ЗБИРКА САВРЕМЕНЕ ГРАФИКЕ се формирала првенствено захваљујући Ликовној колонији Сићево а затим откупима са текућих, самосталних и колектибних изложби. У новије време Збирка се попуњава претежно од индивидуалних поклона уметника а од 2005. год. захваљујући формирању Графичке радионице Сићево.У Збирци су заступљене све технике /од дрвореза, бакрореза, линореза, литографије, бакрописа,сериграфије,фотогравуре, принта и различитих облика комбиноване графике…
Данас збирка пружа не само кратак пресек развоја графичког медија на овим просторима него и најновија достигнућа на светској графичкој сцени.

Почетке веће заступљености графике као медија налазимо захваљујући залагању професора АЛУ у Београду Бошка Карановића и неколицине његових колега. Пошевши од графике Баново брдо из 1956. постепено је формирана Збирка савремене графике. У збирци су поред поменутог, заступљени наши еминентни уметници почевши од најстаријих као што су: Божидар Јакац, који својим дрворезом из 1965.године под називом Врба у духу лирског реализма истиче традиционалне ликовне вредности. Велику улогу је у том смислу имала и ликовна колонија Сићево, а потом откупи са текућих самосталних и колективних изложби током седамдесетих и осамдесетих. Халил Тиквеша и Емир Драгуљ се својим радовима у Збирци укључују у неонадреалистичке токове, Бранко Миљуш раствара форму, проучава садржај геометријских облика градећи нове просторе. Док Милан Сташевић добитник награде ликовне колоније „Сићево 1984.“ за графику тежи поједностављеној, ритмичној форми, Богдан Борчић уметник из Словеније чије дело је откупљено са са самосталне изложбе 1985. године истиче тежњу ка техничкој савршености, пре свега у бакропису и акватинти, као и крајњој сажетости ликовних елемената дошавши до радикалне чистоће геометризоване форме, Јоже Циуха у том периоду наставља истраживања везана за византијску уметност. Поред поменутих , Збирка је добила на квалитету значајним поклоном власника Галерије Висконти из Љубљане Лазара Вујића- графиком нашег познатог уметника Даде Ђурића.

У новије време збирка се попуњава претежно од индивидуалних поклона уметника, а од 2005.год. захваљујући формирању Графичке радионице Сићево. Адаптацијом посебног простора у згради Ликовне колоније као и набавком графичке пресе убрзо су створени услови за рад.Током протеклих година ,испоставило се да је поменута идеја плодоносна како за саму збирку галерије-тако и за презентацију савремене графичке продукције.

Данас збирка садржи дела српских и иностраних аутора пружајући не само кратак пресек развоја графичког медија на овим просторима, него и новија достигнућа на светској графичкој сцени.

ЗБИРКА ЦРТЕЖА

Галерија СЛУ у свом Фонду садржи цртеже који су углавном настали у ликовној колонији Сићево.
У оквиру збирке налазе се уметници на чијим радовима можемо пратити развој технике цртежа од седамдестих година до данас.

Посебан куриозитет у Фонду Галерије савремене ликовне уметности у Нишу заузима блок са цртежима као неке врсте крокија или дневника забелешки учесника Ликовне колоније Сићево од 1970. год. до данас – који садржи имена попут Ивана Табаковића , Стојана Ћелића , Миће Поповића, Радомира Рељића, Боже Илића- где сваки од ових уметника бележи занимљиве тренутке и позитивну атмосферу свакодневног дружења у Сићеву. Познати уметник Добри Стојановић истиче да за њега линија није само средство којим уметник објашњава свет, него почиње да објашњава саму себе- што се најбоље види на његовом цртежу из Ликовне колоније Сићево 1976. год.

У Збирци се налази цртеж нашег познатог новинара и сликара Зуке Џумхура, који је боравећи у Сићеву 1972. године лаким, сигурним линијама нацртао портрет .

Проф. др Павле Васић као почасни гост Колоније 1981.године поклања за Збирку цртеж крејоном у виду портрета колегинице-вајарке Јелисавете Шобер Поповић. У сличном, маниру Невенка Теокаревић ради серију портрета колеге Мирољуба Алексића /Сићево 1988./.

Изузетном лакоћом, сигурним потезима и неверопватном снагом у изразу истиче се цртеж у боји Пеђе Милосављевића који приказује чувени Венецијански мост Риалто /Фонд колоније у Луцерну/. Збирка наставља да се попуњава током година цртежима насталим у ликовној колонији Сићево. Између осталих ту су радови Душана Ђокића /Сићево 2004./, који динамичним сплетом линија у јарким бојама истиче властити, сложени мисаони процес. Милица Стевановић /Сићево 2006./ у свом ликовном изаразу наглашава улогу линије као основног, водећег изражајног средства. Радован Крагуљ натавља своја ранија ликовна истраживања /Сићево 2007./ базирајући се на експеримантима који искачу из класичног поимања цртежа.

Исте године Веселин Драшковић боравећи у Сићеву 2007.године настоји да у медију цртежа задржи са једне стране одређене традиционалне димензије, а са друге стране сасвим нови приступ и атмосферу.

Почевши од вештог експериментисања са разноврсним материјалима Ордана Петловског из 1970. који осликава органско-биолошки карактер енформела, или као могућност ослобађања уметника од свих устаљених клишеа као што је случај код Роберта Мејсона, из Канаде 1997.године, преко бојеног цртежа и колажа Слободана Јелисијевића , драматичног геста Велизара Крстића /1999./ до промишљених линија професора из Јапана Кенђи Нагаи /2003./. Сасвим по страни је Цветко Лаиновић који у свом маниру са неколико сведених линија црта готово дечјом наивношћу женски акт у једном даху.