АКТУЕЛНО
"МИЋА ПОПОВИЋ И ЊЕГОВИ САВРЕМЕНИЦИ - ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ ГАЛЕРИЈЕ САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ"
Галерија савремене ликовне уметности из Ниша представила се у Лозници изложбом "Мића Поповић и његови савременици - из колекције Галерије савремене ликовне уметности Ниш", коју чине уметничка дела 25 аутора приличног генерацијског распона. Међу ликовним уметницима чија су дела изложена су и аутори који су своје професионалне каријере започели у периоду између два светска рата - Иван Табаковић, који је предавао Мићи Поповићу, затим Михаило Петров, Пеђа Милосављевић, Павле Васић и Љубица Цуца Сокић. Затим, ту су и дела Мићиних пријатеља и колега са студија. Неки од њих су били и чланови Задарске групе, као што су Коса Бокшан, Петар Омчикус и Бата Михајловић. Поједини аутори, попут Стојана Ћелића, Миодрага Протића, Младена Србиновића, Божидара Продановића, Зорана Павловића, Боже Илића, Габора Силађија, Младена Србиновића и Косте Брадића, били су генерацијски блиске колеге Мићи Поповићу. Најмлађи аутори ове изложбе били су уметници који су стварали осамдесетих и деведестих година ХХ века - Оља Ивањицки, Радомир Рељић, Бојан Бем, Миодраг Рогић, Мома Антоновић. Ликовна дела која чине изложбу настала су током Сићевачке колоније која је почела са радом одмах након оснивања Галерије савремене ликовне уметности Ниш, 1970. године. Миодраг Мића Поповић је учествовао у овој Колонији 1971. године, те Галерија поседује два уметничка дела, овог веома значајног и друштвено ангажованог уметника у Србији, током седамдесетих и осамдесетих година ХХ века.
Сва дела која чине изложбу су из колекције Галерије савремене ликовне уметности Ниш. Избор дела сачинила је Милица Тодоровић, музејски саветник. Након гостовања у Лозници, ова изложена уметничка дела ће бити део сталне поставке у Галерији у Нишу. Поменута изложба отворена је у четвртак, 4. новембра 2021. године у Сталној поставци слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић. Изложбу су отвориле Емилија Ћоћић Билић, директор Галерије савремене ликовне уметности Ниш и Милица Тодоровић, музејски саветник. Изложбу можете погледати до 10. децембра 2021. године, сваког радног дана од 9 до 19 часова.
Ликовна колонија "Сићево 2020/21"
Изложбе Ликовне колоније "Сићево 2020/21",
Павиљон у Тврђави, 2 - 20. новембар 2021.
Ликовна колонија Сићево наставља традицију Прве југословенске уметничке колоније чији је оснивач наша позната сликарка Надежда Петровић (1873-1916). Она је у лето 1905. године у селу Сићеву надомак Ниша окупила своје колеге из минхенских дана школовања (словеначке и хрватске сликаре), претварајући тако Сићево у својеврсни балкански Барбизон. Био је то први и једини заједнички рад уметника у Сићеву почетком XX века. Шездесетак година касније, на иницијативу Друштва уметника Ниша, обновљена је Надеждина идеја о окупљању уметника у Сићеву и установљена је 1964. године Ликовна колонија Сићево, која се сваке године одржава.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш од свог оснивања 1970. године до данас води све послове организовања Колоније као и чувања, заштите, проучавања и презентовања дела насталих у њој. Више од 500 уметника различитих генерација и сензибилитета из свих крајева некадашње Југославије и из многих земаља света учествовало је до сада у раду Колоније чинећи целокупан Фонд Галерије СЛУ разноврснијим и потпунијим.
Године 2020. на основу Одлуке кризног штаба града Ниша због погоршане епидемиолошке ситуације заразне болести Covid 19 одлучено је да се Колонија одржи путем on line платформе.
