ОФИЦИРСКИ ДОМ
МИОДРАГ МИЋА ПОПОВИЋ и ВЕРА БОЖИЧКОВИЋ ПОПОВИЋ
Изложбу чине дела из Сталне поставке слика у оквиру Центра за кулутру „Вук Караџић“ у Лозници.
Миодраг Мића Поповић (1923, Лозница – 1996, Београд) припада најужем кругу наших истакнутих уметника, оставио је изузетан траг у српској уметности друге половине XX века. Са животним путем који га је водио од бунтовника и дисидента до редовног члана САНУ, уважаван од стране колега, високо оцењиван од стране критике, прихваћен и вољен од стране јавног мњења, проглашаван је од стране многих за најзначајнијег српског сликара.
Мића Поповић је свом родном граду – Лозници поклонио 20 слика, 18 графика и 2 цртежа за Сталну поставку, која је свечано отворена октобра 1989. године. Широк је временски оквир заступљених дела – од најстарије слике из 1936. (Чукундедина кућа у Лозници) коју је насликао као тринаестогодишњи дечак, до тада последње слике (Велика мртва природа). Сам уметник је пажљиво сачинио избор дела, тако да она сведоче о свим фазама развоја његовог индивидуалног опуса од почетних слика рађених у духу поетског реализма а интимистичког карактера везаних за породицу (Отац, Мајка), грађански сталеж (Грађани) и народну традицију (Сељачки ковчег) преко асоцијативног сликарства (Барка) и енформела (Слика) до сликарство призора - најдуже и најзначајније фазе са делима која су ликовна сведочанства о социјалном тренутку (Гвозденов графикон), економској миграцији (Мали гастарбајтер, II класа) безнађу и личној запитаности (Ја сам пао, У част Рембранту).
Уверење да апстрактна уметност има ограничене могућности за трајније присуство у духовном животу људи, дало му је подстрек да крајем шездесетих година XX века, напусти сликарство енформела и врати се реалном свету, фигурацији и свакодневици која је на његовим сликама сурова, ненашминкана, опора, тешка... то је свакодневица радника, сељака, особа набораних лица, људи са друштвених маргина... истина коју је уметник оголио, свестан да прокламована начела хуманистичког живљења до њих не допиру. Мића Поповић је био сликар увек будне критичке свести и јасних перцепција прилика властитог времена. Истицао је да је сликарство за њега пре свега „морални чин, пре него што постане естетском чињеницом“.
Миодраг Мића Поповић је од своје четврте године живео у Београду. Први пут је излагао као ученик VII разреда гимназије, 1940 године на XIII изложби београдских уметника. Академију ликовних уметности уписао 1946. године, али због неслагања са начином рада, већ наредне године заједно са колегама из класе професора Ивана Табаковића (Вера Божићковић, Петар Окчикус, Коса Бокшан, Бата Михајловић, Љубинка Јовановић...) напушта студије и одлази у Задар. Придружили су им се Борислав Михајловић Михиз и Коста Андрејевић и оформили су Задарску групу – прву послератну уметничку групу у Југославији. Није му било дозвљено да настави студије.
Прву самосталну изложбу имао је 1950. у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Током педесетих године у више наврата је боравио у Паризу, где је реализовао три самосталне изложбе. У периоду 1980 – 82. живео је у Њујорку и предавао сликање на Њујоршком државном универзитету у Олбанију. Приредио 75 самосталних изложби и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Бавио се филмом, позориштем, ликовном есеистиком, литературом, сценографијом. Режирао је 5 филмова од којих су два била цензурисана и забрањена. Добитник је 14 награда. За дописног члана САНУ изабран 1978. а за редовног 1985. године.
Вера Божичковић Поповић (1920, Брчко – 2002, Београд) је у Београду завршила гимназију и 1946. уписала Академију ликовних уметности, коју у пролеће 1947. напушта и одлази у Задар. Након шест месеци наставља студије, које завршава 1949. године у класи Марка Челебоновића. Заједно са Мићом Поповићем, с којим је у браку од 1949. године, боравила у Паризу. Излагала у земљи и иностранству. Добитница је две награде. Поред сликарства бавила се и таписеријом, позоришним и филмским костимом.
