ОФИЦИРСКИ ДОМ
Повест света – ново поглавље
Повест света – ново поглавље
Вана Урошевић и Зоран Тодовић
Официрски дом
29. март – 21. април 2022
Нишлије ће од уторка 29. марта у 19 сати моћи да посете изложбу „Повест света – ново поглавље“, када ће и бити одржано свечано отварање. Аутори ове изложбе су Вана Урошевић и Зоран Тодовић, који су, упоредо са самосталним уметничким радом, удружени на заједничким пројектима од 2010. године.
Замишљена као јединствена амбијетална целина, изложба садржи тридесетак композиција на свили већег формата, пет група мањих радова и десет меких скулптура од свиле. Према речима самих аутора, рад на овим радовима је на симболикој равни укључивао „један познати циклус холандско-француске таписерије из 16. века (Прича о цару Давиду) и цртеже и гравире из књига о алхемијским мистичним доктринама насталим између 15. и 17. века. Изабрани и преображени ликовни фундус знакова и облика пребацили смо у јединствени ликовни материјал (ручно бојена свила) подвргавајући га интервецијама (цртежи тушем, везени на свиленој основи) као и савременим технолошким поступцима (дигитална штампа).“
Проф. др Никола Шуица у студијском тексту који прати ову изложбу закључује: „Динамизована моћ висећих композиција на свили пружа хијерархијске, емоционалне и сензитивне селидбе у сликовите програмске представе. Дијалошки ликовни програм парадоксалних је исхода: нуди се у целовитим представама, у парафразама, фрагментма и цитатима стварајући сазнајну представљачку тежину.“.
Вана Урошевић је рођена у Скопљу. Дипломирала на Факултету ликовних уметности у Београду 1984. године. Магистрирала на истом Факултету 1987. године. Студијски је боравила у Паризу 1987. године и специјализирала на Факултету лепих уметности у Венецији 1988. године у класи проф. Бореле. Репрезентовала је Северну Македонију на Венецијанском бијеналу 2003. године.
Излагала је самостално и на групним изложбама у Скопљу, Битољу, Беoграду, Новом Саду, Суботици, Љубљани,Подгорици, Цетињу, Сарајеву, Загребу, Софији, Солуну, Трсту, Женеви, Паризу, Лондону, Хамбургу, Берлину, Бечу, Риму, Талину, Прагу, Њујорку…
Добитница је Награде „Димитар Кондовски” на Зимском салону Друштва ликовних уметника Македоније, 1994. године и Прве награде за интермедијални рад на 9. Међународном бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу, 2008.
Чланица ДЛУМ-а. Ради у Националној галерији Македоније у Скопљу.
Зоран Тодовић је рођен 1958. у Горњем Милановцу. Завршио Факултет примењених уметности у Београду у класи проф. Божидара Џмерковића 1983. године. Постдипломске студије завршио 1985. на Факултету ликовних уметности у Београду у класи проф. Миодрага Рогића. Студијски боравио у Паризу 1991. године
Добитник је више међународних и домаћих награда и признања (Политикина награда, Гран при Варна, Велики печат Графичког колектива, Награда Октобарског салона у Београду…)
Излагао је самостално и на групним изложбама у Београду, Новом Саду, Скопљу, Загребу, Ријеци, Љубљани, Подгорици, Бару, Стокхолму, Ронебију, Ескилстуни, Кракову, Катовицама, Вроцлаву, Фрехену, Берлину, Катањи, Бјели, Кјоту, Вакајами, Осаки, Бопалу, Варни, Буенос Аиресу, Коувину, Вервијеу, Феролу, Ментону, Паризу, Мастрихту, Ђеру, Мишколцу, Банској Бистрици, Солуну, Мартињију, Паризу, Гуанлану, Њујорку…
Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1984. године. Професор на Академији уметности Универзитета у Новом Саду.
Вана Урошевић и Зоран Тодовић су поред самосталних наступа у последњој деценији излагали заједничке уметничке пројекте:
2020. Скопље, Национална галерија: XVIII Зимски салон – Први грех
2019. Њујорк, МЦ галерија: Евокативне силе
2019. Подгорица, Галерија „Центар“
2018. Чачак, Open Book of the Balkan – Dialogue, I love the art of the others
2018. Солун, Aspects of Balkan Photography, For a common narrative
2015. Нови Бановци, Музеј Мацура: Издалека – близу , 1914-1918.