Савет манифестације, на челу са председником Миодрагом Анђелковићем, магистром графике, донео је одлуку да у раду Ликовне колоније Сићево 2020. учествују следећи уметници: Никола Џафо из Новог Сада, Јармила Вешовић, Данијела Фулгоси и Ивана Ивковић из Београда, Милован Панић из Панчева, Наташа Дејановић и Владимир Станковић из Ниша.
Имајући у виду специфичне услове који дозвољавају искључиво on line интеракцију, уметници су у виртуелним турама кроз Сићево упознали део аутентичне атмосфере, живописне пределе и чувену клисуру. Захваљујући дигиталној платформи, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су кроз разговор разматрали низ значајних питања као што су утицај пандемије на уметност, ствараоце, друштво уопште, значај културе и њено место у виртуелном свету, положај и будућност колонија у актуелним условима и сл, а публика је била у прилици да све прати путем facebook странице установе. Иако је доживљај клисуре и амбијента директно у природи по први пут изостао, учесници Ликовне колоније Сићево 2020. су изразили високо професионалан став и намеру да Колонији оставе дела завидних вредносно-естетских домета.
Део уметника из овог сазива је наставио своја ранија ликовна истраживања која нису директно везана за сићевачки предео, тако да су ту и тамо провејавале опоре, понекад саркастичне или ироничне поруке и апатична осећања, док се други део у осами својих атељеа, у властитом имагинарном свету, препуштао машти и креативности као својеврсној врсти одговора на општу конфузну атмосферу страха и неизвесности.
Знатно повољнија ситуација била је ове године, када су се уметници окупили у Сићеву жељни дружења и сликања у живописном амбијенту после више од годину дана изолације. Већ навикнути на општу епидемиолошку ситуацију на глобалном нивоу, уметници су потпуно ослобођено реаговали на сасвим индивидуалне начине одговарајући на изазове које им поставља свакодневно окружење. Разматрајући низ актуелних проблема и некe личне дилеме везане за природу, пандемију или виртуелни свет испољили су убедљиве изражајне могућности обогативши Фонд галерије рецентним уметничким делима.
Током трајања Колоније осим стваралачког рада, уметници су по већ устаљеној традицији посетили културно-историјске споменике Ниша и оближње манастире, потом присуствовали пријему у Скупштини града, одржали јавни час за ученике Уметничке школе и присуствовали промоцији монографије Породица Надежде Петровић кроз XIX век аутора Драгане Божовић.
Овогодишњи 58. сазив Колоније су сачињавали: Милован Чикић из Градишке, (Босна и Херцеговина), Драган Мијач Бриле из Петровца (Црна Гора),Ђорђе Соколовски, Милица Ружичић и Тара Родић из Београда, Јован Спасић из Власотинца, Иван Миленковић из Лесковца, Јелица Ашанин и Миљан Недељковић из Ниша.
Оно што представаља највећу вредност у раду ликовних колонија и што сачињава значајан сегмент њихових постојања, јесте управо заједништво и дружење тих седам до десет дана када се размењују ставови, искуства, значајне професионалне информације и стичу пријатељства за цео живот. Тако су у Сићеву 2021. године боравили уметници који су од самог почетка рада Колоније функционисали као јединствена групација пуна елана и позитивне енергије, која је успркос општој неизвесној атмосфери изазваној Covid епидемијом показала важност уметничког стваралаштва и повећање видљивости рада сугеришући неуништиву људску способност да победи све тешкоће.
НИШКИ ЦРТЕЖ: ПЕРСПЕКТИВЕ
Поштовани,
Обавештавамо Вас да Галерија савремене ликовне уметности Ниш припрема традиционалну годишњу изложбу Нишки цртеж. Отварање изложбе је планирано за 23. децембар 2021, у изложбеној сали у Официрском дому.
Тема овогодишње изложбе је ПЕРСПЕКТИВЕ.
Право учешћа имају сви академски образовани уметници. Сваки уметник може конкурисати са једним радом, у техници по избору, не већих димензија од 1,5m.
Трочлана селекциона комисија ће сачинити избор дела за изложбу.
Партиципација за учешће на изложби је 600 динара и уплаћује се на жиро рачун Галерије СЛУ Ниш 840-556668-76 Управа за трезор.
