ИЗЛОЖБА САВРЕМЕНА ЦРНОГОРСКА ЛИКОВНА УМЈЕТНОСТ 2
Официрски дом, од 5 – 27. октобра
У периоду од 5 - 27. октобра публика ће у Официрском дому у Нишу бити у прилици да се упозна са савременим црногорским стваралаштвом. Галерија савремене ликовне уметности Ниш у сарадњи са Центром савремене умјетности Црне Горе приређује изложбу под називом Савремена црногорска ликовна умјетност 2, која представља наставак истоименог пројекта реализованог 2018. године, када су две установе културе започеле сарадњу, а у оквиру које је у Подгорици представљена актуелна нишка ликовна сцена.
Изложба Савремена црногорска ликовна уметност 2, према речима ауторке Маје Дедић, кустоса, прича о вишедимензионалним сферама живота данашњице кроз интимне и субјективне ставове уметника, који путем различитих медија промовишу личну поетику и перцепцију стварности. Сведоци смо огромних глобалних промена на које ствараоци регују на различите начине - осећајем неприлагођености и повлачењем у сопствени свет или сагледавањем социјалних и естетских захтева времена, преиспитивањем својих радова и анализом позиције појединца у друштву као и феноменима који прате глобализацију. Циљ је, како ауторка наводи, да се укаже на то како уметност пружа одговоре на друштвене и личне дилеме, која питања поставља и који су нови правци кретања црногорске ликовне сцене.
Поставка обухвата најновију продукцију 18-оро аутора средње и млађе генерације, активних на домаћој и интернационалној ликовној сцени: Гордана Куч, Здравко Делибашић Бели, Драшко Драгаш, Петар Делијевић, Абаз Диздаревић, Душица Иветић, Милена Јовићевић, Александар Ђуравчевић, Роман Ђурановић, Соња Ђурановић,Лука Секулић, Марко Марковић, Јована Вујовић, Јелена Павићевић, Ана Матић, Томо Павићевић, Ивана Станић и Катарина Злајић.
Разнородним медијима - сликом, цртежом, дигиталном графиком, скулптуром, објектом, инсталацијом у духу нове фигурације, поп-арта, експресионизма или минимализма, са стваралачком радозналошћу, они истражују актуелне теме које се тичу сваког појединца. Слобода изражавања, индивидуалан и оригиналан приступ, креативност и снажан мисаони потенцијал у давању одговора на личне и универзалне проблеме савременог друштва послужили су ауторки да упркос медијским, тематским, генерацијским, стилским и поетским разликама, уметнике и њихова дела повеже у целину и пружи увид у токове савремене црногорске ликовне сцене.
Изложба у Официрском дому биће отворена за публику до 27. октобра, сваког радног дана и суботом од 12-18 сати.
ДУБИНА ПРЕВОЈА
Изложба Милане Симић и Константиноса Петровића, Салон 77 у Тврђави.
Изложба садржи дела оба уметника, која су у директној међусобној комуникацији. Реч је о истим материјалима које они користе, као и начину реализованих дела симболички се веома допуњују и чине једну заједничку целину која носи назив „Дубина превоја".
Милана за рад користи изношену гардеробу од које гужвањем, сабијањем, склапањем, сечењем и спајањем конструише портрете, аутопортрете, стварајући чак и нове идентитете који се мењају у зависности од средине. Коста долази до новог ступња који се логички надовезује Миланиној причи тежећи прочишћеној сведености која прелази у потпуну апстракцију до белине. Користећи се геометриским формама са назначеним правим линијама издељених површина вертикалних или хоризонталних, који излазе из формата у бесконачност, одвајају, на симболичан начин емоције савременог човека, који је својим модерним битисањем приморан да се придржава ограниченог животног простора, понашања, као и других кодекса модерног друштва. На симболичан и себиосвојствен начин свако од њих указује на „дубину превоја“ или закона којих се сви хтели или не морамо придржавати.
Милана Симић (1995, Приједор). Основне студије сликарства завршила је на Академији ликовних уметности у Требињу, а мастер на Академији уметности у Новом Саду. Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводине и Удружња ликовних уметника Приједора. До сада је имала десет самосталних изложби и преко 20 колективних у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Учествовала је на разним активностима везаних за визуелну уметност (колоније, фестивали, пројекти, публикације). У сарадњи са Културним центром „Лаб“ у Новом Саду, организовала је 2020/2021. године пет самосталних изложби младих уметника из Србије и региона. Радно искуство стиче 2021/2022. године у Музеју савремене уметности Војводине као самостална фотографкиња. Миланин уметнички рад односи се на истраживање у пољу слике, објекта, инсталације, фотографије и видеа. Кроз преиспитиивање личног идентитета, анализира међуљудске односе, друштвене феномене и однос уметника као појединца према сопственом окружењу. Живи и ствара у Новом Саду.