2015. Београд, Галерија Београд: Le cadavre exquis
2014. Солун, Центар за савремену уметност – Хелиос: Le cadavre exquis
Изложба „Повест света – ново поглавље“ Ване Урошевић и Зорана Тодовића биће отворена до 21. априла.
Изложбена сала у Официрском дому ради свим данима, осим недељом, од 10 до 20 сати.
https://www.youtube.com/watch?v=PmmzcoW7mCI
ИЗЛОЖБА ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНИКА И ДИЗАЈНЕРА РЕГИОНА НИШ
После паузе дуге пет година Галерија савремене ликовне уметности наставља традицију дугу више од четири деценије организујући изложбу примењених уметника и дизајнера нишког региона. Претрпевши тешке друштвено -економске промене, а сада и кризу изазвану пандемијом Corona вируса примењена уметност је можда више него друге области ликовних уметности ипак пронашла могућност опстанка, а примењени уметници и дизајнери велику способност прилагођавања.
Почевши најпре као Друштво УЛУПУДС-а региона Ниш пре више од четири деценије Удружење је приређивало годишње изложбе, организовало састанке и имало свој Статут и Правилник. Током низа година примењени уметници из овог Удружења су низали запажене резултате освајајући бројне престижне награде на републичким и светским сајмовима. Почетком деведесетих због опште друштвено-политичке ситуације у земљи и рад Удружења се полако гасио, да би поново почео да се буди у новом Миленијуму, али у потпуно измењеним околностима. Наиме, изложба је ранијих година била организована искључиво за чланове УЛУПУДС-а, док се временом није проширила и на уметнике који то нису, а баве се примењеном уметношћу и дизајном. Током година све више младих уметника активно учествује у свим сегментима примењених уметности чему је свакако допринело отварање Департмана за примењену уметност на Факултету уметности у Нишу (2002), као и низ приватних Факултета са одсеком за примењену уметност. Млађе генерације донеле су нове идеје и нова иновативна решења укључивши се у токове савремених излагачких пракси.
На овогодишњој изложби је представљено 50 уметника у готово свим областима примењене уметности: сликарство, фотографија, графика, вајарство, илустрација, текстил, мозаик, зидно сликарство, видео рад, конзервација и рестаурација, дизајн ентеријера па све до најзаступљенијег графичког дизајна.
Галерија СЛУ је као организатор овогодишњом селекцијом радова представила импозантан приказ комплексне, актуелне продукције примењене уметности нишког региона.
https://youtu.be/r-K8iwTebg0
Нишки цртеж: Перспективе
Тридесет је година од одржавања прве нишке изложбе цртежа, што представља добар повод за осврт на оснивање и каснији континуитет ове традиционалне годишње изложбе у програму рада Галерије савремене ликовне уметности. Залагањем уметника и радника у култури града, изложба Нишки цртеж установљена је 1991. године. Са жељом да се поспеши активно излагање и продукција цртежа, организатор је на овој првој изложби представио педесетак дела двадесет и четворо уметника, чланова УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Постављена без тематских и стилских ограничења, пружила је веродостојан преглед стваралаштва локалне уметничке заједнице у овој дисциплини. Кроз првих шест годишњих одржавања изложбе, цртеже је на увид јавности дао педесет и један излагач.
Након трогодишње паузе у одржавању, изложба 2000. године доноси промене: национални карактер манифестације и постављање концепта, односно проблема пред уметнике. Драган Перић, председник Друштва ликовних уметника Ниша задао је формат 100 х 32 cm, а томе је одговорило двадесет и троје уметника. Уследиле су теме Крст (2001), Маргина – простор имагинарног (2002), Портрет (2003), Сан (2004), Покрет-преокрет (2006), Изван граница (2007), Толеранција (2008), Комуникација (2009), Нови медији (2010), Реминисценције (2011), Идентитети (2012), Деструкција (2013), Принцип (2014), велики формат B1+ (2015), Рекапитулација (2016), Pro & contra (2017), Интеграција (2018), Граница (2019) и Свакодневица (2020).
У овом периоду два пута начињен је изузетак од праксе конкурса за учешће на изложби, и то 2003. када је у селекцији Бориса Кандолфа излагало деветоро референтних домаћих уметника и 2016. године, када се позиву установе одазвало педесет осморо аутора. Овога пута избор је сачињен по математичком кључу и чинили су га цртежи стваралаца који су својим континуираним излагањем омогућили трајање и значај манифестације.
