„Увек… даље“ Богдана Павловића

Салон 77
29. јун – 16. јул 2023.

Изложбом „Увек… даље“, у Салону 77 у Нишу (Бали-бегова је џамија), уметник Богдан Павловић представиће публици серију радова заснованој на географским картама и атласима.
Уцртавањем сцена из свакодневног живота у праве атласе, призори преузети из фото архиве уметника добијају универзални карактер. Атласи су плодно тло за разне концептуално-уметничке експерименте, а цртеже у њима уметник користи и као секвенце за стоп-моушн анимиране видео радове.

Преобликовани континент Аустралије, сачињен од зезданих констелација, носи назив„Астралија“ и представља замишљени сидерални континент. Испитивање односа макро и микро космоса
може се видети и у делима „Астралити”, објектима – метеоритима, начињеним од звезда. У својим „географским истраживањима” Павловић иде даље... У атласе и географске карте уметник уписује нова графичка и топографска ликовна решења са савременим конотацијама: екологија, политика, идентитет и територија, права жена... С друге стране, пројекције звезда и сазвежђа нам говоре о закривљености свемира, флуктуацији небеских тела, али и о савременој теорији Мулти Универзума. Истовремено, уметник користи широк спектар уметничких приступа и техника, што је у потпуности у складу са универзалним карактером Атласа, који сам по себи представља скуп разноврсних графичких визура који одговара различитим областима: географија, топографија, астрономија...

Прожимајући се са глобалним савременим темама, призори из свакодневице формирају јединствене визуелне догађаје, који на експресиван и поетичан начин изложбу „Увек… даље“, ситуирају на танку линију која раздваја, односно спаја, стварност и фикцију.

Богдан Павловић (Београду, 1969) је дипломирао на Академији Ликовних Уметности (ENSBA) у Паризу 1997. године, у класи професора Владимира Величковића. Магистрирао је на ФЛУ у Београду 2002. године у класи професора Чедомира Васића. Његови радови се налазе у следећим јавним колекцијама: Лефранк е Буржуа (Lefranc & Bourgeois), Компанија Радо, Музеј Цептер, Опел Француска, Аеродром Париза, Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда. Павловић је мултидисциплинарни уметник који се поред цртежа, сликарства и колажа бави фотографијом, видео анимацијом и амбијенталном инсталацијом. Од 2008. године користи специфичну врсту итисона као основу за реализацију неколико сликаних серија. У Павловићевом делу јасно је присутан експериментални аспект. Кроз своје стваралаштво, на експресиван и једноставан начин, Богдан Павловић повезује универзално и лично, документарно и имагинарно. Монументални цртеж-принт "Између" реализовао је 2018. године у сарадњи са Студиом Ван Ријн за хотел Хајат Риџенси Етуал у Паризу. Са братом Мишком Павловићем ради изложбени пројекат посвећен 100-годишњици светског ваздухопловства у Музеју југословенског ваздухопловства. Постер за филм Емира Кустурице "Супер 8 прича" реализује 2001. године. А 1994. године исликава модел Опел Тигре за Генерал Моторс за Салон аутомобила у Паризу.

Живи и ради у Паризу.

https://youtu.be/ZvA9sC0g144

by Nebojsa

„Недовршене форме #22“ Игора Антића

Самостална изложба „Недовршене форме #22“ Игора Антића – уметника који живи и ради у Паризу.

Игор Антић је рођен 1962. године у Новом Саду. Дипломирао је на сликарском одсеку новосадске Академије уметности. Усавршавао се у Школи лепих уметности и на Институту за напредне студије при националној академији у Паризу. Самостално је излагао у Србији, Француској, Америци, Немачкој, на Исланду. Учествовао је на колективним изложбама у многим земљама света. Добитник је стипендије фондације Полок-Крансер у Њујорку (2000), награде Океанографског музеја у Монаку (2004) и награде Сава Шумановић за савремену уметност у Новом Саду (2018).

Од средине деведесетих година XX века своју уметничку праксу заснива на ин ситу креацијама односно делима које непосредно реализује у јавном простору (екстеријеру или ентеријеру) реагујући на садржај тог простора, његов контекст, предисторију или функцију.

Изложба у Нишу припада вишегодишњем циклусу Недовршене форме који је започет 2018.године, а у оквиру кога је уметник до сада реализовао двадесетак оригиналних радова на исто толико различитих места, постављајући нека од питања из домена филозофије уметности.

