АКТУЕЛНО
изложбa Николе Антова у Димитровграду
НИКОЛА АНТОВ (1933-2019)
Ретроспективна изложба скулптура, Галерија Методи Мета Петров'' Димировград.
ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА
ТВРЂАВА НЕКАД И САД – КРОЗ ОБЈЕКТИВ САВРЕМЕНИКА.
Изложба је део градског пројекта обележавања значајног јубилеја - 300 година Нишке тврђаве.
Тврђава је најупечатљивији визуелни симбол града Ниша и трезор целокупне његове досадашње историје која подразумева два миленијума континуираног постојања од античког Наисуса, преко средњовековног Нисоса, до данашњег Ниша. На темељима римског и средњовековног утврђења Турци су периоду од 1721. до 1723. саградили садашњу Тврђаву која је неправилног полигонатног облика и обухвата потвршину од 22 хектара. Данас је Нишкa тврђавa културно добро од великог значаја, парковна, археолошка, културно-историјска целина, музеј на отвореном, место бројних културних дешавања али и оаза мира, омиљено шеталиште Нишлија.
Концепт изложбе је подразумевао интеракцију са публиком односно кооперацију између шире јавности и Галерије СЛУ Ниш, која је упутила позив свим заинтересованима да доставе актуелне фотографије, фотографије из породичних архива и личних колекција или краће видео радове инспирисане Тврђавом. Од приспелих дела, након извршене селекције, креирана је изложба која са више од 100 фотографија и 4 видео записа сведочи о Тврђави у раздобљу дужем од једног века и пружа могућност сагледавања измене њеног изгледа и намене као и трансформацију околине.
Изложбом доминирају три целине. Једна се тиче непосредног изгледа бедема, капија и здања унутар комплекса нишке Тврђаве а објективом савременика кадрирани су различити фрагменти или архитектонске целине у природном окружењу. Другу целину чине личне и породичне фотографије интимнијег карактера, то су сведочанства о животу у Тврђави, документарна грађа која Тврђаву афирмише као место сусретања, дружења, културног уздизања, опуштања. Трећи сегмент изложбе чине фотографије уметничког предзнака које Тврђаву третирају као симбол или метафору за индиректни говор о пролазности, егзистенцији, будућности...Без обзира да ли су архивског, документарног или уметничког карактера сва заступљена дела на јединствен начин одају поштовање, сугеришу повезаност, изражавају дивљење и чисте емоције према вишевековном сведоку врема – Нишкој тврђави.
Галерија савремене ликовне уметности изражава велику захвалност Душану Миладиновићу који је из личне колекције уступио 30 фотографија и разгледница Тврђаве од краја XIX до средине XX века, затим Љиљани Јанчић, Наташи Дрчи, Љиљани Костадиновић, Јелени Перовић и Тихомиру Милановићу чије фотографије из породичних архива припадају периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, као и свима који су доставили фотографије Тврђаве и видео записе из претходне деценије или актуелног тренутка.
На отварању изложбе, по одлуци жирија, биће додељене две награде за најуспелије фотографије а о трећој награди одлучиваће публика гласањем током трајања изложбе.
Изложба ће трајати до 10. септембра.
https://youtu.be/JJGglfm8p1w
Јелена Петровић Луковић
Јелена Петровић Луковић
CARMEN PERPETUUM: Epistolae Heroidum
Салон 77, 20. јул – 4. август 2023
Минуциозни цртежи тушем на папиру, Јелене Петровић Луковић, сиже су епа Метаморфозе, Пубија Овидија Назона. Тек су за сто стихова краће од Хомерове Одисеје, Овидијеве Метаморфозе кроз 246 митолошких прича обухватају раздобље између стварања света из хаоса до претварања Цезара у звезду и сматрају се најлепшим приповедачким делом римске књижевности.
Пратећи митске призоре песничких слика, Јелена Петровић додељује формама из природе улогу носиоца фантастичне атмосфере. У мноштву виртуаозних детаља садржан је позив за ближе сагледавање привида, док поетичност којом целине одишу производи пролонгирану актуелизацију тема на које радови реферишу.
Тело и телесност, утеловљење и преображај идентитета константне су уметничке и личне провокације којима кроз свој опус Јелена Петровић Луковић прилаже одговоре. Метаморфоза ауторског тона, рукописа и мотива, који се одиграо од њеног самосталног излагања у Павиљону у нишкој тврђави 2018. године, односи се на удаљавање од презентности призора, његове визуелне засићености и наговештаја психолошког статуса портерета, ка суптилности и ефемерности (примарно) пејзажа, чија цртачка приљежност представља пријатан изузетак на актуелној домаћој сцени.
