„XX“ уметничка група Сениум

Изложбе под називом „XX“ уметничке групе Сениум коју чине Марта Пејчић, Миња Ђорђевић, Јана Јанић, Јована Милојевић и Сара Стојановић. Уметнице припадају истој генерацији (рођене 1999.године) и школовале су се на Детартману за примењене уметности Факултета уметности у Нишу.

Изложбу чине плакати великих димензија, реализовани у различитим медијима (акрилик, принт, дигитална графика, фотографија) који на метафоричан начин третирају питање положаја и улоге жена у савременом свету. Конкретне мисли уметнице претварају у говор ликовних елемената бавећи се различитим аспектима женског питања. Др Андријана Голац Чубрило у тексту предговора каталога истиче: Јована Милојевић третира жену са биолошког и социолошког аспекта, Јана Јањић алудира на различите фазе у животу жене, Сара Стојановић се бави принципа женске емотивности, Миња Ђорђевић апострофира снагу и издржљивост жене а Марта Пејић захтевност свакодневних обавеза. Изложбу ће отворити њихов некадашњи професор мр Перица Донков.

Уметнице су из Ниша, Алексинца, Крушевца и Владичиног Хана. Основне студије завршиле су 2022. године а мастер студије 2023 године на смеру графичког дизајна Детартмана за примењене уметности ФУ у Нишу, изузев Јане Јањић која је тренутно на завршној години основних студија. Јована Милојевић, Марта Пејчић и Сара Стојановић су добитнице Плакете ФУ у Нишу за допринос графичком дизајну.
Излагале су на по двадесетак колективних изложби. Учествовале су на међународним и националним конкурсима где добијају прве награде: Сара Стојановић за туристички плакат на конкурсу у Еквадору, Миња Ђорђевић на конкурсу „365 дана без дуванског дима“ који је расписао Институт „М. Ј. Батут“, Јована Милојевић на конкурсу за визуелни идентитет омбудсмана града Ниша и заједно са Мињом Ђорђевић на конкурсу за идејно решење просторног обележавања Природно-метематичког факултета у Нишу. Марта Пејчић ради као сарадник у настави на ФУ у Нишу и тренутно је на докторским студијама.
Сара Стојановић је школовање наставила у Милану, бави се и графиком, док се Јана Jањић бави и сликањем мурала, портрета и икона.

Изложба ће трајати до 29. октобра.

https://youtu.be/nFBeC7wqXDo

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА РАДОВА БИЉАНЕ КРСТИЋ И ИВАНЕ САВИЋ

Ниш је средином прошлог века изродио мноштво академских уметника, који су свакако, утицалии на сам развој уметничке сцене града. Њихова ангажованост на свим пољима уметности каколиковне, музичке тако и позоришне, уткане су у историју града, развијале се упоредо са сваким од њих. Сада већ имамо и уметничке породице које активно стварају.

Ово је једна од таквих породица, Биљана Крстић костимографкиња и ћерка Ивана Савић сликарка и сценографкиња.

Изложба Биљане Крстић и Иване Савић, носи назив „55+25“ и тако је конципирана да обухвата ретроспективу од 55 година професионалног рада Биљане Крстић, чије дело је у нераскидивој вези скоро пола века са репертоаром Народног позоришта у Нишу, и Иване Савић професорке у Уметничкој школи у Нишу, али и уметнице која ствара већ 25 година и сарађује са истим позориштем као и њена мајка. Кроз њихова достигнућа пратићемо и развој ове веома значајне нишке установе културе, једне од најстаријих позоришта на овим просторима.

