У фонду нишке Галерије чува се укупно 79 скулптура од тога 36 је евидентирано у оквиру Збирке ликовних уметника Ниша а 47 припада овој збирци. То су дела 26 уметника из Србије и 5 уметника из бивших република СФРЈ: Хрватске (Бранко Ружић. Анте Мариновић), Словеније (Вилијем Јакопин) и БиХ (Бошко Кућански, Никола Њирић). Сваки од аутора заступљен је са по једним делом, изузетак чине Мира Јуришић и Светомир Арсић Басара са по две односно Јелисавета Шобер Поповић и Виљем Јакопин са по 4 скулптуре. Једна од скулптура из збирке налази се у јавном простору, то је Портрет Надежде Петровић рад Ј. Шобер Поповић чији је гипсани модел у бронзи одлио нишки вајар Новица Јоцић. Скулптура која има форму бисте, 1984. постављена је испред зграде Колоније у Сићеву.
Збирка почива на делима уметника различитих генерација од којих су најстарији они који средином педесетих ступају на ликовну сцену. Најстарија дела из збирке настала 1965. (скулптуре Ота Лога, Зорана Петровића и Светомира Арсића Басаре) динамичних су форми и апстрактног израза. Дело Агресивна форма Зорана Петровића спада у ретке примере енформел скулптуре у нашој уметности.
Већина скулптура је из 70-тих и 80-тих година.Сведоче о кретањима у нашем вајарству, од класичног фигуративног приступа ( Радмила Граовац, Никола Кока Јанковић), фигуралне стилизације (Ђорђије Црнчевић, Анте Мариновић, Светомир Радовић) преко биоморфних и органских облика (Милија Глишић, Јован Кратохвил, Јелисавета Шобер Поповић, Делија Правачки, Бошко Кућански) до антропоморфних форми (Мира Јуришић) и геометријске стилизације (Александар Зарин, Момчило Крковић, Душан Марковић). Један број вајара заступљен у збирци (Венија Вучиних Турински и Никола Њирић) у етно традицији и фолклорној уметности налази инспирацију и углавном или искључиво користе дрво као вајарски материјал слично као и Бранко Ружић чији је Тахијев криж из ове збирке једна је од 4 скулптуре из уметниковог опуса, са истом темом. Од вајара који крајем седамдесетих почињу свој стваралачки пут а користе нове материјале ( плексиглас, стакло, челик) и теже пуризму и строгости форме заступљени су Милија Нешић и Балша Рајчевић. Коста Богдановић се бави испитивања онтолошког статуса овог медија и питањем илузивности форме што потврђује и триштих Породица из ове збирке. У прилог вредности збирке говори чиљеница да су уметници заступљени делима која су са становишта ликовних и естетских карактеристика значајни и вредни примери из њихових опуса и то из времена када су за свој рад добијали престижно струковно признање – награду Златно длето (нпр.М.Глишић 1975,М.Нешић 1978, В.В.Турински 1980, Д.Марковић 1989) или награде на Октобарским салонима у Београду (О.Лого 1965,Ј.Ш.Поповић 1975 А.Мариновић 1976). Велика мањкавост збирке је у податку да је петнаестак година стагнирала (1988-2002) и да у њој сасвим спорадично заступљени уметници који на ликовну сцену ступају од крајем осамдесетих. Међу последњим делима приспелим у збирку скулптура су поклони уметника Светомира Арсића Басаре и Јасмине Пејчић као и дела Рајка Попиводе и Оливере Парлић Карајанковић на основу њиховог учешћа у Раду Ликовне колоније „Сићево“
