Тридесет је година од одржавања прве нишке изложбе цртежа, што представља добар повод за осврт на оснивање и каснији континуитет ове традиционалне годишње изложбе у програму рада Галерије савремене ликовне уметности. Залагањем уметника и радника у култури града, изложба Нишки цртеж установљена је 1991. године. Са жељом да се поспеши активно излагање и продукција цртежа, организатор је на овој првој изложби представио педесетак дела двадесет и четворо уметника, чланова УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Постављена без тематских и стилских ограничења, пружила је веродостојан преглед стваралаштва локалне уметничке заједнице у овој дисциплини. Кроз првих шест годишњих одржавања изложбе, цртеже је на увид јавности дао педесет и један излагач.

Након трогодишње паузе у одржавању, изложба 2000. године доноси промене: национални карактер манифестације и постављање концепта, односно проблема пред уметнике. Драган Перић, председник Друштва ликовних уметника Ниша задао је формат 100 х 32 cm, а томе је одговорило двадесет и троје уметника. Уследиле су теме Крст (2001), Маргина – простор имагинарног (2002), Портрет (2003), Сан (2004), Покрет-преокрет (2006), Изван граница (2007), Толеранција (2008), Комуникација (2009), Нови медији (2010), Реминисценције (2011), Идентитети (2012), Деструкција (2013), Принцип (2014), велики формат B1+ (2015), Рекапитулација (2016), Pro & contra (2017), Интеграција (2018), Граница (2019) и Свакодневица (2020).

У овом периоду два пута начињен је изузетак од праксе конкурса за учешће на изложби, и то 2003. када је у селекцији Бориса Кандолфа излагало деветоро референтних домаћих уметника и 2016. године, када се позиву установе одазвало педесет осморо аутора. Овога пута избор је сачињен по математичком кључу и чинили су га цртежи стваралаца који су својим континуираним излагањем омогућили трајање и значај манифестације.

Укупно до сада, укључујући и ово одржавање, изложба Нишки цртеж бележи укупно 1535 наступа уметника, некада и са више радова. Тиме је ова изложба најобимнија годишња смотра цртежа у Србији. Учешћа у њеним одржавањима узели су значајни протагонисти домаће ликовне сцене, а пажњу стручне и шире јавности задобио је велики број младих уметника. Излагач са највећим бројем наступа је проф. Братислав Башић, са чак двадесет три учешћа. Податак да је у последњих пет година било осамдесет и три дебитанта сведочи о ненарушеној виталности ове изложбе.

Наслов овогодишње изложбе је Перспективе. Настојећи да вреднује разноврсност мишљења теме, сагласно визуелности, комисија је од приспела сто четири, за излагање изабрала шездесет и два уметничка рада.

Мали је број цртежа којима се непатворено функционализује простор (Невена Костић), конструктивно ревидира (Владица Ристић) или сегментирају визуре урбаног окружења (Јована Радојичић). Свакако, сугестија волумена објекта или дубине сцене присутни су у појединим радовима, али преовлађују квалификације друштвеног тренутка, као полазиште проматрања могућих импликација у будућности. Дакле, далеко је више радова којима се бави домаћом социо-политичком збиљом (Ивана Савић, Горан Митић…), глобалним рефлексијама (Братислав Башић) или појавама које су условљене убзаним технолошким развитком (Ана Цвејић, Анђела Леловић, Маја Маљевић, Иван Миленковић…), пандемијском свакодневицом (Јован Спасић) или надзором и контролом над грађанима (Никола Марковић)…

Помањкање историјског поретка (Дуња Станојевић) или суноврат система вредности (Антеа Аризановић) конкретизовано је појединим радовима, или се напротив, текућим процесима даје карактер универзалности, све иако је реч о цикличној ескалацији, некада, хаотичних дешавања (Драгана Б. Стевановић) или вери у промисао апсолута (Елизабета Маторкић Бисенић). Овим се начиње круг оних цртежа којима се метафизички промишља (Драгана Пајковић Додиг, Борис Кандолф, Станиша Радојловић) или слави зачудност (Данијела Фулгоси, Јелена Ђукановић). Перспективе су понудиле основа за графикон животних циклуса (Франц Цурк), поглед на његово протицање (Жељка Момиров) и на крају коначност (Зоран Д. Костић).

Пред негативним појавама или стањем међуљудских односа, један број радова понудио је механизме отклона, била то процесуалност (Магда Радојловић), мимикрија (Бојан Оташевић) или комфор самоизолације (Радован Станојевић)…

Куда као појединци или као друштво идемо може да се назре одгонетањем одговора на то ко смо ми, заправо. На бази овог питања одређени број цртежа нуди представу о дисперзивности утицаја којима смо изложени (Никола Велицки, Драган Хајровић, Владимир Милановић…). На крају, тим полазиштем можда се и највише доприноси погледу у напред.

Овогодишње издање Нишког цртеж афирмише идејни, стилски и медијски плурализам, као концепцијски кредо ове манифестације. Иако показују велику аутореферентност, заступљени радови уметника теми прилажу конструктивне одговоре, а тиме доприносе ишчитавању тренутка и времена које следи. Како се искази на регистру крећу од слутње, скепсе, преко забринутости до страха, док друга линија размишљања ситуацију поставља у раван ширих процеса, тако је њихова улога друштвеног коректива неоспорна. Било да су проблематизоване негативне или девијантне праксе или феномени, било да су њихови одјеци подвргнути критичкој провери, жели се комуницирати са јавном свести и тежи се јавном одговору. То, са друге стране, може бити потврда да задатак који је био пред уметницима има своје оправдање, као уосталом и сама дугогодишња концепција изложбе Нишки цртеж.