Рад са попуњеним формуларом и потврдом о уплати партиципације доставити поштом или лично на адресу Галерије савремене ликовне уметности Ниш, Кеј Кола српских сестара 1/II, 18 000 Ниш, најкасније до 26. новембра 2021. године.
Галерија ће бити у обавези да, уз примерак каталога, врати ауторима изложене радове до 15. марта 2022.
Напомена: Галерија СЛУ Ниш, сходно епидемиолошкој ситуацији, задржава право измене термина отварања изложбе, о чему ћете бити благовремено обавештени.
Унапред хвала на сарадњи.
МИОДРАГ МИЋА ПОПОВИЋ и ВЕРА БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ
Изложбу чине дела из Сталне поставке слика у оквиру Центра за кулутру „Вук Караџић“ у Лозници.
Миодраг Мића Поповић (1923, Лозница – 1996, Београд) припада најужем кругу наших истакнутих уметника, оставио је изузетан траг у српској уметности друге половине XX века. Са животним путем који га је водио од бунтовника и дисидента до редовног члана САНУ, уважаван од стране колега, високо оцењиван од стране критике, прихваћен и вољен од стране јавног мњења, проглашаван је од стране многих за најзначајнијег српског сликара.
Мића Поповић је свом родном граду – Лозници поклонио 20 слика, 18 графика и 2 цртежа за Сталну поставку, која је свечано отворена октобра 1989. године. Широк је временски оквир заступљених дела – од најстарије слике из 1936. (Чукундедина кућа у Лозници) коју је насликао као тринаестогодишњи дечак, до тада последње слике (Велика мртва природа). Сам уметник је пажљиво сачинио избор дела, тако да она сведоче о свим фазама развоја његовог индивидуалног опуса од почетних слика рађених у духу поетског реализма а интимистичког карактера везаних за породицу (Отац, Мајка), грађански сталеж (Грађани) и народну традицију (Сељачки ковчег) преко асоцијативног сликарства (Барка) и енформела (Слика) до сликарство призора - најдуже и најзначајније фазе са делима која су ликовна сведочанства о социјалном тренутку (Гвозденов графикон), економској миграцији (Мали гастарбајтер, II класа) безнађу и личној запитаности (Ја сам пао, У част Рембранту).
Уверење да апстрактна уметност има ограничене могућности за трајније присуство у духовном животу људи, дало му је подстрек да крајем шездесетих година XX века, напусти сликарство енформела и врати се реалном свету, фигурацији и свакодневици која је на његовим сликама сурова, ненашминкана, опора, тешка... то је свакодневица радника, сељака, особа набораних лица, људи са друштвених маргина... истина коју је уметник оголио, свестан да прокламована начела хуманистичког живљења до њих не допиру. Мића Поповић је био сликар увек будне критичке свести и јасних перцепција прилика властитог времена. Истицао је да је сликарство за њега пре свега „морални чин, пре него што постане естетском чињеницом“.
Миодраг Мића Поповић је од своје четврте године живео у Београду. Први пут је излагао као ученик VII разреда гимназије, 1940 године на XIII изложби београдских уметника. Академију ликовних уметности уписао 1946. године, али због неслагања са начином рада, већ наредне године заједно са колегама из класе професора Ивана Табаковића (Вера Божићковић, Петар Окчикус, Коса Бокшан, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић...) напушта студије и одлази у Задар. Придружили су им се Борислав Михајловић Михиз и Коста Андрејевић и оформили су Задарску групу – прву послератну уметничку групу у Југославији. Није му било дозвљено да настави студије.
Прву самосталну изложбу имао је 1950. у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Током педесетих године у више наврата је боравио у Паризу, где је реализовао три самосталне изложбе. У периоду 1980 – 82. живео је у Њујорку и предавао сликање на Њујоршком државном универзитету у Олбанију. Приредио 75 самосталних изложби и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Бавио се филмом, позориштем, ликовном есеистиком, литературом, сценографијом. Режирао је 5 филмова од којих су два била цензурисана и забрањена. Добитник је 14 награда. За дописног члана САНУ изабран 1978. а за редовног 1985. године.