Укупно до сада, укључујући и ово одржавање, изложба Нишки цртеж бележи укупно 1535 наступа уметника, некада и са више радова. Тиме је ова изложба најобимнија годишња смотра цртежа у Србији. Учешћа у њеним одржавањима узели су значајни протагонисти домаће ликовне сцене, а пажњу стручне и шире јавности задобио је велики број младих уметника. Излагач са највећим бројем наступа је проф. Братислав Башић, са чак двадесет три учешћа. Податак да је у последњих пет година било осамдесет и три дебитанта сведочи о ненарушеној виталности ове изложбе.
Наслов овогодишње изложбе је Перспективе. Настојећи да вреднује разноврсност мишљења теме, сагласно визуелности, комисија је од приспела сто четири, за излагање изабрала шездесет и два уметничка рада.
Мали је број цртежа којима се непатворено функционализује простор (Невена Костић), конструктивно ревидира (Владица Ристић) или сегментирају визуре урбаног окружења (Јована Радојичић). Свакако, сугестија волумена објекта или дубине сцене присутни су у појединим радовима, али преовлађују квалификације друштвеног тренутка, као полазиште проматрања могућих импликација у будућности. Дакле, далеко је више радова којима се бави домаћом социо-политичком збиљом (Ивана Савић, Горан Митић...), глобалним рефлексијама (Братислав Башић) или појавама које су условљене убзаним технолошким развитком (Ана Цвејић, Анђела Леловић, Маја Маљевић, Иван Миленковић...), пандемијском свакодневицом (Јован Спасић) или надзором и контролом над грађанима (Никола Марковић)...
Помањкање историјског поретка (Дуња Станојевић) или суноврат система вредности (Антеа Аризановић) конкретизовано је појединим радовима, или се напротив, текућим процесима даје карактер универзалности, све иако је реч о цикличној ескалацији, некада, хаотичних дешавања (Драгана Б. Стевановић) или вери у промисао апсолута (Елизабета Маторкић Бисенић). Овим се начиње круг оних цртежа којима се метафизички промишља (Драгана Пајковић Додиг, Борис Кандолф, Станиша Радојловић) или слави зачудност (Данијела Фулгоси, Јелена Ђукановић). Перспективе су понудиле основа за графикон животних циклуса (Франц Цурк), поглед на његово протицање (Жељка Момиров) и на крају коначност (Зоран Д. Костић).
Пред негативним појавама или стањем међуљудских односа, један број радова понудио је механизме отклона, била то процесуалност (Магда Радојловић), мимикрија (Бојан Оташевић) или комфор самоизолације (Радован Станојевић)...
Куда као појединци или као друштво идемо може да се назре одгонетањем одговора на то ко смо ми, заправо. На бази овог питања одређени број цртежа нуди представу о дисперзивности утицаја којима смо изложени (Никола Велицки, Драган Хајровић, Владимир Милановић...). На крају, тим полазиштем можда се и највише доприноси погледу у напред.
Овогодишње издање Нишког цртеж афирмише идејни, стилски и медијски плурализам, као концепцијски кредо ове манифестације. Иако показују велику аутореферентност, заступљени радови уметника теми прилажу конструктивне одговоре, а тиме доприносе ишчитавању тренутка и времена које следи. Како се искази на регистру крећу од слутње, скепсе, преко забринутости до страха, док друга линија размишљања ситуацију поставља у раван ширих процеса, тако је њихова улога друштвеног коректива неоспорна. Било да су проблематизоване негативне или девијантне праксе или феномени, било да су њихови одјеци подвргнути критичкој провери, жели се комуницирати са јавном свести и тежи се јавном одговору. То, са друге стране, може бити потврда да задатак који је био пред уметницима има своје оправдање, као уосталом и сама дугогодишња концепција изложбе Нишки цртеж.
https://youtu.be/OvIe32raMLU
НИШКИ САЛОН 12/2
НИШКИ САЛОН 12/2
ОФИЦИРСКИ ДОМ
23. новембар - 20. децембар 2021.
Изложба која носи назив НИШКИ САЛОН 12/2, установљена пре шест година , сада већ представља традиционалну манифестацију у организацији Галерије савремене ликовне уметности Ниш. Концепт изложбе је да изабрана два селектора одређују тему свог ауторског пројекта, тако да изложба представља дијалог, размену различитих мишљења и ставова селектора кроз одговоре изложених дела уметника.
