ИЗЛОЖБА РАДОША АНТОНИЈЕВИЋА ”О КОРИСТИ И ШТЕТИ ИСТОРИЈЕ ЗА ЖИВОТ”
Изложба је амбијентана поставка коју чине три рада: Шатор Видовдански храм ( по макети Ивана Мештровића из 1908 године за храм у славу Косовског боја као универзалног симбола слободарског духа свих јужнословенских народа), На своме месту стајати (инсталација од три шатора у виду планина Олимп, Синај и Арарат) и Шатор Дечани М2 (према облику манастира Високи Дечани из 14.века).
Поменута дела Радоша Антонијевића „су нека вртста тангенти које додирују неуралгичне идентитетске тачке тј. криву историје одређених здања или поднебља. Појединачно узевши су или ехо неке архитектонске замисли или портрет духа неког места; заједно они су амалгам наратива, односно сазвучје гласова о користи и штети историје за живот (наслов Ничеове књиге, објављене 1889)“.
Преобликујући националне, верске или цивилизацијске симболе различитог порекла у шаторе односно објекте привременог, монтажног и мобилног карактера који су уз то су и функционални, уметник ствара дела која у свом контексту поседују референтност на бројне примере појединачних или колективних драма, условљених различитим кризама (егзистенцијалним, мигрантским, идентитетским, духовним...) у локалним или глобалним приликама. Радош Антонијевић заправо на метафоричан начин преко симбола потискиваног или пренаглашеног историјског сећања идентитетског кода, коментарише конфузну садашњост.
Радош Антонијевић (Панчево, 1969) је основне и магистарске студије завршио на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирао са тезом „Корективи облика – водић кроз скулпторске феномене“. Реализовао 26 самосталних изложби, излагао на више од 50 колетивних изложби у земљи и иностранству (Словенија, Шведстка, Немачка, Аустрија, Француска, Хрватска, Румунија). На Факултету ликовних уметности у Београду запослен је од 2001, сада у звању ванредног професора. Радно је ангажован на Академији уметности Бања Лука и Факултету уметности у Нишу.
Радош Антонијевић преиспитује границе скулптуре као медија, проблематизујући однос облика, функције, материјалности и значења. Његова серија радова скулптура-шатора је један од најинвентивнијих циклуса наше актуелне уметности. Теме радова Радоша Антонијевића везане су за неуралгичне тачке живота разматране са аспекта политике, историје и културе.
Изложба ће трајати до 11. јуна. Радно време од 12 до 18 сати у Ноћи музеја ( субота 15. мај) до 22 сата, недељон затворено.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
https://youtu.be/nM1SS82D780
„Сићево 2020“
Галерија савремене ликовне уметности Ниш у складу са актуелном епидемиолошком ситуацијом, поштујући мере и препоруке у циљу спречавања ширења Цовид-19, Ликовну колонију „Сићево 2020“ организује преко онлине платфоме. Тако ће први пут након скоро шест деценија окупљања уметника у Сићеву сваке године од 1-10. септембра, услед ванредних околности колонија бити одржана у виртуелном окружењу.
Одлуком Савета манифестације, чији је председник Миодраг Анђелковић, магистар графике, овогодишњи сазив броји седморо учесника: Никола Џафо из Новог Сада, Јармила Вешовић, Данијела Фулгоси и Ивана Ивковић из Београда, Милован Панић из Панчева, Наташа Дејановић и Владимир Станковић из Ниша. Имајући у виду непроцењив значај заједничког рада, стварања и размене искустава током колоније, али и специфичне тренутне услове који дозвољавају искључиво онлине интеракцију, уметници ће виртуелним турама кроз Сићево и околину бити у прилици да се упознају и свако на свој начин доживи макар део атмосфере, природе, надалеко чувене клисуре... Захваљујући дигиталној платформи, у последње време све присутнијем начину повезивања и успостављања комуникације, поред рада у атељеу биће у прилици да кроз заједничке разговоре размотре утицај пандемије на уметност,ствараоце, друштво уопште, значај културе и њено место у виртуелном свету, положај и будућност колонија у актуелним условима.
Модератори дискусија биће кустоси ГСЛУ, а публика ће бити у прилици да их прати путем фацебоок странице установе.
Ликовна колонија „Сићево“ је настарија колонија на Балкану. Основала је позната српска сликарка Надежда Петровић, која је захваљујући сопственом ентузијазму и несебичном залагању 1905. године успела да окупи у Сићеву, селу надомак Ниша, колеге уз Словеније и Хрватске са којима је студирала у Минхену - Јакопича, Грохара, Мештровића, Весела, Вучетића и формирала Прву југословенску уметничку колонију. Идеја о окупљању уметника сваке године била је неодржива због ратова који су уследили, економске кризе и сиромаштва.
Шест деценија касније, 1964.године на иницијативу ликовних уметника и културних радника Ниша обновљена је Ликовна колонија „Сићево“, а организација манифестације међународног карактера од 1970. поверена је Галерији савремене ликовне уметности Ниш.
У раду колоније до сада је учествовало 511- оро уметника из земље и иностранства и захваљујући високим критеријумима и брижљивим одабирима сазива, фонд Галерије СЛУ богатији је за 942 дела.
