САЛОН 77
SELMA ĐULIZAREVIĆ EXHIBITION
SELMA ĐULIZAREVIĆ EXHIBITION
Selma Đulezarević – Karanović was born in Sarajevo in 1967. She studied at the Department of Art History at the Faculty of Philosophy in Belgrade. She graduated from the Painting Department of the Faculty of Fine Arts in Belgrade, in the class of Professor Milica Stevanović. She also completed her postgraduate studies at the same faculty in 1997. She earned a Doctor of Arts degree in painting under the mentorship of Professor Anđelka Bojović in 2012. She has been a member of ULUS since 1995. She currently works at the Faculty of Applied Arts in Belgrade as a full professor. She has had 34 solo exhibitions in Serbia, Montenegro, Bosnia and Herzegovina and Belgium. She has participated in numerous group exhibitions in the country and abroad. Her works are in the collection of the Belgrade City Museum, the Nadežda Petrović Gallery in Čačak, the Contemporary Gallery in Subotica and the Art Gallery of Bosnia and Herzegovina in Sarajevo.
In 2010, Selma Đulezarević Karanović participated in the Symposium of the International Organisation of Scenographers, Theatre Architects and Technicians in Istanbul, entitled Cultural Exchange Between East and West: Kaftan and Its Influence in Fashion. In the same year, she became a member of this organisation. The thematic framework of this symposium had a stimulating influence on her artistic work. Although she is a painter by vocation, she began researching the kaftan, a traditional shirt of the peoples and nationalities from the territory of the former Yugoslavia. Since the author herself comes from Bosnia and Herzegovina, more precisely from Sarajevo, she places emphasis on the urban costume, noticing various depictions and ornaments on the shirts of women of Jewish, Muslim and Christian faiths. One thing was common to all of them, and that was the beauty in the execution of various embroideries and weavings, as well as the dominant floral motif (rose, jasmine, tulip, lily of the valley,..). The importance of folk handicrafts, the richness of weaving in cotton, hemp and silk as well as embroidered decorations on clothing items, shirts, dresses, towels are sublimated in the new opus of Selma Đulezarević Karanović. Following the basic formal principles and patterns in the original embroidery, the artist paints and draws with textile paint floral decorations, song lyrics and messages. Collages made by combining different pieces of textiles have a special charm. This encounter of antiquity with objects of modern clothing creates new horizons not only of the aesthetic but also of the mental concept of a personal nature. The artist uses the white shirt from the folk costume as a metaphor for the permanent and the imperishable, as a symbol of the unbreakable bond of every woman with her mother, grandmother, great-grandmother, generations ago. As the artist herself says, with these works she makes a special kind of gratitude to our ancestors from whom we inherited a sense of beauty. We can freely say that our grandmothers turned manual labor from an everyday necessity into an individual pleasure and a means of expression. Women in domestic conditions, excluded from any socio-political influence and public life of that time, through this type of activity become the forerunners of today's emancipated women. Through various status or romantic messages ("Beauty is within us", "Housewives, talk less so your lunch doesn't burn", "Dew fell on the meadow, I gave my beloved my hand"...) Selma parries the traditional and contemporary position of a business woman, exposed to new global challenges. She has written the verses of Vera Nedić on her wedding towels, her shirts are called "Covid Depression", and her corsets are written with the names of antidepressants. Dresses, collages and other objects make the ambient installation entitled "Heritage-Burden" complex and multi-layered. Going through each segment of the aforementioned works, the artist gives us the opportunity to experience the past and heritage through the prism of the aesthetic, philosophical, material and immaterial segments of our individual and collective heritage, questioning our willingness to accept its weight.
https://www.youtube.com/watch?v=H_uPe1z9XnA
''Ослобађање'' Маше Пауновић
Као скулптор који улази у сам срж материјала било да је у питању дрво, камен или метал са великом пажњом се посвећује динамичном обликовању заробљених емоција.
Свака од њених скулптура егзистира као аутентичан, живи организам који се налази у стању преобликовања или трансформације тежећи да се повеже са простором, док истовремено емитује јединствен облик енергије.
Артикулишући нове енергетске вредности не само да успоставља везу са посматрачем него и генерише нове просторно визуелне садржаје проблематизујући актуелне теме савременог друштва.
Излаже на колективним изложбама од 2002. године и учествовала је на преко 100 колективних изложби у земљи и иностранству а такође је имала до сада 8 самосталних изложби:
Софија Војиновић ''Сањарења''
Софија Војиновић ''Сањарења''
САЛОН 77
Простирања # ...