Вера Божичковић Поповић (1920, Брчко – 2002, Београд) је у Београду завршила гимназију и 1946. уписала Академију ликовних уметности, коју у пролеће 1947. напушта и одлази у Задар. Након шест месеци наставља студије, које завршава 1949. године у класи Марка Челебоновића. Заједно са Мићом Поповићем, с којим је у браку од 1949. године, боравила у Паризу. Излагала у земљи и иностранству. Добитница је две награде. Поред сликарства бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом.
Вера Божичковић Поповић је истакнути представних нашег енформел сликарства. До краја је неговала апстрактни ликовни израз стим што је почетни доминантни сиво црни тоналитет постепено обогађивала бојом стварајући дела изузетних тактилних и колористичких вредности и унутражњег динамизма. Галерији у Лозници поклонила је шест својих репрезентативних слика из шездесетих и седамдесетих година.
Као животни сапутници и уметнички саговорници „Мића и Вера стоје раме уз раме, подржавајући се, разумевајући се, али свако са својим изразом, својом истином, што је права и посебна врста лепоте“, каже у предговору каталога Марина Цветановић, која ће у петак 22. септембра водити посетиоце кроз изложбу.
Изложба Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић трајаће у Нишу до 20. новембра.
https://youtu.be/rh73VQevkoE
НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ
Миодраг Кркобабић
НЕЖЕЉЕНИ ОДРАЗ
Павиљон у Тврђави, 5 - 24. октобар 2021
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Изложбу чини избор радова из шире програмске целине под називом Свакодневица једног Несклада. Пројекат се састоји од више амбијенталних аудио-видео инсталација (Odraz, Feierabend, Слике успеха, Fairy Tale, Grenzgänger / Work in Progress...,), чијим се кобиновањем акцентују одређени наративи, успостављају специфичне релације, али и одговара на излагачки оквир.
Тематизовање питања идентитета, ширих процеса који га обликују, удвајају и утичу на његов губитак, питање видљивости и економија неформалних затворених група у оквирима доминантних интереса и ширег друштвеног поретка, константе су у раду Миодрага Кркобабића. Како сам наводи поводом излагања у Нишу :
„Свакодневица једног Несклада разоткрива данашње стереотипе, сучељавајући две димензије, два супротстављена (не)могућа начина живота појединца у савременом друштву, чији брутални означитељ јесте милитантна искључивост стереотипа. Наметањем обавезе избора и сврставања, савремени стереотипи не допуштају да се, како екстремне, тако и суптилне, различитости постојања природно прожимају или слободно прелазе из једног стања у друго.“
Кључни сегмент ове поставке је амбијентална AV инсталација Одраз, која улива осећај непријатности, јер погледу излаже проблеме пред којима се он свакодневно окреће у другу срану. Ипак, најобимнији део поставке у Нишу чиниће радови из серије Слике успеха, а о њима пише Astrid Wege:
"...Позиционирање некога као уметника унутар поља уметности тежи и симболичној и економској исплативости. Миодраг Кркобабић приступа овој теми у својим “Успешним серијама” опет из помало другачије, прилично аутоироничне перспективе. Овде је жижа усмерена на различита значења која би појам “успех” могао да претпоставља – било да се повезује с лепотом и модом, славом, авантуром или је представљен материјалним фетишима као што је "бесан“ ауто. Он и неки од његових колега уметника, међу којима су Зоран Тодоровић, Милица Томић и Драгана Жаревац – портретисани су са атрибутима њихових “личних” жеља који су сасвим усклађени са стереотипним сликама успеха које представља савремено друштво..."
Миодраг Кркобабић – Дипломирао, магистрирао и докторирао на Факултету Ликовних Уметности у Београду. 2003–2004, 2010 и 2015. године, као стипендиста DAAD, борави на специјализацији Аудивизуелних композиција у Atelier fur Zeitmedien, Hochschule fur Kunste у Бремену, Немачка; 2005. године са стипендијом KulturKontakt-a из Беча, борави као гостујући уметник у Инсбруку, Аустрија. Живи и ради у Београду.
