Револуцију сањам

Комплексна, полифона уметност Анице Вучетић, састоји се од низа парадокса. За њене тумаче, за њене приврженике, ова уметност је пре свега простор престабилизоване хармоније. У неку руку, то извесно јесте тако, али у једној равни синтезе, много суштаственијој но што се то уобичајено примећује.
Начело дуалности, опозитности, есктраполација и свих видова поларизовања, остаје једно од моторичких и есенцијалистичких. Аница Вучетић радо преиспитује и конфронтира очигледне опозитности: статичко-динамичко, рај-пакао, живот-смрт, привременост-трајање, линерано-нелинеарно, спонтани чин-крајња стилизација, наративно-визуелно… Број ових опозитности варира о расположењу посматрача и спремности погледа да мултипликује бескрајно много оптика. У средишту њене уметности отуд се увек осећамо несигурно, недовољно припремљени на све оне аспекте плуралности који нас у њој затичу. Прво нас збуњује губитак централне перспективе, привидно одсуство неког обједињујућег, доминантног фактора, да бисмо тек касније схватили да су у овом изразу појмови доминантног прилично условљени нашом исхитреном потребом за дефинисањем упоришних приоритета.

Оно што потпада под парадокс овог уметничкохг поступка, ове уметничке идеологије (схваћене као светоназор) је ротација значења: у уметности Анице Вучетић све се разлаже, све привидно инклинира ентропији, све је, у физичком смислу, фисија. Готово да смо на самој ивици да ову уметност тумачимо са становишта теорије кванта, толико је овај процес уситњавања приметан и незаобилазан. Али, одмах затим, ако изаберемо неки други угао посматрања, откривамо заправо хибридизацију, амалгамисање свих конститутивних елемената израза, у физичком смислу, фузију као процес интерферирања привидно неспојивих конституенти.

Тако видео инсталација Револуцију сањам ”приказује спавача на ужареном узглављу. …Успавано човечанство сања промену. Да би до радикалне промене дошло неопходно је пробудити се.” Оно што Аницу Вучетић занима у у овој инсталацији је управо једно прелазно стање схваћено не као потенцијално променљиво, него потенцијално вечно. Уколико је буђење предуслов, а у наративном смислу јесте, оно, заправо, двоструко негира динамички концепт света. Оно сањано не стиже а на другој страни, управо та заустављеност у времену, простор између, простор који навештава али не обавештава, чини да се хипотетске равни ове уметности диоживљавају као садржајни императиви.

Тако већ у овом раду Аница Вучетић стоји Између светова. Позив на путовање који је толико опсесивно битан моменат у ауторкиним визијама (отуд толико прозора у овој уметности, толика помама за погледом који води изван, који искаче из своје осе фиксације…). У видео амбијенту Између светова , раду који је делом снимљен у Јапану, Јапанска култура генерише наш однос према појавности. Управо на примеру овог рада није згорег присетити се речи великог Ролана Барта који је у Царству знакова, својој најмудријој књизи, категорички стајао на позицијама да је Јапанска култура једина у прородици светских култура у којој је површина већ дубина. Додавањем лаyера жара Аничина слика , без имало натегнутости, призива злокобна нуклеарна језгра са својим радиоактивним емисијама. Визуелни и наративни доживљај ту закидају један другог. Оно што слика одузима и присваја од приче, постаје њена симболичка предност, али је у природи ове предности продукција фасцинације која остаје изван граница тумачења. Далека или блиска асоцијација, већ према потреби, остаје Ротково сликарство. И Роткове визуелне еманације као да су калиле у нуклеарним реакторима у којима су сагорели људи али не и њихова уметност. Марк Ротко је знао и то у свом сликарству примењивао с лакоћом, да је тотална слика могућа само као распад, након што је прерадила причу, апсорбовала је, конвертовала наратив који јој претходи у форму сећања али не и партиципирања у овим стравичним бљесковима. Парадоксално, код Ротка је слика узрок а не последица. Да би се посматрач изборио са асоцијативношћу, није згорег да у часу рецепције нема ниједну асоцијацију.
Можда савршено важно за уметницу, разбуктавање новог огња (ако до њега икада и дође), остаје потпуно небитно за неког ко је учествовао у овом изгарању. Исијавање већ значи да смо живели, да пропадамо с лакоћом, да смо задржали форму као верног слугу, да нас преведе ка новим обалама смисла и бесмисла. Оно што је и у Ротковој и у Аничиној уметности тако болно очигледно је да нема пепела…

