Изложба Отисак времена 70/∞.
Студијска изложба, чији је аутор и кустос Љиљана Ћинкул, маркира уметничку, лидерску и историјску улогу Графичког колектива, места сусрета и жаришта културног живота Србије и некадашње Југославије и неодвојивог дела националног духовног идентитета.
Овом монографском изложбом фокусира се седам деценија рада Графичког колектива и историзује се визура његове пионирске улоге из првих деценија чија се витална енергија реферисала у идејним и практичним остварењима видљивим у контексту савремене културе. Његов континуитет и традиција представљају се поставком структурисаном у неколико сегмената указујући на најзначајнија дела, програме и личности, који су утемељили живот ове Куће.
Маркантан део поставке чине антологијска дела савременог графичког стваралашта награђена признањем Велики печат (56 радова) установљеним 1963. године. Сваки награђени рад прати образложење увек трочланог жирија истакнутих уметника и критичара. Колекција Плакати из педесетих, архивски материјал (публикације, видео презентација историје/програма Графичког колектива), део су овог вишемедијског концепта. У контексту различитих сегмената деловања ове Куће уметника – изложбе, награде, Колекција, међународна сарадња, едукативни програми, однеговани интелектуални и критичарски дискурс – видљива су доминантна струјања али и естетичке промене у којима је Графички колектив непосредно учествовао, пратио их и афирмисао.
Поставка ове изложбе у Нишу веома је значајна јер су уметници из овог уметничког центра, као и других делова Србије, били активни и још увек су витални део професионалног учинка Графичког колектива.
Промоција изложбе Отисак времена 70/∞, одржана је јуна/августа 2019. у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду. У обимној публикацији САНУ штампани су ауторски текстови Ирине Суботић, Гордане Поповић Васић, Љиљане Слијепчевић, Јеше Денегрија и Љиљане Ћинкул у којима се проблематизују различити сегменти рада Графичког колектива.
Током трајања изложбе биће организовано вођење и дружење са уметницима, о чему ћемо благовремено обавестити.
Отворена изложба "Нишки цртеж: Граница"
Нишки цртеж је традиционална изложба Галерије СЛУ, која је као подршка видљивости и продукцији дела у овој дисциплини установљена 1991, а која се као годишња тематска изложба цртежа одржава од 2000. године. Ову двадесет и четврту изложбу под називом „Граница“ чине цртежи педесет седморо аутора. Жири у саставу Наташа Дрча и Милица Тодоровић, историчари уметности и Соња Вукашиновић, сликар детаљно је сагледао приспеле радове деведесет троје уметника.
Са једне стране одговори који појам границе непосредно поистовећују са линијом (Дејан Тривунац, Горан Митић, Душан Ђокић...) или смештају у домен формалног (Сања Ђорђевић, Владица Ристић...) или проблема преиспитивања сврсисходности (Милан Јакшић) или самих граница медија (Томислав Тодоровић, Елизабета Маторкић Бисенић, Вукашин Миловић, Миодраг Анђелковић, Тијана Савковић...), затим оних који тему проматрају са аспекта симболичке универзалности коју носе поделе у природи (Никола Вукосављевић, Томислав Тодоровић, Јелена Шаленић Терзић, Аница Радошевић, Јована Ђорђевић, Милан Видојковић, Наташа Станојевић) и оних који превазилазе границу опипљивог, препуштајући јој се или славећи имагинацију (Викторија Здравковић, Срећко Здравковић, Тијана Савковић, Лазар Шошевић), до оних који који тему смештају на фон личног (Анђела Мујчић, Тамара Миладиновић, Славица Ердељановић Цурк, Јована Милосављевић, Елизабета Маторкић Бисенић...) и најобимнијег скупа одговора кроз аспекте људских и друштвених слобода, заједно су и легитимисали намеру организатора изложбе при профилисању овог „уметничког задатка“.
Различита виђења и изводи из транзиционе ствакодневице и проблеми глобалног друштва и локалне манифестације драгоцен су допринос критичком сагледавању стварноси, као основи за развој грађанске будности. Опсервације са историјски ширег плана могу представљати виђење бескрајних, са дистанце можда и бесмислених кретњи (Вукашин Миловић) или пак маркирање образаца конфликата и подвојености (Слободан Радојковић), могу указивати на опасности догматизације (Љубиша Брковић, Братислав Башић, Тара Родић) и манипулације (Немања Миленковић). Са друге стране, запажања о агрегатима репресије и анестезираности (Стеван Китић) могу представљати кушање граница јавног и достојанства појединца (Софија Поповић), односно указивати на атмосферу опште контроле (Никола Марковић) и помирености са паралелним правилима (Милан Сташевић). Нашу друштвену збиљу прати и светски феномен изразите међусобне отуђености људи у тзв. „времену глобалног умрежавања“ (Љиљана Шуњеварић Ајбајтер, Радован Станојевић). Жал над светом (Милија Чпајак) смењује порив за борбу и спасење (Марко Вукша, Бојан Живић, Јадранка Вукојчић, Стефана Јовановић), бунт (Милан Крстић).
И при летимичном погледу на репертоар уметничких размишљања на тему границе, свесни смо њене интригантности у семантичкој разгранатости коју је понудила. Али осим тога, оно што заиста радује су и сами уметнички искази, и они својом лексичком дивергенцијом дају веру у виталност манифестације и самог медија. На крају, само у другом и другачијем може лежати добар одговор обесмишљеним или увредљивим призорима свакодневља, сензацијама трена и заборава.