АКТУЕЛНО
„НИШКИ ЦРТЕЖ “ од четвртка, 24. децембра, од 12 сати
Од четвртка, 24. децембра, од 12 сати поштоваоци уметности ће у великој сали Официрског дома моћи да посете изложбу „НИШКИ ЦРТЕЖ “. Тема овогодишње изложбе је СВАКОДНЕВИЦА. Изложба садржи радове 62 уметника различитих генерација из Ниша, Београда, Новог Сада, Крагујевца, Краљева, Лесковца, Јагодине...
Свакодневицу доживљавамо као подручје обичног, ни по чему изузетног живљења из дана у дан, које је испуњено рутинским и репетитивним уобичајним активностима. Епидемиолошка пандемија која је обележила 2020-ту годину променила је свакодневне навике и обавезе, наметнувши нове (ношење заштитних маски, дистанцирање, ограничево кретање) и изменила нашу свакодневицу, која је стога ове године другачија од предходних. „Обрађујући ову теми, уметници су се концентрисали на различите сегменте свакодневице од прозаичних активности, преко прихолошких и менталних ситуација до односа према природи. Радови говоре о стању у коме се налази савремени човек али и о напорима да се одупре недаћама свакодневице“ - пише у предговору каталога Соња Вукашиновић.
Цртежи су реализовани различитим техникама, одишу разноврсношћу индивидуалних израза и стилова исказаних кроз експресивност потеза, виртуозност линија, ограничену примену боје а на основу фигуративног, симболичног и апстрактног приказа или линеарног растера.
Свако од уметника је на себи својствен начин материјализовао сопствено виђење свакодневних ситуација и стања кроз која пролазимо и у којима живимо.
Неки од заступљених уметника су: Мирослав и Миодраг Анђелковић, Братислав Башић, Славица Ердељановић Цурк, Љубиша Брковић, Бранко Николов, Милан Ристић, Марион Дедић, Ана Цвејић, Јелена Шалинић, Бојан Оташевић, Јован Спасић, Дејан Ристић...
Изложба „Нишки цртеж“ је традиционална изложба Галерије савремене ликовне уметности Ниш која се ове године одржава по двадесетпети пут.
Српско-белгијски уметнички дијалог
Од суботе 21. новебра у 12 часова публика у Нишу ће у Павиљону Тврђави моћи да посети изложбу дела насталих у оквиру пројекта „Српско-белгијски уметнички дијалог“, који је под насловом „Пирода и савремено визуелно стваралаштво“ одржан у августу 2019. године, у згради „Ликовне колоније Сићево“.
У циљу доприноса мобилности и повезивању савремених стваралаца, размене искустава и идеја, као и интернационализацији програма, Галерија савремене ликовне уметности Ниш покренула је 2017. године манифестацију „Уметнички дијалози“, који подразумева резиденцијални боравак домаћих и уметника одређене од европских земаља у згради Ликовне колоније „Сићево“ и реализацију заједничке изложбе у обе средине. У оквиру другог циклуса одржавања, са темом „Природа и савремено визуелно стваралаштво“, радни боравак по четворо уметника из Белгије и Србије реализован је у периоду од 5. до 12. августа 2019.
Са високом уметничком одговорности и моралном свести, учесници су дали допринос мишљењу широког тематског круга који је пред њих постављен. Моћ и немоћ природе (Мишел Барзин / Мицхел Барзин), као и неопходност подршке њеној виталности (Слободан Радојковић), отпор који природа улаже у сопствени опстанак (Патриција Сонвил / Патрициа Сонвилле), те отсуство свести о деловању човека на животно окружење и императив конфора (Јованка Младеновић), као предуслов нарушавања закона космичке равнотеже (Милена Путник), и са друге стране, виртуелизовање предела и праћење промена њиховог онтолошког статуса (Немања Лађић), или смештање виђеног у котнекст шире слике света (Роман ван Винсен / Ромаин Ван Wиссен), или мапе сопствених путева и сензација (Софи Легрос / Сопхие Легрос ), изводи су из медијски разноврсних дела ове изложбе. Релевантност насталих радова у оквирима опуса уметника представља успех овог пројекта, али и важан фактор квалитетне попуне колекције нишке галерије.