ИЗЛОЖБА ЈЕЛЕНЕ ЈОЦИЋ: „ПРОСТИРАЊА“
„САЛОН 77“ /16. јули - 7. август/
Рођена је у Београду 1970. године. Дипломирала на факултету ликовних уметности у Београду 1997. године на Одсеку графике, магистрирала 2000. године, докторирала и стекла звање доктора уметности на Факултету ликовних уметности у оквиру Универзитета уметности у Београду 2017. године. У току основних студија била је добитник стипендије Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка Србије. У периоду од 1998 – 2002. године у оквиру пројекта за талентована лица радила је на Катедри за графику на Факултету ликовних уметности у Београду.
Од 2003. године ради као професор струковних студија на Академији струковних студија Политехника, на Одсеку за дизајн. До сада је имала више самосталних изложби, и преко двеста групних изложби у земљи и иностранству. Излагала је у Њујорку, Паризу, Луксенбургу, Лиежу, Квебеку, Солуну, Сао Паулу, Сеулу, Мадриду, Будимпешти, Истамбулу, Стокхолму, Скопљу и на многим међународним бијеналима и тријеналима графике. Добитница је неколико награда из области графичке уметности (Петар Лубарда, Ђорђе Андрејевић – Кун, 8. и 9. Бијенала Југословенске студентске графике).
Најзначајније награде из области графике су:
Награда Графичког колектива Мали печат 2010. године и Награда Велики печат 2021. године. Рад „Мостови“ налази се у колекцији Музеја града Београда. Њени радови су уврштени у Откупе уметничких дела Министарства културе и информисања Републике Србије (2005, 2014, 2015, 2016, 2018). У удружењу ликовних уметника Србије (УЛУС) је од 1998. године, у управном одбору УЛУС-а од 2022.-2023. године. Члан је Уметничког савета и управног одбора Галерије Графички колектив у Београду од 2011. године. За председницу управног одбора ГК изабрана на скупштини ГК одржаној 06.07.2023.године.
Јелена Јоцић наставља уметничка истраживања везујући се за затечене ентеријере великих индустријских центара пронашавши у њима идеју за дефинисање идеалног простора. Спајајући визуелно и опажајно у једну целину развија јединствен ликовни језик у чијем контексту се назиру визије идеалног простора Кроз сопствену фотографску опсервацију издваја доминантни мотив празних, опустошених индустријских комплекса приступајући процесу кадрирања којим наговештава пролазност, отуђење и усамљеност. Настављајући процес израде поред неговања и визуелних односа, сплета укрштених линија и колажних поп арт делова укључује и извесни број артефакта.
Кроз игре светлосних и геометријских површина као и монтажних поступака које примењују уметници конструктивизма истражује границе личног и приватног простора.
Архитектонска одређеност ентеријера која асоцира на металне конструкције послужила је као метафора за границу којом се издваја уметник од затеченог амбијента залазећи у нове ванвременске димензије.
https://www.youtube.com/watch?v=Lb39KY7LJdE
Унутрашње чуло
Изложба фотографија „Унутрашње чуло“ Паулине Алексић и Саре Поповић.
Изложбу „Унутрашње чуло“ претежно чине интерпретације предела у техници црно-беле фотографије. Два битно различита ауторска рукописа Паулине Алексић и Саре Поповић понудиће публици две позиције мишљења медија и дела.
Уметнички сензибилно и мотивски радознало Паулина Алексић прецизно организује кадар. Специфични и призори свакодневице предмет су избалансираних закључака, слутњи и питања. Професор Миљан Недељковић примећује како се овим радовима залази у колективно сећање, што публика интуитивно препознаваје.
Највећи број фотографија Саре Поповић снимљен је из „из руке“ и у покрету. Првом линијом истраживања Сара манипулише маглинама, блуром и светлошћу, док је такође завидна група радова наглашеног графизма. Потпуним пренебрегавањем фактографског својства фотографског медија, уметница се приближава исказу својственом традиционалним ликовним врстама или и, са друге стране, естетици новоталасног филма.
Миљан Недељковић закључује да „Радови две младе ауторке сугеришу повратак идеји да је живот непрестано кретање и збир проживљеног, који као такви и умножени искуствима генерација, граде мозаик историје и будућности“.