Концепција Недовршене форме #22 , која се реализује у некадашњем верском објекту (Бали бегова џамија) концентрисана је око питања Да ли верујете у случајност. То је амбијентална поставка коју чине просторне конструкције у форми геометријских облика до којих је уметник дошао насумичним или случајним избором на основу компјутерске трансформације ахритектонског плана самог објекта. Златно-сребрне фолије чија ће се форма мењати услед протока времена а на принципима случајности, постављене су изнад конструкција а основни конструктивни елемент је ваљкасна туба обмотана тканином са дезенима карактеристичним за све светске религије, чиме се уопштава и симболично евоцира првобитни контекст простора. Како сам уметник каже „У уметности као и у религији постоје ривалске теорије а уверења и визуелни аспекти су разлози за то ривалство. Моја идеја је да их потпуно помешам да би смо се вратили питању: да ли је то у шта верујемо сплет случајних околности“.

Изложба ће трајати до 26. јуна.

ГСЛУ Ниш

by Nebojsa

Невена Поповић ''Ватренe стеницe''

Невена Поповић
Ватрена стеница
11. мај - 02. јун 2023
Салон 77
Галерија савремене ликовне уметности Ниш

Од четвртка 11. маја у 19 сати публика ће у Салону 77 моћи да посети изложбу колажа, ситне пластике и уметничких књига. Уметница Невена Поповић први пут самостално излаже у Нишу, док је као учесница сазива 2011. године учествовала у раду Ликовне колоније „Сићево“. Изложбу „Ватрена стеница“ чине дела њене актуелне уметничке продукције.

Користећи се примарно апрпријацијом и ослањајући се на потенцијал за учитивање значења и релација, који бирани потрошни материјали различитих епоха и простора могу да поседују, Невена Поповић модулира свој суптилни исказ, антиципирајући у њега антрополошке принципе. „Као колажни материјал коришћени су рестлови књиговезачког материјала, браон флис папир произведен почетком 20. века, штампа из 70-их година прошлог века и различити папирни омотачи и амбалже. Модели различитих кутија и паковања (за најразличитију робу и њене конзументе) представљају визуелну метафору личног доживљаја свакодневице и времена које трошимо. Расклопљене кутије постају подлога за лични уметнички запис, али и његов важан чинилац.“, наводи сама уметница. „Фотомонографија о Кракову штампана почетком XX века и мала успомена на свесоколски пољски слет који је одржан 1910. послужили су као времеполов и мој визуелни дијалог са имагинарним саговорником. Прошлост и садашњост комуницирају преко старих фотографија и мојих колажних визуелних одговора који се односе на тековине цивилизације и на различите путеве који се у некој тачки пресецају.“

Невену Поповић занимају материјални остаци људских активности и одрази тренутка: концепт дома, традиционална архитектура, познавање и коришћење локалних материјала, организација домаћинства, географско лоцирање, потомство, миграције, загађење, однос према природи...

Невена Поповић (Београд, 1976) је ликовна уметница која је на уметничкој сцени присутна од 2001. године. Школовала се на Факултету ликовних уметности у Београду, на Вајарском одсеку где је завршила основне, магистарске и докторске уметничке студије, а као гост - студент боравила је на Академији ликовних уметности у Бечу и Аристотеловом ниверзитету у Солуну. У њеном раду евидентна је вера у моћ уметности да расветљава стварност, дефинише појаве и пружа отпор на наметнуте друштвене околности.

Као члан Удружења ликовних уметника Србије (2005) имала је статус самосталног уметника све до 2012. године. Као активан члан међународног удружења Sculpture- network (2014) организовала је догађаје на националном нивоу поводом Међународног дана савремене скулптуре. Аутор је бројних уметничко образовних програма за децу и младе за које је добила неколико награда међу којима је и наградa Факултета ликовних уметности у Београду „Богомил Карлаварис“ (2014) у знак признања за изузетне резултате и допринос у области ликовног васпитања и образовања. Добитница је плакете Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ за досегнут баланс између истраживачког и уметничког аспекта, XX ПРОЛЕЋНИ АНАЛЕ, Дом културе Чачак (2016). Њен педагошки рад последњих 10 година везан је за Факултет уметности Универзитета у Приштини где је запослена у звању доцента.