Сваке године у Павиљону у Тврђави приређује се изложба радова насталих током боравка уметника у Сићеву. Изложба дела овогодишњег сазива планирана је за новембар, у складу са епидемиолошком ситуацијом.
Ликовну колонију „Сићево 2020“ подржали су Министарство културе и информисања и Град Ниш.
Наташа Дејановић Димитријевић
Наташа Дејановић Димитријевић рођена је 1979. у Врању.
Дипломирала је сликарство на Факулету ликовних уметности у Београду 2004. године, где је и магистрирала 2008. Докторирала на Факултету савремених уметности у Београду 2017. године, у класи професора Владимира Величковића.
Стваралачка линија Наташе Димитријевић поседује једну основну, водећу тенденцију осавремењивања класичних зидних техника и њихово афирмисање у једном сасвим новом, оригиналном аранжману. Истраживајући више сликарских техника истовремено, одступа од класичних поступака уводећи нове материјале, као и слободу у самом процесу израде, изван уонбичајених стереотипа, користећи искуства у техници мозаика и зграфито. Спајајући импулсивну емоцију и снажне стваралачке импулсе, креира властиту поетику као одраз властитих духовних стања.
Излагала самостално 12 пута и на преко 80 колективних изложби у земљи и иностранству. Учесник је више међународних ликовних колонија. Добитник је неколико награда из области сликарства и мозаика: Награда за мозаик на међународној колонији „Камен у архитектури и уметности“, Крагујевац (2013); прва награда на интернационалној изложби мозаика „Мозаик као савремена уметност“, Народна банка Србије, Београд (2017); откупна награда на Бијеналу уметника Врања, Галерија Народног музеја, Врање, (2019).
Ради као професор на Високој школи за васпитаче у Бујановцу.
Члан је УЛУС-а, УЛУПУДС-а и АИМЦ-а.
УЧЕСНИЦИ ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ ''СИЋЕВО 2020'':
Милован Панић
Милован Панић је рођен 1954. године у Комирићу (Осечина). Члан је УЛУВ-а од 1988. године.
Милован Панић је уметник који мотив пејзажа поставља у центар ликовних истраживања, стварајући властиту иконографију кроз коју избија снажна, убедљива експресија. Током стваралачког поступка уметник се води чистим сликарским нагоном помешаним са различитим стањима свести, откривајући нове путеве сазанања. Узимајући мотиве директно из природе, сигурним потезима спонтано гради чисте сликарске записе у зависности од тренутног расположења.
Самостално је излагао 15 пута: Дом омладине, Панчево; Центар за културу, Панчево; Савремена галерија Центра за културу, Панчево; Дом културе у Омољици; Галерија УЛУВ-а, Нови Саду; Завичајни музеј у Руми; Стара капетанија у Земуну; Галерија „Јован Поповић“ у Опову; Галерија УЛУВ-а, Нови Сад; Галерија Боем, Старчево; Културни центар Панчево; Култруни центар „Лукијан Мушицки“, Темерин; Културни центар ,Параћин; Кућа краља Петра И; Галерија „Осечина“.
Учесник је више колективних изложби у земљи и иностранству.
За свој рад добио је до сад 7 награда: Плакета града Загреба (1985); Прве награде „Мајских сусрета 86“, Београд (1986); Прве награде „Октобарског салона“ у Панчеву (1990); Откупне награде сремскомитровачког салона (1990); Откупна наград РТС Србија (1990); Прве награде на јесењем салону у Руми (1991); Прве награде за сликарство, Ковин (2019).
Владимир Станковић
Владимир Станковић је рођен 1969. године у Нишу.
Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду -одсек дизајна текстила, где је и докторирао 2020. године.
Владимир Станковић својом колекцијом дела изражава истанчано осећање за склад и хармонију ликовних елемената, као и властита филозофска размишљања кроз динамичну игру разноврсних ироничних и провокативних форми.
Опредељујући се за уметност поп-арта В.Станковић својим креативним деловањем на својеврсан начин критикује присуство неукуса и кича у свакодневици која нас октужује. Уздизањем наизглед баналних предмета и производа модерног друштва, на ироничан начин представља парадоксе једног времена користећи се стрипом као медијумом масовне комуникације
Маштовитим идејама, техником импровизације и спонтаности са дозом сарказма и ироније управо у свету музике, моде, писаних и видео медија прикупља елементе за властити репертоар, којим скреће пажњу на одсуство свих естетских, па и моралних критеријума. Поред стрипа, техником колажа на вешт начин пласира сложени садржај модерног човека изманипулисаног потрошачким менталитетом, социјалним фетишизмом и тривијалним идолима, критикујући материјалну преоптерећеност једног осиромашеног друштва.
Радио је у дизајн центру Пословна Чукарица у Београду, у Уметничкој школи у Нишу, а данас је редовни професор на Технолошком факултету у Лесковцу.
Реализовао је 12 самосталних изложби, а учесник је преко 40 колективних изложби и 9 сликарских колонија.
Добитник је ИИ награде за малу графику на свили нишког Графичког круга у Нишу (2018).
