In memoriam изложба скулптура Николе Антова – уметника који је дао велики допринос популаризацији вајарства у Нишу и актуелизацији овдашње вајарске сцене. Његово стваралаштво, посебно од шездесетих до осамдесетих година XX века, припадало је главним токовима развоја српске скулптуре.

Изложба je ретроспективног карактера, чини је више од педесетак скулптура из збирки Народног музеја у Нишу, Галерије савремене ликовне уметности Ниш и породичне колекције.

Никола Антов (Ниш, 1933 – 2019) је дипломирао најпре на Вишој педагошкој школи (1956) а потом и на Вајарском одсеку Акедемије ликовних уметности у Београду (1961).

Од 1962. до пензионисања 1998. године био је запослен у Народном музеју у Нишу као конзерватор. Учествовао је у великим пројектима матичне установе од којих је свакако најважнији подизање, заштита и враћање подних мозаика античке виле на Медијани. Поред конзерваторско-рестаураторских третмана на бројним музејским предметима учествовао је и у  реализацији поставки комплексних, често мултидисциплинарних изложби. Коаутор је прве сталне поставке у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ у Нишу.

Постао је члан УЛУС -а 1963. године када почиње и самосталну уметничку каријеру. Реализовао је десет самосталних изложби. Излагао на 119 колективних изложби у земљи и иностранству  (Холандија, Румунија, Бугарска, Пољска, Грчка). Био је чест учесник  великих изложбених манифестација, на  Октобарском салону у Београду излагао је једанаест пута а на различитим изложбама УЛУС-а  такође у Београду, двадесеттри пута. Са ликовним уметницима Ниша редовно је излагао до 1997. године. Добитник је највишег градског признања – Октобарске награде града Ниша (1967) и десет стручних награда. На свим вајарским симпозијумима и ликовним колонијама на којима је учествовао, било да су југословенског или међународног карактера, добијао је награде за реализоване скулптуре ( Врњачка Бања, 1975;  Аранђеловац, 1978; Трјавна у Бугарској, 1984; Сићево, 1985). Једини је нишки вајар  до данас који има  цењену награду  „Златно длето УЛУС-а“.

За педесет година стваралачког рада Антов је реализовао више од три стотине скулптура. Следио је антропоморфну линију нашег варајства, определивши се за уобичајан жанровски репертоар (портрети, фигуре и анималистички мотиви) али је традиционалним мотивима приступао на самосвојан начин са демонстрацијом слободнијег пластичног мишљења. Удаљавајући се од реалистичког и миметичког ишао је у правцу развоја архетипске свести.   Сачувао је сећање на архаизоване форме, градећи мост између савремене уметности и цивилизацијских исходишта али увек на хуманистичким начелима. Саосећање и брига за човека и његову судбину, неверица у ефемерна задовољства, као да лавитирају над читавим опусом. Његови условно речено портрети који визуелно  асоцирају на праисторијске идоле и етно традицију су заправо  симболи антрополошке и културолошке константе људског трајања, исконске људске бити. На принципима редуктивне синтезе,  маштовито и инвентивно, преобликовао је реалан облик у уметничку форму, што потврђују и бројне скулптуре птица – после портрета, другог доминантног мотива у његовом опусу. Представљао их је у јату односно групама симболично указујући на неопходност заједништва на темељима толеранције и суживота, или појединачно, у различитим фазама лета, метафорично алудирајући на неминовну смену животних  узлета и падова.

Постепене промене у  ликовном рукопису Николе Антова током деценија рада дају нам право да диференцирамо три развојне фазе: рани период (шездесете године XX века), средњи (седамдесете и осамдесте године) и позни период (деведесете и двехиљадите). Стилске модификације грубо можемо дефинисати као пут од почетног експресионизма са извесним упливом  традиционалних фолклорних елемената у идејно-формалној инспирацији, преко специфичног вида архаизовано-асоцијативне фигурације као најзначајнијег периода, до апстракције органског порекла карактеристичне за последњу фазу стварања.

Радио је у бронзи и мермеру али је дрво било његов доминантни вајарски материјал, готово заштитни знак. Својим пореклом и детињством везан за шумовит старопланински крај, као да је судбински био предодређен за дрво које је искључиво мануелно обрађивао основним алатом  (длето и секира) поштујући његову полихромну структуру, тактивне и експресивне вредности. Интензитет личне осејности претварао је у слободно ткање потеза у дрвету са безброј плитких уреза који епидерму његових скулптура чине готово рељефном и дају посебан квалитет личном скулпторском изразу.

Изложбу прати монографска публикација о Николи Антову, која ће бити промовисана 1. јуна.

Аутор изложбе и монографије је историчар уметности, музејски саветник Милица Тодоровић.