Народно позориште у Нишу постоји још од давнина, развијало се два века уназад од путујућег позоришта Синђелић и Гудулић, преко Позоришта моравске бановине. Представе су се изводиле у гостионицама „Европа“, „Круна“, „Башти Маћедоније“, „Париз“, а од 1906. у сали „Руски цар“. Иницијатори за оснивање правог позоришта били су професори и учитељи прве нишке Гимназије: проф Стеван Сремац, учитељ Милорад Петровић, Стеван Никшић Лала и многи други угледни грађани Ниша. На предлог Драгише Цветковића тадашњег председника општине, 1922. године град купује земљиште на Синђелићевом тргу и почиње са зидањем позоришне зграде, тако да је Народно позориште од 1939. године на истој адреси. Прво велико оживљавање позоришта било је 1968. године када се у Ниш враћају многи школовани професори свих профила, уметници, глумци, музичари, међу њима и Биљана Крстић тек свршена костимографкиња са Академије примењених уметности у Београду. Даровитост, стечено знање и искуство у креирању костима запажено је још на првом ангажовању за позоришну представу симболичног назива „Живот у мојим рукама“. Још тада је њен ентузијазам и полетност указивао на животни ток и развој тада младе уметнице. Како се развијала она, тако се развијало и нишко Народно позориште. Кроз гостовања на многобројним позоришним сусретима, Народно позориште Ниш са својим ансамблом осваја многобројна признања и награде, за најбоље глумачко остварење, сценографију, позоришну представу, али и костимографију ... Биљана се потпуно посвећује свом раду. Режисери и глумци били су њени најближи сарадници. Маштовитост и бриљантност у креацији костима за преко 300 представа од којих ће мо издвојити: Марко Краљевић (1969), Пепељуга (1972), Зона Занфирова (1976), Виктор или деца на власти (1990), Серано Де Бержерак (1998), Едмунд Кинг(2005) и Ана Карењина (2021) остаће трајно забележени у аналима позоришног стваралаштва, као значајна дела Биљане Крстић. Пратећи авангардност редитеља одражавала би се на стил насталих креација, који је постао препознатљив љубитељима позоришта. Биљана је успела да пронађе карактеристичан језик и индивидуални приступ у стварању костима од историских ликова до савремених прича.Сјајна професионална сарадња са најзначајнијим људима из света позоришне и филмске уметности бивше Југославије изродила је сјане представе, документарне и ТВ серије, филмове али и пријатељства која негује до данашњих дана. Поред костимографије била је и управница позоришта у два мандата. Истим жаром ради и данас иако је у пензији, радо се одазива позиву, помаже свим срцем, јер уметност креирања је њена највећа љубав.

Своју љубав према позоришту пренела је на своју ћерку Ивану Савић, па се и она укључује у чаробан позоришни и филмски свет. Ивана као магистар позоришне и филмске сценографије сарађује и ствара на многим пројектима протеклих 25 година, њене сценографије су биле запажене и од стране стручне јавности и публике. Добитница је неколико награда . Сценографијом је овековечила многобројне представе не само у нишком Народном и луткарском позоришту већ и у окружењу. Кроз свет колажа на веома специфичан и себи својствен начин и као сликарка, представља позориште из другог угла, из угла уметнице указујући на нову реалност садашњег времена и позицији културе код нас.

Кроз пажљиво одабран веома разноврстан материјал, на овој специфичној поставци у Павиљону нишке тврђаве, можемо уживати у сликама, колажима, позоришним костимима изведеним у материјалу али и у скицама и нацртима које прате сваки реализовани позоришни костим. Фотографије су саставни део поставке које хронолошки прате развој уметнице. Времеплов испреплетан стваралаштом мајке и ћерке потврђује богатство које овај град има. Овом изложбом, указујемо пре свега на велико поштовање али и захвалност Биљани Крстић за све што је својим несебичним радом подарила нашем граду али и сваком од нас који је лично познајемо или смо је упознавали кроз небројано ликова из српске и сведске књижевности које је бриљантном креацијом костима оживљавала за све нас.Такође, Ивани Савић која је доследни наследник своје мајке, са изграђеним личним и аутентичним стилом упловила у свет позоришта и придружила се маштовитом свету сада као учесник, јер како и не би, па она је одрасла и сазревала у позоришту које јој је било други дом.

Соња Вукашиновић

https://youtu.be/72aIoEgjSjo?si=57jjbh-EgcU42GOg

by Nebojsa

ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА

ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА.

Изложба је део градског пројекта обележавања значајног јубилеја - 300 година Нишке тврђаве.