Јармила Вешовић
Јармила Вешовић је рођена 1954. године на Цетињу. Дипломирала на одсеку сликарства у класи професора Стојана Ћелића на Факултету ликовних уметности у Београду (1980), а потом магистрирала у класи професора Раденка Мишевића на истом Факултету (1982). Од 1986. до 1990. године као стипендиста Француске Владе , специализира у класи професора Ђина Силвестрија експерименталне технике на „Ецоле Натионале Супéриоре дес беауx -Арт“ у Паризу (Француска).
Јармила Вешовић поседује зрели, софистициран ликовни израз у коме светлост, материја и магична атмосфера имају водећу улогу. Комбинујући различите материјале креира вишеслојне структуре слике, отварајући тајновите енергетске просторе за градњу сопствене иконографске представе. Поседујући лирски приступ уметничком делу, негује суптилне, одмерене односе светлости и сенке, органског и неорганског, истражује прозрачне и вишеслојне подлоге, мењајући често изворе светлости. Препуштајући се сетном расположењу, или сањарењу отвара нове путеве и могућности интерпретације уметничког дела уводећи танане, поетичне релације између боје и материје, простора и времена, док светлост поприма посебан етерични сјај.
Слике јој се налазе на у многим музејима и колекцијама: Музеју модерне уметности, Каиро,(Египат); Музеу Матис у Като-Камбресију, родном граду Матиса, ( Фанцуској); Музеју Цептер; Музеју савремене уметности ; Народном музеју у Београду, (Србија); Музеју Универзитета Розарио, Кордоба, (Шпанија); Музеју модерне уметности, графички одсек, Токио, (Јапан); Приватној колекцији Ан Блан,у Паризу, (Француска); Музеју Црне Горе на Цетињу.
Излагала је на преко 40 самосталних изложби међу којима је и ретроспективна изложба у Галерији куће легата у Београду („Реминисценција“) тридесетогодишњи опус (2018). Учествовала је на више од стотчетрдесет групних изложби у Србији ,Француској, Шпанији , Кореји, Шведској, Италији и Египту.
Од многобројних признања издвајају се: Прва награда за сликарство, Октобарски салон, Београд, (1991); Награда „Фéлиx Брацqуемонд” за графику у Народном салону лепих уметности , Карусел Лувр (2003); Прва награда за сликарство „Ацхилле Фоулд -Стирбеy”, француска Академија наука и уметности, Париз (2003 и 2012).
Члан је УЛУСА од 1981. и „ЛА МАИСОН ДЕС АРТИСТЕ“ од 1989. године.
Живи и ради у Београду и Паризу.
„Јармила Вешовић све више открива своје биће, тј. своје трагове светлости; њени одсјаји са белог папира указују на порекло једног врло личног и већ зрелог рада. То су светлости које се ослобађају мало по мало и стварају, еволуцијом различитих форми, универзум пун занимљивости и магије. Са претежно прозрачним папирима, које она слаже до бесконачности, са уплетеним комадићима дрвета, листићима пластике и гвозденим жицама, које она уноси у вишеслојне структуре, Јармила ствара нове текстуре у којима нас светлост, једва обојена и пуна емоција, увек враћа у неки веома поетичан свет. Јармила Вешовић иде и даље напред, далеко од буке, у напору својих истраживања која је воде до суштине. На тај начин она продире најдубље у себе, да би ухватила сву енергију неопходну за стварање. Ту се налазе и главни елементи и динамичка снага, те заједно производе ликовну равнотежу, коју увек проналазимо у њеним радовима. Суптилним бојама и употребом различитих материјала, она је такође у процесу проналажења нових структура: том еволуцијом она изражава ритам који одговара једном уметничком делу. Смењивање различитих подлога приказује, без сумње, поједине тренутке из њеног живота, слике њене далеке земље, које нам она преноси са опседнутошћу, снагом и убеђењем. Она нам нуди просторни обим и површине које се ослањају на слике и препуштају нас сањарењу: спајање тих форми ослобађа чудновату стварност, наговештену основом папира или пак гвозденим жицама, које на тренутак пркосе простору, стварајући суптилно окружење и на тај начин оживљавајући њену занимљиву авантуру.“
Ђино Силвестри
Даниела Фулгоси
Рођена је у Земуну 1967. године. Дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду 1991, где је завршила и постдипломске студије 1995. године. Члан УЛУС-а од 1992.
Даниела Фулгоси се бави цртежом, графиком, колажом и уметничким књигама. Међусобним преплитањем осетљивог, темељног цртежа и конструктивних елемената у колажу, постиже сведене композиције. Слојевита, реконструктивна и рециклажна природа поступка одговара бављењу временом, сећањем и предметом, као личном и општом меморабилијом.
Приредила је 24 самосталне изложбе (Галерија Коларчеве задужбине, Београд, Галерија Графички колектив, Београд, Галерија УЛУС, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд, Ликовни салон Културног центра, Нови Сад, Продајна галерија БЕОГРАД, Београд, Легат М. Зорић и Р. Чолаковића, Музеј савремене уметности, Београд, Галерија савремене уметности, Галерија СРБИЈА, Ниш, Галерија ДРИНА, Београд, итд). Учествовала је на преко 250 колективних изложби у земљи и иностранству, од чега је велики број престижних међународних смотри цртежа и графике.
