Марија Вукотић и Милан Кацевски

Плави сати
Марија Вукотић и Милан Кацевски

Официрски дом, 1 - 20. новембар

Марија Вукотић

Ликовна истраживања Марије Вукотић у центар пажње постављају места пресека, преламања воде, реалности и маште, видљивог и невидљивог света. Углавном се ради о пажљиво одабраном концепту везаном за фото предложак са призорима набујалих водених токова који не само да успостављају везу између природе и човека, него алудирају на неке дубље филозофске релације.
Ако знамо да вода код свих религија заузима високо место у религијским обредима и представља битан сегмент у ритуалима многих цивилизација као персонификација живота и пролазности, онда је јасна намера уметника да анализира недокучиву проблематику, тајанствен свет имагинације, сна и реалности. Поред тога, мотив воде као синоним за неограниченост, вечност, почетак и крај свега представља занимљив идеограм за тумачење живота.

Заједно са цртежима и ручно рађеним књигама у којима преовладавају мотиви различитих митова, легенди и фантазија, Марија Вукотић заокружује једну визуелну целину као јединствен наратив остављајући простор за мноштво комплексних одговора.

Милан Кацевски заснива свој ликовни концепт ослањајући се на фото предлошке кроз реалистичне пејзаже које посматра не само као идилична места него као уточишта, својеврстан азил или синоним за слободу. Незадовољан датим окружењем и целокупном друштвено-политичком ситуацијом, проналази духовни мир и хармонију далеко од суморне свакодневице у свету у коме је могућ неми дијалог са прошлим временима.

Отварањем нових могућности стваралачке перцепције света, изградио је сликарски израз кроз мотиве нетакнуте природе од које се човек све више удаљава, апелујући на еколошку будност.
Његова скровита места налазе се далеко од буке цивилизације, у миру и тишини природе где проналази своје тајновито место за медитацију и опуштање.

Кроз константан креативни процес рада, зрелим ликовним језиком гради сопствене визуелне метафоре, ослањајући се на традицију романтизма, сликајући мотиве густих шума монументалних димензија које у својој грандиозности делује неосетно на посматрача, уводећи га у другачији свет тишине и медитације.

„...Идеја еколошке угрожености је утолико више актуелна када се зна у коликој мери су шуме, воде и сама природа, пре свега у Србији у перманентном проблему, па се заправо пројекат двоје младих уметника може посматрати на више нивоа : као повратак неким традиционалним вредностима у сликарству (традиционални медиј, лепота материје, прегалаштво у грађењу форме), као дијалог са прошлим временима (саврмена уметност у односу са иницијалним идејама романтизма и импресионизма), али и као еколошка пробуђеност која уметничким чином јасно ставља до знања какве изузетне вредности пропуштамо да сачувамо.“

проф.др Мишко Павловић, октобар 2022

Милан Кацевски
(1982, Београд )
Факултет ликовних уметности уписује 2016. године, одсек – сликарство, у класи Миливоја Павловића, а од треће године студија наставља у класи професора Бранка Раковића. 2020. године завршава основне и мастер академске студије код истог ментора. 2021. постаје члан УЛУС-а и уписује докторске студије на Факултету ликовних уметности.
Од 2016. године учествовао је на 15 изложби у земљи и иностранству.
Награде:
-2021.Велика награда “Риста и Бета Вукановић” за сликарство, Факултета ликовних уметности Београд

Марија Вукотић
(1997, Београд)
Завршила је Факултет ликовних уметности на одсеку за сликарство, у класи др Миливоја Павловића. На основним академским студијама дипломирала је 2020. године, у класи професора др Радомира Кнежевића. Године 2021. завршава мастер академске студије на Факултету ликовних уметности, под менторством редовног професора др Радомира Кнежевића, на студијском програму за сликарство.
До сада је излагала на три самосталне и преко двадесет колективних изложби код нас и у иностранству.

Учествовала је на међународном пројекту за израду сторy борда за филм
“Стефан”(2016); Онлајн радионица у сарадњи са тимом „Греен Гуериллаз“као део трогодишњег пројекта „ Натуре ис мy хомеланд“,Краков, Пољска.(2010).

Награде/Похвале:

-2016. Најуспешнији ученик на одсеку Ликовни техничар “Школа за дизајн” Београд
-2018. Награда за најбољу студију на ИИ години Факултет ликовних уметности, Београд
-2021. Похвала за изузетан рад “ВИИ Бијенале акварела малог формата”, галерија СКЦ
Нови Београд
-2021. Награда за сликарство “Риста и Бета Вукановић, сликари” Факултет ликовних уметности, Београд
-2021. Награда “Врт добре наде” за најбољи рад из области сликарства, вајарства и мозаика, на тему животиње. Факултет ликовних уметности, Београд

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА САВРЕМЕНА ЦРНОГОРСКА ЛИКОВНА УМЈЕТНОСТ 2

Официрски дом, од 5 – 27. октобра

У периоду од 5 - 27. октобра публика ће у Официрском дому у Нишу бити у прилици да се упозна са савременим црногорским стваралаштвом. Галерија савремене ликовне уметности Ниш у сарадњи са Центром савремене умјетности Црне Горе приређује изложбу под називом Савремена црногорска ликовна умјетност 2, која представља наставак истоименог пројекта реализованог 2018. године, када су две установе културе започеле сарадњу, а у оквиру које је у Подгорици представљена актуелна нишка ликовна сцена.
Изложба Савремена црногорска ликовна уметност 2, према речима ауторке Маје Дедић, кустоса, прича о вишедимензионалним сферама живота данашњице кроз интимне и субјективне ставове уметника, који путем различитих медија промовишу личну поетику и перцепцију стварности. Сведоци смо огромних глобалних промена на које ствараоци регују на различите начине - осећајем неприлагођености и повлачењем у сопствени свет или сагледавањем социјалних и естетских захтева времена, преиспитивањем својих радова и анализом позиције појединца у друштву као и феноменима који прате глобализацију. Циљ је, како ауторка наводи, да се укаже на то како уметност пружа одговоре на друштвене и личне дилеме, која питања поставља и који су нови правци кретања црногорске ликовне сцене.