Тврђава је најупечатљивији визуелни симбол града Ниша и трезор целокупне његове досадашње историје која подразумева два миленијума континуираног постојања од античког Наисуса, преко средњовековног Нисоса, до данашњег Ниша. На темељима римског и средњовековног утврђења Турци су периоду од 1721. до 1723. саградили садашњу Тврђаву која је неправилног полигонатног облика и обухвата потвршину од 22 хектара. Данас је Нишкa тврђавa културно добро од великог значаја, парковна, археолошка, културно-историјска целина, музеј на отвореном, место бројних културних дешавања али и оаза мира, омиљено шеталиште Нишлија.

Концепт изложбе је подразумевао интеракцију са публиком односно кооперацију између шире јавности и Галерије СЛУ Ниш, која је упутила позив свим заинтересованима да доставе актуелне фотографије, фотографије из породичних архива и личних колекција или краће видео радове инспирисане Тврђавом. Од приспелих дела, након извршене селекције, креирана је изложба која са више од 100 фотографија и 4 видео записа сведочи о Тврђави у раздобљу дужем од једног века и пружа могућност сагледавања измене њеног изгледа и намене као и трансформацију околине.

Изложбом доминирају три целине. Једна се тиче непосредног изгледа бедема, капија и здања унутар комплекса нишке Тврђаве а објективом савременика кадрирани су различити фрагменти или архитектонске целине у природном окружењу. Другу целину чине личне и породичне фотографије интимнијег карактера, то су сведочанства о животу у Тврђави, документарна грађа која Тврђаву афирмише као место сусретања, дружења, културног уздизања, опуштања. Трећи сегмент изложбе чине фотографије уметничког предзнака које Тврђаву третирају као симбол или метафору за индиректни говор о пролазности, егзистенцији, будућности...Без обзира да ли су архивског, документарног или уметничког карактера сва заступљена дела на јединствен начин одају поштовање, сугеришу повезаност, изражавају дивљење и чисте емоције према вишевековном сведоку врема – Нишкој тврђави.

Галерија савремене ликовне уметности изражава велику захвалност Душану Миладиновићу који је из личне колекције уступио 30 фотографија и разгледница Тврђаве од краја XIX до средине XX века, затим Љиљани Јанчић, Наташи Дрчи, Љиљани Костадиновић, Јелени Перовић и Тихомиру Милановићу чије фотографије из породичних архива припадају периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, као и свима који су доставили фотографије Тврђаве и видео записе из претходне деценије или актуелног тренутка.

На отварању изложбе, по одлуци жирија, биће додељене две награде за најуспелије фотографије а о трећој награди одлучиваће публика гласањем током трајања изложбе.

Изложба ће трајати до 10. септембра.

https://youtu.be/JJGglfm8p1w

by Nebojsa

Маркo Лађушић - Мегаструктуре

Марка Лађушића - из циклуса Мегаструктуре

Марко Лађушић (1967, Пелагиц́ево) је сликар, вајар и мултимедијални перформанс уметник. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1995. године на одсеку за примењену скулптуру. Као надарено лице је већ 1996. године запослен на матичном факултету, на коме и данас активно ради - у звању редовног професора. Поред тога, предаје и на Факултету техничких наука у Новом Саду. Имао је 18 самосталних изложби и учествовао на преко 90 групних изложби у региону и иностранству. Добитник је многих награда за свој рад, који је данас део сталних поставки у јавним просторима, приватним и институционалним колекцијама као што су: Музеј Тера, Музеј Мацура, Национални музеј у Белој Цркви, Галерија Меандер, Галерија Дрина, АVON компанија, Пернод Рицард (Pernod Ricard), Клинички центар, Факултет примењених умерности, Факултет музичких уметности, Тршић колонија, колекција хотела Мариот (Marriott), Визар (Wizard) Милан,ЦМС (CMS) Србија, Аустрија, Ариа Арт Галерija (Aria Art Gallery) Италија, Логиk Арт Спас колекција (Logic Art Space) Италија, М2 студио (M2 studio) Италија, колекција Роксанде Илинчић (Енглеска), Музеј града Београда, Галерија Монолог, Супермаркет Берлин итд. Био је део пројектног тима националне селекције Републике Србије на 23. Међународној изложби Тriennale di Milano 2022. године Unknown.Unknows. An Introducion to Mysteries. У његовом родном граду, Пелагићеву, тренутно се формира легат његовог сликарског и скулптуралног опуса.