Јелена Петровић Луковић (Брчко, 1988) је завршила основне и мастер студије графике на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирала 2017. године. Била је стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка и Фонда за младе таленте Републике Србије – Доситеја. Узела је учешћа у више домаћих и интернационалних уметничких пројеката. Добитница је више награда.
Реализовала је седам самосталних и излагала на преко осамдесет колективних изложби у Србији, Босни и Херцеговини, САД-у, Македонији, Великој Британији, Румунији, Португалији, Пољској, Кини, Турској, Холандији, Немачкој, Црној Гори, Италији и Хрватској.
Предаје групу стручних предмета у Уметничкој школи у Ужицу. Чланица је Удружења визуелних уметника Ужице.
https://youtu.be/8l1DCHmw9QQ
Маркo Лађушић - Мегаструктуре
Марка Лађушића - из циклуса Мегаструктуре
Марко Лађушић (1967, Пелагиц́ево) је сликар, вајар и мултимедијални перформанс уметник. Дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1995. године на одсеку за примењену скулптуру. Као надарено лице је већ 1996. године запослен на матичном факултету, на коме и данас активно ради - у звању редовног професора. Поред тога, предаје и на Факултету техничких наука у Новом Саду. Имао је 18 самосталних изложби и учествовао на преко 90 групних изложби у региону и иностранству. Добитник је многих награда за свој рад, који је данас део сталних поставки у јавним просторима, приватним и институционалним колекцијама као што су: Музеј Тера, Музеј Мацура, Национални музеј у Белој Цркви, Галерија Меандер, Галерија Дрина, АVON компанија, Пернод Рицард (Pernod Ricard), Клинички центар, Факултет примењених умерности, Факултет музичких уметности, Тршић колонија, колекција хотела Мариот (Marriott), Визар (Wizard) Милан,ЦМС (CMS) Србија, Аустрија, Ариа Арт Галерija (Aria Art Gallery) Италија, Логиk Арт Спас колекција (Logic Art Space) Италија, М2 студио (M2 studio) Италија, колекција Роксанде Илинчић (Енглеска), Музеј града Београда, Галерија Монолог, Супермаркет Берлин итд. Био је део пројектног тима националне селекције Републике Србије на 23. Међународној изложби Тriennale di Milano 2022. године Unknown.Unknows. An Introducion to Mysteries. У његовом родном граду, Пелагићеву, тренутно се формира легат његовог сликарског и скулптуралног опуса.
Марко Лађушић је креативни гениј неговао током тридесетогодишњег стваралачког опуса, који са истим еланом активно надограђује и продубљује. Темељ Лађушићеве инспирације налази се у детињству и слободи које оно носи са собом – целог живота стреми ка приказивању врсте жељене, виђене и замишљене стварности. Радовима из циклуса Мегаструктуре мења приступ димензијама радова – који својим монуменалним карактером инхерентно постају носиоци идентитета простора у коме се налазе. Блиско се повезује са хаосом и његовим градивним могућностима, те кроз савладавање хаоса долази до реда на путу ка истини. Његов рад је директан однос његове личности – слојевит и инспиративан.
Мегаструктуре замишља и гради континуираним трагањем за свим начинима на које оне могу да испливају на површину платна – наглашава да су оне огромно неисцрпно поље којим ће се бавити током наредних деценија. Колорит представља средиште његовог креирања путем екпресивног стваралачког поступка. Лађушићева употреба вибрантних боја има ефекат привлачења пажње и истовремено подстиче анализу како појединачних сегмената, тако и целокупне слике. Користи целу палету наглашавајући комплементарност и контрасност. Колорит радова базиран је на систематском истраживању проширења граница његовог изражајног потенцијала. Бојама приступа сирово, знатижељно – без унапред етаблиране визије њеног крањег изгледа. Уместо конзервативних постулата опчињеним идејама о строгим скицама, Лађушић велике формате слика директно на платну.