Константинос Петровић (1995, Ваљево). Тренутно је на првој години мастер студија на Академији уметности у Новом Саду, модул сликарство. Завршио је основне академске студије на Филолошко-уметничком факултету, смер зидно сликарство. Члан је мултимедијалног центра „Шок задруга“ као и Савеза удружења ликовних уметника Војводине. Један је од оснивача удружења грађана “Графичка мрежа“. До сада је имао дванаест самосталних изложби у Србији и више колективних у Србији и региону. Учествовао је на колонијама, радионицама, пројектима и разним активностима везаним за уметност и културу. Године 2019. обављао је стручну праксу у Заводу за заштиту споменика културе, теренски рад и упознавање са конзервацијом и рестаурацијом уметничких дела у Крагујевцу. Тренутно је на замени у Основној школи „Петефи ла Шандор“ у Новом Саду као наставник ликовног. У истом месту живи и ствара. У уметничком раду експериментише са различитим материјалима и у различитим медијима.
Изложба ће трајати од 4. до 18. октобра 2022. у Салону 77 у нишкој Тврђави.
Радно време Салона 77 је од 12 до 18 сати сваког дана осим понедељком када простор не ради.
https://youtu.be/iyskep9fs9g
Радослав Тадић, слике ''Голе''
Павиљон у Тврђави
Радослав Тадић – академског уметника из Бања Луке
циклус „Голе“
Назив циклуса симболично упуђује на чињеницу ослобађања дела од тематско-мотивских и формално-структуралних елемената наглашавајући доминантну концентрацију на истраживању феномена боје. Како наводи Ивона Фрегл у тексту предговора каталога „Иако се боје могу посматрати као неодвојива својства неког појма али и као метафоре фиксираних културних значења, боја као феномен Тадића привлачи више у смислу непресушног естетског и асоцијативног потенцијала него као симболичка вредност. У радовима из циклуса Голе боја не представља квалитет, већ сам ентитет рада“.
Радосла Тадић боје углавном интензивних вредности наноси слободним гестуалним потезима широким четкама и поступцима проливања и отискивања, разрађујући сликану површину валерским и тонским вредностима једне боје или акцентујући другом бојом. У својој бити то је сликарство апстрактног експресионизма коме уметник приступа на себи својствен начин. Користећи као подлогу уместо уобичајног ланеног платна, танак прозирни најлон који приликом експозиције слободно поставља у просор, Тадић не само да својим делима обезбеђује флексибилност, транспарентност, променљивост већ их претвара у сликане објекте или опредмећене слике које стварају јединствену амбијенталну целину. Циклус Голе као својеврсна апотеоза боји је пример освајања слободе стварања али истовремено и отворено интерпретативно поља које у посматрачу препознаје активног учесника суочавајући га са хедонизмом визуелног ужитка и емотивне испуњености.
Радослав Тадић (1982, Бихаћ) је дипломирао и магистрирао на сликарском одсеку Академије умјетности у Бањалуци. Докторирао је на Факултету ликовних уметности у Београду. Реализовао је 24 самосталне изложбе и излагао на више од шездесет колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Немачкој, Француској, Белгији, Кувајту и Кини. Добитник је неколико награда међу којима је и награда Ниш Арт фондације 2017 године. Паралелно развија и педагошку каријеру. Запослен је на бањалучкој Академији, тренутно у звању доцента за ужу уметничку област Сликарство.
Изложба у Нишу ће трајати до 9. октобра.
https://youtu.be/dCD21CrTEWw
Конкурс за израду идејног решења за споменик ненасиљу у парку Светог Саве
Нина Тодоровић / Дневник дисконтинуитета
Нина Тодоровић
Дневник дисконтинуитета
Салон 77
Са радом Нине Тодоровић публика у Нишу упознала се кроз референтне селекције кустоса, које су последњих година реализоване у изложбеним просторима Галерије СЛУ. Прву самосталну изложбу ове уменице у нашем граду чини тридесетак колажа, једанаст видео радова и једна уметничка књига.
Веома богат досадашњи опус уметнице Нине Тодоровић одликује консеквентно надовезивање циклуса. Усаглашеност репертоара повода исказивања и употребљених медија доприносе утиску континуиране одмерености и убедљивости.
У тексту који прати изложбу „Дневник дисконтинуитета“, историчарка умености Јелена Матић запажа да је појам простора, у ширини своје вишезначности, уткан у дело НинеТодоровић. Она додаје да актуелна поставка представља „корак даље у ауторкином истраживању сопственог бића кроз различите слике града, архитектуре, пејзажа, обичних предмета, дела античке и ренесансне уметности и многих других мотива“. По речима саме уметнице, ови радови „већ неколико година настају као дневна белешка – реакција на дневне догађаје попут одложених планова, путовања, или изградње града комбиноване са личним, интимним доживљајима различитих појава“.
Нина Тодоровић је рођена у Београду 1973. године. Дипломирала је и магистрирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Чедомира Васића. Докторирала је 2014. године, под менторством др Милете Продановића.