Вера Божичковић Поповић је истакнути представних нашег енформел сликарства. До краја је неговала апстрактни ликовни израз стим што је почетни доминантни сиво црни тоналитет постепено обогађивала бојом стварајући дела изузетних тактилних и колористичких вредности и унутражњег динамизма. Галерији у Лозници поклонила је шест својих репрезентативних слика из шездесетих и седамдесетих година.
Као животни сапутници и уметнички саговорници „Мића и Вера стоје раме уз раме, подржавајући се, разумевајући се, али свако са својим изразом, својом истином, што је права и посебна врста лепоте“, каже у предговору каталога Марина Цветановић, која ће у петак 22. септембра водити посетиоце кроз изложбу.
Изложба Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић трајаће у Нишу до 20. новембра.
https://youtu.be/rh73VQevkoE
НАЈБОЉЕ ОД ... НАЈВЕЋИ ХИТОВИ И ПРОМАШАЈИ
31 година уметничке графике
АЛЕКСАНДАР МЛАДЕНОВИЋ ЛЕКА (А.М. ЛЕКА)
Официрски дом, велика сала
23. Септембар – 18. октобар
- Галерија савремене ликовне уметности Ниш представља ретроспективну изложбу Александра Младеновића Леке под називом Најбоље од…Највећи хитови и промашаји. Целокупни стваралачки пут Александра Младеновића Леке поседује висок степен индивидуалности, креативне софистицираности као и осетљив дух за нова кретања у савременој графици. Сам процес графичког истраживања А. М. Леке одиграва се у континуитету попримајуаћи увек нове, богатије садржаје. Његов динамичан стваралачки опус створен у протекле три деценије можемо условно поделити у неколико фаза у односу на тему, као и на средства која се временом мењају, продубљују остварујући хармоничну равнотежу између традиционалне графике и иновативних метода.
У јединственој визуелизацији одређених догађаја Младеновић често користи фотографију као предложак уводећи нове, иновативне технологије на сопствени, креативан начин допуштајући да његов стваралачки нерв дође до пуног изражаја.
Границе између медија свесно помера спајајући традиционалну графику са новим методама често залазећи у дигитални свет, али само у оној мери колико сматра да му је потребно да би постигао што убедљивији израз.
Музика као инспиративни покретач је све присутнија кроз целокупан опус Александра Младеновића Леке заузимајући значајну улогу тако да се увек на нов начин враћа музичким темама. Посебан изазов за Младеновића представља феномен културе панка оштрих, порука и јасног дејства коју доживљава као једну врсту могућности да истражи сопствени визуелни исказ кроз специфичан колористички ритам који прати једноставну мелодију панк музике. Са невероватниом лакоћом на надахнут и вешт начин користи разноврсне графичке дисиплине како би развио интеракцију између речи и слике, песме и сопствене визије.
Посебан сегмент у његовом раду инспирисан је поставком портрета владара династије Обреновић Историјског музеја Србије у Конаку кназа Милоша у Топчидеру. Као део осавремењивања сталне историјске поставке, а поводом четири деценије панка као музичког и субкултурног правца, Младеновић креира несвакидашње, аутентичне панк портрете династије Обреновић.
Формирајући специфичан, аутентичан израз Александар Младеновић Лека током целокупног уметничког деловања успоставља невидљиву интелектуалну и емоционалну комуникацију са посматрачем на ненаметљив начин, снажним ликовним језиком заузимајући посебно место на сцени актуелних уметничких дешавања у нашој земљи.
