Садко Хаџихасановић

Изложба Don`t play with gans/ Звецкање оружјем, уметника из Канаде - Садка Хаџиџасановића. Изложбу чине цртежи на штампаном платну и серија од три анимирана филма.

Тематска индикција новијих дела Садка Хаџиџасановића усмерена је на трагичне друштвене појаве оличене у ратовима, насиљу, слободном поседовању оружја... Лично, аутентично искуство рата (на простору бивше Југославије) које је пре тридесет година трајно променило уметников животни пут, суочавајући га са искушењима емиграције, али и екстремни пораст насиља различитих видова од индивидуалних акција до међудржавних сукоба на глобалној цивилизацијској позорници, повод су за критичку опсервацију и визуелну проблематизацију највеће људске пошасти која у актуелном свету потпуно замагљује хоризонт хуманистичких начела.

Сопственим уметничким проседеом окренут свету фигурације, Садко Хаџиџасановић за јунаке ових дела бира децу и младе са пиштољима и пушкама у рукама, у карактеристичним пуцачким ставовима, у „игри“ са оружјем где се брзо и лако губи граница између очекиване наивности односно невиности и агресије трагичног исхода. Драматика призора посебно је појачана чињеницом да уметник поменуте мотиве слика и црта на платну са одштампаним мултилпицираним пасторалним мотивима рококо епохе, који подразумевају идиличне пејзаже или сцене хедонистичког свакодневља европске аристократије 18 века. Како у тексту предговора каталога пише проф. Бојана Викеданић: “Утицај визуелне напетости између ових наизглед супротстављених визуелних наратива, између романтичних сцена из прошлости и насиља из садашљости, огледа се у веома добро развијеној свесности о свеприсутности насиља“.

Анимиране филмове истог тематског оквира (Kids with guns, Kids games, Don`t play with guns) Садко Хаџихасановић реализује на традиционалан начин, руком цртаним кадровима са постепеним процесом материјализације и намерном титравошћу, што им обезбеђује непосредност прелаза из статичне у покретну слику. Контекст ових радова претпоставља оправдану запитаности уметника о судбини друштва, у условима када безазлене дечије игре (школице, прескакање конопа...) препастају у опасне и када се међу дечијим играчкама обично налази арсенал оружја, односно када је насиље присутно већ у раном животном добу.

Укратко, дела Садка Хаџихасановића плод су садејства повишене личне самосвести која транспарентно реагује на болна питања колективне стварности и озбиљног уметничког промишљања и визуелне елаборације препознатљивим, персонилозованим уметичким изразом, без намере да морализује али са великом потенцијалном могућношћу да покрене и наш рацио у тумачењу актуелне стварности, која нужно захтева превазилажење стања незаинтересованости.

Садко Хаџихасановић (1959, Бихаћ) је дипломирао на одсеку за сликарство на Академији ликовних уметности у Сарајеву 1982. године. Постдипломске студије је завршио на ФЛУ у Београду 1984. године. Један је од оснивача истакнуте ликовне групе „Звоно“ у Сарајеву, са којом је излагао у Tate Liverpool Gallery у Енглеској. Члан групе био је до 1992. године. Излагао је у многим градовима бивше Југославије, његови радови су у колекциама музеја и галерија у Београду, Зрењанину, Сомбору, Панчеву, Сарајеву, Тузли, Чачку...

Од 1993. живи и ради у Торонту (Канада). Излагао на више од 300 самосталних и групних изложби.

Његов рад био је представљен на престижним интернационалним манифестацијама: Havana Biennal (Куба), Venice Biennal -Benetton Collection (Италија). Излагао је у Мексику, многим градовима Америке (Њујорк, Мајами, Бафало Рочестер, Канзас Сити...) и Канаде (Монтреал, Торонто, Ванкувер...).

Студијски је боравио у Шпанији и Француској. Радови Садка Хаџихасановића су у бројним приватним колекцијама широм света као и у јавним колекцијама многих музеја у Америци и Канади (нпр.: Urlich Museum, Kansas City; Museum of Art and History, Orillia; Art Gallery of Misissauga, Ontarioi; Maclauren Art Centre, Barrie; Art Gallery of Peel, Brampton...).

Paul Petro Contemporary Art је галерија која заступа Садка у Торонту.

