ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ СЕЛМЕ ЂУЛИЗАРЕВИЋ
10. октобра 2024. год, у 13 сати, Салон 77
Селма Ђулезаревић – Карановић рођена у Сарајеву 1967. године. Студирала је на Одсеку за историју уметности на Филозофском у Београду. Дипломирала је на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професорке Милице Стевановић. На истом факултету завршила је и последипломске студије 1997. Стекла је звање доктора уметности из области сликарства под менторством професорке Анђелке Бојовић, 2012.године.Члан је УЛУСа од 1995.године. Сада ради на Факултету примењених уметности у Београду у звању редовног професора. Самостално је излагала 34 пута у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Белгији. Учествовала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Њени радови се налазе у колекцији Музеја Града Београда, Галерији Надежде Петровић у Чачку, Савремене Галерије у Суботици и у Уметничкој Галерији Босне и Херцеговине у Сарајеву.
Селма Ђулезаревић Карановић je 2010. године учествoвала на Симпозијуму Међународне организације сценографа, архитеката и техничара (International Organisation of Scenographers, Theatre Architects and Technicians) у Истамбулу, под називом Културна размена истока и запада: кафтан и његов утицај на моду (Cultural Exchange Between East and West: Kaftan and Its Influence in Fashion). Исте године постаје и члан ове организације. Тематски оквир овог симпозијума подстицајно је утицао на њен уметнички рад. Иако је сликарка по вокацији, започиње истраживање кафтана, традиционалне кошуље народа и народности са територије некадашње Југославије. Како и сама ауторка потиче са простора Босне и Херцеговине, тачније из Сарајева, акценат ставља на градску ношњу, уочивши различите приказе и орнаменте на кошуљама жена јеврејске, муслиманске и хришћанске вероисповести. Једна ствар је свима била заједничка, а то је лепота у извођењу различитих везова и ткања, као и доминантан флорални мотив (ружа, јасмин, лала, ђурђевак,..). Значај народних рукотворина, богатство ткања у памуку, конопљи и свили као и извежених декорација на одевним предметима, кошуљама, хаљинама, пешкирима сублимирани су у новом опусу Селме Ђулезаревић Карановић. Следећи основне формалне принципе и узоре у оригиналном везу, уметница осликава и исцртава бојом за текстил цветне декорације, текстове песма и поруке. Посебну драж имају колажи изведени комбинацијом различитих комада текстила. То сусретање старина са предметима савременог начина одевања ствара нове хоризонте не само естетског већ и мисаоног концепта личне природе. Уметница белу кошуљу из народне ношње користи као метафору трајног и непролазног, као симбол нераскидиве везе сваке жене са мајком, баком, прабаком, генерацијама уназад. Како и сама уметница каже, овим делима она чини посебан вид захвалности нашим преткињама од којих смо наследили осећај за лепо. Можемо слободно рећи да су од свакодневне нужности наше баке ручни рад претвориле у индивидуално задовољство и средство изражавања. Жене у кућним условима, изопштене од било каквог друштвено-политичког утицаја и јавног живота тог времена, кроз овај вид деловања постају претече данашњих еманципованих жена. Кроз различите статусне или романтичне поруке („Лепота је у нама самима“, „Домаћице мање збори да ти ручак не загори“, „По ливади роса пала ја сам драгом руку дала“…) Селма парира традиционалну и савремену позицију пословне слободоумне жене, изложене новим глобалним изазовима. Свадбене пешкире исписала је стиховима Вере Недић, кошуље носе назив „Ковид депресија“, корсети су исписани називима антидепресива. Хаљине, колажи и други предмети, чине амбијенталну инсталацију под називом „Наслеђе-терет“ комплексном и вишеслојном. Пролазећи кроз сваки сегмент поменутих радова, уметница нам пружа могућност да прошлост и наслеђе доживимо кроз призму естететцког, филозофског, материјалног и нематеријалног сегмента нашег индивидуалног и колективног наслеђа, пропитујући спремност прихватања његове тежине.
Соња Вукашиновић