Поставка обухвата најновију продукцију 18-оро аутора средње и млађе генерације, активних на домаћој и интернационалној ликовној сцени: Гордана Куч, Здравко Делибашић Бели, Драшко Драгаш, Петар Делијевић, Абаз Диздаревић, Душица Иветић, Милена Јовићевић, Александар Ђуравчевић, Роман Ђурановић, Соња Ђурановић,Лука Секулић, Марко Марковић, Јована Вујовић, Јелена Павићевић, Ана Матић, Томо Павићевић, Ивана Станић и Катарина Злајић.

Разнородним медијима - сликом, цртежом, дигиталном графиком, скулптуром, објектом, инсталацијом у духу нове фигурације, поп-арта, експресионизма или минимализма, са стваралачком радозналошћу, они истражују актуелне теме које се тичу сваког појединца. Слобода изражавања, индивидуалан и оригиналан приступ, креативност и снажан мисаони потенцијал у давању одговора на личне и универзалне проблеме савременог друштва послужили су ауторки да упркос медијским, тематским, генерацијским, стилским и поетским разликама, уметнике и њихова дела повеже у целину и пружи увид у токове савремене црногорске ликовне сцене.

Изложба у Официрском дому биће отворена за публику до 27. октобра, сваког радног дана и суботом од 12-18 сати.

by Nebojsa

ЛАЗАР ВУЈАКЛИЈА

Почетком педесетих година прошлог века, у тренутку у којем су дефинисани основни постулати уметности који су одредили физиономију и естетски профил шесте деценије, на нашој ликовној сцени појавио се не више тако млад, сликар, „аматер“ Лазар Вујаклија, са својим специфичним, крајње хуманистичким погледом на свет. Заједно са неколицином уметника прве послератне генерације инспирацију је пронашао у нашем уметничком и народном наслеђу. Ликовна критика је његову поетику или како је волео да каже – личну сликарску азбуку, дефинисала као наивни експресионизам, као сликарство које се налазило на прагу Арт брута и у последњој фази рада као наивни симболизам.
Београдској публици Лазар Вујаклија први пут се представио 1952. године, изложбом слика, цртежа и литографија у Галерији Графичког колектива. Изложени портрети, мртве природе и пејзажи реализовани у експресионистичком духу представили су га као уметника који је стварао како је мислио и осећао, слободно и без притисака, и који је без обзира на неке техничке несавршености својом уметношћу улазио у емотивни свет посматрача. Изложба, и поред тога што је њен аутор био тридесетосмогодишњи непознати уметник с неформалним уметничким образовањем, наишла је на изненађујуће добар пријам и код публике и критике. Млади сликар Богумил Карлaварис хвалио је „новину сижеа и непосредност израза који је без баласта академизма“, што се по Карлaварисовим речима „ретко среће на нашим стандардизованим изложбама“1 , док је историчар уметности и ликовни критичар Алекса Челебоновић сматрао да је Вујаклија „нова појава са којом треба рачунати у нашем ликовном животу“2. Ту претпоставку Вујаклија је већ следеће године и потврдио. Инспирисан уметношћу надгробних споменика богумила отворио је нову страницу своје уметности и ушао у једну од најоригиналнијих авантура у тадашњој српској уметности заснованој на синтези модерног језика и специфичног културно-историјског наслеђа.

Вујаклијин експеримент са неизвесним исходом врло брзо је добио карактеристике уметнички успелог и зрелог става са којим је аутор смело зашао у просторе модерности. Његова тежња да овлада унутрашњим садржајем и грађом слике који нема ништа са опажајним нивоом довела је до потпуног окончавања класичног начина рада. Уметник се посветио оперативним процесима упрошћавања ликовних елемената, при чему је истакао вредност линије која је заједно са дводимензионалном површином преузела улогу основног елемента у њеној пластичној организацији. У процесу стилизације у којем су облици дефинисани широком црном линијом и даље је пулсирао живот и постојала је нека врста експресивног набоја, који је ликовна критика видела као драматични експресионизам који је био пун наивног визионарства („Поздрав сунцу“ и „Девојка са голубом“). Временом је експресивност облика уступила место већој геометризацији, (графике и уљано сликарство осме и девете деценије), која је подразумевала дефинисање предметног света помоћу савршено правилних кругова, правоугаоника, јасно дефинисаних линија, које се не баве собом већ заједно са бојом откривају суштину предмета. Да се Вујаклијина поетика кристалисала у нешто посебно и јединствено сведочиo je и колорит, који је током целокупног уметничког рада био сведен на неколико чистих боја, без полутонова: плава, жута, црвена, и који је заједно са чистом површином и контуром учествовао у организацији слике. У почетку бојени односи, најчешће комплементарни, засновани на здравом сликарском инстинкту доприносили су специфичној атмосфери мистике и драматике, док у каснијем периоду употреба једне доминанте, најчешће плаве боје, у којој има више светлости и ваздуха све је постајало много оптимистичније. У овом минималистичком по спољашњим својствима сликарству Вујаклија је успео да оствари свој идеал: „да на сваком платну изврши распоред и концентрацију бојених површина тако да остављају утисак потпуног реда и мира“.