Изложа у Нишу траје до 3. августа, а након Ниша биће реализована у Горњем Милановцу и Чачку.

Одржавање изложбе помогли су Уметнички савети Канаде, Онтариа и Торонта.

by Nebojsa

Весна Милојковић

Весна Милојковић (Ниш, 1967) је дипломирала на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 1991. године. Магистрирала је на истом факултету 1994. године.

Реализовала је осамнаест самосталних изложби и излагала на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству (Хрватска, Македонија, Бугарска). Учествовала је на двадесет колонија и вајарских симпозијума. Добитница је три награде. Пет њених скулптура постављено је у јавном простору (Београд, Љиг, Прилеп, Златибор и Ниш).

Весна Милојковић утиске из спољашњег света њој пријемчивим поступком дорађује, прерађује, трансформише и ликовно дефинише до нивоа асоцијације или потпуне апстракције посебно у случају графика и слика.

Заступљене графике малог формата припадају почецима њеног стваралачког пута. Реализоване у техникама линореза, бакрореза и суве игле, оне потврђују велики цртачки рафирман уметнице, способност вештог кадрирања мотива и савладавања контраста црно-бело. Три изложене слике каснијег датума ( Пакао,Чистилиште и Рај) апстрактно-експресивног карактера настале у колоплету слободних потеза својевтстан су пример визуелизације личног размишљања о Дантеовом путу кроз свет покојника.

Као вајар по основној вокацији, Весна Милојковић скулптури прилази на посебно комплексан начин. Остајући доследна примени фигуративног приспута она проналази решења како да на симболичан начин кроз фигуралну форму, добро осмишљену композицију и специфичну обраду површине, дефинише неке од важних духовних и етичких дилема.

У суштини Весна Милојковић лични уметнички потенцијал испољава кроз дијалог са самом собом, са околином и временом у коме живи. Њени радови израз су неумитне динамике мисли и осећања на путу ка личној духовној надградњи. Нажалост здравствени проблеми последњих десетак година успоравају њено усавршавање и даљу разраду уметничког опуса.

Изложба ће трајати до 19. јула.

by Nebojsa

Мирон Мутаовић

Мирон Мутаовић

У тврђави

23. 6 - 5. 7. 2022

Салон 77

Током студија сликарства на ФЛУ у Београду, деведесетих година Мирон Мутаовић активним излагањима стиче одређену пажњу стручне јавности. Осим самосталних наступа, овај рани период у раду уметника обележавају и активности у оквиру уметничке групе „Керозин“, чији је један оснивача. Већ тада постаје јасно да ће путања изражавања овог аутора подразумевати консеквентно кривудање за садржајима и много више за естетизацијом уметничког дела. Подупрто идејом о новој слици, која се јавља осамдесетих година 20. века, досадашње стваралаштво Мирона Мутаовића дало је међусобно веома различите циклусе радова, што њега самог карактеријше уметником велике слободе и способности за експеримент.

О изложби слика „У тврђави“, у нишком Салону 77, историчарка уметности Наташа Јанковић наводи: „Прикази београдског Калемегдана, топлица, угодних термалних бања, популарних одмаралишта, које су лечиле душу и тело наших учитељица, чиновника, поштара... пожутели плакати, разгледнице и личне фотографије, пронашли су свој нови живот на уметниковим забелешкама. Обриси хладних, ледених, чистина и узвишења сублимирају једноставност наше изолованости и носе стрепњу скандинавског ноара.“.

Мирон Мутаовић (1973) је дипломирао 1997. године на Факултету ликовнин уметности у Београду, у класи професора Чедомира Васића, док је 1999. године магистрирао на истом факултету. Излагачку активност започео је серијом самосталнин изложби у галерији Студентског културног центра у Београду (1995-1997). Један од оснивача уметничке групе КЕРОЗИН, познате по раду у Музеју авијације и по запаженим изложбама. Од 1999.године је члан УЛУС-а. Поред бројнин самосталнин и групнин изложби на којима је учествовао, излагао је у београдским галеријама Звоно, Хаос и Галерији Факултета ликовнин уметности. Од 2005. године ради као професор на Факултету уметности Универзитета у Нишу.

by Nebojsa

Драгослав Крнајски ''МЕТАМОРФОЗЕ''

8 – 21. јун 2022

„Метаморфозе“ Драгослава Крнајског

Данас уметник од изузетног кредибилитета, Драгослав Крнајски се на домаћој ликовној сцени појавио почетком осамдесетих година 20. века. Иако је магистрирао сликарство, од самог почетка свог уметничког рада до данашњих дана, посвећен је просторним истраживањима у виду скулптура-објеката и инсталација.