Активно излаже од 1995. године и до сада је реализовала 47 самосталних и преко 200 групних изложби. Учествовала је и на бројним ликовним колонијама, радионицама и веб пројектима у земљи и иностранству (Канада, Белгија, Мађарска, Македонија, САД, Словенија, Естонија, Немачка, Италија, Швајцарска, Русија, Шведска, Велика Британија, Аустралија, Уругвај, Аргентина, Египат, Француска, Аустрија).
Добитник је више домаћих и међународних награда. Радови јој се налазе у страним и домаћим музејима и јавним и приватним колекцијама.
Члан је УЛУС-а од 2000. године, са статусом самосталног уметника.
Изложбу „Дневник дисконтинуитета“ можете погледати до 2. октобра.
https://youtu.be/WJuvYoDRAto
ЛАЗАР ВУЈАКЛИЈА
Почетком педесетих година прошлог века, у тренутку у којем су дефинисани основни постулати уметности који су одредили физиономију и естетски профил шесте деценије, на нашој ликовној сцени појавио се не више тако млад, сликар, „аматер“ Лазар Вујаклија, са својим специфичним, крајње хуманистичким погледом на свет. Заједно са неколицином уметника прве послератне генерације инспирацију је пронашао у нашем уметничком и народном наслеђу. Ликовна критика је његову поетику или како је волео да каже – личну сликарску азбуку, дефинисала као наивни експресионизам, као сликарство које се налазило на прагу Арт брута и у последњој фази рада као наивни симболизам.
Београдској публици Лазар Вујаклија први пут се представио 1952. године, изложбом слика, цртежа и литографија у Галерији Графичког колектива. Изложени портрети, мртве природе и пејзажи реализовани у експресионистичком духу представили су га као уметника који је стварао како је мислио и осећао, слободно и без притисака, и који је без обзира на неке техничке несавршености својом уметношћу улазио у емотивни свет посматрача. Изложба, и поред тога што је њен аутор био тридесетосмогодишњи непознати уметник с неформалним уметничким образовањем, наишла је на изненађујуће добар пријам и код публике и критике. Млади сликар Богумил Карлaварис хвалио је „новину сижеа и непосредност израза који је без баласта академизма“, што се по Карлaварисовим речима „ретко среће на нашим стандардизованим изложбама“1 , док је историчар уметности и ликовни критичар Алекса Челебоновић сматрао да је Вујаклија „нова појава са којом треба рачунати у нашем ликовном животу“2. Ту претпоставку Вујаклија је већ следеће године и потврдио. Инспирисан уметношћу надгробних споменика богумила отворио је нову страницу своје уметности и ушао у једну од најоригиналнијих авантура у тадашњој српској уметности заснованој на синтези модерног језика и специфичног културно-историјског наслеђа.
Вујаклијин експеримент са неизвесним исходом врло брзо је добио карактеристике уметнички успелог и зрелог става са којим је аутор смело зашао у просторе модерности. Његова тежња да овлада унутрашњим садржајем и грађом слике који нема ништа са опажајним нивоом довела је до потпуног окончавања класичног начина рада. Уметник се посветио оперативним процесима упрошћавања ликовних елемената, при чему је истакао вредност линије која је заједно са дводимензионалном површином преузела улогу основног елемента у њеној пластичној организацији. У процесу стилизације у којем су облици дефинисани широком црном линијом и даље је пулсирао живот и постојала је нека врста експресивног набоја, који је ликовна критика видела као драматични експресионизам који је био пун наивног визионарства („Поздрав сунцу“ и „Девојка са голубом“). Временом је експресивност облика уступила место већој геометризацији, (графике и уљано сликарство осме и девете деценије), која је подразумевала дефинисање предметног света помоћу савршено правилних кругова, правоугаоника, јасно дефинисаних линија, које се не баве собом већ заједно са бојом откривају суштину предмета. Да се Вујаклијина поетика кристалисала у нешто посебно и јединствено сведочиo je и колорит, који је током целокупног уметничког рада био сведен на неколико чистих боја, без полутонова: плава, жута, црвена, и који је заједно са чистом површином и контуром учествовао у организацији слике. У почетку бојени односи, најчешће комплементарни, засновани на здравом сликарском инстинкту доприносили су специфичној атмосфери мистике и драматике, док у каснијем периоду употреба једне доминанте, најчешће плаве боје, у којој има више светлости и ваздуха све је постајало много оптимистичније. У овом минималистичком по спољашњим својствима сликарству Вујаклија је успео да оствари свој идеал: „да на сваком платну изврши распоред и концентрацију бојених површина тако да остављају утисак потпуног реда и мира“.