Изложба српских и белгијских уметника у Павиљону у Тврђави трајаће до 10. децембра.
НИШКИ САЛОН 12/2
Од четвртка 12. новембра од 18 сати ликовна публика ће бити у прилици да посети изложбу НИШКИ САЛОН 12/2. Изложбу чине радови дванаесторо уметника по избору два селектора: Данијеле Пурешевић из Београда и Миодрага Анђелковића из Ниша.
Изложба НИШКИ САЛОН је као годишња изложбена манифестација уврштена у програм рада Галерије савремене ликовне уметности 2016. године са намером да поспеши креативну сарадњу, мобилност и комуникативност између уметника, критичара и установе. Овогодишњи Салон је пети по реду.
По пропозицијама изложбе сваки од два селектора самостално одређује концепт свог ауторског пројекта тако да изложба такође пружа могућност дијалога, поређења и сучељавања критичарске мисли селектора кроз појединачне одговоре уметника.
Селектори овогодишњег Салона су: Данијела Пурешевић (историчар уметности; селектор и уметнички директор више изложбених манифестација у Србији; аутор бројних текстова каталога изложби, од 1990. ликовни критичар и уредник у Редакцији за културу ТВ Београд (РТС) за коју је урадила више од 2000 прилога из области визуелних уметности; добитница награде „Ранко Радовић“ 2010. године (заједно са арх Данком Селинкићем) и награде Лазар Трифуновић“ 2015. године за критичко промишљање савремене уметности; Члан је УЛУПУДС-а и АИЦА) и Миодраг Анђелковић (магистар графике; реализовао двадесетак самосталних изложби; добитник више награда и признања за сликарство и графику; дуги низ година објављивао чланке из домена ликовне критике у дневном листу „Народне новине“ Ниш; аутор бројних текстова публикованих у каталозима).
Динијела Пурешевић каже: „Као фокус за промишљање актуелних тенденција у овдашњој визуелној уметности определила сам се за геолошки појам - антропоцен, и одабрала радове шесторо аутора који на различите начине илуструју статус човека и његову интеракцију са окружењем у савременом тренутку. У радовима обухваћеним овим избором уметници испитују: тачку ослонца савременог човека у епохи временског убрзања (Здравко Јоксимовић), међуоднос човека и природе кроз стварни и виртуелни простор (група диСТРУКТУРА), баве се археологијом геолошког слоја ког дефинише бетон (Иван Петровић), патологијом односа појединца и властодршца (Бојан Радојчић), питањем граница и ограђивања индивидуалног простора (Никола Марковић) и судбином човечанства које је досегло до обале митолошке реке Стикс (Јелена Шалинић Терзић).“
Миодраг Анђелковић се определио за уметнике широког генерацијског распона и различитих стилских одредељења којима је заједничко поверење у сликарство и слику као традиционални медиј. У његовој селекцији су: Здравко Вајагић, Станко Зечевић, Александар Цветковић, Милан Туцовић, Братислав Башић и Милица Лилић. Њихови ликовни изрази припадају различитим видовима фигуративног и асоцијативног сликарства.
Традиционално, биће додељена и награда Нишког салона 12/2 о којој ће одлуживати посебно именован, трочлани жири.
Изложба ће трајати до 12. децембра. Кустос изложбе је Милица Тодоровић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Изложбa слика „НИТИ ИГРЕ“ - Сање Маџаревић
Изложбу слика „НИТИ ИГРЕ“ - Сање Маџаревић од 3 - 18. новембра, Павиљон у Тврђави сваког дана осим понедељка од 12-17 сати. Кустос изложбе је Радмила Костић, музејски саветник.
Сања Маџаревић свој ликовни говор креира кроз свеж, иновативан концепт у коме на особен начин испољава критичан став према актуелном друштвеном тренутку.