За свој уметнички рад добила је 14 награда за графику, цртеж и уметничке књиге (Међународно Златно перо Београда, 1992, 2013; Награда Октобарског салона за графику, 1997; Награда ИИИ београдског бијенала цртежа и мале пластике (за цртеж), 1997; Велики печат Графичког колектива, 2001; Златна игла УЛУС-а, 2004, итд.).
Радови јој се налазе у колекцији Музеја Савремене уметности у Београду, Музеја града Београда, Галерије савремене ликовне уметности у Нишу, имала је више откупа од стране града Београда и Министарства културе Републике Србије.
Редовани је професор на Факултету примењених уметности, где је обављала и дужност декана.
Ивана Ивковић
Ивана Ивковић (Београд, 1979) стекла је признање својим завидно искреним и често интензивно приватним и саморефлексивним приступом. Иванин номадски стил живота - путовања, честе географске дислокације и изложености различитим културним окружењима утицали су на њен рад који се развија између личне историје и колективног сећања. Њена уметничка пракса обухвата широк спектар медија кроз које ствара интервенције специфичне за локацију и изразито упечатљива окружења у изложбеним просторима.
Ивковић излаже на самосталним и групним изложбама у галеријама, независним уметничким просторима, културним институцијама и музејима на међународном нивоу од 2006. Њен рад се превасходно заснива на медију цртежа који користи на деликатан и крајње интуитиван начин, превазилазећи ограничења традиционалног циља репрезентације у овој дисциплини. Ивана третира цртање двоструко: као простор за скицирање искуства интимности и као почетни нацрт за даљу транспозицију компетенција овог медија у тродимензионални простор кроз објекте, амбијенте и перформативне ситуације, укључујући једнако извођаче и публику као њихове протагонисте.
Ивковић постиже ефекте крхкости, пролазности и психолошких стања, док разговара са својом публиком путем живих слика и суочава гледаоце са наглашеним емоцијама и амбивалентном тишином. Појам идентитета и родног искуства стално је присутан у Иваниним радовима. На најнеочекиванији начин Ивковић преокреће злогласне класичне улоге жена и мушкараца у уметности, користећи наго или полу-наго мушко тело као перформативни инструмент у оквиру својих оркестрираних сцена или таблеау вивант- а. Изложено у различитим односима унутар изложбеног простора и уз минималистичку кореографију, мушко тело у Иваниним перформансима постаје управо медиј, канал осетљивости, рањивости, нелагоде и сензуалности.
Никола Џафо
Никола Џафо је рођен 1950. године у Новом Саду. Завршио Вишу педагошку школу у Новом Саду, а потом дипломирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1978. и магистрирао 1981. Самостално излагао у старој и новој држави, као и у иностранству.
Од деведесетих година, током ратова и разарања на просторима бивше Југославије, поред уметности, активно се бави политичким и друштвеним проблемима и залаже се за дигнитет своје професије. Идејни творац и покретач групе Лед арт, са којом остварује више од 30 пројеката. Саоснивач Центра за културну деконтаминацију у Београду и Мултимедијалног центра „Лед арт“ у Новом Саду. Са групом млађих новосадских уметника, са идејом да уметност може да лечи и мења свет, покренуо Арт клинику, која се 2013. трансформисала у ШОК задругу. Добитник „Политикине“ награде за ликовну уметност (2012) за изложбу „Лепус ин фабула“, МСУВ, Нови Сад, 2011.
Избор самосталних изложби: 2010: „Пази! Уметност не уједа”, Галерија „О3оне”, Београд; 2011: „Лепус ин фабула”, Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад;
2011/2012: „Други пут међ сликарима“, Галерија „Нова“, Београд; 2013: „Кружни пут (Никад завршени цртежи)“, Галерија „Ремонт“, Београд, 2017/2018: „Вечера за зеца“, Галерија „Ремонт“, Београд; „Официрски дом“, Ниш; Савремена галерија Зрењанин; Стеријино позорје Нови Сад; 2018: „Пролећни врт тајни“, Галерија „Дрина“, Београд.
https://youtu.be/NcGr0OLawNE
Галерија савремене ликовне уметности поштујући мере и препоруке Владе организује Ликовну колонију Сићево на онлине платформи. После готово шест деценија постојања у континуитету први пут ће ове године због ванредних околности Колонија бити одржана у виртуелном окружењу изван Сићева. Контакти са уметницима су успостављени и преносимо део њихових размишљања и планова кроз осврт на тренутну ситуацију и положај колоније у измењеним околностима.
Разговори са учесницима Колоније води Радмила Костић.
https://www.youtube.com/watch?v=COVlKbTexgs
https://www.youtube.com/watch?v=znlPrVtbd8I&feature=emb_title
https://www.youtube.com/watch?v=_GdUrdfyZMg&feature=emb_title
https://www.youtube.com/watch?v=j7_LgyL46aw&feature=emb_title
https://www.youtube.com/watch?v=8OG97dezIH4&feature=emb_title
https://www.youtube.com/watch?v=A6H8pNWipSs&feature=emb_title
https://www.youtube.com/watch?v=NWetmdeKF_8&feature=emb_title
5. НИШКИ САЛОН 12/2 отворена је 12. новембра у Официрском дому
Изложба 5. НИШКИ САЛОН 12/2 отворена је 12. новембра у Официрском дому. Селектори овогодишње изложбену су: Данијела Пурешевић - историчар уметности и ликовни критичар из Београда и мр. Миодраг Анђелковић- академски графичар из Ниша.
