Југословенски период
Ликовне колоније Сићево
23. јун – 10. јул 2026
Галерија Чедомир Крстић Пирот
избор дела из колекције Галерије СЛУ НишБогато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана у коме је чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију. Овај догађај с почетка прошлог века заузима важно место у историји националне уметности и Сићево мапира као значајан ликовни центар.
Шест деценија касније у Нишу се упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари.
Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се преко шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године. Поред заједничког рада у природном окружењу, размене идеја, стицања нових искустава и међусобног дружења, благотворном дејству оваквог вида уметничког деловања већ у првим годинама сведочила су бројнија збивања у ликовном животу града, интересовање стручне јавности и медија, активније учешће нишких уметника на изложбама и смотрама у земљи и иностранству афирмација локалне ликовне сцене.3 Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града. Уз повремене краткотрајне покушаје увођења новина попут учешћа ликовних критичара, касније функције селектора, и можда најзначајније – откупних награда, Сићево је задржало ликовни карактер. Друштвене и политичке прилике, ратови и распад земље утицали су на концепт у смислу слабог одазива уметника из бивших република, посебно Словеније и Хрватске, да би се двехиљадитих у великој мери проширио круг земаља из којих учесници долазе.
Обележавање 120 година од оснивања Прве југословенске уметничке колоније била је прилика да се увидом у богату, брижљиво формирану колекцију од седамдесетих година до данас, укаже на значај оновременог уметничког подухвата и у контексту ширег културног простора, традиције, друштвених и политичких прилика, да се сагледа његов утицај на савремена уметничка промишљања, схватања ликовности и одјеке у стваралаштву. У складу са тим концепт поставке у одражава идеју заједништва и југословенства кроз одабир слика и скулптура насталих током првих тридесетак сазива, односно у време постојања Југославије и учешћа уметника из бивших република. То је уједно период динамичних дешавања на међународној ликовној сцени, који уз класичне медије бележи егзистирање више паралелних праваца, иновативне појаве и интересовања за апстрактну, минималну и концептуалну уметност, системско сликарство и већу примену савремених медија, фотографије и видеа кроз које аутори изражавају личне ставове, критику актуелне друштвено-поличке стварности и указују на егзистенцијалне проблеме. Такве тенденције биле су присутне и код нас, да би отвореност према свету осамдесетих година, изложбе светске уметности у Београду и студијска усавршавања у иностранству приближили наше ствараоце савременим визуелним збивањима и токовима.
Уметницима из Србије, Македоније, Словеније пријали су слобода и рад под отвореним небом, па су подстакнути окружењем, сићевачким крајоликом, лепотама клисуре, стена и раскошном палетом боја, сопствене импресије и визуелне сензације, свако на себи својствен начин, примењујући индивидуални ликовни израз, уткали су у своје радове (Миленко Шербан, Михајло Петров, Стојан Трумић, Чедомир Крстић, Божа Илић, Стојко Стојковић, Мирослав Анђелковић, Перица Донков, Миодраг Протић, Момчило Антоновић, Коста Брадић, Рада Селаковић). Појединим ауторима као полазиште у истраживању и изражавању личних промишљања послужило је богато културно-историјско наслеђе овог краја (Иван Табаковић, Бата Михаиловић), дијалог природе са историјском и уметничком баштином (Младен Србиновић) или су, преиспитујући унутрашње светове, у идиличне пределе уносили дозу мистике (Бојан Бем, Реџеп Фери) и маштовито, готово онирично се препуштали свету бајки и митологије.
Сићево је пак за неке било прилика да у новој средини, не комуницирајући утиске непосредног окружења, изразе сопствену заокупљеност и критички став према социјалним и друштвено – политичким приликама (Мића Поповић), рационалан и аналитичан приступ у духу нове геометрије (Стојан Ћелић, Бора Иљовски, Борко Лазески) или експресивне представе доживљеног (Велизар Крстић).
Попут сликарства, развој скулпторске мисли у нашој земљи у другој половини двадесетог века, обележен дифузијом стилова, применом технолошких открића и увођењем нових материјала у скулпторску праксу, био је у складу са ондашњим приликама у свету и у смислу стилско-формалне поделе на фигуратвно и апстрактно, односно асоцијативно вајарство, уз паралелно егзистирање бројних подгрупа и подправаца, пратио је глобалне токове. Томе, узевши у обзир чињеницу да Збирка савремене скулптуре Галерије, са углавном заступљеним радовима уметника из бивших република, пружа скроман допринос у сагледавању развоја различитих појава у вајарству на овим просторима, сведоче изложени радови вајара из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Обликујући углавном у традиционалним материјалима, у оквирима фигурације, они су свој израз пронашли у класичној анатомској (Александар Шакић, Виљем Јакопин) или архетипској форми (Никола Антов), вешто комбинујући облике у оквирима геометријске стилизације (Момчило Крковић) или сугестивно разбијајући класично виђење скулптуре уз ексериментисање савременијим материјалима (Олга Милић) до приказа сведених асоцијативних облика (Иван Фелкер, Душан Донков, Никола Њирић).
Овом поставком дат је увид у мањи део колекције Галерије СЛУ Ниш, вредан у уметничком, историјском и естетском смислу, формиран захваљујући Ликовној колонији Сићево до двехиљадитих година. Она указује на слојевита кретања у уметности друге половине двадесетог века и сведочи новим појавама, савременим стремљењима и модерним тендецијама. Хетерогена у визуелном изразу, истраживачким приступима и промишљањима, у контексту времена и амбијента у коме су настала, без ограничења у тематско-мотивском смислу, презентована дела осликавају индивидуалне уметничке стилове, наративне кодове, транспоноване ставове и интересовања. С обзиром на обим и континуирано увећавање, разнородност у смислу генерацијске припадности аутора, средина из којих долазе, медија које негују, идеја и тема који их заокупљају, збирка Сићева,у светлу актуелних дешавања у визуелној уметности, даје прилику за разне видове кустоских проучавања, анализа и поређења. Представљањем слика и скулптура истакнутих протагониста југословенске ликовне сцене, у извесној мери сагледано је деловање јединственог културног простора и значаја који је, поникла на тековинама Прве југословенске уметничке колоније, имала Сићевачка колонија у другој половини двадесетог века. Њена племенита мисија и вредност обавезују на чување традиције, брижљиву селекцију учесника, адекватну бригу и чување експоната, као и стварање могућности за њихову презентацију у већем обиму.
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос