АКТУЕЛНО
Милан Кујунџић
Милан Кујунџић
објекти, инсталације и видео
Салон 77, 11. април – 1. мај 2024
Изражавајући се у различитим медијима (инсталација, објекат, видео, цртеж и звук), Милан Кујунџић се бави односом индивидуалног и колективог, односно пропитивањем позиције појединца унутар ужег и ширег, глобалног система. Њега занима питање податности човека за хабитовање у сложеној дрштвеној структури, са великим бројем предефинисаних правила живљења и деловања. Тражећи граничне тачке када исказ задобија тон протеста и позива на отпор поретку, Кујунџић својим рецентним радовима промишља потребу за либерализацијом друштвених догми и преиспитивањем новонасталих имератива. „Борби за спас хуманости“ уметник прилаже разноврсне огољене примедбе из глобалне збиље. Спроведена у духу бунтовне уметности прошлог века, а уз антиципирање актуелних феномена стварности, дела ове изложбе представљају Кујунџићев допринос јавној свести.
Милан Кујунџић рођен је 1997. године у Фочи, Босна и Херцеговина. Основне студије сликарства завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу 2019. године. Добитник је награде за сликарство, на истој академији и награђен је посебним признањем на Међународном студентском бијеналу у Осијеку 2021. године. Мастер студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, модул Нови ликовни медији. Излагало је на више колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Самостално је излагао у Фочи, Требињу, Сарајеву, Новом Саду, Београду и Ужицу. Учествовао је на бројним колонијама, фестивалима и уметничким радионицама у региону и иностранстну, а неке од важнијих су филмска радионица „ACTive “ у Скопљу и Улцињу и филмска радионица „Fighting stigma through film“ у Лондону. Финалиста је награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ за младе визуелне уметнике у Србији 2022. године.
Учествовао је у вођењу кроз изложбу „EVROVIZION. CROSSING STORIES AND SPACE“ у Музеју савремене уметности Војводине. Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводине.
Изложбу објеката, инсталација и видео радова Милана Кујунџића публика може да посети до 12. маја у Салону 77.
https://www.youtube.com/watch?v=hThM22fSpbw
Изложба Милан Станојев: у протоку времена
Изложба Милан Станојев: у протоку времена,
У уторак 26.марта у 19 сати у Павиљону у Тврђави отворена је изложба слика и графика новосадског уметника Милана Станојева под називом Милан Станојев: у протоку времена.
Ове године навршава се шест деценија професионалног стваралаштва аутора, једног од најзаслужнијих за мапирање Новог Сада као престижног графичког центра у Југославији, професора Академије уметности, учесника многобројних изложби у земљи и иностранству, члана УЛУС-а и Графичког колектива, добитника бројних награда и признања, међу којима се истиче Велики печат Графичког колектива, додељен у мају 1976.године за графику Крушке на столу, израђеној у техници акватинте.
Према речима ауторке изложбе Јасне Кујунџић Јованов, историчарке уметности и ликовне критичарке, суд о стваралаштву Милана Станојева, који и даље свакодневно ствара, увек носи ризик пропуштеног, те је тешко сагледати обимно дело, које броји на хиљаде радова и чији визуелни кодови теку паралелно, препличу се, наговештавају један другог. Превасходни утисак о симболичко-метафоричким оквирима, током појединих периода, мења свој појавни облик: Милан Станојев континуирано води дијалог са самим собом, а комуникација повремено тече и у директној форми, приказујући слику тренутка, а далеко чешће у виду својеврсног визуелног знака којим изражава своја размишљања.
Изложба у Павиљону у Тврђави је друго представљање Милана Станојева у Нишу, након самосталне изложбе графика приређене у Салону 77 1983.године и прилика је да се шира и стручна јавност југоисточне Србије Као аутор графике, показао је различита интересовања: у раном периоду његова пажња је усмерена на теме асоцијативно-апстрактног садржаја актуелне у графици и у савременој слици, које карактерише обојеност и постепено увођење фигуративних акцената и записа, наводи ауторка. Од краја седме деценије његове графике карактеришу различити видови фигурације, реализоване у различитим техникама, од акватинте, преко литографије која му пружа услове за увођење боје, до комбинације акватинте и резерваша која омогућава префињене тонске прелазе у оквиру црно-белог дијапазона. Тематске ситуације у којима су присутни људска фигура и продукти човековог рада и бивствовања, карактеришу распричаност, иронија, гротеска, метафоричко-симболички тон, аполонијко-дионизијски сукоб. Од поп арт „реализма“ у раним годинама стваралаштва, Милан Станојев је стигао до гротеске и друштвене критике у завршној фази бављења графиком крајем прошлог века. Током година, експериментисао је с могућностима графичке плоче, технолошке бравуре изводио на темама „малих ствари“ (воће, свакодневни употребни предмети попут завесе, корпе за веш, јастучница и сличног), приказивао поетичке вредности предела, истраживао светлост и сенку у природи и на урбаним исечцима, да би у једном тренутку природу вратио у домен асоцијативног. Упоредо се исказао и као цртач изазивајући посматрача да се запита да ли је цртеж увек претходио графици, или је поступак обрнут.
Мада делује неспојиво, слично је и са сликарством које представља значајан сегмент, а од почетака овог века преовлађујућу технику у раду Милана Станојева, напомиње ауторка. Његове слике монументалног формата евоцирају различите етапе графичког рада, али паралелно живе потпуно нови и другачији живот, често залазећи у домен апстракције. Мада актуелан више од две деценије, овај део стваралаштва Милана Станојева још чека на право тумачење, које ће можда, истиче Јасна Јованов, бити иницирано управо овом изложбом у организацији Галерије савремене ликовне уметности Ниш, коју ће публика моћи да посети до 15. априла.
https://www.youtube.com/watch?v=jbVwj43CDC8
Ликовна колонија Сићево 2022. и 2023. / Уметничка галерија Крушевац
Уметничка галерија, Мајке Југовића 12, Крушевац
Приређивање изложбе дела насталих у оквиру рада два сазива Ликовне колоније Сићево, 2022. и 2023. године, у Уметничкој галерији у Крушевцу, пада у години у којој се бележи 60 година од обнављања рада ове најстарије ликовне колоније у Србији, и у којој се сустичу неколико јубилеја. Наиме, у тек протеклој години низом изложби и манифестација обележено је 150 година од рођења најзначајније српске уметнице Надежде Петровић, сликарке, фотографкиње, хуманисте, ратне болничарке, активисткиње за социјална, друштвена и женска права, чијим је залагањем на окупљању сликара вођених јужнословенском идејом, поред организације изложби и оснивања ликовних удружења, у селу Сићеву надомак Ниша 1905. године, утемељена прва ликовна колонија. Већ, наредна година, 2025. бележи, поред 110 година од смрти Надежде Петровић, и 120 година од оснивања Ликовне колоније Сићево, данас међународног карактера.
Шездесет одржаних годишњих сазива и изложба 59. и 60. сазива Ликовне колоније „Сићево“ разлог су сажетог подсећања на њено оснивање. Ово је друга изложба Колоније у досадашњој пракси установе којом се обједињују дела два сазива. Наиме, пандемијске околности 2020. и 2021. године навеле су на овај искорак, који је резултирао програмом који атрактивније и примереније одражава дисперзивност уметничког тренутка, нешто ширим увидом у разноликости мишљења дела. ...
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ПИТАЊА У САВРЕМЕНОЈ СКУЛПТОРСКОЈ ПРАКСИ
Бијеналe плаката пекиншке опере
Официрски дом, 5 - 30. 3. 2024.
Бијенале плаката пекиншке опере је основано 2022. године, са циљем да кроз дизајн плаката представи и промовише пекиншку оперу, која је као традиционална уметничка форма веома важан чинилац кинеске културне баштине. Кроз бројне изложбе широм света (Кина, Јапан, Сингапур, Пољска, Мексико, Канада) Бијенале такође афирмише међународну размену у области дизајна и уметности, те подстиче интернационални стваралачки дијалог.