Овогодишњи селектори су:
Јулка Маринковић историчар уметности и музејски саветник из Чачка.Од 1994. године ради у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. У оквиру далетности Галерије активно се бави изложбеном делатношћу, питањима и активностима везаним за уметнички фонд, употпуњавању и обради збирки, као и њиховом промовисању и презентовању у другим градовима и срединама. Аутор је и кустос циклуса изложби о савременој графици, аутор пројекта и библиографских издања „Уметничка књига Дис“, кустос и координатор Меморијала „Надежде Петровић“, као и многобројних изложби на којима се презентује и промовише савремена визуелна уметност у Србији и околини.Члан је стручног тима у регионалном уметничком пројекту „Препознавање“од његовог оснивања 2004. године.Члан је Националне секције AICA за Србију од 2006. Објављује текстове, приказе, у каталозима, монографским публикацијама, стручним часописима. Учесник је у раду многих програмских комисија, организационих одбора, ликовних колонија и галерија, као и селектор и члан жирија значајних уметничких манифестација.
и Ђуро Радоњић редовни професор из Ниша. Студирао је и магистрирао сликарство на ФЛУ у Београду у класи професора Љубице Цуце Сокић и Раденка Мишевића.Члан је УЛУСа од 1975. године. Упоредо са ликовним стваралаштвом бави се и педагошким радом почев од Уметничке школе у Нишу, Архитектонско – грађевинском факултету у Нишу и Факултету уметности у Нишу. Учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству (Париз, Луцерн, Рајнх, Велико Трново, Софија, Пловдив, Балчик, Бургас, Солин, Торонто, Велес), самостално излагао више пута у Београду, Нишу, Алексинцу, Лесковцу, Крагујевцу, Манастиру Прохор Пчински, Врању, Прокупљу, Бору, Пироту, Гаџином Хану, Смедеревској Паланци, Бадену, Великом Трнову. Добитник је неколико награда за професионални рад: 1976. Београд, Специјална награда за сликарство Петар Лубарда, 1984. Ниш, Друга награда Уметничке колоније Сићево, 1985. Београд, Награда Југоекспорта на Октобарском салону, 1990. Ниш, Награда СИЗ-а културе за изузетан допринос у култури у 1989. години; 1993. Ниш, Откупна награда Classic Фабрике дувана Ниш, 1994. Ниш; Награда КПЗ за изузетна достигнућа у култури за 1993. годину; 2004. Пирот, Похвала као знак нарочитог признања колега учесника IV Видовданског салона; 2010. Ниш, Мали печат, Награда Нишког графичког круга, на Изложби мале графике.
Јулка Маринковић каже : „Уметници који су одабрани за овогодишње издање Нишког салона убрају се у ред веома значајних актера савремене визуелне уметности и теорије уметности код нас. Стваралачке разлоге и концепте своје уметности они црпу из критичког сагледавања, промишљања и, превасходно, осећања савременог света и савремености, као поетско изражавање унутрашњих истина које ту савременост обликују. Изложена дела, као израз осећања тих истина, одају утисак тишине (основног предуслова за размишљање), мировања, непокретности, празнине и понирања у дубине смисла данашњег отуђеног и поствареног света, света несигурности, неизвесности и пољуљаних вредности (у првом реду хуманистичких и естетских). Атмосфера у њима делује напето и згуснуто, јер испод наизглед мирне површине естетског привида кључа мноштво значења, метафоричких порука и симбола.“ Избор уметника је: Марија Драгојловић, Јован Чекић, Иван Шијак, Катарина Алемпијевић, Љиљана Шуљеварић, Милан Недељковић.
Ђуро Радоњић за избор својих уметника каже: „Сама чињеница да ми је поверена улога селектора ове већ угледне изложбе, не само у оквирима нишког културног миљеа, већ и шире, наводи ме на размишљање о томе како је конципирати? Чињеница је да су кроз нишке галерије у задњим деценијама презентована дела, старих, модерних и најактуелнијих ликовних уметника, па стога мислим да моја пажња може бити усмерена на ствараоце са југа Србије, који су осим личног дара имали школовање у нишкој Уметничкој школи а надградњу на Факултету уметности у Србији. Тиме се ствара основа да стручни људи почну са озбиљнијим истраживањем ликовне сцене изван метрополе. Определио сам се, после великих дилема, за следеће ствараоце: Катарину Ђорђевић, сликарку са озбиљним пређеним уметничким путем и педагошким искуством, Ивану Станковић, која се превасходно бави графиком, сликарку Радмилу Матејевић из Алексинца, Милана Велиновића из Врања, њему генерациски блиског Александра Милановића из Ниша и најмлађег међу њима, Јована Спасића из Власотинца. Њихов заједнички именитељ је неоспорни таленат, сензибилитет јужњака са индивидуалним карактеристикама и заједничка склоност ка истраживању и експерименту на путу остваривања личног става.“
Традиционално, биће додељена награда Нишког салона 12/2 о којој ће одлучивати посебно именован, трочлани жири.