Током стваралачког процеса превазилази уобичајени дискурс користећи мотиве животиња којима даје прикривене људске атрибуте (попут Џорџа Орвела), док флорални мотиви имају одређену значењску улогу, формирајући сложену, неочекивану сценографију залазећи у подручје преиспитивања нашег стварног окружења. Испод призора наизглед наивне и безазлене дечје игре крију се комплексне алегорије наше свакодневице, као критика савременог друштва. Симболика невиности игре у целини супроставља се са реалношћу и све присутнијом окрутности света који нас окружује. Мотиви бодљи алудирају на могуће проблеме са којима се човек сусреће током свог живота, указујући, пре свега, на политичке неправде у којима снага појединца и управљачка моћ излазе у први план. Успостављајући сатиричан начин комуникације апелује на тежак положај обичног човека и његовог окружења: његову излоацију, апатију, безнађе, инертност, док истовремено долази до процеса јачања разних друштвених механизма моћи. Развијајући комплексну причу Сања Маџаревић отвара тешка, драматична питања страха, патње и издржљивости не само у садашњем времену, већ и у прошлом и будућем, као својеврсну опомену човечанству. Настојањем да идентификује и критички преиспита позицију човека у данашњем свету, уметница различитим значењским нивоима упозорава на орвеловско друштво контроле и надзора постављајући универзална питања смисла свега постојећег. Сопствено разочарање друштвом и међуљудским односима артикулише кроз привидну конструкцију ведрог призора, са дозом скривеног сарказма и опорости крећући се на релацији између живота и уметности. Постижући хармонију и склад свих ликовних елемената: сигурним линијама, светлим, сочним бојама, уравнотеженом композицијом и наизглед бајковитом тематиком на искрен и убедљив начин упозорава на заблуде и контроверзе данашњег друштва наслућујући дистропијску визију будућности.
Сања Маџаревић је рођена 1991. године у Чачку. Завршила факултет ликовне уметности 2015. године у Београду у класи проф. Анђелке Бојовић. Члан је УЛУС-а од 2016. године. Била је стипендиста Фонда за младе таленте „Доситеја“ 2014/15. године а потом стипендиста Фонда за изузетно надарене ученике и студенте. До сада је приредила 8 самосталних изложби у Младеновцу, Чачку, Београду, Пироту, Новом Саду и Смедеревској Паланци.
Изложба цртежа ЂУРЂЕ СИВАЧКИ
Галерија савремене ликовне уметности Ниш Вас позива да посетите изложбу цртежа ЂУРЂЕ СИВАЧКИ од 14. октобра до 1. новембра 2020. Павиљон у Тврђави.
Изложба цртежа Ђурђе Сивачки из циклуса „Гениус лоци“ представља серију пастела са темом ентеријера и екстеријера. „Њихова огољеност и базичност онемогућавају нам прецизно позиционирање у времену, као и одређивање њихове тренутне намене.Градови данас представљају хаотично нагомилавање најразличитијих ентеријера у простору. Синтагмом Гениус лоци проблематизује се јединственост ових грађевина и, најзад, њихово постојање, као и проблем идентитета индивидуе у таквом окружењу. Налик Пекићевом јунаку који негира постојање архитектуре, већ тврди да је оно што егзистира само њен изглед: „никада пуки облик неће бити суштина архитектуре, архитектура ће увек бити сакривена у садржини тих облика“, ми се питамо постоји ли још увек гениус лоци у нашем времену.Ова тема инспирисала ме је да на цртачки начин промислим и представим град и његову архитектуру. Сива гама градског окружења представљала ми је колористички изазов, а њена геометрија подстакла да налазим занимљиве композиције унутар ње.Предлошци за настале цртеже су различити: незавршене грађевине обрасле маховином, призор Сарајева у магли, разрушена кућа у Израелу, поглед на панораму индустријског дела града кроз прозор напуштеног стана, рефлексија једне зграде на другој. Ту су и кадрови из филмова шведског редитеља Роја Андерсона, чија кинематографија представља приказ града сачињеног од кулиса- сивомаслинастих кутијастих грађевина. Самотност и непокретност ових призора нуде посматрачу медитативну атмосферу и простор запитаности над опстанком идентитета јединке у савременом свету.“ - Предговор из каталога Ђурђа Сивачки.