Пекиншка опера је јединствена уметничка форма, која претставља симбиозу музике, вокалног извођења, мимике, плеса и борилачких вештина, те сажима готово све фолклорне елемената Кине. Боје, звуци, сваки корак, поглед и орнамент носе дубоко значење. Сценографија је минималистичка, а време и радњу одређују музика и симболи. Бич у руци постаје коњ, весло прелази реку, а барјаци на леђима евоцирају војсковођу. Костими говоре о друштвеној улози и положају ликова, док маске откривају њихову суштину. Црвена маска симболизује поштење, бела лаж, жута храброст, а златна божанство.
На конкурс овог бијенала пристигло је 1196 радова из 35 земаља. Међународни жири, на челу са др Ли Шуом, предавачем и кустосом из Пекинга, одабрао је 50 плаката за ову изложбу. Учесници су признати уметници на пољу плаката из Кине, Индонезије, Пољске, Немачке, Србије, Словеније, Словачке, Шпаније и Колумбије.
У својству коорганизатора изложбе у Нишу на свечаном отварању изложбе публици ће се обратиће графички дизајнер Иван Мишић, а својим присустваом догађај ће увеличати и др Ли Шу, председник селекционе комисије Бијенала.
Упознавање са светом алегорија и симбола пекиншке опере и висок ниво савременог графичког обликовања разлози су због којих Гарлија СЛУ позива публику да неизоставно посети ову изложбу у Официрском дому до 30. марта.
https://www.youtube.com/watch?v=66irnpV8Dig
ЛИКОВНЕ УМЕТНИЦЕ НИША
ЛИКОВНЕ УМЕТНИЦЕ НИША ‒ ИЗБОР ДЕЛА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ ГАЛЕРИЈЕ СЛУ НИШ
Жеља и потреба за проучавањем дела ликовних уметница Ниша у фонду Галерије савремене ликовне уметности Ниш подстакнута је значајним јубилејом ‒ 150 година од рођења Надежде Петровић, чувене сликарке, ликовне педагошкиње, организаторке културних догађаја, ауторке ликовних критика, друштвено ангажоване жене која се бавила сакупљањем етнографских предмета и свој патриотизам исказала као ратна фотографкиња и болничарка у балканским ратовима и Великом рату. Била је родоначелница српске модерне, наша најзначајнија уметница на почетку прошлог века. Основала је Прву југословенску уметничку колонију у селу Сићеву надомак Ниша, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.
Време у коме су она и њене савременице живеле и положај жена у друштву битно се разликују од данашњице. Почетак двадесетог века био је период захуктавања борбе за женску еманципацију у свим сегментима живота и друштва, а преко сто година касније, иако не у целом свету, жене имају право гласа, могу да се школују и раде, али је наше друштво као патријархално и даље на путу остваривања једнаких могућности за све.
У првим деценијама након ослобођења земље у Другом светском рату, сходно општој друштвеној клими, политичким и материјалним приликама, скромним условима школовања и усавршавања, тадашњем положају и васпитању, и поред већ освојених женских права, у граду је било тек неколико академски образованих ауторки. Развој културе, деловање Друштва ликовних уметника, оснивање Уметничке школе и, касније, установе специјализоване за савремено стваралаштво, определили су већи број жена ка професионалном бављењу ликовном уметношћу, а крај двадесетог века бележи појаву нових генерација сликарки и графичарки, које се укључују у актуелне токове, презентујући свој рад самостално или на колективним смотрама, као део резиденцијалних програма и пројеката.
Личност, стваралаштво и друштвени ангажман Надежде Петровић били су непосредна инспирација за бављење овом темом, уз намеру да се укаже на вредан допринос жена које су се бавиле уметношћу и биле активне учеснице ликовног и културног живота Ниша.