Рођен 1967. у Београду. Дипломирао 1991. у класи проф. Емира Драгуља на Факултету ликовних уметности у Београду (ФЛУ). Магистрирао 1994. у класи истог професора. Одбранио докторски уметнички пројекат Рани панк и Хибридна графика, 2014, ментор проф. Жарко Смиљанић, ФЛУ. Од 1990-1999. у статусу слободног уметника. Запослен на Графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду од 1999. Од 2016. у звању редовног професора. Први продекан ФЛУ за међународну сарадњу ФЛУ (2007-2010). Руководилац Центра за графику и визуелна истраживања ФЛУ (2015-2016). Члан УЛУС-а од 1992. Живи и ради у Београду.
Самостално jе излагао 45 пута Београду,Нишу,Суботици, Крагујевцу, Горњем Милановцу, Краљеву, Шапцу, Чачку, Канади, Великој Британији, Тајвану, САД, Данској, Француској, Немачкој, Финској …Учествовао је на око 400 групних изложби у Србији и иностранству (САД, Канада, Мексико, Велика Британија, Француска, Белгија, Швајцарска, Холандија, Немачка, Данска, Финска, Чешка, Бугарска, Грчка, Русија, Кина, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и Египат).
Добитник је бројних награда и признања за свој рад од којих су значајније :Прва награда у категорији Графика, Бијенале минијатурне уметности, Горњи Милановац; Откупна награда, Међународно Тријенале графике, Гренчен, Швајцарска; Откупна награда Министарства културе, Београд; Сребрна игла, Међународно бијенале графике „Сува игла“, Ужице; Мали печат, Графички колектив, Београд; Представник Србије на изложби У почаст Балкану, Шавиниган, Канада; Откупна награда, Међународно Бијенале графике Caiha Orense, Шпанија; Повеља части за допринос светској графици, Светско Тријенале графике, Шамалијер, Француска; I награда за графику, Југословенско студентско Бијенале графике, ДКСГ, Београд;
Откупна награда Министарства за културу Републике Србије.
СОБА С ПОГЛЕДОМ
ГОСТОВАЊЕ ИЗЛОЖБЕ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА У НИШУ
СОБА С ПОГЛЕДОМ
Уметници: РAДOШ АНТОНИЈЕВИЋ И НЕНАД МАЛЕШЕВИЋ/ БОЈАН БЕМ/ДЕЈАНА ВУЧИЋЕВИЋ/ГАБРИЕЛ ГЛИД/ВЕСНА ГОЛУБОВИЋ/МАРИЈА ДРАГОЈЛОВИЋ/ИВАНА ИВКОВИЋ/ЉИЉАНА ЈАРИЋ/НЕМАЊА ЛАЂИЋ/ГОРАНКА МАТИЋ/ИВАНА ПОПОВ/ЈЕЛИЦА РАДОВАНОВИЋ И ДЕЈАН АНЂЕЛКОВИЋ/МИЛИЦА РУЖИЧИЋ/ИВАН ШУЛЕТИЋ
Kустоси: Светлана Петровић и Гордана Добрић
09.06. - 05.07.2021.
Како из Културног центара Београда наводе: „Соба сa погледом је изложба која је приређена поводом успешних и креативних 60 година деловања Ликовне галерије Културног центра Београда у култури града, земље и окружења, и представља својеврсни омаж традиционалној изложби, Београд инспирација уметника, али је од ње удаљена ревидираном концепцијом заснованој на стратегији перципирања града, овог пута, са прозора дома или атељеа уметника.
Изложба Соба сa погледом доноси радове више аутора који у Београду живе и стварају и представља избор фотографија и видео радова који се могу схватити као збирка коментара на савремени Београд, визуелне забелешке о његовом приватном и јавном бићу.