Мирољуб Стојановић
Аница Вучетић

Изложба Револуцију сањам,
Галерија СЛУ Ниш, Салон 77

У свету неправедних политичких и економских односа, у коме све постаје роба, а хуманистичке вредности се растачу под диктатом новца и профита, у расколу
између све бржег технолошког напретка и способности човека да га прати - брзина, промена, проток информација, трка за профитом, манипулација само су неке од
одредница нашег времена и начина живота, који све више измиче контроли појединца.

Новонастала пандемија зауставила је време и свет, суочила појединца са самим собом и довела у питање нашу егзистенцију, циљеве, приоритете, поставила нас пред
огледало, ставила на пробу све политичке системе. Сада постаје евидентна потреба за успостављањем баланса и комуникације човека са самим собом, за
преиспитивањем његове позиције у садашњости, потреба за константним разматрањем смисла и суштине савремене егзистенције.

Одговорност и могућа промена света по мери човека започиње у појединцу.
Појединац, индивидуа, је покретач друштва, чини његову основу, али истовремено и његов најрањивији део. И као што је његова свест и функционисање саставни део
свести колектива и одражава се на функционисање заједнице, тако се и колективно несвесно садржава у слојевима несвесног сваке индивидуе и утиче на њу.
Комплексно суодношавање јединке и друштва резултира сликом света у коме егзистирамо.

Изложба Револуцију сањам носи назив једног од два рада које приказујем у Галерији Салон 77 у Нишу, а који заједно чине својеврстан видео амбијент.

Видео инсталација Револуцију сањам приказује спавача на ужареном узглављу. Садржај његовог сна може се само наслутити. Спавач је овде репрезент успаваног
човечанства које сања промену. Да би до радикалне промене дошло неопходно је пробудити се.

У видео амбијенту Између светова пројекције ужарене масе доминирају простором, лагано
се комешајући и поништавајући дистанцу између покретних слика и посматрача.
У средишту ужареног простора постављена је пројекција Између светова. Део рада снимљен је у Јапану, у време прославе Сакуре, пролећног цветања трешње, по
јапанском концепту „моно но аwаре“ - свести о пролазности и непостојаности ствари. У раду Између светова се смењују ноћни кадрови расцветалих крошњи, испод
којих се слави живот. Слика се успорава и раслојава додавањем лаyера жара, чиме се изобличује ситуација у кадру и рајске слике буђења живота попримају злокобни
призвук.

У својој песми “Похвала ватри” Бранко Миљковић каже:

“...Узмите шаку свежег пепела
или било чега што је прошло
и видећете да је то још увек ватра
или да то може бити...”

Оно што је преостало и тиња обећава разбуктавање новог огња, разрешење радикалном променом.

Аница Вучетић, мај 2020.

Назив рада: Револуцију сањам
Време настанка рада: 2019.;
Техника: 1- канална звучна видео инсталација, ХД пројекција;, у лооп-у (3’10’’).
Едиција: 5 + 2

Назив рада: Између светова
Време настанка рада: 2017./2019.; Жар , део видео инсталације, камера: Марко Ковачевић, снимљено у оквиру Филмског кампа Интеракције 2016. у Пожеги,
Између светова снимљено у Јапану;
Техника: вишеканални звучни видео амбијент, ХД пројекције (1920 X 1080), рад се пројектује у лооп-у;
Трајање појединачних пројекција: Између светова (4’7’’), Жар (2’40’’-15’57’’);
Едиција: 5 + 2;

---

by miodrag75