Из колекције Центра за савремену графику „Flatbed Press”
Из колекције Центра за савремену графику „Flatbed Press” из града Остина у Тексасу, у Сједињеним америчким државама. Изложбу чине 45 графика 36 америчких уметника различих генерација.
Flatbed Press – центар за савремену графику је основан 1989. године у Остину. То је професионални графички атеље и издавачка кућа која сарађује са више од 150 уметника из САД и иностранства. Центар је специјализиран за литографију, рељефну штампу, гравирање и експерименталне процесе који померају границе традиционалних графичких техника. Центар има властиту колекцију која броји више од 5000 графичких листова. Радови ове штампарске куће заступљени су у Конгресној библиотеци и водећим музејима широм Америке.
Flatbed Press је својеврстан спој отвореног атељеа и галерије јер се поред високопрофесионалног штампања бави и организацијом изложби и едукативном праксом кроз радионице и студијска путовања.
Оснивач, власница и директорка центра је уметница Катарина Бломбери која је сачинила избор радова за изложбу у Нишу. Госпођа Бломбери је 2019. године била гост нишког Универзитета, када су успостављени контакти са Галеријом савремене ликовне уметности посредством професора Слободана Радојковића. Сада ће у Нишу боравити Џошуа Орсборн водећи графички штампар у Центру, који руководи интерактивним пројектима и програмима стажирања пружајући обуку студентима и младим графичарима. Он ће 27. маја студентима Факултета уметности у Нишу представити свој опус и активности центра.
Нишка галерија је далеке 1972. године први пут приредила изложбу „Америчке графике“ коју су чинила дела Раушемберга, Де Кунинга, Стеле, Лихтенштајна... Ова изложба такође садржи дела реномираних уметника међу којима су: Тери Ален, Мигуел Арагон, Бејли Лиу, Лилијан Портер...
Изложба ће трајати до 1. јуна.
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
ИЗЛОЖБА РАДОВА НЕВЕНКЕ СТОЈСАВЉЕВИЋ
Уметнички опус Невенке Стојсављевић истакнуте београдске графичарке и сликарке представља један од најдоследнијих примера истраживања односа између природе, светлости и графичке материје у савременој српској уметности.
Њен графички лист није само прозор ка природи, већ математички промишљена површина. Радови су чврсто утемељени на јасним осама. Хоризонтала обично сугерише мир, док вертикала даје композицији ритам и стабилност. Динамична геометрија је у њеном раду граматика визуелног језика и разума, док је боја емоција. Управо та синтеза чини њено дело јединственим и препознатљивим у савременој српској графици. Стога, радови функционишу као визуелни алгоритми. Линије се преклапају, ломе и укрштају, стварајући утисак непрекидног кретања унутар строго контролисаног система. Критичари је деклеришу као "уметника истраживача" и "уметника окренутог себи", зато је и њена геометрија истовремено егзактна (научна) и дубоко интроспективна. Употреба металик тонова (сребрне у комбинацији са црном и белом) није декоративна. Она служи за хватање реалног светла у простору галерије, чиме графика престаје да буде статична слика и постаје светлосни објекат. Одсуство јарких боја у најновијим циклусима указује на филозофску зрелост – сведеност на суштину, где контраст светла и сенке мења потребу за нарацијом, можемо рећи да постиже хроматску тишину.
Док су њени ранији радови (70-их и 80-их) били "тешки" од урбаних мотива и текстуре бакрописа, најновији радови на папиру теже дематеријализацији. У сериграфијама постигнута је таква прецизност да облици делују као да лебде. Геометрија овде не "затвара" простор, већ га отвара и чини га прозрачним. Фокус је на структуралности: Линија је постала носилац енергије, а не само граница облика. Најновији опус може се дефинисати као "Математичка духовност".
Стога слободно можемо закључити да је Невенка успела у најтежем уметничком подвигу – хуманизовала је геометрију. Њени најновији радови нису хладне конструкције, већ записи о хармонији космоса. Она је београдску графичку школу извела из оквира традиционалног пејзажа у сферу чисте, етеричне апстракције која комуницира са универзалним принципима реда и светлости. Овим радовима она доказује да геометријска строгост не искључује лирску осетљивост; напротив, код Невенке, једно без другог не може постојати. Она остаје бескомпромисни чувар интегритета графичког листа, претварајући га у савремени портик кроз који посматрач улази у простор тишине и апсолутне равнотеже.