Иако сам назив изложбе имплицира једно интимно опажање и повишени поглед посматрача из свог приватног кутка на јавни простор, он се може схватити и метафорички као један шири оквир који оставља простор за индивидуалну перцепцију погледа на град, али и собе као просторне одреднице, која у пренесеном значењу може имати један много шири и дубљи контекст. Управо у том проширеном контексту који промишља поглед на град из више различитих ракурса, може се посматрати констелација разнородних радова представљених на овој изложби. Четрнаест различитих погледа, односно исечака из визуелних дневника, указују на диспаратне уметничке праксе и субјективне перцепције једног погледа, једне теме и једног града. Од интимних, унутрашњих перцепција и хроничарских забелешки до потпуно концептуалних приступа, селекција радова и аутора различитих генерација сецира, продубљује и испитује границе саме теме. ..“
https://youtu.be/ALHO05qcgBk
ИЗЛОЖБА РАДОША АНТОНИЈЕВИЋА ”О КОРИСТИ И ШТЕТИ ИСТОРИЈЕ ЗА ЖИВОТ”
Изложба је амбијентана поставка коју чине три рада: Шатор Видовдански храм ( по макети Ивана Мештровића из 1908 године за храм у славу Косовског боја као универзалног симбола слободарског духа свих јужнословенских народа), На своме месту стајати (инсталација од три шатора у виду планина Олимп, Синај и Арарат) и Шатор Дечани М2 (према облику манастира Високи Дечани из 14.века).
Поменута дела Радоша Антонијевића „су нека вртста тангенти које додирују неуралгичне идентитетске тачке тј. криву историје одређених здања или поднебља. Појединачно узевши су или ехо неке архитектонске замисли или портрет духа неког места; заједно они су амалгам наратива, односно сазвучје гласова о користи и штети историје за живот (наслов Ничеове књиге, објављене 1889)“.
Преобликујући националне, верске или цивилизацијске симболе различитог порекла у шаторе односно објекте привременог, монтажног и мобилног карактера који су уз то су и функционални, уметник ствара дела која у свом контексту поседују референтност на бројне примере појединачних или колективних драма, условљених различитим кризама (егзистенцијалним, мигрантским, идентитетским, духовним...) у локалним или глобалним приликама. Радош Антонијевић заправо на метафоричан начин преко симбола потискиваног или пренаглашеног историјског сећања идентитетског кода, коментарише конфузну садашњост.
Радош Антонијевић (Панчево, 1969) је основне и магистарске студије завршио на Факултету ликовних уметности у Београду, где је и докторирао са тезом „Корективи облика – водић кроз скулпторске феномене“. Реализовао 26 самосталних изложби, излагао на више од 50 колетивних изложби у земљи и иностранству (Словенија, Шведстка, Немачка, Аустрија, Француска, Хрватска, Румунија). На Факултету ликовних уметности у Београду запослен је од 2001, сада у звању ванредног професора. Радно је ангажован на Академији уметности Бања Лука и Факултету уметности у Нишу.
Радош Антонијевић преиспитује границе скулптуре као медија, проблематизујући однос облика, функције, материјалности и значења. Његова серија радова скулптура-шатора је један од најинвентивнијих циклуса наше актуелне уметности. Теме радова Радоша Антонијевића везане су за неуралгичне тачке живота разматране са аспекта политике, историје и културе.
Изложба ће трајати до 11. јуна. Радно време од 12 до 18 сати у Ноћи музеја ( субота 15. мај) до 22 сата, недељон затворено.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
https://youtu.be/nM1SS82D780
„Сан летње ноћи“ Весне Кнежевић
У Официрском дому отворена је за посетиоце амбијентална изложба слика „Сан летње ноћи“ Весне Кнежевић.
Весна Кнежевић (Београд, 1959) је дипломирала, магистрирала и докторирала на Факултету ликовних уметности у Београду. Запослена је на истом Факултету од 1997. године, сада у звању редовног професора. Самостално излагала педесетак пута у многим градовима Србије и Црне Горе. Учествовала на више од стотину колективних изложби у земљи и иностранству (Француска, Русија, Мексико, Италија, Пољска, Аустрија, Грчка, Аргентина...). Добитница је 11 награда међу којима су: награда за сликарство на Јесењем салону у Београду (2011), „Златна палета УЛУС-а“ (2002), награда за цртеж на 18. Меморијалу Надежде Петровић (1994)...