Ђурђа Сивачки је рођена 1983. године у Београду. Завршила је основне и мастер студије на Филолошком факултету у Београду, а потом основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Гордана Николића. Докторант на истом факултету. Ради као асистент на Факултету ликовних уметности од 2017. године. Члан УЛУСа. Самостално излагала у Београду, Лазаревцу, Крагујевцу и ово је њена 8 самостална изложба.
Изложба сериграфија Ендија Ворхола
У изложбеној сали у Официрском дому у Нишу у организацији Галерије савремене ликовне уметности, од четвртка 8. октобра у 12 часова могуће је посетити изложбу сериграфија Ендија Ворхола из колекције галерије Висцонти Фине Арт Љубљана.
Поставку чине препознатљиви радови Енди Ворхола, настали у периоду 60-тих година прошлог века када је поп арт достигао врхунац уметничког изражавања. Сито штампа као препознатљива техника поп арта заступљена је у већини радова. Контраверзни и увек занимљиви Ворхол представљен је иконичким радовима поп арта: Марилyн Монрое, Флоwерс, Марта Грахам, Ладиес анд Гентлеман и Спеедскатер, рад који је настао за потребе одржавања Зимских олимпијских игара у Сарајеву (1984).
Енди Ворхол (Андy Wархол) или правим именом Ендру Вархола рођен је 6. августа 1928.године у Питсбургу. Креће на студије комерцијалне уметности на Карнеги институту за технологију у Питсбургу, које завршава 1949. године након чега се настањује у Њујорку. У Њујорку започиње веома успешну каријеру радећи рекламе и илустрације за чаописе: „Вогуе“, „Харпер'с Базаар“, „Неw Yоркер“ и „Гламоур“.
До почетка 1960. је био успешни рекламни илустратор. Толико успешан да га нико није прихватао као уметника. Узалудно је покушавао да дође до галерија које су га упорно одбијале. Тако је и почео да анализира однос између комерцијалне уметности и уметности и уместо да их доживи као супротне, као већина уметника, почео је да их спаја стварајући поп арт.
Шездесетих открива лименку са супом Цампбелл, за коју каже да је задивљујућа у својој баналности, а која ће врло брзо, поред лименке Кока-коле постати инспирација његове уметности. Као опчињен почиње често да је црта и слика, а потом и штампа уз помоћ сито штампе у више примерака. Тврдио је да не постоји само један медиј којим се може изразити. Чврсто је веровао да је баш све дозвољено и да баш то све треба искористити до максимума. Ворхол ће свесно или несвесно постати вођа једне неуротичне али ипак сензибилне, урбане и космополитске генерације којој је све, па чак и више од тога, било допуштено.
Године 1963. Енди набавља 16-милиметарску камеру која ће допринети његовој филмској каријери. Тако су настали чувени филмови„Цхелсеа Гирлс“ и „Емпире анд Блоw Јоб“. Иако су та филмска дела приказивана малобројној, одабраној публици, стекла су итекако велику славу због медијске пажње коју су привлачили њихови протагонисти. Ворхолов центар уметности, место где је правио креације а звао их „рекреације“ био је његов студио за уметничку продукцију „Тхе Фацторy“. У том студију Ворхол је запошљавао и надгледао „уметничке раднике“ који су израђивали графике, ципеле, филмове, књиге... Оно због чега је Ворхол заиста био јединствен је то што је обичност уздизао на трон врхунске уметности.Била је то нека врста моћи из које је црпио снагу читавог живота. Тако је и анонимне појединце , у својим филмовима, претварао у праве звезде. Позната је његова „рекреација“ чувене Да Винчијеве „Последње вечере“. Током читавог живота израђивао је аутопортрете сликане једнако јарким и агресивним бојама и чувени портрети познатих личности које су се напросто утркивале да постану предмет Ворхолове пажње и уметности. Тако се добила хроника најталентованијих, најпознатијих и најбогатијих људи тог периода. Величина Ворхолових портрета је у томе да он не само да бира звезде свог времена већ и да је, портретишући их, допринео у великој мери њиховој популарности и статусу икона поп културе. Међу његовим музама биле су многе познате личности: испред свих америчка дива Мерилин Монро (Марyлин Монрое), уз коју су раме уз раме стајале и друге поп - иконе као што су Елвис, Мик Џегер (Мицк Јаггер), Елизабет Тејлор (Елизабетх Таyлор), Џеки Кенеди (Јацкие Кеннедy), Мухамед Али (Мухаммад Али), британска краљица Елизабета, али и незаборавна Еди Сеџвик (Едие Седгwицк).