Награде: 2016, Номинован за Награду града Београда за ликовно стваралаштво, визуелне и проширене медије; 2015, Номинован у ужи избор за Политикину награду за најбољу изложбу; 2015, DAAD Grant for Academics - Artists and Architects; 2014, Номинован од Министарства културе за представљање Републике Србије на 56. бијеналу у Венецији; 2010, Номинован у ужи избор за Henkel Art.Award 2010, Беч, Аустрија; 2010, DAAD Re-invitation; 2006, Награда Жирија – 10. Каиро Бијенале, Египат; 2005, KulturKontakt стипендија - Buchsenhausenu Insbruk, Аустрија; 2003, Почасна Награда – 14. Festival Videobrazil, Сао Пауло; 2003, DAAD – Немачка награда за размену академских грађана; 2002, Награда Галерије – 22. Меморијал Надежде Петровић, Чачак; 2001, Октобарска Награда – 42. Октобарски Салон, Београд.
Изложбом Свакодневица једног Несклада Миодраг Кркобабић се по први пут самостално претставља публици у Нишу. Изложбу организује Галерија савреме ликовне уметности, а она ће трајати до 24. октобара.
https://youtu.be/ZsW3APdfB9Y
Зоран Насковски ''Мандала и крст''
Галерија савремене ликовне уметности Ниш Вас позива на отварање изложбе
Зорана Насковског
Мандала и крст / преко видљивог / 2015 – 2021
28.09 – 15.10.2021
Салон 77
Уметник Зоран Насковски у Салону 77 (Бали-бегова џамија) представља наставак свог вишегодишњег пројекта Мандала и Крст који је са различитим поднасловима до сада представљен у два дислоцирана простора. Прво јавно представљање, под насловом Мандала и крст / збогом оружије (2014) реферисало је на рат и културу сећања, и друго Мандала и крст / замрачење, избеглице и економско коцкање (2015), у време ескалације избегличке кризе, било је на изложбama одржаним у Центру за културну деконтаминацију. Пројекат је у свом проширеном издању представљен под називом Мандала и крст / документи 2015 - 2018 у галерији Мењачница Goethe института у Београду (2018). Салон 77 у Нишу представља трећи дислоцирани простор у којем ће бити постављена инсталација која укључује документе, артефакте, видео, објекте и звук, као и перформанс Lenhart Tapes-а и Тијане Станковић на дан отварања.
Пројекат Мандала и крст, представља отворену платформу за преиспитивање политика слика у простору између видљивог и невидљивог, путем анализе новоуспостављених односа и релација у свету, кроз призму стварања нових линија разграничења између европског и неевропског поретка и контекста. Измештањем медијске пажње са ових догађаја, прикривена је и реалност додатног затварања граница у време пандемијске кризе узроковане појавом вируса Ковид-19. Овај проблем додатно је продубљен системским насиљем, увођењем нових ограничења, изградњом ограда и зидова као и јачањем деснице и популизма. У времену све веће фрагментације народа и култура, али и појачаног дигиталног надзора, непостојање глобалних програма за разумевање и решење проблема, сужава простор за деловање унутар рестриктивних система и усмерава угрожене појединце и групе за изналажење алтернатива у највећем делу света. Кроз чин нестајања (и појављивања), у просторима између старог и новог, дигиталног и аналогног, физичког и виртуелног они проналазе могућност опстанка у данашњем пост-дигиталном свету.
Изложбом Мандала и крст / преко видљивог / 2015 - 2021, Насковски указује на те околности и могућности преласка које се граде кроз низ фрагментираних делова инсталације у простору, као и у акустичком трагу у свом путу ка тачки нестајања. Изложба је конципирана као отворени процес, који охрабрује посетиоце да на слободан и личан начин покушају да успоставе везе између низа информација, артефаката, објеката и медијских садржаја, док ће током трајања изложбе бити постепено додаване дидактичке табле са објашњењима у вези појединачних сегмената инсталације.