У процесу тражења облика који могу да дефинишу тематске слојеве слике Вујаклија се опредељује за стилизоване облике који у почетку имају карактеристике пластичке самосталности и чувају референтне вредности према предметним полазиштима, док се временом приближавају симболистичкој поетици у којој се вредност симбола и његов значај уздиже на ниво сликарске универзалности. У великом броју радова насталих педесетих година симболистичка интерпретација је уско повезана и са Вујаклијиним врло специфичним односом према симболици стећака, тачније према естетици невербалног приказа сложених идеја које су обликоване у оквиру религиозне мисли хришћанске секте богумила који су живели на територији Рашке, Далмације и Босне у средњем веку. Инспирација тематским изворима са религиозном симболичким вредностима, увела је неке од ових композиција у сферу натчулне перцепције („Девојка са голубом“, „Песма младом месецу“, „Поздрав сунцу“ и „Поздрав месецу“). Те композиције поседују, како је тврдио још 1956. године Енглез Бернард Дервил критичар „Дејли Херлда” „готово религиозно тајанство“, у којем „личности“ – као глави актери ових сцена „бораве у некаквом квази церемонијалном свету који се можда више приближава Истоку него Западу“. Уствари, ове композиције су донеле мистичну атмосферу која сугерише драматику живота и смрти. Да се уметник бавио космичким темама и мотивима уверава нас и плава позадина на коју је скренуо пажњу историчар уметности Лазар Трифуновић, већ поводом друге самосталне изложбе одржане 1955. године. Трифуновић је сматрао да је византијска уметност, у којој плава боја има значење небеског свода, и у којој је симбол светог Духа и асоцијација на рајску вечност, још један могући извор Вујаклијиних инспирација. Уствари, инспирација радом богумилских уметника упутила је Вујаклију директно ка византијској икони и фресци, као део јединствене уметности средњег века. Слојевитост те уметности Вујаклији је врло брзо постала путоказ помоћу којег је исказивао своје виђење живота. Једна од референтних композиција у којима видимо сугестију или „асоцијацију у мислима“ је дело из раног периода „Погреб“. У овој композицији није представљен чин укопа, процесије, поворке или било чега што би јасно наговестило погреб. Представљене су три фигуре у свечаном низу испред којих лебди тело покојника као цитат централног дела сцене успења настале у оквиру корпуса религиозне уметности, али трансформисане тако да се њихов узор препознаје само у фрагментима. Њихова лица не показују ни аверзију, ни страх који савремени човек осећа према смрти коју најчешће игнорише. Слично људским представама које су у византијској уметности лишене свих манифестација осећања, представљене као стециште мисли о вери, тако и Вујаклијине представе, миром и достојанственошћу, доносе нови другачији психолошки однос према смрти, тачније смрт тумаче као саставни део живота. Поред овог тока Вујаклијине мисли средњовековно исходиште проналазимо и у архаичним и помало мистичним композицијама из циклуса „Ловац“(„Лов“ , „Архаички мотиви“ и „Стећак“ – композиција у којој су скоро у потпуности поновљене робусне сцене лова са стећака у Радимљу3).
Међутим, и композицијама чији су идејни и формални узори у средњовековној уметности и у осталим композиционим решењима која подразумевају врло широк тематски оквир, постоји јасна намера да се предмет подигне на духовну раван, а самим тим и постигне јединство форме и садржаја. У пејзажима и темама из свакодневног живота, у којима се више него предметном и материјалном околином нашег живљења Вујаклија бавио интимним тренуцима из живота малих људи што је наглашено и називима дела: „Невеста“, „Огледало“, „Девојка са ружом“, „Девојчица са обручем“, „Опсенар“ и „Лубеница“, осликана је лепота постојаности и апсолутна непромењеност живота. Оно што повезује све ове композиције је уметникво умеће да форму дефинише минималним ликовним средствима, при томе да ослика сав унутрашњи и спољни свет, да назначи снагу сирове енергије чак и онда када тумачи интимне тренутке, што је навело историчаре уметности много година касније да Вујаклијино стваралаштво дефинишу као уметност која се налази на прагу Арт брута.
Одлазак у Уметничку колонију Дечани, 1958. године донело је извесне промене Вујаклијиној поетици. По сопственом сведочењу у задужбини краља Стефана Дечанског саграђеној у тринаестом веку, чија црква поседује високе архитектонске вредности и врло вредно сликарство наративног типа Вујаклија је осетио велико надахнуће: „некако сам осетио да ћу оно, за чим сам годинама тежио, моћи овде (у манастиру Дечани) почети да остварујем“4. Следеће 1959. године као стипендиста Фонда „Моша Пијаде“ Вујаклија је боравио у Грчкој, на Светој Гори где је имао прилику да се упозна са средњовековним живописом у грчким манастирима, али и са иконама, фрескама, књигама, дуборезом, везом који су настали у српском манастиру Хиландару. На основу размишљања о уметности у каснијем периоду, данас би могли да претпоставимо да се у тим духовним центрима Вујаклија, као човек који је већ дуго времена живео у специфичним послератним условима у којима су владали приципи искључиво материјалистичке филозофије упознао не само са формалним карактеристикама ове уметности, већ се упознао и специфичном људском мисли о Богу и вечности чија је ова уметност била отелотворење. Упознао се са њеном основном поруком оптимизама, љубави и наде, у којој чак и сцене мучења и симболи страдања као што су крст и распеће доносе неку нову реалност, шаљу јасну поруку да је смрт пут ка успењу, а потом и у васкрсењу.