Поред сликарства и филмова, Енди Ворхол бавио се и писањем. Познате његове књиге су: „Роман А“ ( у којем се налазе грешке у писању и фонетички записи звукова из позадине, као и аудио-записа Ендија и његових пријатеља из „Фабрике“), „Филозофија Ендија Ворхола“, „Од А до Б и назад“ ( за коју се тврди да су га написали његови пријатељи из „Фабрике“, а који описује Ворхолову поп филозофију кроз звук и разговоре), „Попизам: Ворхолове шездесете“ и „Дневници Ендија Ворхола“.
Енди Ворхол умро је у болници у Њујорку 22. фебруара 1987.године, али не под својим именом, јер није желео да се зна да је био болестан.
Остаће упамћен као „ Принц поп-уметности“, уметник који је у потпуности проживео „амерички сан“.
Уз поштовања превентивних епидемиолошких мера, публика ће ову изложбу моћи да посети до 28. октобра. Радно време галерије у Официрском дому је од 10 до 20 часова.
Милоша Насковић - „Омаж морском јежу“
Ликовна публика ће од уторка 22. септембра, у Салону 77, моћи да посети изложбу Милоша Насковићa коју чине слике и цртежи из циклуса .
Серијом радова насталих последњих година, Милош Насковић варира ликовни приступ почетном мотиву са јасном градацијом од асоцијативног до апстрактног, упућујући нас у трансформацију и генезу самог поступка. Постепено потискујући наративни слој дела, аутор са посебном пажњом развија и гради визибилни ниво. Ослањајући се на говор и садејство ликовних елемената, уметник слика слободним и жустрим, често ритмованим гестом. Комбинацијом поступака (сликање шпахлом, прскање и цурење боје), преплетима потеза и сликаних слојева, употребом сликарских и несликарских материјала, ствара дела наглашених тактилних вредности и разуђене сликане материје, блиска духу апстрактног експресионизма и гестуалног сликарства. У времену различитих неслобода, за Милоша Насковића сликарство је оаза креативне слободе а сам сликарски чин средство изражавања властитог унутрашњег гласа, мисли и осећања.
Милош Насковић је рођен 1974. године у Алексинцу. Завршио је средњу Уметничку школу у Нишу. Дипломирао и магистрирао на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Докторски уметнички пројекат одбранио је под менторством проф. Биљане Вуковић, на истом факултету 2015. године. Реализовао је десет самосталних изложби. Учествовао на бројним групним изложбама цртежа, слика и графика. Професор је на Академији Васпитачко-медицинских струковних студија у Крушевцу, одсек Алексинац. Живи и ствара у Београду.
Кустос изложбе – Милица Тодоровић, музејски саветник
Аутор текста у каталогу – др Оливера Ерић, историчар уметности
Изложба ће трајати до 9. октобра.
Радно време Салона 77 од 11 до 14 и од 16 до 20 сати, понедељком затворено.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
ИЗЛОЖБА ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ ДЕЛА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА НИША
ОФИЦИРСКИ ДОМ И ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ, 15. СЕПТЕМБАР – 6. ОКТОБАР
Поводом 50 година рада и постојања, а у циљу презентације сопствене колекције уметничких дела, Галерија савремене ликовне уметности Ниш од 15.септембра у Официрском дому и Павиљону у Тврђави приређује изложбу Избор из Збирке дела ликовних уметника Ниша. Аутор изложбе је музејски саветник Радмила Костић.