Дугорочни циљ пројекта Мандала и крст је стварање архива и отворене платформе који нуде могућност за активно деловање, као и за боље сагледавање овог проблема који ће дуго бити актуелан у 21. веку.
Зоран Насковски је концептуални и медијски уметник. Његов рад и истраживања обухватају праксе авангардне и савремене уметности, критику манипулација слика и информација, политичко и економско насиље, институционалну критику. Ради у области визуелних уметности у широком распону медија који укључују сликарство, видео, инсталацију, перформанс, фотографију, звук, као и интернет пројекте. Радови Насковског излагани су на домаћој уметничкој сцени, као и на међународним изложбама у музејима и институцијама као што су Whitney музеј у Њујорку, Andy Warhol музеј у Питсбургу, Berkeley музеј у Берклију, Wexner Center у Охају, Tate музеј у Лондону, Center Georges Pompidou у Паризу, n.b.k у Берлину, Fridericianum музеј у Каселу, Kunsthalle Wien у Бечу, Ludwig музеј у Будимпешти итд. Учествовао је 2007. године на централној изложби 52. Бијенала у Венецији Think with the Senses - Feel with the Mind. Art in the present Tense. Добитник је више значајних награда, Меморијала Надежда Петровић у Чачку (1996), годишње изложбе Центра за савремену уметност Београд (1997), 44. Октобарског салона (2003) и 47. Октобарског салона (2006), као и Политикине награде за најбољу изложбу у 2020. години
Изложба Мандала и крст / преко видљивог / 2015 - 2021 биће отворена перформансом Lenhart Tapes-а и Тијане Станковић, 28. септембра у 19 часова.Кустос изложбе је историчар уметности Дејан Васић.
Изложба је реализована уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.
Foto: Vladimir Opsenica
https://youtu.be/SlAx1v6xzWY
НАЈБОЉЕ ОД ... НАЈВЕЋИ ХИТОВИ И ПРОМАШАЈИ
31 година уметничке графике
АЛЕКСАНДАР МЛАДЕНОВИЋ ЛЕКА (А.М. ЛЕКА)
Официрски дом, велика сала
23. Септембар – 18. октобар
- Галерија савремене ликовне уметности Ниш представља ретроспективну изложбу Александра Младеновића Леке под називом Најбоље од…Највећи хитови и промашаји. Целокупни стваралачки пут Александра Младеновића Леке поседује висок степен индивидуалности, креативне софистицираности као и осетљив дух за нова кретања у савременој графици. Сам процес графичког истраживања А. М. Леке одиграва се у континуитету попримајуаћи увек нове, богатије садржаје. Његов динамичан стваралачки опус створен у протекле три деценије можемо условно поделити у неколико фаза у односу на тему, као и на средства која се временом мењају, продубљују остварујући хармоничну равнотежу између традиционалне графике и иновативних метода.
У јединственој визуелизацији одређених догађаја Младеновић често користи фотографију као предложак уводећи нове, иновативне технологије на сопствени, креативан начин допуштајући да његов стваралачки нерв дође до пуног изражаја.
Границе између медија свесно помера спајајући традиционалну графику са новим методама често залазећи у дигитални свет, али само у оној мери колико сматра да му је потребно да би постигао што убедљивији израз.
Музика као инспиративни покретач је све присутнија кроз целокупан опус Александра Младеновића Леке заузимајући значајну улогу тако да се увек на нов начин враћа музичким темама. Посебан изазов за Младеновића представља феномен културе панка оштрих, порука и јасног дејства коју доживљава као једну врсту могућности да истражи сопствени визуелни исказ кроз специфичан колористички ритам који прати једноставну мелодију панк музике. Са невероватниом лакоћом на надахнут и вешт начин користи разноврсне графичке дисиплине како би развио интеракцију између речи и слике, песме и сопствене визије.
Посебан сегмент у његовом раду инспирисан је поставком портрета владара династије Обреновић Историјског музеја Србије у Конаку кназа Милоша у Топчидеру. Као део осавремењивања сталне историјске поставке, а поводом четири деценије панка као музичког и субкултурног правца, Младеновић креира несвакидашње, аутентичне панк портрете династије Обреновић.