Марко Лађушић је креативни гениј неговао током тридесетогодишњег стваралачког опуса, који са истим еланом активно надограђује и продубљује. Темељ Лађушићеве инспирације налази се у детињству и слободи које оно носи са собом – целог живота стреми ка приказивању врсте жељене, виђене и замишљене стварности. Радовима из циклуса Мегаструктуре мења приступ димензијама радова – који својим монуменалним карактером инхерентно постају носиоци идентитета простора у коме се налазе. Блиско се повезује са хаосом и његовим градивним могућностима, те кроз савладавање хаоса долази до реда на путу ка истини. Његов рад је директан однос његове личности – слојевит и инспиративан.

Мегаструктуре замишља и гради континуираним трагањем за свим начинима на које оне могу да испливају на површину платна – наглашава да су оне огромно неисцрпно поље којим ће се бавити током наредних деценија. Колорит представља средиште његовог креирања путем екпресивног стваралачког поступка. Лађушићева употреба вибрантних боја има ефекат привлачења пажње и истовремено подстиче анализу како појединачних сегмената, тако и целокупне слике. Користи целу палету наглашавајући комплементарност и контрасност. Колорит радова базиран је на систематском истраживању проширења граница његовог изражајног потенцијала. Бојама приступа сирово, знатижељно – без унапред етаблиране визије њеног крањег изгледа. Уместо конзервативних постулата опчињеним идејама о строгим скицама, Лађушић велике формате слика директно на платну.

Мегаструктуре су слојевите до нивоа скулптуралности – при чему је сваки слој нова мрежа симултано аутентична и блиско повезана са претходном – на формалном и феноменолошком нивоу. Намерним супротстављањем боја продубљује слојеве слике, привидно им дајући физичке одлике веза финим и деликатним линијама. Динамичним линијама сугерише енергију и кретање. Поред истанчаног пикторалног карактера, линијски систем у Лађушићевом раду изражава бесконачност креативног микрокосмоса. Активно замишља и гради нивое структуре до тренутка у коме се оне осамостале и постану спремне за живот у простору, при чему неретко уноси драстичне промене скидајући и поновно наносећи слојеве боје. Како су му конструкције лишене реалистичких основа, свако учитавање егзактне форме суштински је продужетак који се одвија у перцепцији посматрача – чиме се подцртава продубљена персонализација доживљаја слика, базирана на вртоглавици и заносу.

Анђела Дукић
Историчарка уметности

https://www.youtube.com/watch?v=Bc0-cupcwGo

by Nebojsa

Скулптуре - Никола Антов

In memoriam изложба скулптура Николе Антова – уметника који је дао велики допринос популаризацији вајарства у Нишу и актуелизацији овдашње вајарске сцене. Његово стваралаштво, посебно од шездесетих до осамдесетих година XX века, припадало је главним токовима развоја српске скулптуре.

Изложба je ретроспективног карактера, чини је више од педесетак скулптура из збирки Народног музеја у Нишу, Галерије савремене ликовне уметности Ниш и породичне колекције.

Никола Антов (Ниш, 1933 – 2019) је дипломирао најпре на Вишој педагошкој школи (1956) а потом и на Вајарском одсеку Акедемије ликовних уметности у Београду (1961).

Од 1962. до пензионисања 1998. године био је запослен у Народном музеју у Нишу као конзерватор. Учествовао је у великим пројектима матичне установе од којих је свакако најважнији подизање, заштита и враћање подних мозаика античке виле на Медијани. Поред конзерваторско-рестаураторских третмана на бројним музејским предметима учествовао је и у  реализацији поставки комплексних, често мултидисциплинарних изложби. Коаутор је прве сталне поставке у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ у Нишу.