Паулина Алексић (Зајечар, 1999) дипломирала је 2021. године на Факултету уметности у Нишу на департману за примењене уметности, одсек графички дизајн, а мастер студије завршила је 2022. на Факултету примењених уметности у Београду на одсеку за фотографију. Учествовала је на бројним изложбама организованим од стране уметничке студентске групе „ПЕТА 128” и излагала своје радове у оквиру различитих фестивала и манифестација.
Сара Поповић (Ниш, 1997) завршила је основне и мастер студије 2022. године на Факултету уметности у Нишу, департман за примењене уметности, одсек графички дизајн. Током студија учествује на колективним изложбама из области графичког дизајна и фотографије у земљи и иностранству, као и на изложбама које организује са независном уметничком групом „ПЕТА 128”. Од 2019. године као фотограф активно волонтира на интернационалном џез фестивалу „Нишвил”. Огранак САНУ Ниш 2022. године објављује видео рад и мултимедију под називом „Сведочење о човечности” (П. Донков, М. Недељковић, С. Поповић).
Прва заједничка изложба Паулине Алексић и Саре Поповић „Унутрашње чуло” реализована је 2023. године у Галерији „Чедомир Крстић“ у Пироту, Радул-беговом конаку у Зајечару, Музеју Хајдук Вељка у Неготину и Галерији Народног музеја у Врању.
Изложбу „Унутрашње чуло“ публика може посетит до 9. јула.
Џеф Сипел и Небојша Лазић „Место сусрета“
Позивамо вас на отварање изложбе графика Џефа Сипела (Jeff Sippel) и Небојше Лазића под називом „Место сусрета“
уторак, 4. јуна 2024. године у 19 сати
Салон 77
Џеф Сипел и Небојша Лазић су дугогодишњи пријатељи и колеге који већ више од тридесет година негују пријатељство и уметничку сарадњу започету давних деведесетих година у Тамаринд Институту у Новом Мексику у Сједињеним Америчким Државама.Сарадња се свих протеклих година одржавала, дружењем, разменом идеја у области ликовне графике, заједничким радом два уметника са различитих континената. Овом изложбом под називом „Место сусретања“ настављена је у Србији, најпре у Малом ликовном салону у Новом Саду , затим доласком у Графичку радионицу Сићево и на крају овом изложбом у Салону 77.
Џефри Сипел (Jeff Sippel) је интернационални уметник и амерички графичар. Дипломирао је на Универзитету (University of Wiskonsin-Eau Claire) 1976. године и студирао на Тамаринд Институту од 1977. до 1979. године. По завршетку студија на Тамаринд институту добио је сертификат за мајстора штампара. Касније и МФА на Државном институту у Аризони. Сипел је предавао у Druchaus EA Kuensen, радио је и као главни штампар у Ocean Vorks LEL и предавао на државном Универзитету Охајо. Сипел тренутно предаје на Универзитету у Мисурију, Сент Луис. Специјализирао се за литографију без воде, његов рад је укључен у многе реномиране колекције, укључујући Симинсонијан институт. Осим тога, Сипелова многа излагања укључују предавања у Совјетком Савезу, Финској, Јужној Африци, Чилеу, Белгији, Пољској, Немачкој, Бугарској, Мексику, Канади и другим местима у Сједињеним Америчким Државама. Сипел је излагао своје радове на преко 200 изложби по читавој Америци и свету.
Он користи цветне мотиве, апстракујући их по облику и форми. Ради на папиру, милару или платну комбинујући много различитих слојева графичарских техника да би постигао жељене ефекте. Своја визуелна истраживања сматра суштинском инспирацијом у раду са студентима, сарадњи са колегама и у свом личном раду. Пре свега као штампар,користи апликације, клишее за штампање, комбинујући различите слојеве који често одступају од првобитне намере.Фундаментални елементи доприносе не само визуелном већ и аналитичком аспекту и емоционалном одговору.