Оснивањем Галерије савремене ликовне уметности 1970. године, Ниш је добио установу која је од самих почетака, поред праћења, популарисања и презентације савременог националног и страног стваралаштва, била посвећена и прикупљању, чувању, проучавању и заштити уметничких дела. Галерија данас баштини у уметничком, естетском и историјском смислу вредан фонд од 1778 експоната сврстаних у пет збирки.
Збирка дела ликовних уметника Ниша, оформљена захваљујући поклонима, откупима, Ликовној колонији Сићево, Графичкој радионици и другим видовима програма, даје увид у токове и вишеслојне промене визуелне сцене овог краја и предмет је бављења и проучавања кустоса, до сада заснованих углавном на анализи у тематско-мотивском односно стилско-медијском смислу.
Део Збирке чине радови уметница које живе, раде и стварају у граду на Нишави, или су пореклом или радном биографијом везане за ово поднебље. У фонду Галерије заступљено је стотину дела четрдесет ауторки различитих генерација, стилских опредељења и ликовних пракси, која представљају значајно културно наслеђе града и Нишлијке мапирају као плодне актерке културног живота своје средине и читаве земље.
Галерија је од самих почетака настојала да прати и подржи рад уметница различитих доби, од сасвим младих, преко ликовно оформљених представница средње генерације, до већ афирмисаних, истакнутих протагонисткиња богатих каријера, чланица Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), добитница награда и значајних признања за рад. Поједине су се школовале или усавршавале у иностранству и биле активне у међународним оквирима, а известан број њих посвећен је педагошком раду на Факултету уметности, у Уметничкој школи или у сродним образовним институцијама.
Као што је случај у Збирци ликовних уметника Ниша и фонду у целини, тако и међу њиховим делима доминирају графике, слике и цртежи, драгоцени у смислу упознавања рада, праћења стваралаштва, индивидуалног развојног пута и увида у ликовну сцену града. Заступљено је тек неколико скулптура, уз приметно одсуство интересовања за истраживање у области нових медија и фотографије. Колекција је овим експонатима обогаћена највећим делом захваљујући Ликовној колонији Сићево и Графичкој радионици, а известан број су индивидуални поклони или откупи са самосталних и колективних изложби.
У намери да се свеобухватно презентује стваралаштво нишких ауторки, за ову изложбу одабрано је педесет радова насталих у периоду од 1973. до 2021. године. Реч је о делима излаганим појединачно, на самосталним или колективним изложбама, публикованим у каталозима и монографијама, али никада презентованим као целина. Хетерогена у визуелном изразу, приступима и промишљањима, у датом хронолошком оквиру који обухвата период непосредно пре и од оснивања Галерије СЛУ, као матичне установе која прати активност стваралаца града, све до актуелног тренутка, ова дела осликавају кретања у уметности југоисточне Србије, отвореност средине за нове појаве, савременa стремљења и модернe тенденцијe. Као таква, пружају могућност компарације у локалном и ширем контексту.
Било да су своје емоције, унутрашње и доживљаје света који их окружује изражавале кроз медиј графике, сликом или зналачки комбинујући материјале, радовима нишких ауторки преовладава
мотив природе. Поред пејзажа у класичном сликарском смислу, у делима Јелице Ашанин, Неде Веселиновић, Лане Шуклетовић, Марије Стојиљковић и савременијег приказа Јелене Китић употребом дигиталног принта, као и представа предела и клисуре којом протиче Нишава у перспективи Весне Васовић и Марје Јанковић, уметнице су визуелне сензације и импресије окружења преносиле на платно и апстрахујући их вештим цртачким потезима уз неретку примену различитих материјала попут Славице Ердељановић Цурк или геометријском апстракцијом анализирајући појаве попут светлости, стена, планинских масива као Мирјана Анђелковић.