У процесу тражења облика који могу да дефинишу тематске слојеве слике Вујаклија се опредељује за стилизоване облике који у почетку имају карактеристике пластичке самосталности и чувају референтне вредности према предметним полазиштима, док се временом приближавају симболистичкој поетици у којој се вредност симбола и његов значај уздиже на ниво сликарске универзалности. У великом броју радова насталих педесетих година симболистичка интерпретација је уско повезана и са Вујаклијиним врло специфичним односом према симболици стећака, тачније према естетици невербалног приказа сложених идеја које су обликоване у оквиру религиозне мисли хришћанске секте богумила који су живели на територији Рашке, Далмације и Босне у средњем веку. Инспирација тематским изворима са религиозном симболичким вредностима, увела је неке од ових композиција у сферу натчулне перцепције („Девојка са голубом“, „Песма младом месецу“, „Поздрав сунцу“ и „Поздрав месецу“). Те композиције поседују, како је тврдио још 1956. године Енглез Бернард Дервил критичар „Дејли Херлда” „готово религиозно тајанство“, у којем „личности“ – као глави актери ових сцена „бораве у некаквом квази церемонијалном свету који се можда више приближава Истоку него Западу“. Уствари, ове композиције су донеле мистичну атмосферу која сугерише драматику живота и смрти. Да се уметник бавио космичким темама и мотивима уверава нас и плава позадина на коју је скренуо пажњу историчар уметности Лазар Трифуновић, већ поводом друге самосталне изложбе одржане 1955. године. Трифуновић је сматрао да је византијска уметност, у којој плава боја има значење небеског свода, и у којој је симбол светог Духа и асоцијација на рајску вечност, још један могући извор Вујаклијиних инспирација. Уствари, инспирација радом богумилских уметника упутила је Вујаклију директно ка византијској икони и фресци, као део јединствене уметности средњег века. Слојевитост те уметности Вујаклији је врло брзо постала путоказ помоћу којег је исказивао своје виђење живота. Једна од референтних композиција у којима видимо сугестију или „асоцијацију у мислима“ је дело из раног периода „Погреб“. У овој композицији није представљен чин укопа, процесије, поворке или било чега што би јасно наговестило погреб. Представљене су три фигуре у свечаном низу испред којих лебди тело покојника као цитат централног дела сцене успења настале у оквиру корпуса религиозне уметности, али трансформисане тако да се њихов узор препознаје само у фрагментима. Њихова лица не показују ни аверзију, ни страх који савремени човек осећа према смрти коју најчешће игнорише. Слично људским представама које су у византијској уметности лишене свих манифестација осећања, представљене као стециште мисли о вери, тако и Вујаклијине представе, миром и достојанственошћу, доносе нови другачији психолошки однос према смрти, тачније смрт тумаче као саставни део живота. Поред овог тока Вујаклијине мисли средњовековно исходиште проналазимо и у архаичним и помало мистичним композицијама из циклуса „Ловац“(„Лов“ , „Архаички мотиви“ и „Стећак“ – композиција у којој су скоро у потпуности поновљене робусне сцене лова са стећака у Радимљу3).

Међутим, и композицијама чији су идејни и формални узори у средњовековној уметности и у осталим композиционим решењима која подразумевају врло широк тематски оквир, постоји јасна намера да се предмет подигне на духовну раван, а самим тим и постигне јединство форме и садржаја. У пејзажима и темама из свакодневног живота, у којима се више него предметном и материјалном околином нашег живљења Вујаклија бавио интимним тренуцима из живота малих људи што је наглашено и називима дела: „Невеста“, „Огледало“, „Девојка са ружом“, „Девојчица са обручем“, „Опсенар“ и „Лубеница“, осликана је лепота постојаности и апсолутна непромењеност живота. Оно што повезује све ове композиције је уметникво умеће да форму дефинише минималним ликовним средствима, при томе да ослика сав унутрашњи и спољни свет, да назначи снагу сирове енергије чак и онда када тумачи интимне тренутке, што је навело историчаре уметности много година касније да Вујаклијино стваралаштво дефинишу као уметност која се налази на прагу Арт брута.
Одлазак у Уметничку колонију Дечани, 1958. године донело је извесне промене Вујаклијиној поетици. По сопственом сведочењу у задужбини краља Стефана Дечанског саграђеној у тринаестом веку, чија црква поседује високе архитектонске вредности и врло вредно сликарство наративног типа Вујаклија је осетио велико надахнуће: „некако сам осетио да ћу оно, за чим сам годинама тежио, моћи овде (у манастиру Дечани) почети да остварујем“4. Следеће 1959. године као стипендиста Фонда „Моша Пијаде“ Вујаклија је боравио у Грчкој, на Светој Гори где је имао прилику да се упозна са средњовековним живописом у грчким манастирима, али и са иконама, фрескама, књигама, дуборезом, везом који су настали у српском манастиру Хиландару. На основу размишљања о уметности у каснијем периоду, данас би могли да претпоставимо да се у тим духовним центрима Вујаклија, као човек који је већ дуго времена живео у специфичним послератним условима у којима су владали приципи искључиво материјалистичке филозофије упознао не само са формалним карактеристикама ове уметности, већ се упознао и специфичном људском мисли о Богу и вечности чија је ова уметност била отелотворење. Упознао се са њеном основном поруком оптимизама, љубави и наде, у којој чак и сцене мучења и симболи страдања као што су крст и распеће доносе неку нову реалност, шаљу јасну поруку да је смрт пут ка успењу, а потом и у васкрсењу.