Реализовала је петнаест самосталних и учествовала на бројним колективним изложбама. Њени радови се налазе у колекцији Музеја града Београда, Музеја рударства и металургије у Бору, у колекцији Галерије савремене ликовне уметности Ниш, у Теленор колекцији савремене српске уметности, као и у колекцијама културних центара и приватних институција.

https://youtu.be/C-revi40Vdc

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКОГ СТАКЛА - ЈАНА ЗОРИЧАКА

„Не заборавимо“ скулптуре од стакла словачког уметника Јана Зоричака.

Изложбу приређује Амбасада Словачке Републике у Београду у сарадњи са Почасним
конзулатом у Нишу и Галеријом савремене ликовне уметности а свечано ће је отворити
Његова екселенција господин Федор Росоха - Амбасадор Словачке у Србији.

Изложба обухвата неколико тематских целина. Главни извор инспирација Јана Зоричака је универзум који га је фасцинирао од младости и чију бесконачност симболично дочарава бојеним скулптурама од стакла кроз геометријске и апстрактне форме.

Јан Зоричак је један од најцењенијих аутора савременог стакларства. Рођен је у Ждирају а живи и ради у Француској где је иницирао изградњу музеја стакла и лепих уметности у Сар Потериеру и реализацију симпозијума стакларства у Ексу у Прованси. Његова дела су заступљена у колекцијама значајних светских музеја али и на јединственим местима као што је Северни пол. Носилац је значајних признања у многим земљама, између осталог у
Словачкој Прибиновог крста првој реда и Награде компаније Имре Винер Кинг за развој француско-словачких културних односа. Значајно представља словачку културу и уметност.

Изложба је већ приређивана у Београду и Новом Саду.

Радно време Салона 77 од 12 до 18 сати.

by Nebojsa

ДУБИНА ПРЕВОЈА

Изложба Милане Симић и Константиноса Петровића, Салон 77 у Тврђави.

Изложба садржи дела оба уметника, која су у директној међусобној комуникацији. Реч је о истим материјалима које они користе, као и начину реализованих дела симболички се веома допуњују и чине једну заједничку целину која носи назив „Дубина превоја".

Милана за рад користи изношену гардеробу од које гужвањем, сабијањем, склапањем, сечењем и спајањем конструише портрете, аутопортрете, стварајући чак и нове идентитете који се мењају у зависности од средине. Коста долази до новог ступња који се логички надовезује Миланиној причи тежећи прочишћеној сведености која прелази у потпуну апстракцију до белине. Користећи се геометриским формама са назначеним правим линијама издељених површина вертикалних или хоризонталних, који излазе из формата у бесконачност, одвајају, на симболичан начин емоције савременог човека, који је својим модерним битисањем приморан да се придржава ограниченог животног простора, понашања, као и других кодекса модерног друштва. На симболичан и себиосвојствен начин свако од њих указује на „дубину превоја“ или закона којих се сви хтели или не морамо придржавати.

Милана Симић (1995, Приједор). Основне студије сликарства завршила је на Академији ликовних уметности у Требињу, а мастер на Академији уметности у Новом Саду. Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводине и Удружња ликовних уметника Приједора. До сада је имала десет самосталних изложби и преко 20 колективних у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Учествовала је на разним активностима везаних за визуелну уметност (колоније, фестивали, пројекти, публикације). У сарадњи са Културним центром „Лаб“ у Новом Саду, организовала је 2020/2021. године пет самосталних изложби младих уметника из Србије и региона. Радно искуство стиче 2021/2022. године у Музеју савремене уметности Војводине као самостална фотографкиња. Миланин уметнички рад односи се на истраживање у пољу слике, објекта, инсталације, фотографије и видеа. Кроз преиспитиивање личног идентитета, анализира међуљудске односе, друштвене феномене и однос уметника као појединца према сопственом окружењу. Живи и ствара у Новом Саду.

Константинос Петровић (1995, Ваљево). Тренутно је на првој години мастер студија на Академији уметности у Новом Саду, модул сликарство. Завршио је основне академске студије на Филолошко-уметничком факултету, смер зидно сликарство. Члан је мултимедијалног центра „Шок задруга“ као и Савеза удружења ликовних уметника Војводине. Један је од оснивача удружења грађана “Графичка мрежа“. До сада је имао дванаест самосталних изложби у Србији и више колективних у Србији и региону. Учествовао је на колонијама, радионицама, пројектима и разним активностима везаним за уметност и културу. Године 2019. обављао је стручну праксу у Заводу за заштиту споменика културе, теренски рад и упознавање са конзервацијом и рестаурацијом уметничких дела у Крагујевцу. Тренутно је на замени у Основној школи „Петефи ла Шандор“ у Новом Саду као наставник ликовног. У истом месту живи и ствара. У уметничком раду експериментише са различитим материјалима и у различитим медијима.
Изложба ће трајати од 4. до 18. октобра 2022. у Салону 77 у нишкој Тврђави.