Мотив природе присутан је и у слици ауторке Зорице Костић, првој датираној у колекцији, која је током година остала доследна вештом колористичком приказу цвећа и вегетације. Цвеће је било иницијални импулс и за експресивну у изразу Соњу Вукашиновић, која мртву природу слика интензивним бојама, богатим пастозним наносима, као и за суптилну у изведби, применом технике литографије, Дивну Милошевић.
Доминација мотива природе не треба да чуди, већина дела настала је током боравка у Сићеву. Попут Надежде Петровић, нишким сликаркама несумњиво је пријала слобода стварања под
отвореним небом. Неограничене у мотивско-тематском смислу, у своје радове, доследне сопственом ликовном вокабулару и поетици, уткале су утиске боравка, атмосферу рада у колонији, обиласка околине и манастира, остварених познанстава и дружења са другим учесницима или гостољубивим житељима, попут Зорице Фуруновић и Марије Павловић.
Инспиративна за уметнице била је и карактеристична рурална архитектура. Своје место, након клисуре, стена и разноликог растиња, пронашла је, кроз приказ детаља сеоских кућа, у радовима графичарке софистициране ликовне лексике Иване Станковић, у апстрактним представама фактографије и рељефа зидова Наташе Дејановић и радовима Радмиле Матејевић, која комбиновањем различитих техника третира проблематику живота људи у предграђу, руралним
насељима, напуштеним градовима.
Вођена деликатном креативном енергијом, сталну потребу за новинама у раду и експериментисањем материјалима Лидија Узелац је, негујући препознатљиву ликовну поетику, преточила у крајње апстрактну композицију једноставних, чистих, систематски обликованих површина и минималистичких линија, остављајући посматрачу могућност за емотивну идентификацију, док је на релацији између једне врсте неоенформела и геометријске апстракције Биљана Јовчић анализирала унутрашње светове и формирала ирационалне просторе.
Међу радовима издваја се сугестиван портрет Иване Савић, а индивидуални уметнички израз јединствен у мотивско-тематском и ликовно-визуелном смислу, комбинујући материјале, технике и медије неговале су Катарина Радојловић, Анђела Мујчић, Јана Илић, Јелена Станојевић и Александра Сенчански. Доследна у избору наратива, технике и стила била је Бранка Ђорђевић, сликарка експресионизма, која је наглашеним колоритом класично конципирала композиције.
Колекција Галерије је захваљујући откупу дела обогаћена новијом продукцијом радова Катарине Ђорђевић и Јадранке Мишић Пејовић. У комуникацији са културно-историјским наслеђем, односно ослањајући се на традиције нашег средњовековног сликарства и духовног наслеђа Византије, сводећи ликовне елементе на симболе или знаке, ове уметнице су створиле особен ликовни израз који делује просторно и временски безгранично. Слична семантика присутна је и у делу Биљане Јанковић, а прошлост града и околине били су полазна тачка у стваралаштву Мирјане Мање Поповић, ауторке једине таписерије у збирци, посвећене дизајну текстила и изради таписерија.
Последњих година, након оснивања Графичке радионице, занимљивим опсервацијама и новим актуелним садржајима збирку су обогатиле Данијела Димитријевић, Ана Бонџић, Ана Ванушић,
Јана Митровска, Марија Цурк, Ирена Ранђел и Мина Живић. О давнашњем интересовању за графичка истраживања говори и учешће Душице Прелевић на Симпозијуму литографије одржаном у Уметничкој школи у Нишу 1986. године.
Градећи свој професионални идентитет, уметнице су остале верне слици, цртежу и графици, спремне да се отисну у увођење новина у свој начин рада – у виду актуелних праваца,
комбиновања и експериментисања новим материјалима. Са друге стране, интересовање за скулптуру заокупило је само две ауторке ‒ Олгу Милић, вајарку модерног скулпторског израза и изузетног стваралачког сензибилитета, опредељену за концептуалну скулптуру, добитницу прве награде за вајарство на Октобарском салону 1983. године, и Весну Милојковић, која негује сложен, најчешће фигуративни приступ скулптури, и класичне анатомске форме гради специфичном обрадом и обликовањем материјала.