Од овог периода у богатом тематском опусу појављују се нови иконични знаци. Ова на први поглед крајње субјективна иконографија подразумева мирне и статичне фигуре, неретко покривене дугим хаљинама које подсећају на химатионе, око чијих глава су кругови – ореоли које асоцирају на представе светитеља са византијских икона. Представе рибе, птице (голуба), па и крста у каснијим годинама рада, рогатих створења, змија које имају фундаменталну важност у византијској уметности нашле су место у Вујаклијином стваралаштву. Понекад можемо видети читаве цитате, који су трансформисани до тог нивоа да се цитирани извор не намеће и не избија у први план. То угледање на формалну страну византијске уметности није подразумевало преузимање и њихове симболике у контексту вишеслојних теолошких значења, који су неумитно водила до канонских тема, које је само изузетно у каснијој фази тумачио (тајна вечера). Иконичне представе карактеристичне за византијску уметност, била су више полазишта које је Вујаклија вођен личном филозофијом преображавао у призоре неочекиване метафоричности.

Са средњовековном уметношћу Вујаклијина поетика се због битно другачијег контекста у којем је настала не може се довести у директну везу, али се не може порећи ни сродност са њом, не само због иконичности млађе уметности, већ због Вујаклијиног настојања да видљив мотив подигне на духовну раван. Као и византијски зографи, Вујаклија је трагао за оним суштим, метафизичким слојем симбола којим ће пројавити своју специфичну уметничку форму и неку врсту своје личне религиозности у којој слави човека, лепоту, тежи за другачијим, бољим, на љубави и разумевању заснованом животу свих људи на земљи. На једноставан, и у симболичком смислу на личан начин, уз помоћ сликарске азбуке од тридесет слова, односно тридесет симбола који су синтеза свих реaлних појмова о сврси и смислу живота, Вујаклија je дао претпоставку хармоније човека и природе, неба и земље, презентовао своју „поетску занесеност пред величанственим бескрајем света.“5 Том поетиком он је одговарао на изазове свог времена, на узбуркану друштвену и духовну атмосферу друге половине двадесетог века, и из дубоких унутрашњих разлога творио је уметност која је лишена зла, и „која својим садржајем враћа веру човеку у хуманизам.“6 Ово сликарство је позив на боље и на принципима истинске љубави засноване односе међу људима, природе, света, и управо због тога је и данас, више од пола века од свог настанка и даље подједнако свеже и у најлепшем смислу речи модерно. Чини се да је управо тај сегмент његове уметности, ту њену „мисионарску улогу“ Вујаклија сматрао најзначајнијом.

Јованка Столић

https://youtu.be/0gxgTnSVkmc

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА МОДЕРНО=СВЕЖЕ ; САВРЕМЕНА СЛОВЕНАЧКА ГРАФИКА

Галерија савремене ликовне уметности Ниш ову изложбу реализује са Међународним графичким центром из Љубљане. То је почетак сарадње две установе музејског карактера, које негују савремено ликовно стваралаштво.

Поставка ће обухватити радове десеторо савремених словеначких графичара, различитих генерација,  активних на домаћој и интернационалној ликовној сцени: Весна Дрновшек, Оливер Пилић, Хелена Тахир, Миха Ерич, Чртомир Фрелих, Матјаж Гедер, Светлана Јакимовска Родич, Наташа Миртич, Зора Станчич и Соња Вулпес. Поменути уметници представиће се делима  насталим у последњих шест година. Избор уметника и радова заснован је на тематским и концептуалним трендовима у савременој графици и уметности уопште.

Према речима мр Бреде Шкрјанец, поменути аутори  стварају слике нашег времена које су флуидне и мултидисциплинарне како у приступу, тако и у језику и истраживању. Већина њих помера границе графичког медија, користећи широк спектар техничких, концептуалних  и формалних пракси. Имају  специфичан и интердисциплинарни приступ и комбинују традиционалне методе штампе са различитим медијима и стратегијама презентације. Радовима одговарају на глобалне политичке преокрете изражене у милитантности, успону ауторитарних режима, или, са посебним фокусом на пол и различитост, истражују како структуре моћи у друштву обликују идентитет. Друга важна тема односи се на пејзаж, екологију, и начин на који људи реагују на еколошке  изазове. Такође, уметници користе штампу за стварање интроспективних дела која истражују теме попут памћења, перцепције, носталгије, психолошких стања….