Постао је члан УЛУС -а 1963. године када почиње и самосталну уметничку каријеру. Реализовао је десет самосталних изложби. Излагао на 119 колективних изложби у земљи и иностранству  (Холандија, Румунија, Бугарска, Пољска, Грчка). Био је чест учесник  великих изложбених манифестација, на  Октобарском салону у Београду излагао је једанаест пута а на различитим изложбама УЛУС-а  такође у Београду, двадесеттри пута. Са ликовним уметницима Ниша редовно је излагао до 1997. године. Добитник је највишег градског признања – Октобарске награде града Ниша (1967) и десет стручних награда. На свим вајарским симпозијумима и ликовним колонијама на којима је учествовао, било да су југословенског или међународног карактера, добијао је награде за реализоване скулптуре ( Врњачка Бања, 1975;  Аранђеловац, 1978; Трјавна у Бугарској, 1984; Сићево, 1985). Једини је нишки вајар  до данас који има  цењену награду  „Златно длето УЛУС-а“.

За педесет година стваралачког рада Антов је реализовао више од три стотине скулптура. Следио је антропоморфну линију нашег варајства, определивши се за уобичајан жанровски репертоар (портрети, фигуре и анималистички мотиви) али је традиционалним мотивима приступао на самосвојан начин са демонстрацијом слободнијег пластичног мишљења. Удаљавајући се од реалистичког и миметичког ишао је у правцу развоја архетипске свести.   Сачувао је сећање на архаизоване форме, градећи мост између савремене уметности и цивилизацијских исходишта али увек на хуманистичким начелима. Саосећање и брига за човека и његову судбину, неверица у ефемерна задовољства, као да лавитирају над читавим опусом. Његови условно речено портрети који визуелно  асоцирају на праисторијске идоле и етно традицију су заправо  симболи антрополошке и културолошке константе људског трајања, исконске људске бити. На принципима редуктивне синтезе,  маштовито и инвентивно, преобликовао је реалан облик у уметничку форму, што потврђују и бројне скулптуре птица – после портрета, другог доминантног мотива у његовом опусу. Представљао их је у јату односно групама симболично указујући на неопходност заједништва на темељима толеранције и суживота, или појединачно, у различитим фазама лета, метафорично алудирајући на неминовну смену животних  узлета и падова.

Постепене промене у  ликовном рукопису Николе Антова током деценија рада дају нам право да диференцирамо три развојне фазе: рани период (шездесете године XX века), средњи (седамдесете и осамдесте године) и позни период (деведесете и двехиљадите). Стилске модификације грубо можемо дефинисати као пут од почетног експресионизма са извесним упливом  традиционалних фолклорних елемената у идејно-формалној инспирацији, преко специфичног вида архаизовано-асоцијативне фигурације као најзначајнијег периода, до апстракције органског порекла карактеристичне за последњу фазу стварања.

Радио је у бронзи и мермеру али је дрво било његов доминантни вајарски материјал, готово заштитни знак. Својим пореклом и детињством везан за шумовит старопланински крај, као да је судбински био предодређен за дрво које је искључиво мануелно обрађивао основним алатом  (длето и секира) поштујући његову полихромну структуру, тактивне и експресивне вредности. Интензитет личне осејности претварао је у слободно ткање потеза у дрвету са безброј плитких уреза који епидерму његових скулптура чине готово рељефном и дају посебан квалитет личном скулпторском изразу.

Изложбу прати монографска публикација о Николи Антову, која ће бити промовисана 1. јуна.