Од овог периода у богатом тематском опусу појављују се нови иконични знаци. Ова на први поглед крајње субјективна иконографија подразумева мирне и статичне фигуре, неретко покривене дугим хаљинама које подсећају на химатионе, око чијих глава су кругови – ореоли које асоцирају на представе светитеља са византијских икона. Представе рибе, птице (голуба), па и крста у каснијим годинама рада, рогатих створења, змија које имају фундаменталну важност у византијској уметности нашле су место у Вујаклијином стваралаштву. Понекад можемо видети читаве цитате, који су трансформисани до тог нивоа да се цитирани извор не намеће и не избија у први план. То угледање на формалну страну византијске уметности није подразумевало преузимање и њихове симболике у контексту вишеслојних теолошких значења, који су неумитно водила до канонских тема, које је само изузетно у каснијој фази тумачио (тајна вечера). Иконичне представе карактеристичне за византијску уметност, била су више полазишта које је Вујаклија вођен личном филозофијом преображавао у призоре неочекиване метафоричности.
Са средњовековном уметношћу Вујаклијина поетика се због битно другачијег контекста у којем је настала не може се довести у директну везу, али се не може порећи ни сродност са њом, не само због иконичности млађе уметности, већ због Вујаклијиног настојања да видљив мотив подигне на духовну раван. Као и византијски зографи, Вујаклија је трагао за оним суштим, метафизичким слојем симбола којим ће пројавити своју специфичну уметничку форму и неку врсту своје личне религиозности у којој слави човека, лепоту, тежи за другачијим, бољим, на љубави и разумевању заснованом животу свих људи на земљи. На једноставан, и у симболичком смислу на личан начин, уз помоћ сликарске азбуке од тридесет слова, односно тридесет симбола који су синтеза свих реaлних појмова о сврси и смислу живота, Вујаклија je дао претпоставку хармоније човека и природе, неба и земље, презентовао своју „поетску занесеност пред величанственим бескрајем света.“5 Том поетиком он је одговарао на изазове свог времена, на узбуркану друштвену и духовну атмосферу друге половине двадесетог века, и из дубоких унутрашњих разлога творио је уметност која је лишена зла, и „која својим садржајем враћа веру човеку у хуманизам.“6 Ово сликарство је позив на боље и на принципима истинске љубави засноване односе међу људима, природе, света, и управо због тога је и данас, више од пола века од свог настанка и даље подједнако свеже и у најлепшем смислу речи модерно. Чини се да је управо тај сегмент његове уметности, ту њену „мисионарску улогу“ Вујаклија сматрао најзначајнијом.
Јованка Столић
https://youtu.be/0gxgTnSVkmc
ИЗЛОЖБА ДЕЛА ЛАЗАРА ВУЈАКЛИЈЕ / УМЕТНОСТ ТРАЈАЊА
Свечано отварање 8. септембра у 20 сати, Официрски дом
Галерија савремене ликовне уметности Ниш у сарадњи са Галеријом ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића из Новог Сада приређује изложбу дела Лазара Вујаклије. Поставка ће обухватити слике, графике, таписеријe настале у периоду од педесетих до осамдесетих година двадесетог века из колекција четири установе - Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића Нови Сад, Галерија Mатице српске Нови Сад, Савремене галерије Уметничке колоније Ечка, Зрењанин и Галерије СЛУ Ниш. Аутор изложбе је Јованка Столић, музејски саветник.
Лазар Вујаклија рођен је у Бечу 1914.године. Завршио је Графичку индустријску школу у Београду, радио као графички радник, био наставник на књиговезачком смеру. Прва знања о сликарству стекао је похађајући курс Петра Добровића, а усавршавао их на студијским путовањима у Француској, Италији, Швајцарској.
На ликовној сцени појавио се педесетих година и наишао на добар пријем публике и ликовне критике упркос неформалном уметничком образовању.
Највећи део опуса Лазара Вујаклије настао је у области графике и уљаног сликарства, али је уметник истраживао и у другим медијима: скулптури, таписерији, зидном сликарству, а бавио се и илустрацијом књига и сценографијом.
Окарактерисан као сликар екпспресионизма и симболизма, надахнуће је испрва налазио у нашем уметничком и народном наслеђу. Кроз представе портрета, мртве природе и пејзажа скренуо је на себе пажњу као уметника који ствара слободно, без притиска, који и поред техничких несавршености улази у емотивни свет посматрача. Прву од двадесет самосталних изложби приредио је у Галерији Графичког колектива у Београду 1952.године.
Нову страницу своје уметности, засноване на синтези модерног и културно-историјског наслеђа отворио је инспирисан радом богумилских уметника, што га је касније према речима ауторке изложбе упутило директно ка византијској икони и фресци, представама и композицијама по угледу на средњовековну уметност. Утицај на његов уметнички рад имале су и посете духовним центрима.