Изложба у Официрском дому биће отворена до 10. јула.

by Nebojsa

Тадија Јаничић: Вјетар периферије

изложба слика

Официрски дом

18. мај – 12. јун 2022

Већ осми пут за редом Галерија савремене ликовне уметности Ниш се прикључила националној музејској манифестацији „Музеји за 10“, на којој је за учешће 2016. године овенчана истоименом наградом. Овог пута манифестација носи назив „Моћ музеја“ и обухвата обележавање Националне недеља музеја, Европске ноћи музеја и Међународног дана музеја.

На Међународни дан музеја 18. маја, у 19 сати биће отворена изложба слика „Вјетар периферије“ Тадије Јаничића.

Прва самостална изложба слика Тадије Јаничића у Нишу садржи дела његових актуелних серија и носи наслов „Вјетар периферије“. Референтност овог аутора сукцесивно превазилази оквире регионале уметничке сцене, а његов рад карактеришу изузетно непосредне и проницљиве реакције на поводе тренутка и простора. Тиме се сматра критичарем дневних и културних политика, а његове „хронике“ или насељавају фантазми популарне културе, којима се манифестује дисперзивност свакодневице, или их напротив одликују огољене примедбе. Оба начина плене разумевањем одлика менталитета и специфичних одјека глобалих прилика локалним миљеом.

Тадија Јаничић је рођен 1980. године у Никшићу. Основне и мастер студије сликарства завршио је на Академији уметности у Новом Саду. За своје цртеже добио је Годишњу награду Факултета ликовних умјетности на Цетињу (2001) и проглашен најбољим младим ствараоцем у оквиру пројекта Перспективе II (Нови Сад, 2003), док је за сликарство добитник Награде YU палета младих (Врбас, 2008), Прве награде 37. новосадског салона (2008) и Награде Ликовне јесени (Сомбор, 2020). Реализовао је 35 самосталних изложби (Србија, Црај Гора, Мађарска, Словенија, Италија, Швајцарска, Јапан) и био учесник више од 40 референтних колективних изложби (Србија, Шветска, Француска, Румунија, Аустрија, Русија, Немачка, Белгија, Велика Британија, САД, Словенија). Његова дела се налазе у више јавних и бројним приватним колекцијама у Србији и иностранству. Живи и ради у Новом Саду.

https://www.youtube.com/watch?v=yzZTB_FIKWI

by Nebojsa

IN MEMORIAM ДРАГАНА КОСТИЋА

РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА IN MEMORIAM ДРАГАНА КОСТИЋА, 28. април 2022.

Галерија савремене ликовне уметности Ниш, заједно са породицом Костић приређује велику ретроспективну изложбу In memoriam Драгана Костића у Галерији Официрског дома у четвртак, 28. априла 2022. године са почетком у 19 сати, као и промоцију монографије „Драган Костић“, уторак, 10. маја 2022. у 12 сати, галерија Официрски дом

Изложба као и промоција монографије, била је предвиђена у години обележаваља јубилеја 50 година Галерије савремене ликовне уметности Ниш, 2020. године, али је због глобалне пандемије одложена.

Драган Костић је рођен у Прокупљу 1933. али је убрзо због окупације и почетка другог сведског рата са породицом пресељен у Ниш. У Нишу завршава Основну школу и почиње да ради код чувеног нишког фирмописца, „Пешића“ на учење заната.Његови таленти су примећени и на наговор мајстора и уметника који су долазили послом у фирмописачку радњу, Драган се уписује у Уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у Нишу. После друге године конкурише за упис на Ликовну Академију у Београду и уписује сликарство код професора Зорана Петровића. По завршетку студија враћа се у Ниш где почиње да ради као професор у Уметничкој школи Ђорђе Крстић. Активно излаже са члановима УЛУСа као и са нишким уметницима и већ тада бива запажен на многим изложбама. Магистрирао је у класи професора Недељка Гвозденовића. Активно излаже и са гупом „Четворица“ у Загребу, као и на Октобарском салону у Београду где добија и прву награду. Његови успеси се од тада стално нижу а радови рађени у стилу енформела инспиришу и многе песнике да о њима пишу. Активно се укључује у рад комисије за поновно оживљавање и организовање Ликовне колоније Сићево. Од 1962. године Драган Костић па све до своје смрти залагао се за унапређење и оснивање културних институција попут Галерије савремене уметности, проширење зграде Уметничке школе, оснивање Академије у Нишу, као и свих манифестација које постоје и данас, Ликовне колоније Сићево, Хорске свечаности, Филмски фестивал. За живота је приредио шест самосталних изложби у Нишу, Београду, Луцерну, Катерини. Добитник је неколико награда за допринос у сликарству. Ову изложбу посвећујемо његовом уметничком стваралаштву али и несебичном ангажовању као културни радник и народни посланик. Покушаћемо да се бар на тренутак присетимо свега онога што је успео да својом упорношћу и несебичним залагањем постигне, градећи универзитетски центар доследан цару Константину како је и сам увек говорио.

Никада није сувишно истаћи да је Костић био изузетно промишљен и да је свом послу приступао надасве озбиљно, одговорно и професионално. Одувек је био потпуно предан својој уметности, али морамо нагласити да је не штедећи себе, огромну енергију и време улагао у изграђивање ликовног живота и образовних и културних институција града Ниша. Његов стваралачки пут био је испреплетен изузетним сликарским радом и ангажованошћу бескомпромисног и пожртвованог културног радника и посланика.