Од средине осамдесетих година, када се након дипломирања појавила на нашој ликовној сцени, Весна Кнежевић развија индивидуални опус на прилично доследан начин без драсничних мена и наглих преокрета. Следићи линију континуитета свог опуса који је изграђен на афирмацији енергије неопходне за позитиван доживљај света, уметница се концентрише на представе које фаворизују прихолошку и емоционалну одбрану лепше и ведрије стране живота, тако да тематску потку њеног сликарства чине осећања нежности, присности и љубави што је ликовно сублимирано кроз мотив пољубца. Пољубац је лајт мотив њеног сликарства – лични и препознатљиви уметнички кредо.
Сам ликовни израз Весне Кнежевић је експресивно- гестуалан, изразито колористичан. Њена палета почива на блиставим јаким бојама, смелим и жестоким колористичким односима . Она слика бојом широким и слободним потезима и црта бојом контурно дефинишући површински третирану, дводимензионалну форму својих ликова.
Последњих година Весна Кнежевић се посебно бави питањем преиспитивања онтолошког статуса слике као медија. Тако је своју прву самосталну изложбу у Нишу, осмислила као амбијенталну поставку под називом „Сан летње ноћи“. Монументална платна и сликане ролне стварају говото позоришни амбијент, раскошни полиптих који слави љубав и попут лавиринта симулира стање између сна и јаве, баш као и истоимени Шекспиров комад.
Својом уметношћу Весна Кнежевић диже глас против зла данашњице оличеним у егзистенцијалној тескоби и страху човека као појединца, ангажујући чула да се пробуде и залажући се за аутентично хумано постојање.
Изложба ће трајати до 7. маја.
Радно време галерије од 12 до 17 сати.
Кустос изложбе Милица Тодоровић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
Пројекти и архитектура инг. Александра Медведева овл. архитекте
„НИШКИ ЦРТЕЖ “ од четвртка, 24. децембра, од 12 сати
Од четвртка, 24. децембра, од 12 сати поштоваоци уметности ће у великој сали Официрског дома моћи да посете изложбу „НИШКИ ЦРТЕЖ “. Тема овогодишње изложбе је СВАКОДНЕВИЦА. Изложба садржи радове 62 уметника различитих генерација из Ниша, Београда, Новог Сада, Крагујевца, Краљева, Лесковца, Јагодине...
Свакодневицу доживљавамо као подручје обичног, ни по чему изузетног живљења из дана у дан, које је испуњено рутинским и репетитивним уобичајним активностима. Епидемиолошка пандемија која је обележила 2020-ту годину променила је свакодневне навике и обавезе, наметнувши нове (ношење заштитних маски, дистанцирање, ограничево кретање) и изменила нашу свакодневицу, која је стога ове године другачија од предходних. „Обрађујући ову теми, уметници су се концентрисали на различите сегменте свакодневице од прозаичних активности, преко прихолошких и менталних ситуација до односа према природи. Радови говоре о стању у коме се налази савремени човек али и о напорима да се одупре недаћама свакодневице“ - пише у предговору каталога Соња Вукашиновић.
Цртежи су реализовани различитим техникама, одишу разноврсношћу индивидуалних израза и стилова исказаних кроз експресивност потеза, виртуозност линија, ограничену примену боје а на основу фигуративног, симболичног и апстрактног приказа или линеарног растера.
Свако од уметника је на себи својствен начин материјализовао сопствено виђење свакодневних ситуација и стања кроз која пролазимо и у којима живимо.
Неки од заступљених уметника су: Мирослав и Миодраг Анђелковић, Братислав Башић, Славица Ердељановић Цурк, Љубиша Брковић, Бранко Николов, Милан Ристић, Марион Дедић, Ана Цвејић, Јелена Шалинић, Бојан Оташевић, Јован Спасић, Дејан Ристић...
Изложба „Нишки цртеж“ је традиционална изложба Галерије савремене ликовне уметности Ниш која се ове године одржава по двадесетпети пут.
НИШКИ САЛОН 12/2
Од четвртка 12. новембра од 18 сати ликовна публика ће бити у прилици да посети изложбу НИШКИ САЛОН 12/2. Изложбу чине радови дванаесторо уметника по избору два селектора: Данијеле Пурешевић из Београда и Миодрага Анђелковића из Ниша.