Мегаструктуре су слојевите до нивоа скулптуралности – при чему је сваки слој нова мрежа симултано аутентична и блиско повезана са претходном – на формалном и феноменолошком нивоу. Намерним супротстављањем боја продубљује слојеве слике, привидно им дајући физичке одлике веза финим и деликатним линијама. Динамичним линијама сугерише енергију и кретање. Поред истанчаног пикторалног карактера, линијски систем у Лађушићевом раду изражава бесконачност креативног микрокосмоса. Активно замишља и гради нивое структуре до тренутка у коме се оне осамостале и постану спремне за живот у простору, при чему неретко уноси драстичне промене скидајући и поновно наносећи слојеве боје. Како су му конструкције лишене реалистичких основа, свако учитавање егзактне форме суштински је продужетак који се одвија у перцепцији посматрача – чиме се подцртава продубљена персонализација доживљаја слика, базирана на вртоглавици и заносу.
Анђела Дукић
Историчарка уметности
https://www.youtube.com/watch?v=Bc0-cupcwGo
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА 2024
ОДЛУКА УМЕТНИЧКОГ САВЕТА ГАЛЕРИЈЕ САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ
На седници одржаној 30. јуна у канцелеријама Галерије СЛУ Ниш, Уметнички савет је разматрао приспеле захтеве за излагање у нареној години. Од 76 захтева Уметнички савет је одобрио следеће:
За Павиљон у Тврђави:
Бојан Оташевић
Ђорђе Ђорђевић
Лидија Узелац
Љиљана Шуњеварић
Милан Станојев
Анђела Мујчић
Факултети уметности Ниш, Београд, Нови Сад
Међународно бијенале плаката
Резерва - Миљан Стевановић
За Салон 77
Јелена Јоцић
Селма Ђулизаревић Карановић
Маша Пауновић
Паулина Алексић и Сара Поповић
резерва - Андреа Морачанин
Предложено је да ретроспективна изложба Александра Девића поводом 45 година рада буде приређена у Официрском дому.
Уметнички савет је радио у саставу: предесник проф. др Мишко Павловић и чланови проф. Братислав Башић и музејски саветници Радмила Костић и Милица Тодоровић док проф. Стеван Којић због студијског боравка у Кини није био у могућности да присуствује састанку.
„Увек… даље“ Богдана Павловића
Салон 77
29. јун – 16. јул 2023.
Изложбом „Увек… даље“, у Салону 77 у Нишу (Бали-бегова је џамија), уметник Богдан Павловић представиће публици серију радова заснованој на географским картама и атласима.
Уцртавањем сцена из свакодневног живота у праве атласе, призори преузети из фото архиве уметника добијају универзални карактер. Атласи су плодно тло за разне концептуално-уметничке експерименте, а цртеже у њима уметник користи и као секвенце за стоп-моушн анимиране видео радове.
Преобликовани континент Аустралије, сачињен од зезданих констелација, носи назив„Астралија“ и представља замишљени сидерални континент. Испитивање односа макро и микро космоса
може се видети и у делима „Астралити”, објектима – метеоритима, начињеним од звезда. У својим „географским истраживањима” Павловић иде даље... У атласе и географске карте уметник уписује нова графичка и топографска ликовна решења са савременим конотацијама: екологија, политика, идентитет и територија, права жена... С друге стране, пројекције звезда и сазвежђа нам говоре о закривљености свемира, флуктуацији небеских тела, али и о савременој теорији Мулти Универзума. Истовремено, уметник користи широк спектар уметничких приступа и техника, што је у потпуности у складу са универзалним карактером Атласа, који сам по себи представља скуп разноврсних графичких визура који одговара различитим областима: географија, топографија, астрономија...
Прожимајући се са глобалним савременим темама, призори из свакодневице формирају јединствене визуелне догађаје, који на експресиван и поетичан начин изложбу „Увек… даље“, ситуирају на танку линију која раздваја, односно спаја, стварност и фикцију.