Учесници изложбе су: Здравко Јоксимовић, група ди СТРУКТУРА, Бојан Радојчић, Никола Марковић, Јелена Шалинић Терзић и Иван Петровић ( у селекцији Данијеле Пурешевић) као и Здравко Вајагић, Александар Цветковић, Милан Туцовић, Станко Зечевић, Братислав Башић и Милица Лилић ( по избору Миодрага Анђелковића).
Због епидемиолошких мера одступило се од досадашње праксе да се на отварању изложбе додели награда Нишког салона тако да је Комисија за доделу награде заседала дана 3. децембра у 11 сати.
Комисија је одлучила да награду 5. Нишког салона 12/2 додели Николи Марковићу -уметнику из Ниша, за мултимедијални рад Сви ће људи браћа бити из циклуса „Логика тарабе 16/9“.
Награда ће уметнику бити уручена у уторак у 13 сати у изложбеном простору.
Записник Комисије преслеђујемо у целости.
ЗАПИСНИК КОМИСИЈЕ ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ НА 5. НИШКИ САЛОН 12/2
Комисија за доделу награде на 5. Нишком салону именована је у саставу: Биљана Грковић,историчар уметности-музејски саветник (председник), др Дејан Тубић, историчар уметности и Соња Вукашиновић, академски сликар-музејски саветник (чланови). У условима пандемије и поштовања заштитних мера, Комисија је радила у току трајања изложбе, на поставци Нишког салона, у галеријском простору Официрски дом (Биљана Грковић и Соња Вукашиновић, док је трећи члан комисије Дејан Тубић, учествовао онлине) дана 3.12.2020. године.
Комисија, пре свега, изражава задовољство да је Галерија савремене ликовне уметности ове године, у отежаним условима рада и живота, организовала и реализовала 5. Нишки салон.
Поштујући селекторске приступе на 5. Нишком салону 12/2 и јасно постављене тезе и концепт изложбе који окупљају радове и изабране уметнике, Комисија је донела следећу
ОДЛУКУ
Да се награда 5. Нишког салона додели уметнику Николи Марковићу за рад „Сви ће људи браћа бити“ из циклуса „Логика тарабе 16/9“, из 2020. године. Рад је осмишљен и реализован за Нишки салон као мултимедијална инсталација коју чине цртежи, део металне ограде и звучна анимација, пажљивим и промишљеним приступом и извођењем. Наизглед једноставним средствима уметник пропитује садашњост која се одвија између ограничења која се постављају или која сами постављамо у околностима у којима се одвија свакодневни живот, пропитивања граница, забрана и слобода, аналогног и дигиталног света, у условима опште поларизације.
Уједно обавештавамо јавност да је изложбени простор Официрски дом отворен за публику од 12 до 17 сати, а Павиљон у Тврђави од 12 до 16 сати, сходно новим епидемиолошким мерама. Изложбени простори раде од уторка до недеље а посетиоци су дужни да поштују све прописане епидемиолошке мере.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Адреса
КЕЈ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА 1/2 спрат , 18000 НИШ
Тел.+381 18 512 640; .+381 18 513 701.
Fax.+381 18 512 642
„НИШКИ ЦРТЕЖ “ од четвртка, 24. децембра, од 12 сати
Од четвртка, 24. децембра, од 12 сати поштоваоци уметности ће у великој сали Официрског дома моћи да посете изложбу „НИШКИ ЦРТЕЖ “. Тема овогодишње изложбе је СВАКОДНЕВИЦА. Изложба садржи радове 62 уметника различитих генерација из Ниша, Београда, Новог Сада, Крагујевца, Краљева, Лесковца, Јагодине...
Свакодневицу доживљавамо као подручје обичног, ни по чему изузетног живљења из дана у дан, које је испуњено рутинским и репетитивним уобичајним активностима. Епидемиолошка пандемија која је обележила 2020-ту годину променила је свакодневне навике и обавезе, наметнувши нове (ношење заштитних маски, дистанцирање, ограничево кретање) и изменила нашу свакодневицу, која је стога ове године другачија од предходних. „Обрађујући ову теми, уметници су се концентрисали на различите сегменте свакодневице од прозаичних активности, преко прихолошких и менталних ситуација до односа према природи. Радови говоре о стању у коме се налази савремени човек али и о напорима да се одупре недаћама свакодневице“ - пише у предговору каталога Соња Вукашиновић.
Цртежи су реализовани различитим техникама, одишу разноврсношћу индивидуалних израза и стилова исказаних кроз експресивност потеза, виртуозност линија, ограничену примену боје а на основу фигуративног, симболичног и апстрактног приказа или линеарног растера.
Свако од уметника је на себи својствен начин материјализовао сопствено виђење свакодневних ситуација и стања кроз која пролазимо и у којима живимо.
Неки од заступљених уметника су: Мирослав и Миодраг Анђелковић, Братислав Башић, Славица Ердељановић Цурк, Љубиша Брковић, Бранко Николов, Милан Ристић, Марион Дедић, Ана Цвејић, Јелена Шалинић, Бојан Оташевић, Јован Спасић, Дејан Ристић...