Изложба НИШКИ САЛОН је као годишња изложбена манифестација уврштена у програм рада Галерије савремене ликовне уметности 2016. године са намером да поспеши креативну сарадњу, мобилност и комуникативност између уметника, критичара и установе. Овогодишњи Салон је пети по реду.
По пропозицијама изложбе сваки од два селектора самостално одређује концепт свог ауторског пројекта тако да изложба такође пружа могућност дијалога, поређења и сучељавања критичарске мисли селектора кроз појединачне одговоре уметника.
Селектори овогодишњег Салона су: Данијела Пурешевић (историчар уметности; селектор и уметнички директор више изложбених манифестација у Србији; аутор бројних текстова каталога изложби, од 1990. ликовни критичар и уредник у Редакцији за културу ТВ Београд (РТС) за коју је урадила више од 2000 прилога из области визуелних уметности; добитница награде „Ранко Радовић“ 2010. године (заједно са арх Данком Селинкићем) и награде Лазар Трифуновић“ 2015. године за критичко промишљање савремене уметности; Члан је УЛУПУДС-а и АИЦА) и Миодраг Анђелковић (магистар графике; реализовао двадесетак самосталних изложби; добитник више награда и признања за сликарство и графику; дуги низ година објављивао чланке из домена ликовне критике у дневном листу „Народне новине“ Ниш; аутор бројних текстова публикованих у каталозима).
Динијела Пурешевић каже: „Као фокус за промишљање актуелних тенденција у овдашњој визуелној уметности определила сам се за геолошки појам - антропоцен, и одабрала радове шесторо аутора који на различите начине илуструју статус човека и његову интеракцију са окружењем у савременом тренутку. У радовима обухваћеним овим избором уметници испитују: тачку ослонца савременог човека у епохи временског убрзања (Здравко Јоксимовић), међуоднос човека и природе кроз стварни и виртуелни простор (група диСТРУКТУРА), баве се археологијом геолошког слоја ког дефинише бетон (Иван Петровић), патологијом односа појединца и властодршца (Бојан Радојчић), питањем граница и ограђивања индивидуалног простора (Никола Марковић) и судбином човечанства које је досегло до обале митолошке реке Стикс (Јелена Шалинић Терзић).“
Миодраг Анђелковић се определио за уметнике широког генерацијског распона и различитих стилских одредељења којима је заједничко поверење у сликарство и слику као традиционални медиј. У његовој селекцији су: Здравко Вајагић, Станко Зечевић, Александар Цветковић, Милан Туцовић, Братислав Башић и Милица Лилић. Њихови ликовни изрази припадају различитим видовима фигуративног и асоцијативног сликарства.
Традиционално, биће додељена и награда Нишког салона 12/2 о којој ће одлуживати посебно именован, трочлани жири.
Изложба ће трајати до 12. децембра. Кустос изложбе је Милица Тодоровић.
Посетиоци су дужни да поштују превентивне епидемиолошке мере.
Галерија савремене ликовне уметности Ниш
Изложба сериграфија Ендија Ворхола
У изложбеној сали у Официрском дому у Нишу у организацији Галерије савремене ликовне уметности, од четвртка 8. октобра у 12 часова могуће је посетити изложбу сериграфија Ендија Ворхола из колекције галерије Висцонти Фине Арт Љубљана.
Поставку чине препознатљиви радови Енди Ворхола, настали у периоду 60-тих година прошлог века када је поп арт достигао врхунац уметничког изражавања. Сито штампа као препознатљива техника поп арта заступљена је у већини радова. Контраверзни и увек занимљиви Ворхол представљен је иконичким радовима поп арта: Марилyн Монрое, Флоwерс, Марта Грахам, Ладиес анд Гентлеман и Спеедскатер, рад који је настао за потребе одржавања Зимских олимпијских игара у Сарајеву (1984).
