Југословенски период Ликовне колоније Сићево – избор дела из колекције Галерије СЛУ Ниш

Дом културе Грачаница
Галерија уметности Приштина

02 – 22. април 2026

Богато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад  клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана. У Сићеву је чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.

Током деветнаестог века широм Европе уметници, противећи се академском клишеу, напуштају атељеa и урбане просторе и удружени се враћају природи и животу на селу. Прва сазнања о таквим уметничким експериментима Надежда
Петровић је стекла током школовања код Јулијуса Екстера у Немачкој и приликом сусрета са Адолфом Хелцером и Лудвигом Дилом, представницима знамените колоније Нови Дахау крај Минхена, и она су несумљиво уверила младу сликарку да уметност цвета треба да добије надахнуће од природе, слободе и народа у коме уметник живи и твори. Две године касније, током Прве југословенске уметничке изложбе у Београду септембра 1904. са посебним заносом је излагала своју идеју о оснивању Прве југословенске уметничке колоније, која је све чешће постајала предмет разговора на седељкама у дому Петровића.

Како је стваралаштво Надежде Петровић немогуће изузети из контекста израженог слободарског духа, уједињења народа и друштвеног и политичког ангажмна у целини, тако и идеју о колонији која треба да се бави студијама из унутрашњости Србије три месеца, прикупљајући и снимајући интересантне пределе, костиме, орнаментику народну, типове и сцене из живота нашег народа, треба сагледати кроз призму историјског тренутка и националног одушевљења које је владало након повлачења Османлија и ослобођења земље. У духу наступајућег новог века, враћених територија, обнове и препорода земље, југ Србије почео је да се развија и модернизује, кроз клисуру је прошла пруга која је спајала Београд и Ниш (1884), у плану је била изградња хидроцентрале Света Петка. У атмосфери општег прогреса и индустријализације, вођена оптимизмом и утисцима ранијих посета Сићеву, ово место повезала је са идејом о колонији и у лето 1905. учинила га балканским Барбизоном.  Штампани извори објавили су да су последњег јулског дана у Сићево стигли Надежда Петровић и Федро Весел, касније Пашко Вучетић, Рихард Јакопич и Грохар, на кратко неколико пута боравио је и Бранко Поповић, сликар, ликовни критичар, професор историје уметности на Техничком факултету у Београду, док остаје упитно присуство Емануела Видовића и Ивана Мештровића, који се могуће касније и придружио. У прилог томе, не умањујући значај њихове подршке, говоре и наводи учитељице да је сликарка, којој је пружила гостопримство у свом дому, са Словенцима дошла у село одмах по завршетку школске године почетком јула и да су ту боравили до краја августа, само се она (Надежда) задржала још неколико дана, до почетка септембра. Један од житеља Сићева Благоје Павловић, уметнике смештене у сеоским домаћинствима, описао је као дружељубиве и пријатељски расположене, честе госте на славама, свадбама и поподневним колима. Свакодневно су са штафелајима и неопходним прибором обилазили околину и обале Нишаве а посетили су и удаљенији Пирот. Ипак, Надежда је била је највише окупирана сликама и жељом да што више упозна околину.

Изложба Југословенске уметничке колоније приређена 27. јануара 1907. у Народном музеју у Београду и попут колоније контроверзно је оцењена: од тога да приказује дела у најмодернијем жанру до већег броја негативних осврта,  мотивисаних политичким разлозима или сукобом на релацији учесници колоније – Савез југословенских уметника Лада. Идеја о поновном окупљању у селу на југу земље, просветитељског, васпитног и општег културног значаја и улоге, услед историјских околности није остварена.  Анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови и Велики рат осујетили су Надеждино убеђење да ће удружени југословени створити за себе своје сталне изложбе, своју школу и своју историју уметности. То је морало да сечека неко друго време. Ипак, као трајна национална вредност, настале у додиру са народом и природом, остају Надеждине слике предела и портрета попут Погреба у Сићеву, Жене са црвеним шалом, Две сељанке, затим Девојче из Сићева, Србија, Домаћин… У духу импресионизма, најављујући наступајући експресионизам, оне су уводиле Србију у европске уметничке токове, па је, према речима Љубице Миљковић, историчарке уметности, захваљујући Надежди, можда помало и Сићеву, наше сликарство први пут ишло у корак са Европским и обогаћивало европску уметничку ризницу самосвојним вредностима.

Ови догађаји са почетка века заузимају важно место у историји националне уметности, а Сићево мапирају као значајан ликовни центар. Касније, спорадично између два светска рата, доминанто педесетих година прошлог века, колоније су осниване широм Војводине и Хрватске, па се, очекивано, и у Нишу, упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари. Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се преко шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године.

Поред заједничког рада у природном окружењу, размене идеја, стицања нових искустава и међусобног дружења, благотворном дејству оваквог вида уметничког деловања већ у првим годинама сведочила су бројнија збивања у ликовном животу града, интересовање стручне јавности и медија, активније учешће нишких уметника на изложбама и смотрама у земљи и иностранству и афирмација локалне ликовне сцене.16 Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера о чијем раду одлучује Савет именован од стране Скупштине Града Ниша, учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950 слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града. Уз повремене краткотрајне покушаје увођења новина попут учешћа ликовних критичара, касније функције селектора, и можда најзначајније – откупних награда, Сићево је задржало ликовни карактер. Друштвене и политичке прилике, ратови и распад земље утицали су на концепт у смислу слабог одазива уметника из бивших република, посебно
Словеније и Хрватске, да би се двехиљадитих у великој мери проширио круг земаља из којих учесници долазе.