Богдан Павловић (Београду, 1969) је дипломирао на Академији Ликовних Уметности (ENSBA) у Паризу 1997. године, у класи професора Владимира Величковића. Магистрирао је на ФЛУ у Београду 2002. године у класи професора Чедомира Васића. Његови радови се налазе у следећим јавним колекцијама: Лефранк е Буржуа (Lefranc & Bourgeois), Компанија Радо, Музеј Цептер, Опел Француска, Аеродром Париза, Музеј савремене уметности у Београду, Музеј града Београда. Павловић је мултидисциплинарни уметник који се поред цртежа, сликарства и колажа бави фотографијом, видео анимацијом и амбијенталном инсталацијом. Од 2008. године користи специфичну врсту итисона као основу за реализацију неколико сликаних серија. У Павловићевом делу јасно је присутан експериментални аспект. Кроз своје стваралаштво, на експресиван и једноставан начин, Богдан Павловић повезује универзално и лично, документарно и имагинарно. Монументални цртеж-принт "Између" реализовао је 2018. године у сарадњи са Студиом Ван Ријн за хотел Хајат Риџенси Етуал у Паризу. Са братом Мишком Павловићем ради изложбени пројекат посвећен 100-годишњици светског ваздухопловства у Музеју југословенског ваздухопловства. Постер за филм Емира Кустурице "Супер 8 прича" реализује 2001. године. А 1994. године исликава модел Опел Тигре за Генерал Моторс за Салон аутомобила у Паризу.
Живи и ради у Паризу.
https://youtu.be/ZvA9sC0g144
„Недовршене форме #22“ Игора Антића
Самостална изложба „Недовршене форме #22“ Игора Антића – уметника који живи и ради у Паризу.
Игор Антић је рођен 1962. године у Новом Саду. Дипломирао је на сликарском одсеку новосадске Академије уметности. Усавршавао се у Школи лепих уметности и на Институту за напредне студије при националној академији у Паризу. Самостално је излагао у Србији, Француској, Америци, Немачкој, на Исланду. Учествовао је на колективним изложбама у многим земљама света. Добитник је стипендије фондације Полок-Крансер у Њујорку (2000), награде Океанографског музеја у Монаку (2004) и награде Сава Шумановић за савремену уметност у Новом Саду (2018).
Од средине деведесетих година XX века своју уметничку праксу заснива на ин ситу креацијама односно делима које непосредно реализује у јавном простору (екстеријеру или ентеријеру) реагујући на садржај тог простора, његов контекст, предисторију или функцију.
Изложба у Нишу припада вишегодишњем циклусу Недовршене форме који је започет 2018.године, а у оквиру кога је уметник до сада реализовао двадесетак оригиналних радова на исто толико различитих места, постављајући нека од питања из домена филозофије уметности.
Концепција Недовршене форме #22 , која се реализује у некадашњем верском објекту (Бали бегова џамија) концентрисана је око питања Да ли верујете у случајност. То је амбијентална поставка коју чине просторне конструкције у форми геометријских облика до којих је уметник дошао насумичним или случајним избором на основу компјутерске трансформације ахритектонског плана самог објекта. Златно-сребрне фолије чија ће се форма мењати услед протока времена а на принципима случајности, постављене су изнад конструкција а основни конструктивни елемент је ваљкасна туба обмотана тканином са дезенима карактеристичним за све светске религије, чиме се уопштава и симболично евоцира првобитни контекст простора. Како сам уметник каже „У уметности као и у религији постоје ривалске теорије а уверења и визуелни аспекти су разлози за то ривалство. Моја идеја је да их потпуно помешам да би смо се вратили питању: да ли је то у шта верујемо сплет случајних околности“.
Изложба ће трајати до 26. јуна.
ГСЛУ Ниш
Графичка радионица "Сићево 2023"
ГРАФИЧКА РАДИОНИЦА У СИЋЕВУ 2023.
Међународна Графичка радионица у Сићеву званично започње са радом у понедељак 5. јуна 2023. у згради Ликовне колоније, а трајаће до 11. маја 2023.
У Сићеву ће боравити и радити: Роман Кушар (Roman Couchard) из Белгије, графичар и визуелни
уметник, Митја Станек из Словеније, графичар и вајар, Лидија Среботњак Пришић из Новог Сада,
редовни професор Академије уметности у Новом Саду, Дуња Недељковић, графичарка која живи
и ради на релацији Нови Сад – Трст и млади уметник из Ниша Данило Пауновић.
Ово је 21. окупљање по реду. До сада је 80 уметника стварало у Графичкој радионици, била су то
значајна имена српске графичке сцене али и из других земаља у окружењу као и из Мексика, САД,
Јапана, Данске, Пољске, Канаде. Поред рада у радионици уметници ће имати излет по Сићевачкој
клисури као и посета граду Нишу и обиласка културно историјских знаменитости.
Изложба насталих радова биће предтављена нишкој публици следеће године у изложбеном
Павиљону нишке Тврђаве.
Биографије учесника графичке радионице Сићево 2023:
Roman Couchard (Роман Кушар ) Белгија
Дипломирао сликарство и визуелну уметност и простор на Saint-Luc Superior, Liege. Магистрирао је
графику на Краљевској академији лепих уметности у Бриселу. Добитник је неколико награда за
графику у Белгији на међународним тријеналима у Лувијеру и Лијежу као и Фондације Boghossian
у Бриселу. До сада је учествовао на више колективних и самосталних изложби.
Митја Станек, Словенија
Дипломирао на Академији уметности у Љубљани, где је завршио и вајарски и графички одсек.
Излагао самостално више пута у Словенији, учествовао на многим међународним изложбама у
Јапану, Белгији, Чешкој. 2013 учествовао на јубиларном 25. међународном симпозијуму вајара на
Крки где је проглашен као један од три најбоља вајара света. Живи и ствара у Капелском Врху у
Словенији.
Дуња Недељковић, Италија
Дипломирала на графичком одсеку Академије уметности у Новом Саду, где је завршила и
последипломске студије у класи професора Слободана Абија Кнежевића.Од 2002 излаже
самостално у земљи и иностранству. До сада је имала 24 самосталне изложбе а учествовала је на
многобројним групним изложбама. Учесник је и многих ликовних колонија у земљи и
иностранству. Добитница је неколико награда од којих издвајамо Награда Амбасаде Краљевине
Норвешке за постигнуте високе академске резултате, Награда „Il paesaggio più bello del mondo “
mostra di Livio Rosignano – Dipingere il vento, Trst, Magazzino 26. Члан је УЛУСа и УЛУВа. Живи и
ради на релацији Трст- Нови Сад.
Лидија Среботњак Пришић, Нови Сад
Дипломирала Академију уметности у Новом саду, одсек сликарства. Последипломске студије
завршила код професора Андреја Јемеца на Академији ликовних уметности у Љубљани.
Студирала је и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Од 1986 године ради на
Академији уметности у Новом Саду сада је у звању редовног професора.
Радове из области цртежа, сликарства, фотографије и нових медија ( објекти, инсталације,
амбијенти, видео, дигитална графика) излагала на самосталним (Београд, Љубљана, Суботица,
Кикинда, Нови Сад, Грчка, кастав, ...) и групним изложбама (Холандија, САД, Литванија, Чешка,
Француска, Немачка, Италија, Грчка, на просторима бивше Југославије, Србија, Хрватска,
Словенија....). Објавила је текстове из области ликовних уметности и нових медија у стручним
часописима и публикацијама и преводе са словеначког језика.
Данило Пауновић, Ниш
Дипломирао на Факултету уметности у Нишу на Департману за примењену уметност, а потом завршио мастер студије на
Факултету ликовних уметности на одсеку за графику. Тренутно је на докторским студијама на
истом факултету. Учесник је бројних изложби у земљи и иностранству, а самостално је излагао два
пута. Један је од добитника II награде међународног конкурса „Константин Велики“ 2020. године у
Нишу и добитник друге награде на интернационалном бијеналу графике на Криту 2018.
Павле Поповић и Ђорће Симић
На изложби су заступљена дела два доајена српског сликарства из Краљева Павла Поповића и Ђорђа Симића која су протеклих шест деценија поред активног уметничког, педагошког рада били једни од оснивача ликовне сцене тог поднебља.
Павле Поповић рођен је 1938. у Бузовику. Средњу школу примењених уметности у Пећи завршио 1958. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду у класи професора Мила Милуновића 1966. године. У току студирања, као члан екипе Републичког завода за заштиту споменика културе, учествовао је у конзервацији и рестаурацији многих наших средњовековних манастира. По завршетку студија ради као професор ликовне културе у Гимназији у Краљеву. Примљен је за члана Удружења ликовних уметника Србије 1967. године, а од 1974. постаје члан секције УЛУС -а Западног Поморавља. Као корисник стипендије Комисије за културне везе са иностранством борави у Паризу ради стручног усавршавања на Академији Des Beaux Arts. На Филозофском факултету у Београду завршио је последипломске студије на групи за историју уметности.