Узевши у обзир актуелни тренутак, могућности савремених технологија и уплив научних достигнућа у поље уметности, те додир и размену са другим културним просторима, реална су очекивања да ће нишке ауторке у скорије време закорачити у свет нових медија, те да ће наредне анализе и презентације обухватити и такве видове истраживања. Конципирана у циљу сагледавања стваралаштва жена током последњих пет деценија, ова поставка заступљеним наративима, поетикама и приступима осликава разноликост и представља их као активне актерке сцене, које су подстакнуте интензивним дешавањима и променама у визуелној уметности, уз несумњив утицај наслеђа и традиције, остајући доследне свом ликовном стилу и вокабулару, биле отворене за нова сазнања, савремене токове и модерне тенденције. У односу на број мушкараца сликара, графичара, вајара, невелики је број академски образованих уметница које су стварале у овој средини, али узевши у обзир вишеструку улогу жена у друштву и животу уопште, уз потребу за самоостварењем, морамо истаћи да је њихов допринос у сфери културе драгоцен.
Храбри чињеница да је интересовање за ликовну уметност као будући позив све присутније, те да ова средина сваке године изнедри нове генерације младих ауторки, чија ће дела и ангажман једног дана, као део колекције ГСЛУ, бити предмет нових промишљања и проучавања.
Емилија Ћоћић Билић
Егзистенцијална питања у савременој скулпторској пракси
U Перјаничком дому МСУЦГ отворена је изложба “Егзистенцијална питања у савременој скулпторској пракси”, која представља избор из Збирке савремене скулптуре Галерије СЛУ Ниш.
На отварању су говориле Маја Дедић, кустоскиња МСУЦГ и Емилија Билић, директорица ГСЛУ Ниш.
Својом концепцијом изложба нуди један од могућих пресека развоја новије скулпторске праксе ликовне сцене Србије у протеклих 25 година.
Реализација изложбе је плод вишегодишње сарадње између двије установе, а за разлику од првог циклуса сарадње, када је у Подгорици представљена актуелна ликовна сцена Ниша (2018), овог пута Галерија презентује дио своје уметничке колекције, ауторском изложбом историчарке умјетности Милице Тодоровић „Егзистенцијална питања у савременој скулпторској пракси”, која почива на избору из збирке скулптура.
На изложби су приказана дела Златка Гламочака, Мрђана Бајића, Рајка Попиводе, Здравка Јоксимовића, Габриела Глида, Драгана Јеленковића, Радоша Антонијевића, Марка Црнобрње, Мирка Марића и Рада Мутаповића.
Изложба је отворена за јавност до 27. фебруара.
Надежда Петровић: без боје
Нишки цртеж - Надеждиним путем
Надежда Петровић је свој професионални и животни пут обележила бројним активностима. Била је пре свега сликарка али и наставница цртања, организаторка изложби, ликовни критичар. Учествовала је у хуманитарним акцијама, залагала се за еманципацију жена, за ослобођење и културно уједињење јужних словена. Била је прва жена ратни фотограф и добровољна болничарка у Балканским и Првом светском рату. Животне околности су је повремено доводиле до Ниша. Добро је познавала овдашње прилике, аутентичне природне лепоте, ентолошке особености... што је резултирало одлуком да 1905. године у селу Сићеву реализује своју идеју о Југословенској уметничкој колонији. Био је то први пример на Балкану заједничког рада уметника у природи. Надежда Петровић је тако граду Нишу оставила значајну тековину и дала додатни разлог да се са посебном пажњом негује сећање на њу.Изложба Надеждиним путем је својеврсни омаж савремених уметника према изузетној претходници. Неки од заступљених уметника су: Ђуро Радоњић, Александар Младеновић Лека, Братислав Башић, Јелена Шалинић, Љиљана Шуњеварић, Бојан Оташевић, Зоран Костић, Јелена Петровић Луковић, Елизабета Маторкић Бисенић...