Формирајући специфичан, аутентичан израз Александар Младеновић Лека током целокупног уметничког деловања успоставља невидљиву интелектуалну и емоционалну комуникацију са посматрачем на ненаметљив начин, снажним ликовним језиком заузимајући посебно место на сцени актуелних уметничких дешавања у нашој земљи.
Рођен 1967. у Београду. Дипломирао 1991. у класи проф. Емира Драгуља на Факултету ликовних уметности у Београду (ФЛУ). Магистрирао 1994. у класи истог професора. Одбранио докторски уметнички пројекат Рани панк и Хибридна графика, 2014, ментор проф. Жарко Смиљанић, ФЛУ. Од 1990-1999. у статусу слободног уметника. Запослен на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду од 1999. Од 2016. у звању редовног професора. Први продекан ФЛУ за међународну сарадњу ФЛУ (2007-2010). Руководилац Центра за графику и визуелна истраживања ФЛУ (2015-2016). Члан УЛУС-а од 1992. Живи и ради у Београду.
Самостално jе излагао 45 пута Београду,Нишу,Суботици, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Краљеву, Шапцу, Чачку, Канади, Великој Британији, Тајвану, САД, Данској, Француској, Немачкој, Финској …Учествовао је на око 400 групних изложби у Србији и иностранству (САД, Канада, Мексико, Велика Британија, Француска, Белгија, Швајцарска, Холандија, Немачка, Данска, Финска, Чешка, Бугарска, Грчка, Русија, Кина, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Египат).
Добитник је бројних награда и признања за свој рад од којих су значајније :Прва награда у категорији Графика, Бијенале минијатурне уметности, Горњи Милановац; Откупна награда, Међународно Тријенале графике, Гренчен, Швајцарска; Откупна награда Министарства културе, Београд; Сребрна игла, Међународно бијенале графике „Сува игла“, Ужице; Мали печат, Графички колектив, Београд; Представник Србије на изложби У почаст Балкану, Шавиниган, Канада; Откупна награда, Међународно Бијенале графике Caiha Orense, Шпанија; Повеља части за допринос светској графици, Светско Тријенале графике, Шамалијер, Француска; I награда за графику, Југословенско студентско Бијенале графике, ДКСГ, Београд;
Откупна награда Министарства за културу Републике Србије.
промоција монографије: ЉУБИША БРКОВИЋ – ПЕЧАТ МОГ ВРЕМЕНА
У уторак 21. септембра, у 12 сати у Павиљону у Тврђави, биће одржана промоција монографије ЉУБИША БРКОВИЋ – ПЕЧАТ МОГ ВРЕМЕНА. О књизи ће поред аутора говорити историчар уметности Милица Тодоровић, професор Љубиша Коцић, књижевник и вајар Звонимир Костић Палански, графички дизајнер Миле Радичевић.
Љубише Брковића – познати уметник који живи и ради у Нишу, обележава педесет година стварања. Тим поводом објављена је монографија која обухвата целину његовог опуса, издавач је Галерија савремене ликовне уметности Ниш, а уредник Љубиша Брковић. Књига обима 380 страна, концепцијски је осмишљена тако да садржи једанаест поглавља: Уместо предговора, Самосталне изложбе, Колективне изложбе, Студије-моји професори, Мозаик, Награде и признања, Неизлагана дела, Штампа о Брковићу, Како ме виде колеге, Мој живот у фотографијама, Биографија.
Поглавље Уместо предговора између осталог садржи текстове: Миодрага Анђелковића, Љубише Коцића, Звонимира Костића Паланског, Слободана Радојковића, Милета Радичевића и Драгослава Петковића – односно колега и пријатеља Љубише Брковића. Саставно ткиво књиге су и текстови из каталога са досадашњих самосталних изложби ( са преводом на енглески језик) као и новински чланци, интервјуи, уметникове забелешке. Ипак главни субјект монографије је сам опус који је представљен по хронолошком следу са више од двеста репродукованих дела. Графичко обликовање монографије потписује Миле Радичевић.