Кустос изложбе Соња Вукашиновић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
https://youtu.be/tK2_dvSQXJ4
МИОДРАГ МИЋА ПОПОВИЋ и ВЕРА БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ
Изложбу чине дела из Сталне поставке слика у оквиру Центра за кулутру „Вук Караџић“ у Лозници.
Миодраг Мића Поповић (1923, Лозница – 1996, Београд) припада најужем кругу наших истакнутих уметника, оставио је изузетан траг у српској уметности друге половине XX века. Са животним путем који га је водио од бунтовника и дисидента до редовног члана САНУ, уважаван од стране колега, високо оцењиван од стране критике, прихваћен и вољен од стране јавног мњења, проглашаван је од стране многих за најзначајнијег српског сликара.
Мића Поповић је свом родном граду – Лозници поклонио 20 слика, 18 графика и 2 цртежа за Сталну поставку, која је свечано отворена октобра 1989. године. Широк је временски оквир заступљених дела – од најстарије слике из 1936. (Чукундедина кућа у Лозници) коју је насликао као тринаестогодишњи дечак, до тада последње слике (Велика мртва природа). Сам уметник је пажљиво сачинио избор дела, тако да она сведоче о свим фазама развоја његовог индивидуалног опуса од почетних слика рађених у духу поетског реализма а интимистичког карактера везаних за породицу (Отац, Мајка), грађански сталеж (Грађани) и народну традицију (Сељачки ковчег) преко асоцијативног сликарства (Барка) и енформела (Слика) до сликарство призора - најдуже и најзначајније фазе са делима која су ликовна сведочанства о социјалном тренутку (Гвозденов графикон), економској миграцији (Мали гастарбајтер, II класа) безнађу и личној запитаности (Ја сам пао, У част Рембранту).
Уверење да апстрактна уметност има ограничене могућности за трајније присуство у духовном животу људи, дало му је подстрек да крајем шездесетих година XX века, напусти сликарство енформела и врати се реалном свету, фигурацији и свакодневици која је на његовим сликама сурова, ненашминкана, опора, тешка... то је свакодневица радника, сељака, особа набораних лица, људи са друштвених маргина... истина коју је уметник оголио, свестан да прокламована начела хуманистичког живљења до њих не допиру. Мића Поповић је био сликар увек будне критичке свести и јасних перцепција прилика властитог времена. Истицао је да је сликарство за њега пре свега „морални чин, пре него што постане естетском чињеницом“.
Миодраг Мића Поповић је од своје четврте године живео у Београду. Први пут је излагао као ученик VII разреда гимназије, 1940 године на XIII изложби београдских уметника. Академију ликовних уметности уписао 1946. године, али због неслагања са начином рада, већ наредне године заједно са колегама из класе професора Ивана Табаковића (Вера Божићковић, Петар Окчикус, Коса Бокшан, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић...) напушта студије и одлази у Задар. Придружили су им се Борислав Михајловић Михиз и Коста Андрејевић и оформили су Задарску групу – прву послератну уметничку групу у Југославији. Није му било дозвљено да настави студије.
Прву самосталну изложбу имао је 1950. у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Током педесетих године у више наврата је боравио у Паризу, где је реализовао три самосталне изложбе. У периоду 1980 – 82. живео је у Њујорку и предавао сликање на Њујоршком државном универзитету у Олбанију. Приредио 75 самосталних изложби и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Бавио се филмом, позориштем, ликовном есеистиком, литературом, сценографијом. Режирао је 5 филмова од којих су два била цензурисана и забрањена. Добитник је 14 награда. За дописног члана САНУ изабран 1978. а за редовног 1985. године.
Вера Божичковић Поповић (1920, Брчко – 2002, Београд) је у Београду завршила гимназију и 1946. уписала Академију ликовних уметности, коју у пролеће 1947. напушта и одлази у Задар. Након шест месеци наставља студије, које завршава 1949. године у класи Марка Челебоновића. Заједно са Мићом Поповићем, с којим је у браку од 1949. године, боравила у Паризу. Излагала у земљи и иностранству. Добитница је две награде. Поред сликарства бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом.