Енди Ворхол (Андy Wархол) или правим именом Ендру Вархола рођен је 6. августа 1928.године у Питсбургу. Креће на студије комерцијалне уметности на Карнеги институту за технологију у Питсбургу, које завршава 1949. године након чега се настањује у Њујорку. У Њујорку започиње веома успешну каријеру радећи рекламе и илустрације за чаописе: „Вогуе“, „Харпер'с Базаар“, „Неw Yоркер“ и „Гламоур“.
До почетка 1960. је био успешни рекламни илустратор. Толико успешан да га нико није прихватао као уметника. Узалудно је покушавао да дође до галерија које су га упорно одбијале. Тако је и почео да анализира однос између комерцијалне уметности и уметности и уместо да их доживи као супротне, као већина уметника, почео је да их спаја стварајући поп арт.
Шездесетих открива лименку са супом Цампбелл, за коју каже да је задивљујућа у својој баналности, а која ће врло брзо, поред лименке Кока-коле постати инспирација његове уметности. Као опчињен почиње често да је црта и слика, а потом и штампа уз помоћ сито штампе у више примерака. Тврдио је да не постоји само један медиј којим се може изразити. Чврсто је веровао да је баш све дозвољено и да баш то све треба искористити до максимума. Ворхол ће свесно или несвесно постати вођа једне неуротичне али ипак сензибилне, урбане и космополитске генерације којој је све, па чак и више од тога, било допуштено.
Године 1963. Енди набавља 16-милиметарску камеру која ће допринети његовој филмској каријери. Тако су настали чувени филмови„Цхелсеа Гирлс“ и „Емпире анд Блоw Јоб“. Иако су та филмска дела приказивана малобројној, одабраној публици, стекла су итекако велику славу због медијске пажње коју су привлачили њихови протагонисти. Ворхолов центар уметности, место где је правио креације а звао их „рекреације“ био је његов студио за уметничку продукцију „Тхе Фацторy“. У том студију Ворхол је запошљавао и надгледао „уметничке раднике“ који су израђивали графике, ципеле, филмове, књиге... Оно због чега је Ворхол заиста био јединствен је то што је обичност уздизао на трон врхунске уметности.Била је то нека врста моћи из које је црпио снагу читавог живота. Тако је и анонимне појединце , у својим филмовима, претварао у праве звезде. Позната је његова „рекреација“ чувене Да Винчијеве „Последње вечере“. Током читавог живота израђивао је аутопортрете сликане једнако јарким и агресивним бојама и чувени портрети познатих личности које су се напросто утркивале да постану предмет Ворхолове пажње и уметности. Тако се добила хроника најталентованијих, најпознатијих и најбогатијих људи тог периода. Величина Ворхолових портрета је у томе да он не само да бира звезде свог времена већ и да је, портретишући их, допринео у великој мери њиховој популарности и статусу икона поп културе. Међу његовим музама биле су многе познате личности: испред свих америчка дива Мерилин Монро (Марyлин Монрое), уз коју су раме уз раме стајале и друге поп - иконе као што су Елвис, Мик Џегер (Мицк Јаггер), Елизабет Тејлор (Елизабетх Таyлор), Џеки Кенеди (Јацкие Кеннедy), Мухамед Али (Мухаммад Али), британска краљица Елизабета, али и незаборавна Еди Сеџвик (Едие Седгwицк).
Поред сликарства и филмова, Енди Ворхол бавио се и писањем. Познате његове књиге су: „Роман А“ ( у којем се налазе грешке у писању и фонетички записи звукова из позадине, као и аудио-записа Ендија и његових пријатеља из „Фабрике“), „Филозофија Ендија Ворхола“, „Од А до Б и назад“ ( за коју се тврди да су га написали његови пријатељи из „Фабрике“, а који описује Ворхолову поп филозофију кроз звук и разговоре), „Попизам: Ворхолове шездесете“ и „Дневници Ендија Ворхола“.
Енди Ворхол умро је у болници у Њујорку 22. фебруара 1987.године, али не под својим именом, јер није желео да се зна да је био болестан.