Сам уметнички почетак и трагање за личним стилом и изразом био је више него обећавајући. Сетимо се само Октобарског салона у Београду давне 1965. када су његова дела била веома запажена једнако од стране публике и ликовне критике. Као сваки уметник имао је своје страсти и неисцрпни резервоар идеја, од којих је успешно градио сопствени уметнички свет, с тим што су га и личне идеје о развијању наставе и културног живота града, неретко одвлачиле од сликарства и стваралачког пута.

Ако се осврнемо на целокупни сваралачки пут Драгана Костића, детаљно анализирајући сваки период понаособ, почев од раног енформела преко лирске апстракције и појаве фигурације до постмодерне, уочавамоп извесно прожимање и континуиран развој са постепеним и слојевитим променама. Вечити заљубљеник у природу, транспоновао ју је и моделовао сасвим слободно. Саживео се са њом до те мере да је од ње створио нове имагинарне просторе. Кроз њу је проживљавао све историјске битке, сударе времена и религија. У сложеном сликарском поступку који је мукотрпно изграђивао, са пуно подсликавања и моделовања, пролазио је кроз бројне развојне фазе и периоде, чврсто решен да истраје у својим намерама и тежњама.

Од целокупне заоставшитине која се налази у власништву породице Костић којој се овом приликом од срца захваљујем на указаном поверењу и помоћи, пре свега професору Зорану Костићу, на изложби су заступљена дела која су власништво фонда Нишких сликара Народног Музеја Ниш, којима се такође захваљујем, и дела из фонда Галерије савремене ликовне уметности Ниш. Селекцијом смо се трудили да обухватимо све фазе и сегменте које је током свог живота обрађивао почев од првих слика са докторских студија преко енформела, лирске апстракције, постмодернизма, портрета, пејзажа, мртве природе и имагинарног предела.

Монографија која прати његово дело и уметнички рад, представља једну врсту захвалности Галерије и града Ниша, а сада већ и традицију штампања монографија нишким уметницима, који су оставили неизбрисиви траг у области ликовне уметности не само нашег града него и наше земље.

На промоцији монографије 10. маја 2022. године у 12 сати учествоваће Милица Тодоровић, уметнички директор Галерије СЛУ, музејски саветник и рецензент књиге, Наташа Дрча историчар уметности и кустос у Народном музеју у Нишу, сада у пензији, која је пратила, писала о нишким уметницима тог времена и Соња Вукашиновић аутор књиге, музејски саветник Галерије СЛУ Ниш.

Кустос изложбе, Соња Вукашиновић, музејски саветник

by Nebojsa

Повест света – ново поглавље

https://www.youtube.com/watch?v=PmmzcoW7mCI

by Nebojsa

ИЗЛОЖБА ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНИКА И ДИЗАЈНЕРА РЕГИОНА НИШ

После паузе дуге пет година Галерија савремене ликовне уметности наставља традицију дугу више од четири деценије организујући изложбу примењених уметника и дизајнера нишког региона. Претрпевши тешке друштвено -економске промене, а сада и кризу изазвану пандемијом Corona вируса примењена уметност је можда више него друге области ликовних уметности ипак пронашла могућност опстанка, а примењени уметници и дизајнери велику способност прилагођавања.

Почевши најпре као Друштво УЛУПУДС-а региона Ниш пре више од четири деценије Удружење је приређивало годишње изложбе, организовало састанке и имало свој Статут и Правилник. Током низа година примењени уметници из овог Удружења су низали запажене резултате освајајући бројне престижне награде на републичким и светским сајмовима. Почетком деведесетих због опште друштвено-политичке ситуације у земљи и рад Удружења се полако гасио, да би поново почео да се буди у новом Миленијуму, али у потпуно измењеним околностима. Наиме, изложба је ранијих година била организована искључиво за чланове УЛУПУДС-а, док се временом није проширила и на уметнике који то нису, а баве се примењеном уметношћу и дизајном. Током година све више младих уметника активно учествује у свим сегментима примењених уметности чему је свакако допринело отварање Департмана за примењену уметност на Факултету уметности у Нишу (2002), као и низ приватних Факултета са одсеком за примењену уметност. Млађе генерације донеле су нове идеје и нова иновативна решења укључивши се у токове савремених излагачких пракси.

На овогодишњој изложби је представљено 50 уметника у готово свим областима примењене уметности: сликарство, фотографија, графика, вајарство, илустрација, текстил, мозаик, зидно сликарство, видео рад, конзервација и рестаурација, дизајн ентеријера па све до најзаступљенијег графичког дизајна.

Галерија СЛУ је као организатор овогодишњом селекцијом радова представила импозантан приказ комплексне, актуелне продукције примењене уметности нишког региона.

https://youtu.be/r-K8iwTebg0

by Nebojsa

Нишки цртеж: Перспективе

Тридесет је година од одржавања прве нишке изложбе цртежа, што представља добар повод за осврт на оснивање и каснији континуитет ове традиционалне годишње изложбе у програму рада Галерије савремене ликовне уметности. Залагањем уметника и радника у култури града, изложба Нишки цртеж установљена је 1991. године. Са жељом да се поспеши активно излагање и продукција цртежа, организатор је на овој првој изложби представио педесетак дела двадесет и четворо уметника, чланова УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Постављена без тематских и стилских ограничења, пружила је веродостојан преглед стваралаштва локалне уметничке заједнице у овој дисциплини. Кроз првих шест годишњих одржавања изложбе, цртеже је на увид јавности дао педесет и један излагач.