Од 1976. ради као просветни саветник у Међопштинском заводу за унапређивање васпитања и образовања у Краљеву. Од 1991. постаје стручни сарадник Министарства просвете (одељење у Краљеву) за Рашки, Моравички, Расински, Колубарски и Шумадијски регион. За свој рад награђиван више пута на локалним изложбама краљевачких уметника и Друштва Западног Поморавља, од којих издвајамо Новембарска награда града Краљева (у категорији појединца) поводом Дана Републике и ослобођења града за значајне резултате остварене у стваралачком и организационом раду у култури и сребрне плакете са ликом Његоша као и Вукове награде за 2022. годину. Живи и ради у Краљеву. Цитирамо неколико реченица и предговора Александре Поповић: „Поповић је формирао своју сликарску физиономију у оквирима апстрактног појмовног речника, дефинишући притом материју и оптику личног доживљаја света, усклађену са властитим доживљајем стварности. Одвојивши се од појавне представе света и наративне камуфлаже, у својим делима се искључиво користи непредметном приказивачком апаратуром. Иако уметник не гради своју сликарску визију ослањајући се на сагледљиве облике постојања, реалност која га окружује се ипак на посредан начин инкорпорирала у његов рад. Асоцијативни називи његових слика то и потврђују. Сликарев пут ка апстракцији не значи отуђеност од природе, већ продирање у проширене просторе нових области посматрања.“
Ђорђе Симић рођен 1942. године у Београду. Вишу педагошку школу завршио у Београду 1962. године, у класи професора Анте Абрамовића. Сликарство, нарочито акварел, учио код професора Светолика Лукића: Члан УЛУС-а од 1971. године, члан азијско-европског удружења „Асропа", сa седиштем у Кунсану, Јужна Кореја. Дугогодишњи стали члан и учесник бројних ликовних колонија, као и оснивач многих (Тиска академија акварелa. Бешка, Горажде, Матарушка Бања и др). Провео четрдесет година у служби као наставник ликовне уметности у ОШ „Светозар Марковић", ОШ Браћа Вилотијевић" и Гимназији у Краљеву. Поред уметничког и педагошког рада бави се и књижевним радом и до сада је објавио 5 књига. За свој рад награђиван више пута на локалним изложбама краљевачких уметника и Друштва Западног Поморавља. Носилац више друштвених признања за допринос у уметности и култури, од којих издвајамо Новембарску награду - Културно просветне заједнице и диплому Заслужног грађанина Општине Краљево за вишедеценијски рад у уметности и култури. За акварел награђиван више пута на изложбама у Земуну, Шапцу и Краљеву, Босанском Броду. Током 60 година уметничке каријере излага на ваше од 300 колективних изложби у земљи и иностранству. Самостално излагао око шездесетак пута.
Ево неколико речи о његовом опусу, цитирамо Сузану Новчић: „У току шест деценија изузетно плодног рада Ђорђе Симић створио је један особен свет уметности, чији је пиктурални израз заснован на акварелу као техници и доминантном изразу његовог стваралаштва. Ову технику он препознаје као свој медији, кроз који на најбољи начин може да забележи и искаже своје емоције, рефлексије и сећања. Отуда и није чудо што га стручна и шира јавност скоро судбински везује за акварел, и то онај убедљив, сочан и експресиван. Зато у контексту ове изложбе, стоји прича о акварелу као есенцијалном правцу његовог стваралаштва, али се неминовно мора проговорити и о његовом великом ангажовању у свету уметности уопште. Извесно је зато да о Ђорђу Симићу можемо говорити као аутентичном уметнику, али и културном посленику, чији стваралачки опус настаје из широког друштвеног интересовања и активизма.Свестрано образован, радозналог духа, талентован и вредан, своју делатност и креативност испољава у више видова: сликар, педагог, писац и ликовни критичар, музичар, иницијатор и организатор многих ликовних и културних манифестација, колонија, изложби и сл. Својом свеукупном активношћу до данашњих дана дао је велики допринос развоју ликовног живота у Краљеву, највише у деценијама познатим као оптимистичко доба обнове, када се реактивирају стари и успостављају нови простори уметничког изражавања и деловања“.
Изложба ће бити отворена сваког дана осим недељом од 12 до 17 сати у галерији Официрски дом, до 17. јуна 2023. године.
https://youtu.be/ZcpM5atraEU
Скулптуре - Никола Антов
In memoriam изложба скулптура Николе Антова – уметника који је дао велики допринос популаризацији вајарства у Нишу и актуелизацији овдашње вајарске сцене. Његово стваралаштво, посебно од шездесетих до осамдесетих година XX века, припадало је главним токовима развоја српске скулптуре.