Обележавање 120 година од оснивања Прве југословенске уметничке колоније била је прилика да се увидом у богату, брижљиво формирану колекцију од седамдесетих година до данас, укаже на значај оновременог уметничког подухвата и у контексту ширег културног простора, традиције,  друштвених и политичких прилика, да се сагледа његов утицај на савремена уметничка промишљања, схватања ликовности и одјеке у стваралаштву. У складу са тим концепт поставке у Галерији уметности Приштина у Грачаници одражава идеју заједништва и југословенства кроз одабир слика и скулптура насталих током првих тридесетак сазива, односно у време постојања Југославије и учешћа уметника из бивших република. То је уједно период динамичних дешавања на међународној ликовној сцени, који уз класичне медије бележи егзистирање више паралелних праваца, иновативне појаве и интересовања за апстрактну, минималну и концептуалну уметност, системско сликарство и већу примену савремених медија, фотографије и видеа кроз које аутори изражавају личне ставове, критику актуелне друштвено-поличке стварности и указују на егзистенцијалне проблеме. Такве тенденције биле су присутне и код нас, да би отвореност према свету осамдесетих година, изложбе светске уметности у Београду и студијска усавршавања у иностранству приближили наше ствараоце савременим визуелним збивањима и токовима.

Уметницима из Србије, Македоније, Словеније пријали су слобода и рад под отвореним небом, па су подстакнути окружењем, сићевачким крајоликом, лепотама клисуре, стена и раскошном палетом боја, сопствене импресије и визуелне сензације, свако на себи својствен начин, примењујући  индивидуални ликовни израз, уткали су у своје радове (Миленко Шербан, Михајло Петров, Стојан Трумић, Чедомир Крстић, Божа Илић, Стојко Стојковић, Мирослав Анђелковић, Перица Донков, Велизар Крстић, Миодраг Протић, Момчило Антоновић, Коста Брадић, Рада Селаковић). Појединим ауторима као полазиште у истраживању и изражавању личних промишљања послужило је богато културно-историјско наслеђе овог краја (Иван Табаковић, Бата Михаиловић), дијалог природе са историјском и уметничком баштином (Младен Србиновић, Чедомир Васић, Томаж Кржишник) или су, преиспитујући унутрашње светове, у идиличне пределе уносили дозу мистике (Бојан Бем, Реџеп Фери) и маштовито, готово онирично се препуштали свету бајки и митологије (Радомир Рељић). Сићево је пак за неке било прилика да у новој средини, не комуницирајући утиске непосредног окружења, изразе сопствену заокупљеност и критички став према социјалним и друштвено – политичким приликама (Мића Поповић, Зоран Павловић), рационалан и аналитичан приступ у духу нове геометрије (Стојан Ћелић, Бора Иљовски, Борко Лазески) или експресивне представе доживљеног (Велизар Крстић, Петар Мазев).

Попут сликарства, развој скулпторске мисли у нашој земљи у другој  половини двадесетог века, обележен дифузијом стилова, применом технолошких открића и увођењем нових материјала у скулпторску праксу, био је у складу са ондашњим приликама у свету и у смислу стилско-формалне поделе на фигуратвно и апстрактно, односно асоцијативно вајарство, уз паралелно егзистирање бројних подгрупа и подправаца, пратио је глобалне токове.18 Томе, узевши у обзир чињеницу да Збирка савремене скулптуре Галерије, са углавном заступљеним радовима уметника из бивших република, пружа скроман допринос у сагледавању развоја различитих појава у вајарству на овим просторима, сведоче изложени радови вајара из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Обликујући углавном у традиционалним материјалима, у оквирима фигурације, они су свој израз пронашли у класичној анатомској (Александар Шакић, Виљем Јакопин) или архетипској форми (Никола Антов), вешто комбинујући облике у оквирима геометријске стилизације (Момчило Крковић) или сугестивно разбијајући класично виђење скулптуре уз ексериментисање савременијим материјалима (Олга Милић) до приказа сведених асоцијативних облика (Иван Фелкер, Душан Донков, Никола Њирић).

Овом поставком дат је увид у мањи део колекције Галерије СЛУ Ниш, вредан у уметничком, историјском и естетском смислу, формиран захваљујући Ликовној колонији Сићево до двехиљадитих година. Она указује на слојевита кретања у уметности друге половине двадесетог века и сведочи новим појавама, савременим стремљењима и модерним тендецијама. Хетерогена у визуелном изразу, истраживачким приступима и промишљањима, у контексту времена и амбијента у коме су настала, без ограничења у тематско-мотивском смислу, презентована дела осликавају индивидуалне уметничке стилове, наративне кодове, транспоноване ставове и интересовања. С обзиром на обим и континуирано увећавање, разнородност у смислу генерацијске припадности аутора, средина из којих долазе, медија које негују, идеја и тема који их заокупљају, збирка Сићева, у светлу актуелних дешавања у визуелној уметности, даје прилику за разне видове кустоских проучавања, анализа и поређења. Представљањем слика и скулптура истакнутих протагониста југословенске ликовне сцене, у извесној мери сагледано је деловање јединственог културног простора и значаја који је, поникла на тековинама Прве југословенске уметничке колоније, имала Сићевачка колонија у другој половини двадесетог века. Њена племенита мисија и вредност обавезују на чување традиције, брижљиву селекцију учесника, адекватну бригу и чување експоната, као и стварање могућности за њихову презентацију у већем обиму.

Емилија Ћоћић Билић, виши кустос