Радно време Салона 77 је од 12 до 18 сати сваког дана осим понедељком када простор не ради.

https://youtu.be/iyskep9fs9g

by Nebojsa

Нина Тодоровић / Дневник дисконтинуитета

Нина Тодоровић
Дневник дисконтинуитета
Салон 77

Са радом Нине Тодоровић публика у Нишу упознала се кроз референтне селекције кустоса, које су последњих година реализоване у изложбеним просторима Галерије СЛУ. Прву самосталну изложбу ове уменице у нашем граду чини тридесетак колажа, једанаст видео радова и једна уметничка књига.

Веома богат досадашњи опус уметнице Нине Тодоровић одликује консеквентно надовезивање циклуса. Усаглашеност репертоара повода исказивања и употребљених медија доприносе утиску континуиране одмерености и убедљивости.

У тексту који прати изложбу „Дневник дисконтинуитета“, историчарка умености Јелена Матић запажа да је појам простора, у ширини своје вишезначности, уткан у дело НинеТодоровић. Она додаје да актуелна поставка представља „корак даље у ауторкином истраживању сопственог бића кроз различите слике града, архитектуре, пејзажа, обичних предмета, дела античке и ренесансне уметности и многих других мотива“. По речима саме уметнице, ови радови „већ неколико година настају као дневна белешка – реакција на дневне догађаје попут одложених планова, путовања, или изградње града комбиноване са личним, интимним доживљајима различитих појава“.

Нина Тодоровић је рођена у Београду 1973. године. Дипломирала је и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Чедомира Васића. Докторирала је 2014. године, под менторством др Милете Продановића.

Активно излаже од 1995. године и до сада је реализовала 47 самосталних и преко 200 групних изложби. Учествовала је и на бројним ликовним колонијама, радионицама и веб пројектима у земљи и иностранству (Канада, Белгија, Мађарска, Македонија, САД, Словенија, Естонија, Немачка, Италија, Швајцарска, Русија, Шведска, Велика Британија, Аустралија, Уругвај, Аргентина, Египат, Француска, Аустрија).

Добитник је више домаћих и међународних награда. Радови јој се налазе у страним и домаћим музејима и јавним и приватним колекцијама.
Члан је УЛУС-а од 2000. године, са статусом самосталног уметника.

Изложбу „Дневник дисконтинуитета“ можете погледати до 2. октобра.

https://youtu.be/WJuvYoDRAto

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА ДАНИЕЛЕ ФУЛГОСИ

by Nebojsa

Бранка Јовановић / Одрази јерусалимског зида

Бранка Јовановић

Одрази јерусалимског зида

Салон 77, 16 - 29. август 2022

Уметница из Ниша, Бранка Јовановић већ петнестак година ради на цикусу „Одрази јерусалимског зида“, који чине слике на платну и радови на папиру. Истоимену изложбу у Салону 77 чиниће избор дела из последње две године њеног стваралачког рада.

Бранка Јовановић је својим раним опусом квалификована као представница актуелног уметничког мишљења у проширеном медијском пољу. Током овог, десетак година дугог периода најзапаженији сегмент представљале су интервенције и инсталације у јавним и излагачким просторима, док ће тек знатно касније слика и бојени цртеж постати примарни медији у њеном раду. Актуелна изложба слика у Салону 77 у нишкој тврђави одражава нешто дугачије механизме тумачења стварности, а сензибилно приступање наслеђу сада задобија проповедни тон. Ранија наглашена амбијентализација за одговор сада има варијације једног истог мотива. Правоугаона поља, интензивних топлих тонова на пруско плавој основи, теку са формата на формат, интонирајући призор необичном врстом процесуалнсти. Насупрот традиционалној минуциозности, уметница наноси боје сликарском шпахтлом, чиме остварује аналогију са градњом зидина.