Аутор изложбе и монографије је историчар уметности, музејски саветник Милица Тодоровић.

https://youtu.be/-FN2OD6ci_A

by Nebojsa

Клица новог рода - реверзибилност процеса

Клица новог рода - реверзибилност процеса

По речима ауторке Анице Радошевић: „Реч клица недвосмислено нас упућује на размишљање о биолошком развоју, пре свега биљног света, а зашто не и нас самих и у физичком и психичком смислу?“

Проучавајући овај природни феномен она се користи различитим ликовним техникама па је стога, интегрални део изложбе сачињен је од цртежа, графика, инсталација и објеката. Обрађујући процес тог биолошког сазревања кроз различите етапе, „Семе пшенице“ се развија од клице кроз анализу гена, који чува мистерију настанка и зачетка. Како је уметница по вокацији графичар, њено полазиште је графички лист, али се не задржава само на томе, већ кроз цртеж разчлањује исти мотив транспонујући га у инсталацију и објекат. Посвећеност у њеном истраживању сведоче различити аспекати КЛИЦЕ, најпре као симбол, праћени хронологијом рађања, зрелости и смрти. Њиховом материјализацијом у слике-објекте, хоризонталне инсталације, цртеже и графике дефинисана је визуелност знака и његовог архетипског карактера.

Графике су рађене у техници дубоке штампе и колографије, док на цртежима користи линију као примарни ликовни елемент са зрнастим семеноликим формама.
Жеља за што бољом материјализацијом уметницу инспирише на употребу несликарског материјала у овом случају сламе, којом лепљењем ствара гнездо рађања оивиченог зрна пшенице на монументалним сликама објектима који доминирају на поставци.

Аница Радошевић Бабић је рођена у Вршцу (1972). Основне студије на Катедри за графику Академије уметности у Новом Саду завршила (1996) у класи професора Зорана Тодовића, где је и магистрирала (2000). Докторирала је ликовну уметност - област графика (2021) под менторством проф.Зорана Тодовића.
Добитница је многих значајних награда и повеља попут: Повеље града Вршца за 2013. годину за изузетан допринос у области културне и стваралачке баштине; Награде за цртеж Академије уметности Нови Сад, 1996; Награде VIII Бијенала студентске југословенске графике, Галерија „Студентски град“, Нови Београд, 1996; Награде ликовне колоније младих, Ивањица, 1996.
Aктивна је у оквиру вишебројних симпозијума о ужој уметничкој области графике и учешћу на уметничким пројектима.
Излаже на колективним домаћим и међународним изложбама од 1992 у Грчкој, Бугарској, Швајцарској, Сирији, Италији, Јужној Кореји, Француској, Мађарској, Португалији, Канади, ...
Члан је уметничких и стручних организација: УЛУСа од 1999; Графичког колектива, од 1999; Клуба ликовних уметника „Паја Јовановић“ Вршац од 1999; СУЛУВа од 2018.
Графички радови Анице Радошевић Бабић налазе се у колекцијама домаћих и иностраних установа културе, у графичкој збирци Музеја Војводине, колекцији ликовних дела Филозофског факултета, Универзитета у Новом Саду, колекцији графичких дела Галерије Графички колектив у Београду, колекцији ликовних дела Културног центра града Вршца, Колекцији радова на папиру Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.

Руководилац је домаћих и координатор више међународних уметничких студентских пројеката.

Од 2014. редовни је професор на Катедри за графику Академије уметности у
Новом Саду.

https://youtu.be/Sc_6G3oKBH4

by Nebojsa

“МАНУСКРИПТ“ - Биљане  Јанковић

Биљана Јанковић је рођена у Нишу (1974). Дипломирала (2001) на Факултету Ликовних Уметности Цетиње, Црна Гора, где завршава и Магистарске студије (2005) на сликарском одсеку.

Учествовала је на преко 100 групних излагања у земљи/Београд, Нови сад, Ниш/ и иностранству /Јужноафричка Република;  Велика Британија;  Француска; Бугарска; Босна и Херцеговина; Црна Гора/

Самостално се представила 7 пута: у Београду/2020./ Котору/2008/, Нишу /Салон 77, 2002 и 2006 и у НКЦ, 2006, / Галерија Клуб академија Ниш/2004./, Галерија студентског културног  центра Београд /2002/, Галерија Српског Посланства Цетиње, Црна Гора /2001/

Ради у Уметничкој школи у Нишу од 2005. године.