Изложба je ретроспективног карактера, чини је више од педесетак скулптура из збирки Народног музеја у Нишу, Галерије савремене ликовне уметности Ниш и породичне колекције.
Никола Антов (Ниш, 1933 – 2019) је дипломирао најпре на Вишој педагошкој школи (1956) а потом и на Вајарском одсеку Акедемије ликовних уметности у Београду (1961).
Од 1962. до пензионисања 1998. године био је запослен у Народном музеју у Нишу као конзерватор. Учествовао је у великим пројектима матичне установе од којих је свакако најважнији подизање, заштита и враћање подних мозаика античке виле на Медијани. Поред конзерваторско-рестаураторских третмана на бројним музејским предметима учествовао је и у реализацији поставки комплексних, често мултидисциплинарних изложби. Коаутор је прве сталне поставке у Меморијалном комплексу „12. фебруар“ у Нишу.
Постао је члан УЛУС -а 1963. године када почиње и самосталну уметничку каријеру. Реализовао је десет самосталних изложби. Излагао на 119 колективних изложби у земљи и иностранству (Холандија, Румунија, Бугарска, Пољска, Грчка). Био је чест учесник великих изложбених манифестација, на Октобарском салону у Београду излагао је једанаест пута а на различитим изложбама УЛУС-а такође у Београду, двадесеттри пута. Са ликовним уметницима Ниша редовно је излагао до 1997. године. Добитник је највишег градског признања – Октобарске награде града Ниша (1967) и десет стручних награда. На свим вајарским симпозијумима и ликовним колонијама на којима је учествовао, било да су југословенског или међународног карактера, добијао је награде за реализоване скулптуре ( Врњачка Бања, 1975; Аранђеловац, 1978; Трјавна у Бугарској, 1984; Сићево, 1985). Једини је нишки вајар до данас који има цењену награду „Златно длето УЛУС-а“.
За педесет година стваралачког рада Антов је реализовао више од три стотине скулптура. Следио је антропоморфну линију нашег варајства, определивши се за уобичајан жанровски репертоар (портрети, фигуре и анималистички мотиви) али је традиционалним мотивима приступао на самосвојан начин са демонстрацијом слободнијег пластичног мишљења. Удаљавајући се од реалистичког и миметичког ишао је у правцу развоја архетипске свести. Сачувао је сећање на архаизоване форме, градећи мост између савремене уметности и цивилизацијских исходишта али увек на хуманистичким начелима. Саосећање и брига за човека и његову судбину, неверица у ефемерна задовољства, као да лавитирају над читавим опусом. Његови условно речено портрети који визуелно асоцирају на праисторијске идоле и етно традицију су заправо симболи антрополошке и културолошке константе људског трајања, исконске људске бити. На принципима редуктивне синтезе, маштовито и инвентивно, преобликовао је реалан облик у уметничку форму, што потврђују и бројне скулптуре птица – после портрета, другог доминантног мотива у његовом опусу. Представљао их је у јату односно групама симболично указујући на неопходност заједништва на темељима толеранције и суживота, или појединачно, у различитим фазама лета, метафорично алудирајући на неминовну смену животних узлета и падова.
Постепене промене у ликовном рукопису Николе Антова током деценија рада дају нам право да диференцирамо три развојне фазе: рани период (шездесете године XX века), средњи (седамдесете и осамдесте године) и позни период (деведесете и двехиљадите). Стилске модификације грубо можемо дефинисати као пут од почетног експресионизма са извесним упливом традиционалних фолклорних елемената у идејно-формалној инспирацији, преко специфичног вида архаизовано-асоцијативне фигурације као најзначајнијег периода, до апстракције органског порекла карактеристичне за последњу фазу стварања.
Радио је у бронзи и мермеру али је дрво било његов доминантни вајарски материјал, готово заштитни знак. Својим пореклом и детињством везан за шумовит старопланински крај, као да је судбински био предодређен за дрво које је искључиво мануелно обрађивао основним алатом (длето и секира) поштујући његову полихромну структуру, тактивне и експресивне вредности. Интензитет личне осејности претварао је у слободно ткање потеза у дрвету са безброј плитких уреза који епидерму његових скулптура чине готово рељефном и дају посебан квалитет личном скулпторском изразу.
Изложбу прати монографска публикација о Николи Антову, која ће бити промовисана 1. јуна.
Аутор изложбе и монографије је историчар уметности, музејски саветник Милица Тодоровић.
https://youtu.be/-FN2OD6ci_A