Стекавши пуну стваралачку зрелост успоставио је систем сопствених симбола, знакова и значења. Експресивност облика временом је уступила место већој геометризацији - једноставни облици дефинисани црном контуром, једноставна композиција и палета основних боја у најкраћем дефинисали су стил Лазара Вујаклије.
Последњу самосталну изложбу приредио је у Галерији УЛУС-а 1985.године. Последњих десет година живота Лазар Вујаклија је излагао са групом Самостални, учествовао у раду Децембарске групе. Представљао је Југославију на Венецијанском бијеналу, био је учесник Октобарског салона, Меморијала Надежда Петровић.
Био је члан УЛУС-а и Графичког колектива.
Добитник је награда листа Политика, Октобарског салона, Октобарске награде града Београда , УЛУС-ове награде на Јесењој изложби.
Слике, цртежи, графике Лазара Вујаклије чувају се и излажу у бројним музејима и галеријама у земљи и иностранству и приватним колекцијама.
Изложба Уметност трајања у Официрском дому биће отворена до 4.октобра.
ИЗЛОЖБА ДАНИЕЛЕ ФУЛГОСИ
ЛИКОВНА КОЛОНИЈА СИЋЕВО 2022
Ликовна колонија "Сићево" наставља традицију прве Југословенске уметничке колоније чији је оснивач позната српска сликарка Надежда Петровић. Као најстарија колонија на Балкану одржана је први пут 1905. године. Од 1964. године, када је обновљен њен рад, одржава се у континуитету сваке године.
Захваљујући овој манифестацији формирана је збирка уметничких дела која је по својим историјским, уметничким и естетским карактеристикама највреднија збирка наше уметности друге половине века на подручју уже Србије.
Ликовна колонија "Сићево" одржава се сваке године у периоду од 1. до 10. септембра у згради Колоније у селу Сићеву, удаљеном 20 км од Ниша.
Поред боравка и рада уметника у Сићеву, Програм рада Колоније традиционално садржи и детаљније упознавање учесника са културно-историјским наслеђем овог краја (посета манастирима у околини), обилазак културних споменика града Ниша : Тврђаве, Медијане и Ћеле-Куле.
Уметничка дела настала током манифестације биће изложена у Павиљону у Тврђави.
Збирка ликовне колоније Сићево се сваке године обогаћује новим радовима који се остављају на чување, музеолошку обраду и заштиту и стручну презентацију у реализацији Галерије савремене ликовне уметности у Нишу.
Учесници Ликовне колоније Сићево 2022. су: Љиљана Шуњеварић (Ужице, СРБ), Милорад Младеновић ( Београд, СРБ ), Лидија Антанасијевић (Београд-Лондон, СРБ—GBR), Зоран Вељковић (Београд-Лондон,GBR), Страхил Петровски ( Куманово,МКД), Драго Симић (Лозница, СРБ), Цветка Хојник (Мурска Собота, СВН), Александар Павићевић (Ниш, СРБ).
Реализацију овогодишње манифестације подржали су Град Ниш и Министарство културе и информисања Републике Србије.
ЛИДИЈА АНТАНАСИЈЕВИЋ - 1961. Београд,( Србија), Лондон (GB)
Дипломирала и 1988. и магистрирала 1991. године графику на Факултету ликовних уметости у Београду. Члан је Royal West of England Academy од 2021. године.
Члан је УЛУС-а од 1989.године. Реализовала је десет самосталних у Београду, Нишу, Љубљани, Глазгову, Лондону и учествовала на око деведесет колективних изложби у земљи и иностранству.
Добитник је Великог печата и Малог печата Графичког колектива, Златне игле УЛУС-а, Flourish Award за изузетност у графици у Великој Британији као и бројних награда на међународним изложбама у Шпанији, Индонезији, Шведској. Док је графика њено доминантно поље истраживања, вревременом излази из оквира стандардне форме графике и преиспитује различите медије од штампања, мултипликације самог процеса до презентовања истих тако да полако прелази у мултимедијалну уметност уз примену видеа, скулптуралних форми, радова на папиру и просторне инсталације. Њени радови се налазе у музејским колекцијама у Великој Британији, Шпанији, Француској, Кини, Тајвану, Србији и многобројним приватним колекцијама у свету.
Живи и ради у Лондону од 1991. године.
ЗОРАН ВЕЉКОВИЋ - 1957. Београд, (Србија), Лондон (GB)
Дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду на одсеку филмске и тв камере. Ради на продукцији различитих врста филмова (кратки, документарни, видео филмови, спотови...) Од 1985. ради као директор фотографије филмова југословенске продукције. Члан је САС (Српске асоцијације сниматеља). Његови играни филмови су освојили номинацијерза BAFTA и EMI као престижне фестивалске награде широм света. Добитник је бројних награда за најбољи сниматељски рад . Са лакоћом се креће између света филмова, драма, музичких спотова, реклама и тв серија користећи савремене технологије. До сада потписује 11 кратких и 13 дугометражних филмова.Члан је Британске академије и професор на Филмској школи фестивала Reidence у Лондону који је највећи фестивал независног филма у Британији.
