ЛИКОВНЕ УМЕТНИЦЕ НИША ‒ ИЗБОР ДЕЛА ИЗ КОЛЕКЦИЈЕ ГАЛЕРИЈЕ СЛУ НИШ

Жеља и потреба за проучавањем дела ликовних уметница Ниша у фонду Галерије савремене ликовне уметности Ниш подстакнута је значајним јубилејом ‒ 150 година од рођења Надежде Петровић, чувене сликарке, ликовне педагошкиње, организаторке културних догађаја, ауторке ликовних критика, друштвено ангажоване жене која се бавила сакупљањем етнографских предмета и свој патриотизам исказала као ратна фотографкиња и болничарка у балканским ратовима и Великом рату. Била је родоначелница српске модерне, наша најзначајнија уметница на почетку прошлог века. Основала је Прву југословенску уметничку колонију у селу Сићеву надомак Ниша, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.

Време у коме су она и њене савременице живеле и положај жена у друштву битно се разликују од данашњице. Почетак двадесетог века био је период захуктавања борбе за женску еманципацију у свим  сегментима живота и друштва, а преко сто година касније, иако не у целом свету, жене имају право гласа, могу да се школују и раде, али је наше друштво као патријархално и даље на путу остваривања једнаких могућности за све.

У првим деценијама након ослобођења земље у Другом светском рату, сходно општој друштвеној клими, политичким и материјалним приликама, скромним условима школовања и усавршавања, тадашњем положају и васпитању, и поред већ освојених женских права, у граду је било тек неколико академски образованих ауторки. Развој културе, деловање Друштва ликовних уметника, оснивање Уметничке школе и, касније, установе специјализоване за савремено стваралаштво, определили су већи број жена ка професионалном бављењу ликовном уметношћу, а крај двадесетог века бележи појаву нових генерација сликарки и графичарки, које се укључују у актуелне токове, презентујући свој рад самостално или на колективним смотрама, као део резиденцијалних програма и пројеката.

Личност, стваралаштво и друштвени ангажман Надежде Петровић били су непосредна инспирација за бављење овом темом, уз намеру да се укаже на вредан допринос жена које су се бавиле уметношћу и биле активне учеснице ликовног и културног живота Ниша.

Оснивањем Галерије савремене ликовне уметности 1970. године, Ниш је добио установу која је од самих почетака, поред праћења, популарисања и презентације савременог националног и страног стваралаштва, била посвећена и прикупљању, чувању, проучавању и заштити уметничких дела. Галерија данас баштини у уметничком, естетском и историјском смислу вредан фонд од 1778 експоната сврстаних у пет збирки.

Збирка дела ликовних уметника Ниша, оформљена захваљујући поклонима, откупима, Ликовној колонији Сићево, Графичкој радионици и другим видовима програма, даје увид у токове и вишеслојне промене визуелне сцене овог краја и предмет је бављења и проучавања кустоса, до сада заснованих углавном на анализи у тематско-мотивском односно стилско-медијском смислу.

Део Збирке чине радови уметница које живе, раде и стварају у граду на Нишави, или су пореклом или радном биографијом везане за ово поднебље. У фонду Галерије заступљено је стотину дела четрдесет ауторки различитих генерација, стилских опредељења и ликовних пракси, која представљају значајно културно наслеђе града и Нишлијке мапирају као плодне актерке културног живота своје средине и читаве земље.

Галерија је од самих почетака настојала да прати и подржи рад уметница различитих доби, од сасвим младих, преко ликовно оформљених представница средње генерације, до већ афирмисаних, истакнутих протагонисткиња богатих каријера, чланица Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС), добитница награда и значајних признања за рад. Поједине су се школовале или усавршавале у иностранству и биле активне у међународним оквирима, а известан број њих посвећен је педагошком раду на Факултету уметности, у Уметничкој школи или у сродним образовним институцијама.

Као што је случај у Збирци ликовних уметника Ниша и фонду у целини, тако и међу њиховим делима доминирају графике, слике и цртежи, драгоцени у смислу упознавања рада, праћења стваралаштва, индивидуалног развојног пута и увида у ликовну сцену града. Заступљено је тек неколико скулптура, уз приметно одсуство интересовања за истраживање у области нових медија и фотографије. Колекција је овим експонатима обогаћена највећим делом захваљујући Ликовној колонији Сићево и Графичкој радионици, а известан број су индивидуални поклони или откупи са самосталних и колективних изложби.

У намери да се свеобухватно презентује стваралаштво нишких ауторки, за ову изложбу одабрано је педесет радова насталих у периоду од 1973. до 2021. године. Реч је о делима излаганим појединачно, на самосталним или колективним изложбама, публикованим у каталозима и монографијама, али никада презентованим као целина. Хетерогена у визуелном изразу, приступима и промишљањима, у датом хронолошком оквиру који обухвата период непосредно пре и од оснивања Галерије СЛУ, као матичне установе која прати активност стваралаца града, све до актуелног тренутка, ова дела осликавају кретања у уметности југоисточне Србије, отвореност средине за нове појаве, савременa стремљења и модернe тенденцијe. Као таква, пружају могућност компарације у локалном и ширем контексту.

Било да су своје емоције, унутрашње и доживљаје света који их окружује изражавале кроз медиј графике, сликом или зналачки комбинујући материјале, радовима нишких ауторки преовладава
мотив природе. Поред пејзажа у класичном сликарском смислу, у делима Јелице Ашанин, Неде Веселиновић, Лане Шуклетовић, Марије Стојиљковић и савременијег приказа Јелене Китић употребом дигиталног принта, као и представа предела и клисуре којом протиче Нишава у перспективи Весне Васовић и Марје Јанковић, уметнице су визуелне сензације и импресије окружења преносиле на платно и апстрахујући их вештим цртачким потезима уз неретку примену различитих материјала попут Славице Ердељановић Цурк или геометријском апстракцијом анализирајући појаве попут светлости, стена, планинских масива као Мирјана Анђелковић.