Формирање Збирке дела ликовних уметника Ниша треба везивати за бројне излагачке активности нишких уметника, како у самом Нишу, тако и изван њега. Збирка је конципирана као засебна целина у намери да представи разноврсне ликовне праксе уметника на једном месту, а циљ формирања је прикупљање, чување, проучавање, промовисање и праћење целокупног стваралаштво уметника нашег града од 1970. године до данас. Они се током година постепено укључују у савремене токове југословенске уметности, учествују на републичким, савезним и иностраним изложбама, где су добијали значајне награде. Захваљујући управо њиховој иницијативи обновљен је рад Ликовне колоније у Сићеву и основана Галерија савремене ликовне уметности .
Низ година уназад изложбе нишких уметника гостовале су у већим центрима у земљи (Загребу, Београду, Сарајеву) и иностранству ( Енглеска, Румунија, Швајцарска, Француска ..)
Током времена ликовни уметници Ниша, који су чланови Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) оснивају самоиницијативно подружницу у Нишу 7. јануара 1980.године. Удружење окупља сликаре, вајаре, графичаре, чланове Удружења ликовних уметника Србије који живе и раде у Нишу са циљем унапређења ликовног стваралаштва на територији општине.
Током седамдесетих и осамдесетих Збирка се попуњавала претежно откупима са текућих колективних и самосталних изложби. Ипак, већи део формиран је захваљујући Ликовној колонији у Сићеву, Ликовној колонији у Луцерну, поклонима аутора, откупима и откупним наградама.
Најбројнији су радови Миодрага Анђелковића (20), Мирослава Анђелковића (15), Радомира Антића (12), Миомира Цветковића (12), Александра Девића (11), Ђура Радоњића (11), Момчила Митића (11), Столета Стојковића (10), Мирољуба Алексића (9).
Када је у питању графика, Збирка се попуњавала спорадично индивидуалним поклонима аутора, потом графикама са Симпозијума литографије одржаног у Уметничкој школи у Нишу (1986.) све до почетка рада Графичке радионице Сићево (2006.) у чијем раду учествују и нишки уметници. Вајари су заступљени у мањем броју, јер се мањи број уметника определио за ову захтевну ликовну дисциплину. Па ипак ,током осамдесетих они су запажени поред сликара на републичким смотрама освајајући престижне награде.
Медиј фотографије, као и нови медији у оквиру Збирке тренутно су у најмањем броју заступљени, али надамо се да ће захваљујући Факултету уметности у Нишу и доласку нових генерација повећати број уметника који негује ову врсту визуелног језика.
Од 15.септембра у Официрском дому ће бити изложено 47 слика и 11 скулптура, а у Павиљону у Тврђави укупно 30 дела : графика, цртежа и фотографија и нових медија-одабир из Збирке дела ликовних уметника Ниша.
Изложба ће за публику, уз поштовање препорука и мера превенције бити отворена до 6.октобра.
Галерија СЛУ је до сада поводом јубилеја приредила изложбе Избор из Збирке савременог сликарства, Збирке савремене скулптуре, Збирке нових медија и Збирке графика, цртежа и радова на папиру.
ИЗЛОЖБА РАДОВА КРИСТИНЕ ЈАЊИЋ
Кристина Јањић је рођена 1991. године у Врању. Тренутно је на трећој години докторских академских студија на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду,где је завршила и мастер и основне студије у класи проф. др. ум. и књижевника Милете Продановића. Као стипендиста француске владе провела је један семестар на Националној академији лепих уметности у Паризу у класи професора Франсоа Боароа. Поред ликовне академије, завршила је и енглеску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Живи и ради у Београду.
На изложби ће се наћи неколико њених пројеката насталих последњих пар година:
1. пројекат „Декларација на тоалет папиру“, редимејд, фабричка серија тоалет папира са одштампаним западноевропским декларацијама са серијом уложака са женским правима и пелене за одрасле са правима старих особа - техником ситоштампе.
2. пројекат „Помен Хичботу“, комеморативни породични оглас поводом смрти робота који је вандализован у Филаделфији 2005. године и лингвистичко истраживање новинарских чланака на Интернету који су писали о овом догађају.
3. Слике „Пепа прасе“ и „Птица тркачица“
4. пројекат „Застава Европске уније“ редимејд, перформанс
5. видео инсталација „Леди Магбет“, видеорад који је пројектован на лавор и који се бави феминистичком теоријом уметности.