Бележећи  интуитивно попут сеизмографа натписе као неку врсту идеограма или визуелне метафоре Биљана Јанковић на сугестиван начин истражује појаве и стања везане за  дневне догађаје комбинујући различите ликовне технике од  акрилика, или уља на платну, графике , комбиноване технике, зидних инсталација, колажа до фотографије.

Од 2013. године посвећује се комплексном  сликарстком поступку почевши од  идеје  настанка и порекла древних рукописа која су послужила  као повод за ново, визуелно размишљање у коме се стваралачки процес  намеће  као спонтани изазов.

Значајан  део сложеног  концепта сачињавају  цртежи који настају  од једне реченице која се понавља, али увек у новом облику преклапањем или поништавањем претходне  отварајући  могућности за нова  и нова ишчитавања.

Поред тога,  различити сегменти серије  разликују се по интензитету, градацији, текстури, сугеришући  дејство невидљивих сила унутра и споља , дводимензионалног и тродимензионалног.

Анализирајући ритам унутрашњих енергетских промена Биљана Јанковић залази у узвишена медитативна стања у којима се непрекидно понављање формулише као  нека врста мантре.

Променом материјала, формата, схема, реченица на вешт, студиозан начин наговештава комуникацију дошавши до  општих универзалних прука које попримају  димензије безвременог, вечног.

Креирајући  уз помоћ различитих меријала тајновите, загонетне  системе  који поседују  сопствене унутрашње вибрације Биљана Јанковић поступно долази до аутентичне  просторно-дводимензионалне слике формирајући аутентичан ликовни говор.

Изложба ће бити отворена до 23. априла, сваког дана осим понедељка од 12-17 сати.

https://youtu.be/h4ItuTkgDUY

by Nebojsa

ОЛГА ЈЕВРИЋ – КОМПОЗИЦИЈА И СТРУКТУРА

Олга Јеврић – Композиција и структура – назив је изложбе која ће у организацији Српске академије наука и уметности, Куће легата и Галерије савремене ликовне уметности Ниш бити приређена у Павиљону у Тврђави у Нишу, након премијерне изложбе одржане у Галерији САНУ прошле године, која је била уприличена поводом значајног јубилеја – стогодишњице рођења истакнуте југословенске и српске вајарке.

Олга Јеврић је рођена у Београду где је завршила одсек за клавир Музичке академије 1946. године, а затим и вајарски одсек Академије ликовних уметности 1948. године. Излаже на XXIX Бијеналу у Венецији 1958. године, када њено дело бива препознато и истакнуто од стране значајних европских ликовних критичара. Изабрана за дописног члана САНУ 1974. године, 1983. постаје прва и једина жена вајар редовни члан САНУ. Активна у Одељењу ликовне и музичке уметности, она постаје председник Одбора за Речник појмова из области ликовних уметности и учествује у припреми Ликовне енциклопедије Лексикографског завода Југославије и Мале енциклопедије Просвете као члан редакције.

Опус Олге Јеврић спада у врхунске домете наше и европске модерне уметности друге половине 20. века. Њене визионарске скулптуре су новим материјалима, апстрактном формом и специфичним ликовним језиком трасирале ново поглавље југословенске скулптуре, истовремено остајући јединствена појава на нашем поднебљу. Збирка коју је уметница завештала Српској академији наука и уметности добила је 2015. године статус културног добра од националног значаја, док бројна инострана излагања и уврштење њених скулптура у значајне светске уметничке колекције, попут колекције Музеја Израела у Јерусалиму, Националне галерије у Берлину и Tate Modern у Лондону, потврђују да дело Олге Јеврић превазилази националне оквире.

Публици ће овом путујућом изложбом бити представљена дела из два легата уметнице која су поклоњена Српској академији наука и уметности и Кући легата у Београду у пажљиво селектованом обиму. Више од пет деценија плодоносног стваралаштва Олге Јеврић биће представљено делима, која укључују све значајне циклусе и појединачне радове – од Предлога за споменике (1951–1965), који су први смели искорак националне скулптуре изван фигурације ка апстракцији, све до последњих радова у којима су главна преокупација ауторке тактилна својства материјала.