Изложба „Нишки цртеж“ је традиционална изложба Галерије савремене ликовне уметности Ниш која се ове године одржава по двадесетпети пут.
Српско-белгијски уметнички дијалог
Од суботе 21. новебра у 12 часова публика у Нишу ће у Павиљону Тврђави моћи да посети изложбу дела насталих у оквиру пројекта „Српско-белгијски уметнички дијалог“, који је под насловом „Пирода и савремено визуелно стваралаштво“ одржан у августу 2019. године, у згради „Ликовне колоније Сићево“.
У циљу доприноса мобилности и повезивању савремених стваралаца, размене искустава и идеја, као и интернационализацији програма, Галерија савремене ликовне уметности Ниш покренула је 2017. године манифестацију „Уметнички дијалози“, који подразумева резиденцијални боравак домаћих и уметника одређене од европских земаља у згради Ликовне колоније „Сићево“ и реализацију заједничке изложбе у обе средине. У оквиру другог циклуса одржавања, са темом „Природа и савремено визуелно стваралаштво“, радни боравак по четворо уметника из Белгије и Србије реализован је у периоду од 5. до 12. августа 2019.
Са високом уметничком одговорности и моралном свести, учесници су дали допринос мишљењу широког тематског круга који је пред њих постављен. Моћ и немоћ природе (Мишел Барзин / Мицхел Барзин), као и неопходност подршке њеној виталности (Слободан Радојковић), отпор који природа улаже у сопствени опстанак (Патриција Сонвил / Патрициа Сонвилле), те отсуство свести о деловању човека на животно окружење и императив конфора (Јованка Младеновић), као предуслов нарушавања закона космичке равнотеже (Милена Путник), и са друге стране, виртуелизовање предела и праћење промена њиховог онтолошког статуса (Немања Лађић), или смештање виђеног у котнекст шире слике света (Роман ван Винсен / Ромаин Ван Wиссен), или мапе сопствених путева и сензација (Софи Легрос / Сопхие Легрос ), изводи су из медијски разноврсних дела ове изложбе. Релевантност насталих радова у оквирима опуса уметника представља успех овог пројекта, али и важан фактор квалитетне попуне колекције нишке галерије.
Изложба српских и белгијских уметника у Павиљону у Тврђави трајаће до 10. децембра.
НИШКИ САЛОН 12/2
Од четвртка 12. новембра од 18 сати ликовна публика ће бити у прилици да посети изложбу НИШКИ САЛОН 12/2. Изложбу чине радови дванаесторо уметника по избору два селектора: Данијеле Пурешевић из Београда и Миодрага Анђелковића из Ниша.
Изложба НИШКИ САЛОН је као годишња изложбена манифестација уврштена у програм рада Галерије савремене ликовне уметности 2016. године са намером да поспеши креативну сарадњу, мобилност и комуникативност између уметника, критичара и установе. Овогодишњи Салон је пети по реду.
По пропозицијама изложбе сваки од два селектора самостално одређује концепт свог ауторског пројекта тако да изложба такође пружа могућност дијалога, поређења и сучељавања критичарске мисли селектора кроз појединачне одговоре уметника.
Селектори овогодишњег Салона су: Данијела Пурешевић (историчар уметности; селектор и уметнички директор више изложбених манифестација у Србији; аутор бројних текстова каталога изложби, од 1990. ликовни критичар и уредник у Редакцији за културу ТВ Београд (РТС) за коју је урадила више од 2000 прилога из области визуелних уметности; добитница награде „Ранко Радовић“ 2010. године (заједно са арх Данком Селинкићем) и награде Лазар Трифуновић“ 2015. године за критичко промишљање савремене уметности; Члан је УЛУПУДС-а и АИЦА) и Миодраг Анђелковић (магистар графике; реализовао двадесетак самосталних изложби; добитник више награда и признања за сликарство и графику; дуги низ година објављивао чланке из домена ликовне критике у дневном листу „Народне новине“ Ниш; аутор бројних текстова публикованих у каталозима).
Динијела Пурешевић каже: „Као фокус за промишљање актуелних тенденција у овдашњој визуелној уметности определила сам се за геолошки појам - антропоцен, и одабрала радове шесторо аутора који на различите начине илуструју статус човека и његову интеракцију са окружењем у савременом тренутку. У радовима обухваћеним овим избором уметници испитују: тачку ослонца савременог човека у епохи временског убрзања (Здравко Јоксимовић), међуоднос човека и природе кроз стварни и виртуелни простор (група диСТРУКТУРА), баве се археологијом геолошког слоја ког дефинише бетон (Иван Петровић), патологијом односа појединца и властодршца (Бојан Радојчић), питањем граница и ограђивања индивидуалног простора (Никола Марковић) и судбином човечанства које је досегло до обале митолошке реке Стикс (Јелена Шалинић Терзић).“
Миодраг Анђелковић се определио за уметнике широког генерацијског распона и различитих стилских одредељења којима је заједничко поверење у сликарство и слику као традиционални медиј. У његовој селекцији су: Здравко Вајагић, Станко Зечевић, Александар Цветковић, Милан Туцовић, Братислав Башић и Милица Лилић. Њихови ликовни изрази припадају различитим видовима фигуративног и асоцијативног сликарства.
Традиционално, биће додељена и награда Нишког салона 12/2 о којој ће одлуживати посебно именован, трочлани жири.