Вера Божичковић Поповић је истакнути представних нашег енформел сликарства. До краја је неговала апстрактни ликовни израз стим што је почетни доминантни сиво црни тоналитет постепено обогађивала бојом стварајући дела изузетних тактилних и колористичких вредности и унутражњег динамизма. Галерији у Лозници поклонила је шест својих репрезентативних слика из шездесетих и седамдесетих година.
Као животни сапутници и уметнички саговорници „Мића и Вера стоје раме уз раме, подржавајући се, разумевајући се, али свако са својим изразом, својом истином, што је права и посебна врста лепоте“, каже у предговору каталога Марина Цветановић, која ће у петак 22. септембра водити посетиоце кроз изложбу.
Изложба Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић трајаће у Нишу до 20. новембра.
https://youtu.be/rh73VQevkoE
НАЈБОЉЕ ОД ... НАЈВЕЋИ ХИТОВИ И ПРОМАШАЈИ
31 година уметничке графике
АЛЕКСАНДАР МЛАДЕНОВИЋ ЛЕКА (А.М. ЛЕКА)
Официрски дом, велика сала
23. Септембар – 18. октобар
- Галерија савремене ликовне уметности Ниш представља ретроспективну изложбу Александра Младеновића Леке под називом Најбоље од…Највећи хитови и промашаји. Целокупни стваралачки пут Александра Младеновића Леке поседује висок степен индивидуалности, креативне софистицираности као и осетљив дух за нова кретања у савременој графици. Сам процес графичког истраживања А. М. Леке одиграва се у континуитету попримајуаћи увек нове, богатије садржаје. Његов динамичан стваралачки опус створен у протекле три деценије можемо условно поделити у неколико фаза у односу на тему, као и на средства која се временом мењају, продубљују остварујући хармоничну равнотежу између традиционалне графике и иновативних метода.
У јединственој визуелизацији одређених догађаја Младеновић често користи фотографију као предложак уводећи нове, иновативне технологије на сопствени, креативан начин допуштајући да његов стваралачки нерв дође до пуног изражаја.
Границе између медија свесно помера спајајући традиционалну графику са новим методама често залазећи у дигитални свет, али само у оној мери колико сматра да му је потребно да би постигао што убедљивији израз.
Музика као инспиративни покретач је све присутнија кроз целокупан опус Александра Младеновића Леке заузимајући значајну улогу тако да се увек на нов начин враћа музичким темама. Посебан изазов за Младеновића представља феномен културе панка оштрих, порука и јасног дејства коју доживљава као једну врсту могућности да истражи сопствени визуелни исказ кроз специфичан колористички ритам који прати једноставну мелодију панк музике. Са невероватниом лакоћом на надахнут и вешт начин користи разноврсне графичке дисиплине како би развио интеракцију између речи и слике, песме и сопствене визије.
Посебан сегмент у његовом раду инспирисан је поставком портрета владара династије Обреновић Историјског музеја Србије у Конаку кназа Милоша у Топчидеру. Као део осавремењивања сталне историјске поставке, а поводом четири деценије панка као музичког и субкултурног правца, Младеновић креира несвакидашње, аутентичне панк портрете династије Обреновић.
Формирајући специфичан, аутентичан израз Александар Младеновић Лека током целокупног уметничког деловања успоставља невидљиву интелектуалну и емоционалну комуникацију са посматрачем на ненаметљив начин, снажним ликовним језиком заузимајући посебно место на сцени актуелних уметничких дешавања у нашој земљи.
Рођен 1967. у Београду. Дипломирао 1991. у класи проф. Емира Драгуља на Факултету ликовних уметности у Београду (ФЛУ). Магистрирао 1994. у класи истог професора. Одбранио докторски уметнички пројекат Рани панк и Хибридна графика, 2014, ментор проф. Жарко Смиљанић, ФЛУ. Од 1990-1999. у статусу слободног уметника. Запослен на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду од 1999. Од 2016. у звању редовног професора. Први продекан ФЛУ за међународну сарадњу ФЛУ (2007-2010). Руководилац Центра за графику и визуелна истраживања ФЛУ (2015-2016). Члан УЛУС-а од 1992. Живи и ради у Београду.