Током трајања изложбе биће приказивани документарни филмови: Скулптура у свету предмета и пејзажа – Олга Јеврић (сценарио академик Љубомир Симовић, Марко Караџић, режија Марко Караџић) у продукцији Радио Телевизије Србије, Мисли и сећања у продукцији Куће легата и Простор и време у продукцији тадашње РТВ Београд, уз дигиталну презентацију уметничких фотографија које је Олга Јеврић стварала дуги низ година и ротацију скулптура малог формата из Легата Олге Јеврић у САНУ.

Изложба, у оквиру које ће бити представљено око 80 радова насталих у периоду од 1948. до 2001, поред одавања признања делу Олге Јеврић и његовом неоспорном значају у оквиру српске, тадашње југословенске, али и европске уметничке сцене друге половине 20. века, има за циљ и упознавање млађе генерације са опусом наше истакнуте ауторке. Са друге стране, старија публика ће имати прилику да се поново сусретне са препознатљивим апстрактним формама које су је уврстиле у ред најзначајнијих скулпторки 20. века.

Након излагања у Павиљону у Тврђави у Нишу, изложба ће бити представљена публици у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду, Музеју Тера у Кикинди и Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у Чачку.

Трајање изложбе: 21. фебруар – 1. април 2023.
Аутори: Жаклина Марковић и Дејан Вучетић

Рецензенти: дописни члан САНУ Сава Халугин, проф. др Јасмина Чубрилo

Покровитељи пројекта су Министарство културе Републике Србије, Секретаријат за културу Града Београда и Град Ниш.

https://youtu.be/QUKGp43xurw

by Nebojsa

Миљан Недељковић ''Нови Јерусалим, 1999''

„Нови Јерусалим, 1999“ Миљана Недељковића.

Уметничка позиција Миљана Недељковића заснована је на доследној усмерености на медиј фотографије, као подручја естетског промишљања и истраживања, односно подручја друштвеног ангажмана. Последњих година он ради на серији фотографијана на меш тканини, великих димензија, наглашеног хоризонталног простирања и ревидиране композиционе структуре. Изложба која ће од уторка увече бити пред нишком публиком у Павиљону у Тврђави носи наслов „Нови Јерусалим, 1999“ и има снажну референцу у роману „1999.“ Борислава Пекића. Реч је о заједничкој скепси двојице аутора по питању сазнавања и још мање могућности реконструкције било каквих историјских догађаја или разумевању некадашњих погледа на одређена питања. Недељковић се поиграва документарним својсвом фотографског медија тиме што одабира визуелне ситуације, које би у једнакој мери могле да расветле начине људског делања, колико би недоумица и евентуалних пограшака по том питању могле да произведу. Кадрови из продавнице електронских делова, са недогледним и једноличним простирањем обележених фиока, могу се узети као представа програмираног и контролисаног живота коме неопажено стреми глобално друштво. Посебено се осврћући на проблем растуће ултраиндивидуалности у садашњем свету, Миљан Недељковић тренутак текуће пандемије ставља у контекст цикличног смењивања епохалних фаза. Као да жели да препоручи смиренији поглед на друштвени тренутак кроз разумевање свеопште васељенске процесуалности. Језиком који је веома комуникативан са данашњом публиком визуелне уметности и људима уопште, Миљан Недељковић промишља човека у временима и актуелно време на фону историје.

Миљан Недељковић је рођен 1980. године у Рашкој. Дипломирао је на Факултету уметности у Приштини. Члан је УЛУПУДС-а и ФСС-а. У звање ванредног професора за ужу уметничку област
фотографија на Факултету уметности у Нишу изабран је 2015 године. Излагао је на 20 самосталних и 50 колективних изложби у земљи и иностранству (Сарајево, Париз, Праг, Софија, Велико Трново,
Београд, Рашка, Нови Пазар, Деспотовац, Крагујевац, Краљево, Горњи Милановац, Ваљево...). Реализовао велики број пројеката из области фотографије, дизајна, мултимедије, видео продукције, графичког дизајна.

by Nebojsa