Позивајучи се на Откровење Јованово које је део Новог завета, уметница актуелизује тему Апокалипсе и градње Новог Јерусалима, по моделу коцке. Ако њене слике представљају покушај транспозиције градње јерусалимског зида, онда њени радови на папиру објашњавају процес његове раздрадње. Наиме, они настају поступком отискивања сликаних наноса, „што умногоме асоцира на „Убрус Св. Веронике” или „Плаштаницу” Христовог лика“, како запажа Долорес Станојевић у тексту који прати ову изложбу.

Бранка  Јовановић (Ниш, 1975) је дипломирала 2003. године на Академији уметности у Новом Саду, у класи Гордане Каљаловић Одановић. Реализовала је седам самосталних изложби и инсталација у јавном простору и узела учешћа на већем броју колектиних изложби.

Изложбу „Одрази јерусалимског зида“ публика ће моћи да посети до 29. августа, у Салону 77 у Тврђави.

https://youtu.be/6lVdQkPGnOY

by Nebojsa

ГОРАНА СТОЈКОВ „ЗАИДЕ“

ИЗЛОЖБA РАДОВА ИЗ ЦИКЛУСА „ЗАИДЕ“
ГОРАНЕ СТОЈКОВ у Галерији „САЛОН 77“ у ТВРЂАВИ

4 - 14. AVGUST 2022.

Горана Стојков је рођена 1993. године у Нишу. Дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду, одсек керамика, у класи професорке Лане Тиквеше.
Самостално излагала два пута у Београду Галерија Београдске тврђаве – Стамбол капија, 2015. и изложба цртежа и керамике, Галерија Блатобран, 2019.
Учествовала је на преко десет колективних изложби у Нишу, Београду, Великој Плани, Горњем Милановцу, Зрењанину и Белгији.
Добитница је неколико награда:

Интеретно фестивал „Ex Libris”, Награда “Златни паун” , Суботица, 2010, VI Међународни конкурс за графику „Always green, always blue”, награда за графику, Пољска, 2011, Награда са 39-ог Интернационалне изложбе лепих уметности, „The rose of Lidice”, 2011, Чешка., Награда на Факултету Примењених уметности у Београду за најбољи опус малог формата, 2015, Награда УЛУПУДС-а за највећа достигнућа у области керамике, Београд, 2018.

На овој изложби керамика, текстил, цртежи и сам простор, чине целину и спајају се у јединствен рад – инсталацију, који носи назив „ЗЕИДЕ“. Уметница спаја различите медије и изразе чинећи трансверзалу кроз различите културе и естетске и филозофске обрасце тих култура. Спајање слојева прошлости и историје са савременим искуством живљења она на себи својствен начин преноси закључке свог доживљаја. Користећи се класичним ликовним језиком, са пажљиво бираним сегментима, поставку чине крајње проћишћеном, сведеном али пре свега савременом и иновативном. Кроз употребу традиционалних техника и материјала у новом и другачијем контексту, као и стављајући тежиште свог рада на лични и емоционални доживљај, Горана Стојков редефинише цртеж, керамичку скулптуру и просторну инсталацију на крајње необичан и изненађујући начин, сведочећи о томе да ликовност и концепт не морају бити супростављени приступи.
Керамички објекти у простору чине основу целе приче.

„Традиционални облици женских папуча интерпретирани у порцелану, крхки и префињени, сасвим бели или са златним детаљима... Предмети који се повезују са мекоћом и топлином дома, трансформисани материјалом у безвремена сведочанства о животу жена и њиховим судбинама кроз векове па све до данашњих дана. Белина и празнина испуњавају нас чудном сетом и чежњом за онима који недостају, симболизују заустављене тренутке живота, заувек окамењене и сачуване у овим предметима и сећањима.

Насупрот овим керамичким објектима који представљају индивидуално и интимно, личне приче и судбине, стоје цртежи и сам простор и архитектура галерије. Достојанствено и узвишено, али и хладно и неумољиво супростављају вечност и историју живота појединаца чинећи да се истовремено осећамо малима и небитнима, али и да још више ценимо пролазне тренутке људске егзистенције. Супротстављене емоције, фасцинација визуелним и тактилним сензацијама, немир и запитаност, пратиће још дуго сваког посетиоца који се препусти магији ове изузетне поставке.“

Лана Тиквеша

https://youtu.be/sn54KLoJzUU

by Nebojsa