Изложба „Метаморфозе“ садржи радове различитих периода у раду уметника и наменски је конципирана за салу и плато Салона 77 у Тврђави. Према речима историчарке уметности Ивоне Фрегл , овом поставком: „Крнајски фокусира своје уметничко истраживање на саму граничну линију преласка из 2D у 3D, проблематизујући питање „границе преласка“ површине у простор кроз испитивање геометријских облика са једне и органских форми примера из природе са друге стране.“.

„За Крнајског метаморфоза не означава само промену, већ и сам еволутивни ток преображаја. Она представља процес преласка из једног облика у други, трансформацију која укључује проток времена и измену позиција у простору, било физичком или менталном. Иницијална идеја Драгослава Крнајског била је да представи метаморфозе/трансформације идеје током пута који је потребно прећи од инспирације (покретача стваралачког процеса) преко различитих могућих праваца развоја идеје и њених модификација до коначног продукта – уметничког рада. Поставка изложбе „Метаморфозе“ заснива се на односу између минимализма и асоцијативног потенцијала рада, сведености форме и ангажованости идеје, процесуалности уметничке креације и крајњег резултата (уметничког дела намењеног интеракцији с публиком). Интересантно је да је уметник предвидео да и сама поставка изложбе доживи метаморфозу, тако што ће централни рад на половини трајања изложбе бити замењен новим радом.“, наводи Ивона Фрегл у тексту који прати ову изложбу.

Драгослав Крнајски  (Пула, 1953) је дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду (1982), где је завршио и Постдипломске студије (1984). Излаже од 1980. године. Добитник је награде за скулптуру Бијенала младих у Ријеци (1987), Октобарског салона у Београду (1990) и Тријенала скулптуре у Панчеву (1996). Негова дела су део колекција Музеја града Београда, Музеја савремене уметности у Београду, Савремене галерије у Зрењанину, Галерије савремене уметности у Ријеци, Музеја рударстава и металургије у Бору, Народног музеја у Кикинди, Народног музеја у Врању и Галерије савремене ликовне уметности у Нишу. Такође, радови уметника изведени су на симпозијумима у Аранђеловцу, Кикинди, Бору, Мајданпеку и Апатину.

Један је од оснивача уметничке групе Led Art. У периоду 1994-1996. био је део тима који је основао и водио Центар за културну деконтаминацију у Београду. Био је председник УЛУС-а од 1998. до 2002. године. Оснивач је удружења грађана за унапређење и развој визуелне и ликовне уметности  ART-ZUM.

Живи и ради у Београду.

by Nebojsa

ЈЕЛЕНА ТРАЈКОВИЋ ПОПИВОДА „VORTEX“

ЈЕЛЕНА ТРАЈКОВИЋ ПОПИВОДА „VORTEX“

ИЗЛОЖБА АМБИЈЕНТАЛНЕ ИНСТАЛАЦИЈЕ

САЛОН 77, 24. мај – 5. јун 2022.

Амбијентална инсталација Јелене Трајковић Попиводе на чудесан и крајње промишљен начин сажима, простор и звук, сугеришући време и кретање у једној занимљивој просторној целини. Целокупан пројект под називом „VORTEX“ или „ВРТЛОГ“ наменски реализован за простор „Салона 77“ који је уметници послужио као идеја за креирање паралелног духовног простора у коме се преплићу снови, жеље и стремљења. Превазилазећи стварни свет уз помоћ нових технологија Јелена Трајковић Попивода трансформише стање непомичности у динамичну симулацију кретања постижући интерактивност рада и публике. Док се посматрач заједно са фигурама креће кроз простор пратећи слободну, ритуалну игру покрета и сенки интитивно прати ауторкине оптимистичке смернице које представљају реакцију на актуелни тренутак опште неизвесности. Тежећи афирмацији савременог аудио - визуелног и кореографског приступа који повузује човека, слику, звук, покрет, архитектуру у интерактивном узрочно-последичном односу уметничка продукција Јелене Трајковић Попиводе отвара низ питања пружајући прилику за нова ишчитавања везана за равнотежу тела и духа, као и питања заборављених етичких принципа остварујући значајан допринос у креирању сопственог визуелног идентитета као важног дела савремене уметничке сцене у Србији.