Изложба ће трајати до 12. децембра. Кустос изложбе је Милица Тодоровић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Изложбa слика „НИТИ ИГРЕ“ - Сање Маџаревић
Изложбу слика „НИТИ ИГРЕ“ - Сање Маџаревић од 3 - 18. новембра, Павиљон у Тврђави сваког дана осим понедељка од 12-17 сати. Кустос изложбе је Радмила Костић, музејски саветник.
Сања Маџаревић свој ликовни говор креира кроз свеж, иновативан концепт у коме на особен начин испољава критичан став према актуелном друштвеном тренутку.
Током стваралачког процеса превазилази уобичајени дискурс користећи мотиве животиња којима даје прикривене људске атрибуте (попут Џорџа Орвела), док флорални мотиви имају одређену значењску улогу, формирајући сложену, неочекивану сценографију залазећи у подручје преиспитивања нашег стварног окружења. Испод призора наизглед наивне и безазлене дечје игре крију се комплексне алегорије наше свакодневице, као критика савременог друштва. Симболика невиности игре у целини супроставља се са реалношћу и све присутнијом окрутности света који нас окружује. Мотиви бодљи алудирају на могуће проблеме са којима се човек сусреће током свог живота, указујући, пре свега, на политичке неправде у којима снага појединца и управљачка моћ излазе у први план. Успостављајући сатиричан начин комуникације апелује на тежак положај обичног човека и његовог окружења: његову излоацију, апатију, безнађе, инертност, док истовремено долази до процеса јачања разних друштвених механизма моћи. Развијајући комплексну причу Сања Маџаревић отвара тешка, драматична питања страха, патње и издржљивости не само у садашњем времену, већ и у прошлом и будућем, као својеврсну опомену човечанству. Настојањем да идентификује и критички преиспита позицију човека у данашњем свету, уметница различитим значењским нивоима упозорава на орвеловско друштво контроле и надзора постављајући универзална питања смисла свега постојећег. Сопствено разочарање друштвом и међуљудским односима артикулише кроз привидну конструкцију ведрог призора, са дозом скривеног сарказма и опорости крећући се на релацији између живота и уметности. Постижући хармонију и склад свих ликовних елемената: сигурним линијама, светлим, сочним бојама, уравнотеженом композицијом и наизглед бајковитом тематиком на искрен и убедљив начин упозорава на заблуде и контроверзе данашњег друштва наслућујући дистропијску визију будућности.
Сања Маџаревић је рођена 1991. године у Чачку. Завршила факултет ликовне уметности 2015. године у Београду у класи проф. Анђелке Бојовић. Члан је УЛУС-а од 2016. године. Била је стипендиста Фонда за младе таленте „Доситеја“ 2014/15. године а потом стипендиста Фонда за изузетно надарене ученике и студенте. До сада је приредила 8 самосталних изложби у Младеновцу, Чачку, Београду, Пироту, Новом Саду и Смедеревској Паланци.
Изложба цртежа ЂУРЂЕ СИВАЧКИ
Галерија савремене ликовне уметности Ниш Вас позива да посетите изложбу цртежа ЂУРЂЕ СИВАЧКИ од 14. октобра до 1. новембра 2020. Павиљон у Тврђави.
Изложба цртежа Ђурђе Сивачки из циклуса „Гениус лоци“ представља серију пастела са темом ентеријера и екстеријера. „Њихова огољеност и базичност онемогућавају нам прецизно позиционирање у времену, као и одређивање њихове тренутне намене.Градови данас представљају хаотично нагомилавање најразличитијих ентеријера у простору. Синтагмом Гениус лоци проблематизује се јединственост ових грађевина и, најзад, њихово постојање, као и проблем идентитета индивидуе у таквом окружењу. Налик Пекићевом јунаку који негира постојање архитектуре, већ тврди да је оно што егзистира само њен изглед: „никада пуки облик неће бити суштина архитектуре, архитектура ће увек бити сакривена у садржини тих облика“, ми се питамо постоји ли још увек гениус лоци у нашем времену.Ова тема инспирисала ме је да на цртачки начин промислим и представим град и његову архитектуру. Сива гама градског окружења представљала ми је колористички изазов, а њена геометрија подстакла да налазим занимљиве композиције унутар ње.Предлошци за настале цртеже су различити: незавршене грађевине обрасле маховином, призор Сарајева у магли, разрушена кућа у Израелу, поглед на панораму индустријског дела града кроз прозор напуштеног стана, рефлексија једне зграде на другој. Ту су и кадрови из филмова шведског редитеља Роја Андерсона, чија кинематографија представља приказ града сачињеног од кулиса- сивомаслинастих кутијастих грађевина. Самотност и непокретност ових призора нуде посматрачу медитативну атмосферу и простор запитаности над опстанком идентитета јединке у савременом свету.“ - Предговор из каталога Ђурђа Сивачки.
Ђурђа Сивачки је рођена 1983. године у Београду. Завршила је основне и мастер студије на Филолошком факултету у Београду, а потом основне и мастер студије на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Гордана Николића. Докторант на истом факултету. Ради као асистент на Факултету ликовних уметности од 2017. године. Члан УЛУСа. Самостално излагала у Београду, Лазаревцу, Крагујевцу и ово је њена 8 самостална изложба.