Остаће упамћен као „ Принц поп-уметности“, уметник који је у потпуности проживео „амерички сан“.
Уз поштовања превентивних епидемиолошких мера, публика ће ову изложбу моћи да посети до 28. октобра. Радно време галерије у Официрском дому је од 10 до 20 часова.
ИЗЛОЖБА ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ ДЕЛА ЛИКОВНИХ УМЕТНИКА НИША
ОФИЦИРСКИ ДОМ И ПАВИЉОН У ТВРЂАВИ, 15. СЕПТЕМБАР – 6. ОКТОБАР
Поводом 50 година рада и постојања, а у циљу презентације сопствене колекције уметничких дела, Галерија савремене ликовне уметности Ниш од 15.септембра у Официрском дому и Павиљону у Тврђави приређује изложбу Избор из Збирке дела ликовних уметника Ниша. Аутор изложбе је музејски саветник Радмила Костић.
Формирање Збирке дела ликовних уметника Ниша треба везивати за бројне излагачке активности нишких уметника, како у самом Нишу, тако и изван њега. Збирка је конципирана као засебна целина у намери да представи разноврсне ликовне праксе уметника на једном месту, а циљ формирања је прикупљање, чување, проучавање, промовисање и праћење целокупног стваралаштво уметника нашег града од 1970. године до данас. Они се током година постепено укључују у савремене токове југословенске уметности, учествују на републичким, савезним и иностраним изложбама, где су добијали значајне награде. Захваљујући управо њиховој иницијативи обновљен је рад Ликовне колоније у Сићеву и основана Галерија савремене ликовне уметности .
Низ година уназад изложбе нишких уметника гостовале су у већим центрима у земљи (Загребу, Београду, Сарајеву) и иностранству ( Енглеска, Румунија, Швајцарска, Француска ..)
Током времена ликовни уметници Ниша, који су чланови Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) оснивају самоиницијативно подружницу у Нишу 7. јануара 1980.године. Удружење окупља сликаре, вајаре, графичаре, чланове Удружења ликовних уметника Србије који живе и раде у Нишу са циљем унапређења ликовног стваралаштва на територији општине.
Током седамдесетих и осамдесетих Збирка се попуњавала претежно откупима са текућих колективних и самосталних изложби. Ипак, већи део формиран је захваљујући Ликовној колонији у Сићеву, Ликовној колонији у Луцерну, поклонима аутора, откупима и откупним наградама.
Најбројнији су радови Миодрага Анђелковића (20), Мирослава Анђелковића (15), Радомира Антића (12), Миомира Цветковића (12), Александра Девића (11), Ђура Радоњића (11), Момчила Митића (11), Столета Стојковића (10), Мирољуба Алексића (9).
Када је у питању графика, Збирка се попуњавала спорадично индивидуалним поклонима аутора, потом графикама са Симпозијума литографије одржаног у Уметничкој школи у Нишу (1986.) све до почетка рада Графичке радионице Сићево (2006.) у чијем раду учествују и нишки уметници. Вајари су заступљени у мањем броју, јер се мањи број уметника определио за ову захтевну ликовну дисциплину. Па ипак ,током осамдесетих они су запажени поред сликара на републичким смотрама освајајући престижне награде.
Медиј фотографије, као и нови медији у оквиру Збирке тренутно су у најмањем броју заступљени, али надамо се да ће захваљујући Факултету уметности у Нишу и доласку нових генерација повећати број уметника који негује ову врсту визуелног језика.
Од 15.септембра у Официрском дому ће бити изложено 47 слика и 11 скулптура, а у Павиљону у Тврђави укупно 30 дела : графика, цртежа и фотографија и нових медија-одабир из Збирке дела ликовних уметника Ниша.
Изложба ће за публику, уз поштовање препорука и мера превенције бити отворена до 6.октобра.
Галерија СЛУ је до сада поводом јубилеја приредила изложбе Избор из Збирке савременог сликарства, Збирке савремене скулптуре, Збирке нових медија и Збирке графика, цртежа и радова на папиру.