Након трогодишње паузе у одржавању, изложба 2000. године доноси промене: национални карактер манифестације и постављање концепта, односно проблема пред уметнике. Драган Перић, председник Друштва ликовних уметника Ниша задао је формат 100 х 32 cm, а томе је одговорило двадесет и троје уметника. Уследиле су теме Крст (2001), Маргина – простор имагинарног (2002), Портрет (2003), Сан (2004), Покрет-преокрет (2006), Изван граница (2007), Толеранција (2008), Комуникација (2009), Нови медији (2010), Реминисценције (2011), Идентитети (2012), Деструкција (2013), Принцип (2014), велики формат B1+ (2015), Рекапитулација (2016), Pro & contra (2017), Интеграција (2018), Граница (2019) и Свакодневица (2020).

У овом периоду два пута начињен је изузетак од праксе конкурса за учешће на изложби, и то 2003. када је у селекцији Бориса Кандолфа излагало деветоро референтних домаћих уметника и 2016. године, када се позиву установе одазвало педесет осморо аутора. Овога пута избор је сачињен по математичком кључу и чинили су га цртежи стваралаца који су својим континуираним излагањем омогућили трајање и значај манифестације.

Укупно до сада, укључујући и ово одржавање, изложба Нишки цртеж бележи укупно 1535 наступа уметника, некада и са више радова. Тиме је ова изложба најобимнија годишња смотра цртежа у Србији. Учешћа у њеним одржавањима узели су значајни протагонисти домаће ликовне сцене, а пажњу стручне и шире јавности задобио је велики број младих уметника. Излагач са највећим бројем наступа је проф. Братислав Башић, са чак двадесет три учешћа. Податак да је у последњих пет година било осамдесет и три дебитанта сведочи о ненарушеној виталности ове изложбе.

Наслов овогодишње изложбе је Перспективе. Настојећи да вреднује разноврсност мишљења теме, сагласно визуелности, комисија је од приспела сто четири, за излагање изабрала шездесет и два уметничка рада.

Мали је број цртежа којима се непатворено функционализује простор (Невена Костић), конструктивно ревидира (Владица Ристић) или сегментирају визуре урбаног окружења (Јована Радојичић). Свакако, сугестија волумена објекта или дубине сцене присутни су у појединим радовима, али преовлађују квалификације друштвеног тренутка, као полазиште проматрања могућих импликација у будућности. Дакле, далеко је више радова којима се бави домаћом социо-политичком збиљом (Ивана Савић, Горан Митић...), глобалним рефлексијама (Братислав Башић) или појавама које су условљене убзаним технолошким развитком (Ана Цвејић, Анђела Леловић, Маја Маљевић, Иван Миленковић...), пандемијском свакодневицом (Јован Спасић) или надзором и контролом над грађанима (Никола Марковић)...

Помањкање историјског поретка (Дуња Станојевић) или суноврат система вредности (Антеа Аризановић) конкретизовано је појединим радовима, или се напротив, текућим процесима даје карактер универзалности, све иако је реч о цикличној ескалацији, некада, хаотичних дешавања (Драгана Б. Стевановић) или вери у промисао апсолута (Елизабета Маторкић Бисенић). Овим се начиње круг оних цртежа којима се метафизички промишља (Драгана Пајковић Додиг, Борис Кандолф, Станиша Радојловић) или слави зачудност (Данијела Фулгоси, Јелена Ђукановић). Перспективе су понудиле основа за графикон животних циклуса (Франц Цурк), поглед на његово протицање (Жељка Момиров) и на крају коначност (Зоран Д. Костић).

Пред негативним појавама или стањем међуљудских односа, један број радова понудио је механизме отклона, била то процесуалност (Магда Радојловић), мимикрија (Бојан Оташевић) или комфор самоизолације (Радован Станојевић)...

Куда као појединци или као друштво идемо може да се назре одгонетањем одговора на то ко смо ми, заправо. На бази овог питања одређени број цртежа нуди представу о дисперзивности утицаја којима смо изложени (Никола Велицки, Драган Хајровић, Владимир Милановић...). На крају, тим полазиштем можда се и највише доприноси погледу у напред.

Овогодишње издање Нишког цртеж афирмише идејни, стилски и медијски плурализам, као концепцијски кредо ове манифестације. Иако показују велику аутореферентност, заступљени радови уметника теми прилажу конструктивне одговоре, а тиме доприносе ишчитавању тренутка и времена које следи. Како се искази на регистру крећу од слутње, скепсе, преко забринутости до страха, док друга линија размишљања ситуацију поставља у раван ширих процеса, тако је њихова улога друштвеног коректива неоспорна. Било да су проблематизоване негативне или девијантне праксе или феномени, било да су њихови одјеци подвргнути критичкој провери, жели се комуницирати са јавном свести и тежи се јавном одговору. То, са друге стране, може бити потврда да задатак који је био пред уметницима има своје оправдање, као уосталом и сама дугогодишња концепција изложбе Нишки цртеж.

https://youtu.be/OvIe32raMLU

by Nebojsa

НИШКИ САЛОН 12/2

НИШКИ САЛОН 12/2

ОФИЦИРСКИ ДОМ

23. новембар - 20. децембар 2021.