Као књига елитног изгледа и елегантног формата монографија Љубиша Брковић – Печат мог времена је документарни сведок о животној и стваралачкој биографији уметника који својом педесетогодишњом активношћу даје више него упечатљив печат културној и уметничкој клими града Ниша.
Од дипломирања на АПУ у Београду (1971) до данас, паралелно са пословима дизајнера у Фабрици „Ђуро Салај“ у Нишу или приватног галеристе, Љубиша Брковић је континуирано развијао аутохтони уметнички опуса који је доминантно заснован на графикама а поткрепљен сликама, цртежима и скулптурама. Приредио је 23 самосталне изложбе, учествовао на више од 300 колективних изложби међу којима су и Интернационална бијенала и тријенала графике у Софији, Варни, Београду... Добитник је садам награда и то на изложбама у Нишу, Тузли, Београду и Панчеву. Његов рад се кроз године, смотре, изложбе а највише кроз саму своју вредност, наметнуо као озбиљан пример стваралаштва које поседује и храброст и авангардност, и мисаоност и осећајност.
https://youtu.be/yf0GDMPhEgY
Печат времена - Љубише Брковића
Педесет година рада.
Љубиша Брковић је након дипломирања на АПУ у Београду (1971), паралелно са различитим активностима и занимањима (од дизајнера у Фабрици обојених метала „Ђуро Салај“ у Нишу, преко приватног галеристе, до самосталног уметника) континуирано развијао аутохтони уметнички опуса који је доминантно заснован на графикама а поткрепљен сликама, цртежима и скулптурама. Његов рад се кроз године, смотре, изложбе, награде а највише кроз саму своју вредност, наметнуо као озбиљан пример стваралаштва које поседује и храброст и авангардност, и мисаоност и осећајност.
Укратно, почео је током седамдесетих година, сликама у духу геометријске апстракције комбинујући на платну аплициране и одсликане форме. Графике тог времена са наглашеном архитектоником облика и ортогоналним устројством форме блиске су маниру опарта. Касније, почетна геометријска концепција проширена је у феноменолошком смислу и обогаћена формама органског порекла да би у деведесетим, геометрија устукнула пред експресијом потеза и раскоши боја. Током последње деценије Брковић се враћа геометријским формама или њиховом суживоту са асоцијативним и реалним облицим, али је овог пута до тада доминантна примена сито штампе, замењена дигиталним принтом, често у комбинацији са сувим жигом.
Поменуте стилске мене и варијације ликовног рукописа прађене су међутим константним перфекционистичким тежњама у владању над законитостима линије и боје. Било да његова дела почивају на прецизним и племенитим правим линијама или на сплету слободних и немирних потеза, она потврђују ауторов изразити цртачки рафирман. Такође, Брковић негира постојање искључиво црно-белих односа класичне графичке методологије, обилато користи боју, која је код њега интегрални део графичког листа, односно завршни тон у дефинисању композиционе структуре и естетског доживљаја.
Посебно место у опусу уметника заузимају циклуси који имају конпоненту аутобиографског. Саткани на симбиози ликовног искуства и емотивног односа, они су у мотивско-тематском погледу својеврсни омажи: личним дечачким сновима (Икар), љубави према граду у коме живи и ствара (Нишке мале), оданости пријатељима (Моји пријатељи) или извориштима духовности (Света Гора).
Љубиша Брковић (1947, Сврљиг) је приредио 23 самосталне изложбе, учествовао на више од 300 колективних изложби међу корија су и Интернационална бијенала и тријенала графике у Софији, Варни, Београду...Добитник је садам награда. Његове графике награђиване су на изложбама у Нишу, Тузли, Београду и Панчеву.
Љубиша Брковић својим делима и изложбеном активношћу у земљи и иностранству битно доприноси, с једне стране културној афирмацији властите средине, а с друге стране популаризацији и развоју саме графичке сцене. Његово педесетогодишње стварање даје особен а изузетно важан и драгоцен печат културној и уметничкој клими града Ниша.
Изложба ће трајати до 3. октобра.
Посетиоци су дужни да поштују прописане епидемиолошке мере