Живи и ради у Лондону од 1991. године.
МИЛОРАД МЛАДЕНОВИЋ - 1966. Београд (Србија)
Студирао је сликарство у класи проф. Марије Драгојловић на Факултету ликовних уметности у Београду, а потом је дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Магистрирао је и докторирао на Факултету ликовних уметности у Београду. За време и након студија архитектуре сарађује у изради више пројеката и конкурсних елабората. Аутор је више конкурсних радова, пројеката и реализованих архитектонских објеката, махом ентеријера. Такође, Младеновић је аутор једног броја остварења из области примењених уметности, сценографије и дизајна. Ради у оквиру неформалног ауторског тима ре//ал из Београда. Jедан је од оснивача Друштва за естетику архитектуре и визуелних уметности Србије (ДЕАВУС). Један је од оснивача „Трећег Београда“. Добитник је бројних награда од којих се издвајају: Награда Октобарског салона 2000/03, Београд; Награда меморијала „Надежда Петровић“ 2000, Чачак; Награда КЦ Београда 2014.
Ради на Архитектонском факултету Универзитета у Београду као ванредни професор и члан је Савета Факултета од 2009.
АЛЕКСАНДАР ПАВИЋЕВИЋ - 1950. Ниш (Србија)
Дипломиреао на Академији примењених уметности у Београду. Радио на конзерватор мозаика на локалитету „Медијана“ код Ниша и у манастиру Св.Ђорђе у Темској код Пирота. Од 1977.године постаје члан УЛУПУДС-а и добија статус слободног уметника
Радио је као професор у Школи за примењену уметност у Нишу на одсеку за текстилни дизајн, а потом као модни креатор у тексилним фабрикама у Параћину ; Прокупљу и у Лесковцу. Био је запослен као професор у Школи за текстил и дизајн у Лесковцу. Радио је као дизајнер текстила у фабрици NITEX у Нишу. Осим тескстлног и модног дизајна бави се и графичким дизајном и ликовним стваралаштвом. За свој рад добијао је многе награде од којих су значајније Међународна награда „Златна кошута“, Награда СИЗ-а културе Ниш за изузетна достигнућа у дизајну текстила , Награда УЛУПУДС-а Београд.
СТРАХИЛ ПЕТРОВСКИ - 1974. Куманово, (Република Северна Македонија)
Дипломирао сликарство 1997. године на Универзитету „Св. Кирил и Методиј” у Скопљу, Факултет ликовних уметности. 2000. године завршава постдипломске студије на истом факултету. Самостално излагао 15 пута у Скопљу, Куманову, Охриду, Тетову, Бечу, Паризу, Београду, Њуорку и колективно 75 пута у земљи и иностранству.
Добитник је бројних награда од којих су значајније: Откупна награда НУБ „Св. Климент Охридски“, ДЛУМ - Цртеж ’98 и 2022. Зимски салон , Скопље; 11 „ Новембарска награда града Куманова из области на савремене ликовне Уметности, Куманово, 2018; Награда 75 год. OSTEN BIENALE за цртеж Скопље (посебно признание од жирија) 2020; 2021 Награда “Вангел Коџоман”, Ликовно стваралаштво Малог формата 2021, Културно-информативни центар, Скопље.
Радио је као сарадник демонстратор за предмет Сликарска технологија и сликарске технике, на Факултету ликовних уметности у Скопљу, а од 2002 до 2010. године хонорарно је ангажован на НУ (Националном конзерваторском центру) у Скопљу као сарадник-конзерватор у лабораторији за конзервацију и рестаурацију икона. Члан је ДЛУМ , ИКОМОС и ИКОМ.
Запослен је као саветник конзерватор-рестауратор у НУ Националном конзерваторском центру - Скопље и као Доцент за предмете фотографија и мултимедија на Факултету за арт и дизајн при Европском Универзитету, Скопље.
ДРАГО СИМИЋ - 1963. Пелагићево (БиХ ), Лозница (Србија)
Завршио Академију ликовних умјетности у Сарајеву, смер сликарство, у класи проф. Ратка Лалића. Постдипломске студије завршава 1990. године код проф Миливоја Унковића.
Члан удружења ликовних умјетника БиХ постао је од 1989. године, а члан УЛУС-а 1992. године. Излагао је на 30 самосталних и 50 колективних изложби у земљи и иностранству. Оснивач је и уметнички руководилац Међународне мултимедијалне студентске ликовне колоније у Тршићу. Уметнички селектор је и организатор Ликовне колоније у Бањи Ковиљачи, колонија у Гамзиграду, као и колонија у Републици Српској (Угљевик, Пелагићево). Добитник је бројних награда од којих су значајније : Златна значка Културно просветне заједнице Србије за допринос култури 1995; Награда за сликарство на тему „Видим Вука“, Вукова задужбина, 1996; Златна палета на Ликовној колонији „Сава 2008.“, Брчко дистрикт, БиХ. Слике су му заступљене у многим колекцијама и збиркама уземљи и иностранству.