Самостално jе излагао 45 пута Београду,Нишу,Суботици, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Краљеву, Шапцу, Чачку, Канади, Великој Британији, Тајвану, САД, Данској, Француској, Немачкој, Финској …Учествовао је на око 400 групних изложби у Србији и иностранству (САД, Канада, Мексико, Велика Британија, Француска, Белгија, Швајцарска, Холандија, Немачка, Данска, Финска, Чешка, Бугарска, Грчка, Русија, Кина, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Египат).
Добитник је бројних награда и признања за свој рад од којих су значајније :Прва награда у категорији Графика, Бијенале минијатурне уметности, Горњи Милановац; Откупна награда, Међународно Тријенале графике, Гренчен, Швајцарска; Откупна награда Министарства културе, Београд; Сребрна игла, Међународно бијенале графике „Сува игла“, Ужице; Мали печат, Графички колектив, Београд; Представник Србије на изложби У почаст Балкану, Шавиниган, Канада; Откупна награда, Међународно Бијенале графике Caiha Orense, Шпанија; Повеља части за допринос светској графици, Светско Тријенале графике, Шамалијер, Француска; I награда за графику, Југословенско студентско Бијенале графике, ДКСГ, Београд;
Откупна награда Министарства за културу Републике Србије.
СОБА С ПОГЛЕДОМ
ГОСТОВАЊЕ ИЗЛОЖБЕ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА У НИШУ
СОБА С ПОГЛЕДОМ
Уметници: РAДOШ АНТОНИЈЕВИЋ И НЕНАД МАЛЕШЕВИЋ/ БОЈАН БЕМ/ДЕЈАНА ВУЧИЋЕВИЋ/ГАБРИЕЛ ГЛИД/ВЕСНА ГОЛУБОВИЋ/МАРИЈА ДРАГОЈЛОВИЋ/ИВАНА ИВКОВИЋ/ЉИЉАНА ЈАРИЋ/НЕМАЊА ЛАЂИЋ/ГОРАНКА МАТИЋ/ИВАНА ПОПОВ/ЈЕЛИЦА РАДОВАНОВИЋ И ДЕЈАН АНЂЕЛКОВИЋ/МИЛИЦА РУЖИЧИЋ/ИВАН ШУЛЕТИЋ
Kустоси: Светлана Петровић и Гордана Добрић
09.06. - 05.07.2021.
Како из Културног центара Београда наводе: „Соба сa погледом је изложба која је приређена поводом успешних и креативних 60 година деловања Ликовне галерије Културног центра Београда у култури града, земље и окружења, и представља својеврсни омаж традиционалној изложби, Београд инспирација уметника, али је од ње удаљена ревидираном концепцијом заснованој на стратегији перципирања града, овог пута, са прозора дома или атељеа уметника.
Изложба Соба сa погледом доноси радове више аутора који у Београду живе и стварају и представља избор фотографија и видео радова који се могу схватити као збирка коментара на савремени Београд, визуелне забелешке о његовом приватном и јавном бићу.
Иако сам назив изложбе имплицира једно интимно опажање и повишени поглед посматрача из свог приватног кутка на јавни простор, он се може схватити и метафорички као један шири оквир који оставља простор за индивидуалну перцепцију погледа на град, али и собе као просторне одреднице, која у пренесеном значењу може имати један много шири и дубљи контекст. Управо у том проширеном контексту који промишља поглед на град из више различитих ракурса, може се посматрати констелација разнородних радова представљених на овој изложби. Четрнаест различитих погледа, односно исечака из визуелних дневника, указују на диспаратне уметничке праксе и субјективне перцепције једног погледа, једне теме и једног града. Од интимних, унутрашњих перцепција и хроничарских забелешки до потпуно концептуалних приступа, селекција радова и аутора различитих генерација сецира, продубљује и испитује границе саме теме. ..“
https://youtu.be/ALHO05qcgBk
ИЗЛОЖБА РАДОША АНТОНИЈЕВИЋА ”О КОРИСТИ И ШТЕТИ ИСТОРИЈЕ ЗА ЖИВОТ”
Изложба је амбијентана поставка коју чине три рада: Шатор Видовдански храм ( по макети Ивана Мештровића из 1908 године за храм у славу Косовског боја као универзалног симбола слободарског духа свих јужнословенских народа), На своме месту стајати (инсталација од три шатора у виду планина Олимп, Синај и Арарат) и Шатор Дечани М2 (према облику манастира Високи Дечани из 14.века).