Небојша Лазић је дипломирао (1992), магистрирао (1996) и докторирао (2015) на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. На двогодишњим специјалистичким студијама на Тамаринд институту за литографију у Новом Мексику, САД, стекао је звање сарадничког штампара за графику. Добитник је неколико награда, стипендија и признања за допринос у ликовној и графичкој уметности у земљи и иностранству. До сада је приредио двадесетри самосталне и девет ауторских изложби у земљи и иностранству. Редовни је члан УЛУСа од 1993.Током деценије боравка у Њујорку (1995-2006) Лазић је основао професионални литографски студио у коме је као сараднички штампар сарађивао са Rutgers Универзитетом у Њу Џерсију, уметничким студијом Доналд Бечлер, Стефан Дин, Ана Де ла Порте, Реј Смит, Сенклер Семин... У професионалном графичком студију Lower East Side је демонстрирао литографске технике. Од 2014. године ради на Академији уметности у Новом Саду као стручни сарадник на предмету цртања, а од 2007. до 2014. радио је у истом звању на Факултету ликовних уметности у Београду. Тренутно има звање доцента на катедри за цртање на Факултету уметности у Новом Саду и на катедри за графику на Академији класичног сликарства при Универзитету ЕДУКОНС у Сремској Каменици. Лазић је оснивач Центра за графику у Новом Саду 2008. где је кроз низ пројеката у сарадњи са домаћим и страним уметницима организовао многе ауторске изложбе у Новом Саду, Пиму, Њујорку и Минхену. Учесник је бројних стручних симпозијума у земљи и иностранству. Када је реч о његовом стваралаштву, он је своја визуелна истраживања у области литографије пренео на сликарство. Апстрактну слику гради у слојевима, просипањем боје на платно, уз експресивне гестове. Свесно ствара ситуације хаоса где „слика саму себе слика“организујући постигнуту случајност у ликовну целину.
Теодора Војиновић "Микрокосмос"
Теодора Војиновић
Микрокосмос
Скулптуре и инсталације
Салон 77, 14. мај – 2. јун 2024
Микрокосмос - свет у малом, један мали дао света који се донекле може посматрати као засебан свет, а од негде као умањена слика великог света или макрокосмоса, света увеликоме. Скулпторску лексику Теодоре Војиновић одликује свођење, с једне стране минимизирање сретстава и односа, а са друге стране монументална архитектоника у галеријском формату. Такође, њен микронаратив је до те мере ненаметљив да делима отворено подстиче индивидуални доживљај. Она се суптилно исказује и она суптилно побуђује загледаност и промишљање света. Изложбу „Микрокосмос“ у Салону 77 чине циклуски скултура „Месеци“ и инталација „Цвеће“, затим инсталације „Рефлексије” и „Киша”. Заједно узевши овим радовима се у формалном смислу парирају форме природног и вештачког окружења, а њихово сучељавање има за циљ изузетост појава из примарног контекста и његову ревалоризацију.
Теодора ВОЈИНОВИЋ (Чачак, 1993) је завршила мастер академске студије на Факултету примењених уметности у Београду, на смеру примењеног вајарства (2018). Добитница је Награде „Радета Станковић” за најбоље скулпторско остварење студената Факултета примењених уметности у Београду и Награде УЛУПУДС-а. Реализовала је четири самосталне и узела учешћа на 50 групних изложби.
Милан Кујунџић
Милан Кујунџић
објекти, инсталације и видео
Салон 77, 11. април – 1. мај 2024
Изражавајући се у различитим медијима (инсталација, објекат, видео, цртеж и звук), Милан Кујунџић се бави односом индивидуалног и колективог, односно пропитивањем позиције појединца унутар ужег и ширег, глобалног система. Њега занима питање податности човека за хабитовање у сложеној дрштвеној структури, са великим бројем предефинисаних правила живљења и деловања. Тражећи граничне тачке када исказ задобија тон протеста и позива на отпор поретку, Кујунџић својим рецентним радовима промишља потребу за либерализацијом друштвених догми и преиспитивањем новонасталих имератива. „Борби за спас хуманости“ уметник прилаже разноврсне огољене примедбе из глобалне збиље. Спроведена у духу бунтовне уметности прошлог века, а уз антиципирање актуелних феномена стварности, дела ове изложбе представљају Кујунџићев допринос јавној свести.
Милан Кујунџић рођен је 1997. године у Фочи, Босна и Херцеговина. Основне студије сликарства завршио је на Академији ликовних умјетности у Требињу 2019. године. Добитник је награде за сликарство, на истој академији и награђен је посебним признањем на Међународном студентском бијеналу у Осијеку 2021. године. Мастер студије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, модул Нови ликовни медији. Излагало је на више колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији и Хрватској. Самостално је излагао у Фочи, Требињу, Сарајеву, Новом Саду, Београду и Ужицу. Учествовао је на бројним колонијама, фестивалима и уметничким радионицама у региону и иностранстну, а неке од важнијих су филмска радионица „ACTive “ у Скопљу и Улцињу и филмска радионица „Fighting stigma through film“ у Лондону. Финалиста је награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ за младе визуелне уметнике у Србији 2022. године.