Запослен је у Центру за културу „Вук Караџић“ у Лозници на пословима организације ликовних програма.
ЦВЕТКА ХОЈНИК - Мурска Собота, (Република Словенија)
Дипломирала је на Природно-техничком факултету Свеучилишта у Љубљани, на одсеку за текстил, студијски програм Дизајн текстила и одјеће, а потом је студирала на Академији за ликовну уметност (савремене сликарске технике).
За свој рад добила је неколико награда и признања, трострука је добитница признања ДЛУМ-а (Удружења ликовних умјетника Марибор) 2006/14, Велика откупна награда на „Ex Tempore” у Пирану 2009, добитник је и Grand Prix на међународној изложби „Женске сликарке” у Мајданпеку 2019, и посебну награду стручног жирија на 3. Међународном бијеналу радова 2020. у Приједору (Босна и Херцеговина)
Живи и ради у Лендави у Словенији.
ЉИЉАНА ШУЊЕВАРИЋ - 1979. Ужице (Србија)
Дипломирала је и докторирала сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. Активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству од 2000. године. Награђивана је из области цртежа. Радови су јој изложени у уметничким збиркама МСУ Београд, КЦ Пожега, КЦ Чачак, Галерији савремене уметности у Зрењанину, колекцији Града Београда, колекцији Народног музеја у Краљеву, колекцији Народног музеја у Аранђеловцу и у више приватних колекција. Самостално је излагала у Ужицу, Београду, Краљеву, Пожеги, Чачку и радила интервенцију на јавној скулптури Лаза Лазаревић у Шабцу.
Запослена је на Факултету уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици у звању ванредни професор за предмет сликање.
ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА “UN/NATURAL“
ИЗЛОЖБА ИВАНА МИЛЕНКОВИЋА ''UN/NATURAL''
ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ /23. август - 18. септембар/
Рођен је 1988. године у Лесковцу. Завршио Факултет ликовних уметности у Београду, а потом и мастер студије на истом Факултету. Члан УЛУС-а од 2012. године.
Самостално је излагао дванаест пута у Лесковцу, Београду, Паризу, Новом Саду, Врању, Палерму и Бечу. Добитник је бројних награда од којих су значајније:
Похвала жирија на 16. Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу, 2022.
Прва награда за слику ''Smartphone Light 12'' на 58. Октобарском салону у Лесковцу. /2020/
BIAFARIN Награда за младог уметника на изложби Nord Art 2019, Budelsdorf, Немачка. /2019/
Прва награда за слику ,,Laptop light “ на 53. Октобарском салону у Лесковцу. /2015/
- Прва награда Факултета ликовних уметности за мозаик „Пас“. /2010/.
Живи и ради у Нишу.
Иван Миленковић је уметник млађе генерације чија се професионална каријера може пратити од 2013. када је започео своју самосталну излагачку каријеру. У фокусу његових интересовања налази се човек као јединка изложена утицајима савремених дигиталних технологија које поседују трансформативну моћ комуникације.
Маклуан (један од наутицајнијих теоретичара медија XX века) је проучавајући дејство електронских медија на човека још шездесетих година XX века осталог нагласио: „Приближавамо се технолошкој симулацији свести, у којој ће се креативни процес сазнавања колективно и уједињено проширити на људско друштво у целини… Електрична технологија нам је продрла кроз зидине“, пише он… “а ми глуви, слепи, неми и обамрли чекамо на њен сусрет с Гутенберговом технологијом”.
Oкружен експлозијом друштвених мрежа данас човек се окренуо самом себи затварајући се у сопствени изоловани, привидно идеалан простор избегавајући директне контакте као непотребне.
Дигитално доба произвело је са једне стране мноштво потребних, али и непотребних информација које добијамо у сваком тренутку, са друге стране усамљеност, пасивност као и различита асоцијална стања.
Миленковић је у свој осмишљени концепт поставио слику која је рађена на класичан начин /уље на платну са мотивима различитих портрета чија су лица осветљена снопом светлости које допире са екрана / нагласивши питања између добрих и лоших страна дигиталне технологије.
Наслов његове изложбе НЕ/ПРИРОДНО упућује на срж проблема где његови ликови поптпуно изоловани од стварног света, па био то и живописан пејзаж, постају потпуно несвесни где се налазе удубљени у дешавања на екрану .
Поседујући реализам у раду, а истовремено модеран приступ кроз занимљив, савремен концепт Миленковић на сугестиван начин упућује критику савременог друштва и отуђења коју носи са собом прекомерна употреба интернета.
Изложбу UN/NATURAL публика ће моћи да посети до 18. септембра у Павиљону нишке тврђаве.