Изложба сериграфија Ендија Ворхола
У изложбеној сали у Официрском дому у Нишу у организацији Галерије савремене ликовне уметности, од четвртка 8. октобра у 12 часова могуће је посетити изложбу сериграфија Ендија Ворхола из колекције галерије Висцонти Фине Арт Љубљана.
Поставку чине препознатљиви радови Енди Ворхола, настали у периоду 60-тих година прошлог века када је поп арт достигао врхунац уметничког изражавања. Сито штампа као препознатљива техника поп арта заступљена је у већини радова. Контраверзни и увек занимљиви Ворхол представљен је иконичким радовима поп арта: Марилyн Монрое, Флоwерс, Марта Грахам, Ладиес анд Гентлеман и Спеедскатер, рад који је настао за потребе одржавања Зимских олимпијских игара у Сарајеву (1984).
Енди Ворхол (Андy Wархол) или правим именом Ендру Вархола рођен је 6. августа 1928.године у Питсбургу. Креће на студије комерцијалне уметности на Карнеги институту за технологију у Питсбургу, које завршава 1949. године након чега се настањује у Њујорку. У Њујорку започиње веома успешну каријеру радећи рекламе и илустрације за чаописе: „Вогуе“, „Харпер'с Базаар“, „Неw Yоркер“ и „Гламоур“.
До почетка 1960. је био успешни рекламни илустратор. Толико успешан да га нико није прихватао као уметника. Узалудно је покушавао да дође до галерија које су га упорно одбијале. Тако је и почео да анализира однос између комерцијалне уметности и уметности и уместо да их доживи као супротне, као већина уметника, почео је да их спаја стварајући поп арт.
Шездесетих открива лименку са супом Цампбелл, за коју каже да је задивљујућа у својој баналности, а која ће врло брзо, поред лименке Кока-коле постати инспирација његове уметности. Као опчињен почиње често да је црта и слика, а потом и штампа уз помоћ сито штампе у више примерака. Тврдио је да не постоји само један медиј којим се може изразити. Чврсто је веровао да је баш све дозвољено и да баш то све треба искористити до максимума. Ворхол ће свесно или несвесно постати вођа једне неуротичне али ипак сензибилне, урбане и космополитске генерације којој је све, па чак и више од тога, било допуштено.
Године 1963. Енди набавља 16-милиметарску камеру која ће допринети његовој филмској каријери. Тако су настали чувени филмови„Цхелсеа Гирлс“ и „Емпире анд Блоw Јоб“. Иако су та филмска дела приказивана малобројној, одабраној публици, стекла су итекако велику славу због медијске пажње коју су привлачили њихови протагонисти. Ворхолов центар уметности, место где је правио креације а звао их „рекреације“ био је његов студио за уметничку продукцију „Тхе Фацторy“. У том студију Ворхол је запошљавао и надгледао „уметничке раднике“ који су израђивали графике, ципеле, филмове, књиге... Оно због чега је Ворхол заиста био јединствен је то што је обичност уздизао на трон врхунске уметности.Била је то нека врста моћи из које је црпио снагу читавог живота. Тако је и анонимне појединце , у својим филмовима, претварао у праве звезде. Позната је његова „рекреација“ чувене Да Винчијеве „Последње вечере“. Током читавог живота израђивао је аутопортрете сликане једнако јарким и агресивним бојама и чувени портрети познатих личности које су се напросто утркивале да постану предмет Ворхолове пажње и уметности. Тако се добила хроника најталентованијих, најпознатијих и најбогатијих људи тог периода. Величина Ворхолових портрета је у томе да он не само да бира звезде свог времена већ и да је, портретишући их, допринео у великој мери њиховој популарности и статусу икона поп културе. Међу његовим музама биле су многе познате личности: испред свих америчка дива Мерилин Монро (Марyлин Монрое), уз коју су раме уз раме стајале и друге поп - иконе као што су Елвис, Мик Џегер (Мицк Јаггер), Елизабет Тејлор (Елизабетх Таyлор), Џеки Кенеди (Јацкие Кеннедy), Мухамед Али (Мухаммад Али), британска краљица Елизабета, али и незаборавна Еди Сеџвик (Едие Седгwицк).
Поред сликарства и филмова, Енди Ворхол бавио се и писањем. Познате његове књиге су: „Роман А“ ( у којем се налазе грешке у писању и фонетички записи звукова из позадине, као и аудио-записа Ендија и његових пријатеља из „Фабрике“), „Филозофија Ендија Ворхола“, „Од А до Б и назад“ ( за коју се тврди да су га написали његови пријатељи из „Фабрике“, а који описује Ворхолову поп филозофију кроз звук и разговоре), „Попизам: Ворхолове шездесете“ и „Дневници Ендија Ворхола“.
Енди Ворхол умро је у болници у Њујорку 22. фебруара 1987.године, али не под својим именом, јер није желео да се зна да је био болестан.
Остаће упамћен као „ Принц поп-уметности“, уметник који је у потпуности проживео „амерички сан“.
Уз поштовања превентивних епидемиолошких мера, публика ће ову изложбу моћи да посети до 28. октобра. Радно време галерије у Официрском дому је од 10 до 20 часова.