Циљ изложених пројеката је да, поред перцептивног пружи посматрачу и кратко искуство, у смислу нпреиспитивања и субвертирања постојећих друштвених норми.
Кристинина уметност нема за циљ достизање одређених конкретних друштвено - политичких идеала већ делује у виду провокације, тиме што подстиче посматрача на критичан однос према одређеним друштвеним нормама попут питања људскости, националности, људских права и раса.
Револуцију сањам
Комплексна, полифона уметност Анице Вучетић, састоји се од низа парадокса. За њене тумаче, за њене приврженике, ова уметност је пре свега простор престабилизоване хармоније. У неку руку, то извесно јесте тако, али у једној равни синтезе, много суштаственијој но што се то уобичајено примећује.
Начело дуалности, опозитности, есктраполација и свих видова поларизовања, остаје једно од моторичких и есенцијалистичких. Аница Вучетић радо преиспитује и конфронтира очигледне опозитности: статичко-динамичко, рај-пакао, живот-смрт, привременост-трајање, линерано-нелинеарно, спонтани чин-крајња стилизација, наративно-визуелно… Број ових опозитности варира о расположењу посматрача и спремности погледа да мултипликује бескрајно много оптика. У средишту њене уметности отуд се увек осећамо несигурно, недовољно припремљени на све оне аспекте плуралности који нас у њој затичу. Прво нас збуњује губитак централне перспективе, привидно одсуство неког обједињујућег, доминантног фактора, да бисмо тек касније схватили да су у овом изразу појмови доминантног прилично условљени нашом исхитреном потребом за дефинисањем упоришних приоритета.
Оно што потпада под парадокс овог уметничкохг поступка, ове уметничке идеологије (схваћене као светоназор) је ротација значења: у уметности Анице Вучетић све се разлаже, све привидно инклинира ентропији, све је, у физичком смислу, фисија. Готово да смо на самој ивици да ову уметност тумачимо са становишта теорије кванта, толико је овај процес уситњавања приметан и незаобилазан. Али, одмах затим, ако изаберемо неки други угао посматрања, откривамо заправо хибридизацију, амалгамисање свих конститутивних елемената израза, у физичком смислу, фузију као процес интерферирања привидно неспојивих конституенти.
Тако видео инсталација Револуцију сањам ”приказује спавача на ужареном узглављу. …Успавано човечанство сања промену. Да би до радикалне промене дошло неопходно је пробудити се.” Оно што Аницу Вучетић занима у у овој инсталацији је управо једно прелазно стање схваћено не као потенцијално променљиво, него потенцијално вечно. Уколико је буђење предуслов, а у наративном смислу јесте, оно, заправо, двоструко негира динамички концепт света. Оно сањано не стиже а на другој страни, управо та заустављеност у времену, простор између, простор који навештава али не обавештава, чини да се хипотетске равни ове уметности диоживљавају као садржајни императиви.
Тако већ у овом раду Аница Вучетић стоји Између светова. Позив на путовање који је толико опсесивно битан моменат у ауторкиним визијама (отуд толико прозора у овој уметности, толика помама за погледом који води изван, који искаче из своје осе фиксације…). У видео амбијенту Између светова , раду који је делом снимљен у Јапану, Јапанска култура генерише наш однос према појавности. Управо на примеру овог рада није згорег присетити се речи великог Ролана Барта који је у Царству знакова, својој најмудријој књизи, категорички стајао на позицијама да је Јапанска култура једина у прородици светских култура у којој је површина већ дубина. Додавањем лаyера жара Аничина слика , без имало натегнутости, призива злокобна нуклеарна језгра са својим радиоактивним емисијама. Визуелни и наративни доживљај ту закидају један другог. Оно што слика одузима и присваја од приче, постаје њена симболичка предност, али је у природи ове предности продукција фасцинације која остаје изван граница тумачења. Далека или блиска асоцијација, већ према потреби, остаје Ротково сликарство. И Роткове визуелне еманације као да су калиле у нуклеарним реакторима у којима су сагорели људи али не и њихова уметност. Марк Ротко је знао и то у свом сликарству примењивао с лакоћом, да је тотална слика могућа само као распад, након што је прерадила причу, апсорбовала је, конвертовала наратив који јој претходи у форму сећања али не и партиципирања у овим стравичним бљесковима. Парадоксално, код Ротка је слика узрок а не последица. Да би се посматрач изборио са асоцијативношћу, није згорег да у часу рецепције нема ниједну асоцијацију.