Изложба која носи назив НИШКИ САЛОН 12/2, установљена пре шест година , сада већ представља традиционалну манифестацију у организацији Галерије савремене ликовне уметности Ниш. Концепт изложбе је да изабрана два селектора одређују тему свог ауторског пројекта, тако да изложба представља дијалог, размену различитих мишљења и ставова селектора кроз одговоре изложених дела уметника.

Овогодишњи селектори су:

Јулка Маринковић историчар уметности и музејски саветник из Чачка.Од 1994. године ради у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. У оквиру далетности Галерије активно се бави изложбеном делатношћу, питањима и активностима везаним за уметнички фонд, употпуњавању и обради збирки, као и њиховом промовисању и презентовању у другим градовима и срединама. Аутор је и кустос циклуса изложби о савременој графици, аутор пројекта и библиографских издања „Уметничка књига Дис“, кустос и координатор Меморијала „Надежде Петровић“, као и многобројних изложби на којима се презентује и промовише савремена визуелна уметност у Србији и околини.Члан је стручног тима у регионалном уметничком пројекту „Препознавање“од његовог оснивања 2004. године.Члан је Националне секције AICA за Србију од 2006. Објављује текстове, приказе, у каталозима, монографским публикацијама, стручним часописима. Учесник је у раду многих програмских комисија, организационих одбора, ликовних колонија и галерија, као и селектор и члан жирија значајних уметничких манифестација.

и Ђуро Радоњић редовни професор из Ниша. Студирао је и магистрирао сликарство на ФЛУ у Београду у класи професора Љубице Цуце Сокић и Раденка Мишевића.Члан је УЛУСа од 1975. године. Упоредо са ликовним стваралаштвом бави се и педагошким радом почев од Уметничке школе у Нишу, Архитектонско – грађевинском факултету у Нишу и Факултету уметности у Нишу. Учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству (Париз, Луцерн, Рајнх, Велико Трново, Софија, Пловдив, Балчик, Бургас, Солин, Торонто, Велес), самостално излагао више пута у Београду, Нишу, Алексинцу, Лесковцу, Крагујевцу, Манастиру Прохор Пчински, Врању, Прокупљу, Бору, Пироту, Гаџином Хану, Смедеревској Паланци, Бадену, Великом Трнову. Добитник је неколико награда за професионални рад: 1976. Београд, Специјална награда за сликарство Петар Лубарда, 1984. Ниш, Друга награда Уметничке колоније Сићево, 1985. Београд, Награда Југоекспорта на Октобарском салону, 1990. Ниш, Награда СИЗ-а културе за изузетан допринос у култури у 1989. години; 1993. Ниш, Откупна награда Classic Фабрике дувана Ниш, 1994. Ниш; Награда КПЗ за изузетна достигнућа у култури за 1993. годину; 2004. Пирот, Похвала као знак нарочитог признања колега учесника IV Видовданског салона; 2010. Ниш, Мали печат, Награда Нишког графичког круга, на Изложби мале графике.

Јулка Маринковић каже : „Уметници који су одабрани за овогодишње издање Нишког салона убрају се у ред веома значајних актера савремене визуелне уметности и теорије уметности код нас. Стваралачке разлоге и концепте своје уметности они црпу из критичког сагледавања, промишљања и, превасходно, осећања савременог света и савремености, као поетско изражавање унутрашњих истина које ту савременост обликују. Изложена дела, као израз осећања тих истина, одају утисак тишине (основног предуслова за размишљање), мировања, непокретности, празнине и понирања у дубине смисла данашњег отуђеног и поствареног света, света несигурности, неизвесности и пољуљаних вредности (у првом реду хуманистичких и естетских). Атмосфера у њима делује напето и згуснуто, јер испод наизглед мирне површине естетског привида кључа мноштво значења, метафоричких порука и симбола.“ Избор уметника је: Марија Драгојловић, Јован Чекић, Иван Шијак, Катарина Алемпијевић, Љиљана Шуљеварић, Милан Недељковић.

Ђуро Радоњић за избор својих уметника каже: „Сама чињеница да ми је поверена улога селектора ове већ угледне изложбе, не само у оквирима нишког културног миљеа, већ и шире, наводи ме на размишљање о томе како је конципирати? Чињеница је да су кроз нишке галерије у задњим деценијама презентована дела, старих, модерних и најактуелнијих ликовних уметника, па стога мислим да моја пажња може бити усмерена на ствараоце са југа Србије, који су осим личног дара имали школовање у нишкој Уметничкој школи а надградњу на Факултету уметности у Србији. Тиме се ствара основа да стручни људи почну са озбиљнијим истраживањем ликовне сцене изван метрополе. Определио сам се, после великих дилема, за следеће ствараоце: Катарину Ђорђевић, сликарку са озбиљним пређеним уметничким путем и педагошким искуством, Ивану Станковић, која се превасходно бави графиком, сликарку Радмилу Матејевић из Алексинца, Милана Велиновића из Врања, њему генерациски блиског Александра Милановића из Ниша и најмлађег међу њима, Јована Спасића из Власотинца. Њихов заједнички именитељ је неоспорни таленат, сензибилитет јужњака са индивидуалним карактеристикама и заједничка склоност ка истраживању и експерименту на путу остваривања личног става.“

Традиционално, биће додељена награда Нишког салона 12/2 о којој ће одлучивати посебно именован, трочлани жири.

Кустос изложбе Соња Вукашиновић.

Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.

https://youtu.be/tK2_dvSQXJ4

by Nebojsa