РАДОМИР КНЕЖЕВИЋ

Кула

7-25. септембар 2021

„КУЛА СИМБОЛИЗУЈЕ, ПРЕДСТАВЉА ОДБРАНУ ОД НЕКЕ НЕВОЉЕ, ЗАШТИТУ НАШЕ ПОСЕБНОСТИ. ЧУВА НАШ МИР, УЗ ТО ОТВАРА ПРОСТОР НАШИМ ВИДИЦИМА. СА КУЛЕ СЕ БОЉЕ ВИДИ И ДАЉЕ ЧУЈЕ. НЕБУ СМО БЛИЖИ !“

Радомир Кнежевић

 

Радомир Кнежевић је рођен 1957. године у Кикинди. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 1983, а магистрирао 1988. године. Члан УЛУС-а је од 1984. године. Почиње са радом на Факултету ликовних  уметности у Београду 1989. године, а сада има звање редовног професора.

Реализовао је преко  четрдесет самосталних изложби и учествова на преко сто педесет групних изложби у земљи и иностранству. Излагао је у Паризу, Милану, Њу Мексику, Буенос Аиресу, Марибору , Сарајеву, Новом Саду, Бања Луци, Амстердаму, Килу, Малмеу, Токиу, Солуну, Будимпешти, Бечу, Херцег Новом, Љубљани….

 

Избор награда и признања:

1996.     Прва награда града Кикинде за идејни пројекат споменика ,,Ослобођење Кикинде 1918. године“

2004.     „ДИСОВА“ награда, 8. Пролећно анале, Чачак

2018.     Прва награда за скулптуру, 14.Ммеђународни бијенале уметности минијатуре, Горњи Милановац

2018.     Добитник Златне плакете Универзитета уметности у Београду

2019.     Прва награда на Пролећној изложби УЛУС-а за проширене медије, Београд

Више пута је номинован и био у најужем избору за Политикину награду.

 

Кула

Од формација и односа ин ситу, где амбијент у највећој мери проговора о бићу материјала од кога је сачињен, рад на објектима и инсталацијама Радомира Кнежевића постаје конкретнији у асоцијативном погледу, док материјалност функционализује промишљања сложених односа човековог тренутка. Заправо, опус овог уметника карактеришу мене, како у проширивању медијске лексике, тако и мишљења дела, па и не изненађује то да од последњег излагања, пре десетак година у галерији „Србија“, у Нишу долази до евидентних промена. Ипак, овај период карактерише континуирана технолошка надградња, а сваки наредни рад сублимира наративе претходних, чиме иницијални просторни цртежи прућем и сам избор овог материјала, унеколико, одређују његов рецентни говор.

Узмемо ли у обзир то да чиниоци живе и неживе природе на земљи имају способност бележења и памћења непосредних и посредних утицаја којима су изложени, а да динамични и кратки животни циклуси генетски брже усвајају датости тренутка, као и то да прућу и шибљу које уметник бира за рад опстанак није угрожен, а у употреби је човека још од првобитне људске заједнице, онда репертоар размишљања о материјалу умногоме превазилази обликовна својства, која су, истини за вољу, веома специфична. Уосталом, као да и физичке особине овог материјала, његова завидна, али ипак ограничена флексибилност, упућују на могуће орочење виталности природе на земљи. Поставке Радомира Кнежевића с почетка претходне декаде садржале су стишани апел на глобалну ревизију приоритета, сугеришући загледаност у себе и своју краткотрајност. Као да иницијатива оприрођивања нужно мора да крене од првог лица једнине и да се са те основне његове јединице прошири на цело човечанства.

Инсталација „Кула“ у Салону 77 у Нишкој тврђави носи другачију изражајну мисаоност. Задате путање проматрања дела не воде кроз његову унутрашњост, већ ревидираним призором доминира вертикална штапна конструкција, која не додирује ни тло ни свод и која има за пратњу неколико вешаних, вертикалних прутова. Централни објекат је јако садржајан, а чине га елементи изграђени суптилним стишавњем воље материјала, иновативно и занатски тактично. Синтеза виђеног и уобличавање појмовног поступак је који погодује учитавању различитих вредности и значења, а уводном сталоженом оптимизму доприноси положај дела, његова прозрачност и очигледна лакоћа.

Упркос томе, градњу лебдеће куле могла би да мотивише превага економског над јавним интересом, а компромитација колективизма значи и сумњу у разрешење константне еколошке кризе. Кула би претстављала место спасења малобројних, док би низ вертикала могао појашњавати да је реч о изолованим подухватима бекства са овог места, које више не може да буде дом.

Или напротив, можда ова целина нуди охрабрење у то да пут синергије са природом полазе и други људи и да су им осигурани путеви ка свеобухватном погледу на универзум. Можда је довољно зауставити механизме дестукције и да киша умије свет за ново јутро, или већ сада природа плаче над пропуштеним шансама. Можда перманентном употребом сенке у манипулацији простором, уметник објашњава равнотежу животних супротности и тиме све време бојазни нуди смирај…

Изводи из историје мисли и идеја, као и референце на моменат пандемије, катализују раслојавања дела и у фунцији су његове комуникативности. Дугорчно бављење природом Радомира Кнежевића доминантно је упућено на улогу човека као њеног чиниоца, на његово несвесно изузимање из тог круга и преку потребу да се посвети овим питањима.

Милан Ристић