ИЗЛОЖБА ЈЕЛЕНЕ ЈОЦИЋ: „ПРОСТИРАЊА“
„САЛОН 77“ /16. јули – 7. август/
Рођена је у Београду 1970. године. Дипломирала на факултету ликовних уметности у Београду 1997. године на Одсеку графике, магистрирала 2000. године, докторирала и стекла звање доктора уметности на Факултету ликовних уметности у оквиру Универзитета уметности у Београду 2017. године. У току основних студија била је добитник стипендије Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка Србије. У периоду од 1998 – 2002. године у оквиру пројекта за талентована лица радила је на Катедри за графику на Факултету ликовних уметности у Београду.
Од 2003. године ради као професор струковних студија на Академији струковних студија Политехника, на Одсеку за дизајн. До сада је имала више самосталних изложби, и преко двеста групних изложби у земљи и иностранству. Излагала је у Њујорку, Паризу, Луксенбургу, Лиежу, Квебеку, Солуну, Сао Паулу, Сеулу, Мадриду, Будимпешти, Истамбулу, Стокхолму, Скопљу и на многим међународним бијеналима и тријеналима графике. Добитница је неколико награда из области графичке уметности (Петар Лубарда, Ђорђе Андрејевић – Кун, 8. и 9. Бијенала Југословенске студентске графике).
Најзначајније награде из области графике су:
Награда Графичког колектива Мали печат 2010. године и Награда Велики печат 2021. године. Рад „Мостови“ налази се у колекцији Музеја града Београда. Њени радови су уврштени у Откупе уметничких дела Министарства културе и информисања Републике Србије (2005, 2014, 2015, 2016, 2018). У удружењу ликовних уметника Србије (УЛУС) је од 1998. године, у управном одбору УЛУС-а од 2022.-2023. године. Члан је Уметничког савета и управног одбора Галерије Графички колектив у Београду од 2011. године. За председницу управног одбора ГК изабрана на скупштини ГК одржаној 06.07.2023.године.
Јелена Јоцић наставља уметничка истраживања везујући се за затечене ентеријере великих индустријских центара пронашавши у њима идеју за дефинисање идеалног простора. Спајајући визуелно и опажајно у једну целину развија јединствен ликовни језик у чијем контексту се назиру визије идеалног простора Кроз сопствену фотографску опсервацију издваја доминантни мотив празних, опустошених индустријских комплекса приступајући процесу кадрирања којим наговештава пролазност, отуђење и усамљеност. Настављајући процес израде поред неговања и визуелних односа, сплета укрштених линија и колажних поп арт делова укључује и извесни број артефакта.
Кроз игре светлосних и геометријских површина као и монтажних поступака које примењују уметници конструктивизма истражује границе личног и приватног простора.
Архитектонска одређеност ентеријера која асоцира на металне конструкције послужила је као метафора за границу којом се издваја уметник од затеченог амбијента залазећи у нове ванвременске димензије.