложбе графика у Вићенци и Нишу. Начињени избор учесника подразумева учешће по тридесет уметника из обе земље. Иако је организација пројекта првобитно планирана за 2020. годину, због глобалног застоја изазваног вирусом Corona, пројекат је померен за лето ове године. Изложба је најпре отворена у Вићенци у галерији Qu Bi и Club UNECKO 5. јуна 2021. и представља наставак ове врсте и сарадње Италије са уметницима других земаља /Италија – Македонија 216, Италија – Естонија 2017, Италија – Чиле 2018, Италија - Португалија 2019. и Италија – Бугарска 2020. Циљ оваквих комуникација двеју држава по речима проф. Валерије Бартесине је међусобно суочавање и дијалог лицем у лице, уочавања заједничких особина, али пре свега плодан контакт уметника, и неговање традиционалних техника гравуре и графичког листа. Ревијална изложба оваквог типа је и упознавање са новим достигнућима и експерименталним техникама и савременим достигнућима.
По речима селектора уметника из Србије Слободана Радојковића, избор учесника је тежња да се направи пресек актуелних дешавања на домаћој сцени: “Српску селекцију карактеришу разноликост поетичких опредељења, генерацијска и стилска различитост. Она настоји да пружи увид у особене стваралачке рукописе и промене у перцепирању и приступу медију графике. Неговање традиционалних техника или отвореност уметника за нове приступе као и њихова потреба за истраживањима у медију графике, све то чини континуирану активност уметника у Србији. Позитиван став културне јавности према променама и спремност стручних кругова да подрже нова стремљења, одредиће виталност графике у Србији. Професионална повезаност аутора, њихови сусрети на годишњим изложбама графике, учешће и сарадња у радионицама и размена искустава, дефинисали су лигу стваралаца чији је заједнички именитељ страст према графици.
Упркос деликатној епидемиолошкој ситуацији, ствараоци из Италије и Србије вођени су потребом да буду креативни и активни. Они су посвећени графици и комуникацији. И бројне институције културе у обе земље, иако суочене са препрекама за нормалан рад, исказали су завидну виталност и инвентивност. Qu.Bi Gallery и Club UNESCO у Вићенци као иницијатори и Галерија савремене ликовне уметости Ниш као партнер у организацији, својим ангажовањем трајно ће обележити један период, оставити траг у реализацији овог пројекта и допринети културној сарадњи Италије и Србије.”
Изложба ће бити отрворена од 22. јула до 9. августа 2021. године и моћи ће да се виде дела 52 еминентна графичара из Србије и Италије.
Излагачи: Милица Антонијевић, Sergio Bigolin, Silvano Bricola, Luca Bruno, Наташа Будимлија Крстић, Maria Rosanna Cafolla, Vico Calabrò, Caterina Codato, Carmela Corsitto, Dario Delpin, Rita Demattio, Данијела Димитријевић, Јована Ђорђевић, Roberto Gianinetti, Vittoria Giobbio, Andrea Guerra, Ивана Јанковић, Велизар Крстић, Pedro Lava, Liviana Leone, Александар Младеновић Лека, Милена Максимовић Ковачевић, Невена Марковић, Барбара Мартини, Alessandro Martufi, Erminia Mitrano, Владимир Милановић, Горица Милетић Омчикус, Carmine Maurizio Muolo, Ненад Зељић, Johny Hycinte Ngbwa, Бранко Николов, Бојан Оташевић, Тамара Пајковић, Димитрије Пецић, Toni Pecoraro, Giordano Perelli, Elisa Pietrelli, Angelo Pisano, Marco Poma, Слободан Радојковић, Аница Радошевић Бабић, Sabina Romanin, Joseph Rossi, Alessandro Severin, Јелена Средановић, Ettore Stegagnolo, Daria Tasca, Владимир Вељашевић, Биљана Вуковић, Бојан Живић, Мина Живић.
https://youtu.be/CZ_aQeZs0Fk
Радмила Лиздек - Међупростори
6 - 20. јул 2021.
Радмила Лиздек своја уметничка истраживања последњих година усмерава у правцу видео радова, објеката и нових медија у која успешно преноси и надограђује искуства из сликарског опуса. Њени видео радови постају препознатљиви естетиком и значењем које носе у себи, они су интригантни и иновативни. Овом приликом на специфичан начин проговара о осећајности, традицији и духу новог доба. Радмила Лиздек црпи снагу и виталност исказа из окружења које јој је познато, из којег потиче. Kроз видео радове поставља питање о суштинском идентитету индивидуе. Прилагодљивост, пролазност, животни избори, све то смешта у безгласни видео рад који упућује на гласно промишљање. Пред нама су старице у рустичном окружењу које продорним погледом позивају на преиспитивање. Оне су мирне, мудре, а ми треба да се запитамо о животу.
„Ликовни призори кадрова одишу високим естетским квалитетом, изврсном композицијом где аутентичан, јак колорит на марами старице, детаљима скромног покућства доприноси упечатљивом визуелном доживљају. Приметно је да ништа није сувишно, а опет свега је довољно, чак и у изобиљу које се огледа у бројном стаду или листовима осушеног дувана. Кроз видео радове уметница нам преноси аутентичне призоре „сунца, светлости, камена и људи“ херцеговачког пејзажа са фокусом на жену.“ (Славица Обрадиновић, из текста каталога)
„Радмила Лиздек „Међупросторима“ формулише свет различито успостављених принципа. Елементи стварности, оне селектоване унутар узаног егзистенцијалног одсечка херцеговачке планинске висоравни, нису ескапистички и немају у себи уграђену потребу да буду промењени и накнадно развијени посебном матрицом естетизације. Озбиљно економишући структуралним претпоставкама галеријског простора, Лиздек је реконструисала упадљиве сензације споменуте регије. Њену емотивну снагу и оно што је чини својом и аутентичном. Не и конзервативном или органичким захтевима стегнутом. Теразије живота одавно су већ претегнуле у корист других, богатијих и у сваком смислу приступачнијих крајева.“ (Драган Чихорић, из текста каталога)
***
Радмила Лиздек је рођена 1970. године у Невесињу (Босна и Херцеговина). Академију ликовних умјетности завршила је у Требињу, а мастер студије на Академији уметности у Новом Саду у класи проф. Милана Сташевића. Тренутно је на трећој години докторских студија на Академији савремених уметности у Београду у класи проф. Слободана Трајковића. Члан је УЛУС-а. Учествовала je на бројним колективним изложбама. Реализовала je 27 самосталних изложби у БиХ, Србији, Црној Гори, Македонији, Немачкој. Добитница je првe награда за слику на конкурсу ЛОТ Требиње, 2013. године, наградe Академије лепих уметности за видео рад „Чекање“, Београд 2014. године и Златнe значe Културно-просветне заједнице Србије, 2018.
https://youtu.be/IrBynSwxqDk