Поменута дела Радоша Антонијевића „су нека вртста тангенти које додирују неуралгичне идентитетске тачке тј. криву историје одређених здања или поднебља. Појединачно узевши су или ехо неке архитектонске замисли или портрет духа неког места; заједно они су амалгам наратива, односно сазвучје гласова о користи и штети историје за живот (наслов Ничеове књиге, објављене 1889)“.
Преобликујући националне, верске или цивилизацијске симболе различитог порекла у шаторе односно објекте привременог, монтажног и мобилног карактера који су уз то су и функционални, уметник ствара дела која у свом контексту поседују референтност на бројне примере појединачних или колективних драма, условљених различитим кризама (егзистенцијалним, мигрантским, идентитетским, духовним...) у локалним или глобалним приликама. Радош Антонијевић заправо на метафоричан начин преко симбола потискиваног или пренаглашеног историјског сећања идентитетског кода, коментарише конфузну садашњост.
Радош Антонијевић (Панчево, 1969) је основне и магистарске студије завршио на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирао са тезом „Корективи облика – водић кроз скулпторске феномене“. Реализовао 26 самосталних изложби, излагао на више од 50 колетивних изложби у земљи и иностранству (Словенија, Шведстка, Немачка, Аустрија, Француска, Хрватска, Румунија). На Факултету ликовних уметности у Београду запослен је од 2001, сада у звању ванредног професора. Радно је ангажован на Академији уметности Бања Лука и Факултету уметности у Нишу.
Радош Антонијевић преиспитује границе скулптуре као медија, проблематизујући однос облика, функције, материјалности и значења. Његова серија радова скулптура-шатора је један од најинвентивнијих циклуса наше актуелне уметности. Теме радова Радоша Антонијевића везане су за неуралгичне тачке живота разматране са аспекта политике, историје и културе.
Изложба ће трајати до 11. јуна. Радно време од 12 до 18 сати у Ноћи музеја ( субота 15. мај) до 22 сата, недељон затворено.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
https://youtu.be/nM1SS82D780
„Сан летње ноћи“ Весне Кнежевић
У Официрском дому отворена је за посетиоце амбијентална изложба слика „Сан летње ноћи“ Весне Кнежевић.
Весна Кнежевић (Београд, 1959) је дипломирала, магистрирала и докторирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Запослена је на истом Факултету од 1997. године, сада у звању редовног професора. Самостално излагала педесетак пута у многим градовима Србије и Црне Горе. Учествовала на више од стотину колективних изложби у земљи и иностранству (Француска, Русија, Мексико, Италија, Пољска, Аустрија, Грчка, Аргентина...). Добитница је 11 награда међу којима су: награда за сликарство на Јесењем салону у Београду (2011), „Златна палета УЛУС-а“ (2002), награда за цртеж на 18. Меморијалу Надежде Петровић (1994)...
Од средине осамдесетих година, када се након дипломирања појавила на нашој ликовној сцени, Весна Кнежевић развија индивидуални опус на прилично доследан начин без драсничних мена и наглих преокрета. Следићи линију континуитета свог опуса који је изграђен на афирмацији енергије неопходне за позитиван доживљај света, уметница се концентрише на представе које фаворизују прихолошку и емоционалну одбрану лепше и ведрије стране живота, тако да тематску потку њеног сликарства чине осећања нежности, присности и љубави што је ликовно сублимирано кроз мотив пољубца. Пољубац је лајт мотив њеног сликарства – лични и препознатљиви уметнички кредо.
Сам ликовни израз Весне Кнежевић је експресивно- гестуалан, изразито колористичан. Њена палета почива на блиставим јаким бојама, смелим и жестоким колористичким односима . Она слика бојом широким и слободним потезима и црта бојом контурно дефинишући површински третирану, дводимензионалну форму својих ликова.
Последњих година Весна Кнежевић се посебно бави питањем преиспитивања онтолошког статуса слике као медија. Тако је своју прву самосталну изложбу у Нишу, осмислила као амбијенталну поставку под називом „Сан летње ноћи“. Монументална платна и сликане ролне стварају говото позоришни амбијент, раскошни полиптих који слави љубав и попут лавиринта симулира стање између сна и јаве, баш као и истоимени Шекспиров комад.
Својом уметношћу Весна Кнежевић диже глас против зла данашњице оличеним у егзистенцијалној тескоби и страху човека као појединца, ангажујући чула да се пробуде и залажући се за аутентично хумано постојање.
Изложба ће трајати до 7. маја.
Радно време галерије од 12 до 17 сати.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