Јелена Трајковић Попивода (1980. Краљево) је дипломирала је и магистрирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Докторско - уметничке студије одбранила је под менторством проф. Радомирa Кнежевићa. На Факултету уметности у Нишу ангажована је у звању ванредног професора. Добитница је неколико награда из области визуелног стваралаштва од којих су значајније: 2022. Grand prix, Међународног пролећног салона Див Арт, „Буђење“ у категорији слика; 2022. освојено друго место-цртеж на манифестацији „Пето међународно бијенале уметничког цртежа и графике “Меморијална галерија „Душан Старчевић“; Награђени рад на Пролећној изложби 2021. група аутора УЛУС; годишњe Наградe ликовне галерије Задужбине Илије М. Коларца за 2008/2009. год; откупнe наградe Ниш Арт Фондације, на изложби младих 2009. Од 2004. до 2006. стипендиста је Републичког фонда за развој научног и уметничког подмлатка; Стипендија Краљевине Норвешке 2004. Радови Јелене Трајковић Попиводе налазе се у збиркама културних институција и приватних колекција. Излагала је на 30 самосталних и на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Ради у медију класичног цртежа, сликарства, који су њена главна преокупација, али и сликe - објектe, светлоснe и амбијенталнe инсталацијe, мултимедијалнe уметничкe пројектe. Радови Јелене Трајковић Попиводе налазе се у збиркама културних институција и приватних колекција. Члан је УЛУС-а од 2005. године. Живи и ради у Нишу и Београду.

Кустос изложбе Радмила Костић, музејски саветник.

https://youtu.be/uDgNwRrKPmU

by Nebojsa

Марко Вучковић- скулптуре

Изложба скулптура Марка Вучковића. Изложбу чини серија радова различитих димензија насталих током последњих пар година.

Марко Вучковић је рођен 1992. године у Крушевцу. Дипломирао је најпре на Високој школи електротехнике и рачунарства 2015. године, потом је основне и мастер студије завршио на Факултету примењених уметности у Београду, на одсеку за примењено вајарство. Члан је УЛУС-а од 2020. године.

Самостално је излагао у Београду (Галерија СКЦ, 2020; Галерија 73, 2022). Учествовао на двадесетак колективних изложби у Београду, Крушевцу, Панчеву.

Основну мотивску инспирацију Марко Вучковић налази у природним формама и људском телу али су реални облици само његов почетни импус који је ликовним средствима трансформисан до асоцијативно - апстрактног нивоа. Применом принцима редукције и сублимације, отклањајући све сувишне детаље, Вучковић долази до складних и елегантних формалних решења која стоје у основи органских облика.

Свестан оптерећења које носи живот савременог човека, уметник посебно апострофира неопходност креирања властитих одбрамбених механизама у циљу савладавања свакодневних егзистенцијалних препрека, а у људском организму и процесима који се одвијају у њему, препознаје идеал функционисања једног система и често прибегава визуелизацији, односно скулпторском дефинисању тих процеса. Како сам каже „желим да шаљем позитивне, чисте, инспиративне и здраве сигнале“. Заступајући у суштини позитивнистички став о улози и сврси уметности, аутор као да нам симболично поручује да су снага, лепота и узвишеност у нама самима, што треба лично освестити.

Складним формама, прецизном завршном обрадом, вештим комбиновањем традиционалних и индустријских материјала, хроматским вредностима и усаглашеношћу разноликих текстура, Вучковић ствара дела која поседују оптимистички дух и уметничку изражајност.