Мотив природе присутан је и у слици ауторке Зорице Костић, првој датираној у колекцији, која је током година остала доследна вештом колористичком приказу цвећа и вегетације. Цвеће је било иницијални импулс и за експресивну у изразу Соњу Вукашиновић, која мртву природу слика интензивним бојама, богатим пастозним наносима, као и за суптилну у изведби, применом технике литографије, Дивну Милошевић.

Доминација мотива природе не треба да чуди, већина дела настала је током боравка у Сићеву. Попут Надежде Петровић, нишким сликаркама несумњиво је пријала слобода стварања под
отвореним небом. Неограничене у мотивско-тематском смислу, у своје радове, доследне сопственом ликовном вокабулару и поетици, уткале су утиске боравка, атмосферу рада у колонији, обиласка околине и манастира, остварених познанстава и дружења са другим учесницима или гостољубивим житељима, попут Зорице Фуруновић и Марије Павловић.

Инспиративна за уметнице била је и карактеристична рурална архитектура. Своје место, након клисуре, стена и разноликог растиња, пронашла је, кроз приказ детаља сеоских кућа, у радовима графичарке софистициране ликовне лексике Иване Станковић, у апстрактним представама фактографије и рељефа зидова Наташе Дејановић и радовима Радмиле Матејевић, која комбиновањем различитих техника третира проблематику живота људи у предграђу, руралним
насељима, напуштеним градовима.

Вођена деликатном креативном енергијом, сталну потребу за новинама у раду и експериментисањем материјалима Лидија Узелац је, негујући препознатљиву ликовну поетику, преточила у крајње апстрактну композицију једноставних, чистих, систематски обликованих површина и минималистичких линија, остављајући посматрачу могућност за емотивну идентификацију, док је на релацији између једне врсте неоенформела и геометријске апстракције Биљана Јовчић анализирала унутрашње светове и формирала ирационалне просторе.

Међу радовима издваја се сугестиван портрет Иване Савић, а индивидуални уметнички израз јединствен у мотивско-тематском и ликовно-визуелном смислу, комбинујући материјале, технике и медије неговале су Катарина Радојловић, Анђела Мујчић, Јана Илић, Јелена Станојевић и Александра Сенчански. Доследна у избору наратива, технике и стила била је Бранка Ђорђевић, сликарка експресионизма, која је наглашеним колоритом класично конципирала композиције.

Колекција Галерије је захваљујући откупу дела обогаћена новијом продукцијом радова Катарине Ђорђевић и Јадранке Мишић Пејовић. У комуникацији са културно-историјским наслеђем, односно ослањајући се на традиције нашег средњовековног сликарства и духовног наслеђа Византије, сводећи ликовне елементе на симболе или знаке, ове уметнице су створиле особен ликовни израз који делује просторно и временски безгранично. Слична семантика присутна је и у делу Биљане Јанковић, а прошлост града и околине били су полазна тачка у стваралаштву Мирјане Мање Поповић, ауторке једине таписерије у збирци, посвећене дизајну текстила и изради таписерија.

Последњих година, након оснивања Графичке радионице, занимљивим опсервацијама и новим актуелним садржајима збирку су обогатиле Данијела Димитријевић, Ана Бонџић, Ана Ванушић,
Јана Митровска, Марија Цурк, Ирена Ранђел и Мина Живић. О давнашњем интересовању за графичка истраживања говори и учешће Душице Прелевић на Симпозијуму литографије одржаном у Уметничкој школи у Нишу 1986. године.

Градећи свој професионални идентитет, уметнице су остале верне слици, цртежу и графици, спремне да се отисну у увођење новина у свој начин рада – у виду актуелних праваца,
комбиновања и експериментисања новим материјалима. Са друге стране, интересовање за скулптуру заокупило је само две ауторке ‒ Олгу Милић, вајарку модерног скулпторског израза и изузетног стваралачког сензибилитета, опредељену за концептуалну скулптуру, добитницу прве награде за вајарство на Октобарском салону 1983. године, и Весну Милојковић, која негује сложен, најчешће фигуративни приступ скулптури, и класичне анатомске форме гради специфичном обрадом и обликовањем материјала.

Узевши у обзир актуелни тренутак, могућности савремених технологија и уплив научних достигнућа у поље уметности, те додир и размену са другим културним просторима, реална су очекивања да ће нишке ауторке у скорије време закорачити у свет нових медија, те да ће наредне анализе и презентације обухватити и такве видове истраживања. Конципирана у циљу сагледавања стваралаштва жена током последњих пет деценија, ова поставка заступљеним наративима, поетикама и приступима осликава разноликост и представља их као активне актерке сцене, које су подстакнуте интензивним дешавањима и променама у визуелној уметности, уз несумњив утицај наслеђа и традиције, остајући доследне свом ликовном стилу и вокабулару, биле отворене за нова сазнања, савремене токове и модерне тенденције. У односу на број мушкараца сликара, графичара, вајара, невелики је број академски образованих уметница које су стварале у овој средини, али узевши у обзир вишеструку улогу жена у друштву и животу уопште, уз потребу за самоостварењем, морамо истаћи да је њихов допринос у сфери културе драгоцен.

Храбри чињеница да је интересовање за ликовну уметност као будући позив све присутније, те да ова средина сваке године изнедри нове генерације младих ауторки, чија ће дела и ангажман једног дана, као део колекције ГСЛУ, бити предмет нових промишљања и проучавања.

Емилија Ћоћић Билић