Можда савршено важно за уметницу, разбуктавање новог огња (ако до њега икада и дође), остаје потпуно небитно за неког ко је учествовао у овом изгарању. Исијавање већ значи да смо живели, да пропадамо с лакоћом, да смо задржали форму као верног слугу, да нас преведе ка новим обалама смисла и бесмисла. Оно што је и у Ротковој и у Аничиној уметности тако болно очигледно је да нема пепела…
Мирољуб Стојановић
Аница Вучетић
Изложба Револуцију сањам,
Галерија СЛУ Ниш, Салон 77
У свету неправедних политичких и економских односа, у коме све постаје роба, а хуманистичке вредности се растачу под диктатом новца и профита, у расколу
између све бржег технолошког напретка и способности човека да га прати - брзина, промена, проток информација, трка за профитом, манипулација само су неке од
одредница нашег времена и начина живота, који све више измиче контроли појединца.
Новонастала пандемија зауставила је време и свет, суочила појединца са самим собом и довела у питање нашу егзистенцију, циљеве, приоритете, поставила нас пред
огледало, ставила на пробу све политичке системе. Сада постаје евидентна потреба за успостављањем баланса и комуникације човека са самим собом, за
преиспитивањем његове позиције у садашњости, потреба за константним разматрањем смисла и суштине савремене егзистенције.
Одговорност и могућа промена света по мери човека започиње у појединцу.
Појединац, индивидуа, је покретач друштва, чини његову основу, али истовремено и његов најрањивији део. И као што је његова свест и функционисање саставни део
свести колектива и одражава се на функционисање заједнице, тако се и колективно несвесно садржава у слојевима несвесног сваке индивидуе и утиче на њу.
Комплексно суодношавање јединке и друштва резултира сликом света у коме егзистирамо.
Изложба Револуцију сањам носи назив једног од два рада које приказујем у Галерији Салон 77 у Нишу, а који заједно чине својеврстан видео амбијент.
Видео инсталација Револуцију сањам приказује спавача на ужареном узглављу. Садржај његовог сна може се само наслутити. Спавач је овде репрезент успаваног
човечанства које сања промену. Да би до радикалне промене дошло неопходно је пробудити се.
У видео амбијенту Између светова пројекције ужарене масе доминирају простором, лагано
се комешајући и поништавајући дистанцу између покретних слика и посматрача.
У средишту ужареног простора постављена је пројекција Између светова. Део рада снимљен је у Јапану, у време прославе Сакуре, пролећног цветања трешње, по
јапанском концепту „моно но аwаре“ - свести о пролазности и непостојаности ствари. У раду Између светова се смењују ноћни кадрови расцветалих крошњи, испод
којих се слави живот. Слика се успорава и раслојава додавањем лаyера жара, чиме се изобличује ситуација у кадру и рајске слике буђења живота попримају злокобни
призвук.
У својој песми “Похвала ватри” Бранко Миљковић каже:
“...Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити...”
Оно што је преостало и тиња обећава разбуктавање новог огња, разрешење радикалном променом.
Аница Вучетић, мај 2020.
Назив рада: Револуцију сањам
Време настанка рада: 2019.;
Техника: 1- канална звучна видео инсталација, ХД пројекција;, у лооп-у (3’10’’).
Едиција: 5 + 2
Назив рада: Између светова
Време настанка рада: 2017./2019.; Жар , део видео инсталације, камера: Марко Ковачевић, снимљено у оквиру Филмског кампа Интеракције 2016. у Пожеги,
Између светова снимљено у Јапану;
Техника: вишеканални звучни видео амбијент, ХД пројекције (1920 X 1080), рад се пројектује у лооп-у;
Трајање појединачних пројекција: Између светова (4’7’’), Жар (2’40’’-15’57’’);
Едиција: 5 + 2;