Кустос изложбе Милица Тодоровић, музејски саветник

Изложба ће трајати до 22. маја.

by Nebojsa

БЛОК - ТИПОГРАФСКО НАСЛЕЂЕ У МОНТАЖНОМ СИСТЕМУ

Изложба под називом БЛОК - ТИПОГРАФСКО НАСЛЕЂЕ У МОНТАЖНОМ СИСТЕМУ мр Сање Девић и др Биљане Станковић, графичких дизајнерки је продукт заједничке сарадње ауторки које остају доследне сопственим изразима и личним трагањима, обједињујући их у једну складну међусобно усаглашену целину. Сања Девић и Биљана Станковић су уметнице које су у потпуности посвећене графичком дизајну као једној од најдинамичнијих уметничких пракси заузимајући високе професионалне стандарде. У складу са најновијим савременим тенденцијама Сања Девић и Биљана Станковић остварују визуелну комуникацију користећи чудесни ликовни језик светлосно-типографске инсталације. Користећи слику, графику,текст и светлосне ефекте зналачки креирају причу или поруку у тренутку при чему посетиоци постају интегрални део поставке.

Сања Девић (1980), дипломирала је на Факултету уметности у Нишу, на одсеку за графички дизајн. Постдипломске магистарске студије завршила је на Факултету ликовних умјетности Цетиње, студијски програм - графички дизајн. Током професионалног рада, реализовала је велики број пројеката за клијенте широм света у свим областима графичког дизајна (САД, Канада, Велика Британија, Данска, Тајланд, Швајцарска, Сингапур, Француска, Мексико, Норвешка, Аустрија, Хрватска). Нјена излагачка делатност броји осамнаест самосталних изложби и преко шездесет групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда за радове из домена примењене уметности. Њени радови објављивани су у књигама и часописима у земљи и иностранству. Члан је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС-а). Више пута је била члан жирија уметничких такмичења. Запослена је на Факултету уметности у Нишу на Департману за примењене уметности. Предаје предмете Просторна графика и Илустрација.

Биљана Станковић (1974), дипломирала на Факултету уметности у Приштини, одсек графички дизајн, где је и магистрирала из области Писмо са типографијом. Докторирала 2020.године н ФПУ у Београду –одсек примењене уметности и дизајна. До сад је одржала четрнаест самосталних и преко шездесет колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда из области писма. Бави с калиграфијом и пројектовањем туипографског писма.Запослена је на Факултету уметности у Нишу на Департману за примењене уметности. Предаје предмете Писмо и Типографија.

Кустос изложбе Радмила Костић, музејски саветник.

Изложба ће бити отворена у САЛОНУ 77 у нишкој тврђави до 3. маја .

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА ГРАФИКА ИВАНА МИШИЋА

Изложба младог и веома успешног дизајнера и илустратора носи назив DE PROFUNDIS – Посвете Георги Траклу. Спектар његових уметничких интересовања је веома широк, поред дизајна постера, бави се илустрацијом књиге, раду на дизајну савремених апликација дигиталних комуникација у култури. Добитник је преко 30 награда за дизајн плаката и графику. До сада је приредио 10 самосталних изложби и учествовао на великом броју међународних изложби у САДу, Русији, Кини, Пољској, Јужној Кореји, Перуу, Кипру, Украјини, Белорусији, Тајвану, Јамајци, Мексику, Турској, Молдавии, Мађарској, Црној Гори и Србији.

На изложби су заступљене графике инспирисане књигом De Profundis, коју је уметник дизајнирао и илустровао, а чије публиковање се ускоро очекује.
Графике су рађене у техници дигиталног принта, у црно – белој боји, веома експресивно третиране са секвенцама античке грчке скулптуре, одсечених лица попут маске , иза којих се назире лобања од мермера. Своје емоције инспирисане песмом преточене у савремену технику дигиталног принта уметник успева да оживи духовно стање човека у борби за голи живот. Театралност разиграних ратника на неким графикама прелазе у потпуно стање духа, до савршенства уклопљене композиције налик апстрактним сликама. Богата палета валерског коришћења само црне боје додатно појачава уметникову вешту руку у баратању ликовним елементима. Ако се питамо шта је графика данас?, одговор би био графика Ивана Мишића је прави пример. Компијутерско моделовање, кроз индивидуалну ликовну поетику засновану на отвореном стваралачком концепту, истраживању и експериментисању он доследно промовише савремени приступ графичкој уметности. Коришћењем дигиталног записа уместо класичне матрице, он графичком отиску даје потпуно другу димензију.

by Nebojsa