НИШКИ ЦРТЕЖ је као ревијални тип изложбе од 1991. године организован на иницијативу уметника из Ниша чинећи скроман пресек стваралаштва у медију цртежа локалне заједнице тако да се у првој излагачкој деценији укупан број учесника се сводио на нешто више од стотину учесника.

Међутим, током времена дошло је до организационих промена тако да НИШКИ ЦРТЕЖ постепено прераста у традиционалну манифестацију конкурсног типа у којој учествују ликовни ствараоци не само из Ниша и околине, него из ширег окружења изазваши велико интересовање уметника.

Поред тога, организатор изложбе (Галеија СЛУ) од 2000. године након трогодишње паузе утврђује концепцијске одреднице засноване на постављању одређеног проблема у намери да уметнике подстакне да одреагују разноврсним ликовним исказима чинећи изложбу садржајнијом и узбудљивијом.

Поред нишких уметника који су учествовали сваке године на изложби већ више од две деценије евидентно је све веће интересовање уметника из целе наше земље и региона тако да је до сада на изложбама НИШКОГ ЦРТЕЖА учествовало преко хиљаду учесника. Ове године интересовање уметника је било на завидном нивоу тако да је од пристиглих 138 радова Жири одабрао 112 радова.

Негујући цртеж као основну, самосталну ликовну дисциплину Галерија СЛУ не само да обогаћује свој годишњи програм, него пружа на увид ликовној и широј јавности целу скалу промена у поимању цртежа као медија током протеклог времена све до актуелних уметничких пракси укључујући се у токове савремених визуелних тенденција.

Овогодишњи уметнички пројекат НИШКОГ ЦРТЕЖА се бави појмом изолације или неких НОВИХ ПРОСТОРА у теоријском и емпиријском контексту настојећи да мапира мноштво потенцијалних значења.

Целокупан концепт је заснован на редефинисању уобичајених, познатих простора и креирању нових, тајновитих места у којима се преплићу фантастика и стварност. Фокусирајући се на места изван понуђених истина и лицемерја нашег доба уметник најпре позиционира низ проблема савременог друштва на глобалном нивоу, а потом сугерише нове идеје отварајући иновативне путеве за разумевање нове стварности. Кроз могућности сагледавања другачијег, слободнијег, стварног или имагинарног места отварају се нове могућности ослобађања визуелне перцепције.

Укрштањем, прожимањем познатог и непознатог, у процесу откривања нових простора уметник достиже аутентичне, ванвременске садржаје. Односи између простора и времена се доводе у контакт формирајући вишедимензионалани универзум.

У савременој уметничкој пракси се формирање нових простора најчешће разуме као производ или нови облик комуникације у процесу стварања отвореног уметничког дела.

У истом контексту је важан, теоријски рад једног од најпознатијих мислиоца XX века Мишела Фукоа, посебно текст “Друго место”, као расправа о хетерогеним просторима наше свести, где се хетеротопије појављују као простор:„Простор у коме живимо, који нас извлачи из нас самих, у којем долази до ерозије наших живота, нашег времена и наше историје, простор који нас мучи и троши, такође је, сам по себи, хетероген простор” (Foucault 1967: 16.3).