Учествовао је у вођењу кроз изложбу „EVROVIZION. CROSSING STORIES AND SPACE“ у Музеју савремене уметности Војводине. Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводине.
Изложбу објеката, инсталација и видео радова Милана Кујунџића публика може да посети до 12. маја у Салону 77.
https://www.youtube.com/watch?v=hThM22fSpbw
Љиља Павловић Диар
Љиља Павловић Диар
графике
Салон 77, 14-30. септембар 2023
Изложба графика Љиље Павловић Диар у Салону 77 у Нишу обухвата готово педесет година уметничког рада. Ипак, ова изложба нема очекивани карактер прегледа читавог опуса, већ се њоме прати континуитет једне вредне наративне линије у стваралаштву ове уметнице. „Имагинарни географски глобуси“, из 1972. године, овални пејзажи, из 1974. и „Прича о два града“, из 1977. рани су радови уметнице, који на известан начин приступају цилусу „Путовање Марка Пола на Путу свиле“, који ће Љиља Павловић кроз готово 80 радова развијати између 1993. и 2005. године. Истоимени филм представљао је Србију у Унеску 2017. године, а управо је овај филм, уз још пет графика циклуса, од централне важности на нишкој изложби. Графике у дубокој штампи, под називима континената (2004) и „Мапа пута свиле“, у дигиталној штами (2019), надахнуто је сагледала Лидија Харамбург: „Њене мапе повезују географски опис једног континента и нашу имагинарну перцепцију те географије. Као што се понекад дешава са
уметницима чија интуиција постаје визионарска, Љиља схвата шта је Шарл Нодије написао у свом делу „Сањарења“: Замишљена мапа света црта се само у сањарењу.“.
Љиља Павловић Диар (Топола, 1947) је дипломирала на Акадамији примењених уметности, проф. Александар Томашевић. Као стипендиста British Council-а постдипломске студије је завршила на Chelsea College of Art, Унивезитета у Лондону. Њен стваралачки рад одвијао се у познатим уметничким центрима: Лондону, Лос Анђелосy, Сан Франциску и Паризy, где и данас живи и ради. Током 50 година уметничког рада реализовала је 67 самосталних и преко 200 групних изложби широм света. Добитница је више престижних награда. Њена дела налазе се у приватним и јавним колекцијама у Европи, Америци и Кини.
https://youtu.be/doIjPzLIj90
Јелена Петровић Луковић
Јелена Петровић Луковић
CARMEN PERPETUUM: Epistolae Heroidum
Салон 77, 20. јул – 4. август 2023
Минуциозни цртежи тушем на папиру, Јелене Петровић Луковић, сиже су епа Метаморфозе, Пубија Овидија Назона. Тек су за сто стихова краће од Хомерове Одисеје, Овидијеве Метаморфозе кроз 246 митолошких прича обухватају раздобље између стварања света из хаоса до претварања Цезара у звезду и сматрају се најлепшим приповедачким делом римске књижевности.
Пратећи митске призоре песничких слика, Јелена Петровић додељује формама из природе улогу носиоца фантастичне атмосфере. У мноштву виртуаозних детаља садржан је позив за ближе сагледавање привида, док поетичност којом целине одишу производи пролонгирану актуелизацију тема на које радови реферишу.
Тело и телесност, утеловљење и преображај идентитета константне су уметничке и личне провокације којима кроз свој опус Јелена Петровић Луковић прилаже одговоре. Метаморфоза ауторског тона, рукописа и мотива, који се одиграо од њеног самосталног излагања у Павиљону у нишкој тврђави 2018. године, односи се на удаљавање од презентности призора, његове визуелне засићености и наговештаја психолошког статуса портерета, ка суптилности и ефемерности (примарно) пејзажа, чија цртачка приљежност представља пријатан изузетак на актуелној домаћој сцени.
Јелена Петровић Луковић (Брчко, 1988) је завршила основне и мастер студије графике на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирала 2017. године. Била је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка и Фонда за младе таленте Републике Србије – Доситеја. Узела је учешћа у више домаћих и интернационалних уметничких пројеката. Добитница је више награда.
Реализовала је седам самосталних и излагала на преко осамдесет колективних изложби у Србији, Босни и Херцеговини, САД-у, Македонији, Великој Британији, Румунији, Португалији, Пољској, Кини, Турској, Холандији, Немачкој, Црној Гори, Италији и Хрватској.
Предаје групу стручних предмета у Уметничкој школи у Ужицу. Чланица је Удружења визуелних уметника Ужице.
https://youtu.be/8l1DCHmw9QQ