Невенка Стојсављевић је завршила Факултет примењених уметности 1977. године, а посдипломске студије 1980. на Факултету Ликовних уметности у Београду. Студијски боравила у Паризу 2009. године. Награђивана је четрнаест пута за свој уметнички рад. До сада је приредила тридесет осам самосталних изложби, а учесница је на преко 300 колективних у земљи и свету (Француска, Норвешка, Шпанија, Немачка, Белгија, Јапан, Словенија, Македонија, Мађарска, Пољска, Хрватска, Чешка, Босна и Херцеговина, Црна Гора …
Учествовала је на многим симпозијумима у земљи и иностранству. Члан је Удружења ликовних уметника Србије од 1978. године. Радила је као професор у Школи за дизај и на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. У Нишу је самостално излагала 1991. и 2005. а била је и учесница Ликовне колоније Сићево. Њени радови налазе се у власништву многих музеја, галерија као и у приватним колекцијама.
Изложба ће трајати до 7. јуна 2026. године.
ГРАФИЧКА РАДИОНИЦА У СИЋЕВУ 2026
ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ – ГРАФИЧКА РАДИОНИЦА У СИЋЕВУ 2026
Међународна Графичка радионица у Сићеву званично започиње са радом у понедељак 25. маја 2026. у згради Ликовне колоније, а трајаће до 31. маја 2026. У Сићеву ће боравити и радити: Андреа Морачанин из Краљева, Јелена Симић из Ниша, Ана Марија Јуревич /Аnna Мaria Јurewicz/ из Пољске, Маржена Лукашук /Marzena Lukaszuk / из Пољске и Џошуа Орзбурн /Joshua Orsburn /из САД.
„Графичка радионица Сићево“ је престижна међународна уметничка манифестација која се сваке године одржава у прелепом амбијенту села Сићева, смештеног у Сићевачкој клисури надомак Ниша. Иако су прве иницијативе и опремање простора кренуле 2005. радионица је званично почела са радом наредне 2006. и од тада се одржава у континуитету већ пуне две деценије. Манифестација је пре свега фокусирана на очување традиције графичке уметности, али и на праћење савремених токова и иновација у графичком отиску. Радионица је смештена у згради старе школе у Сићеву – истом простору у коме се одржава Ликовна колонија „Сићево“. Уметницима је на располагању професионална преса за дубоку и сито штампу. Током 20 година постојања, формиран је импозантан фонд графика који данас броји 200 радова изузетне уметничке вредности. У радионици је стварало око 90 уметника. Поред најзначајнијих имена домаће графичке сцене, Сићево редовно угошћује ауторе из целог света од региона (Словенија, Македонија ) и Европе (Италија, Бугарска, Белгија, Пољска, Данска) па све до Канаде, Америке, Мексика. Радионица функционише по принципу резиденционалног боравка где уметници размењују искуства, а део радова створених током боравка остају у власништву Галерије савремене ликовне уметности Ниш. Изложба радова насталих у радионици организује се наредне године у Павиљону нишке Тврђаве.
Андреа Морачанин (Краљево, 1995) основне (2018) и мастер (2019) студије завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду, на Сликарском одсеку у класи проф. Добрице Бисенића. Тренутно је на докторским студијама Графичког одсека ФЛУ, под менторством проф. Владимира Милановића. Током студија била је корисник стипендија Министарства омладине и спорта и Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Приредила је две самосталне изложбе: „Средиште“ у ГСЛУ Ниш (2025) и „Displaced Images” у Продајној галерији „Београд“ (2025) и учествовала на преко двадесет групних изложби у земљи и иностранству (Француска, Белгија, Јужна Кореја, Пољска, Румунија). Током 2022. године боравила је на Академији ликовних уметности у Гдањску, у оквиру пројекта „Start in Gdansk” где је завршила курс литографије. 2024. године путем Еразмус+ пројекта проводи два месеца на стручној пракси у Паризу, као асистент штампе у Атељеу Мајкл Вулворт (Atelier Michael Woolworth). Носилац је сертификата Арт Терапије у оквиру пројекта „Mad Balkans – transforming psychiatry through art“ у организацији Удружења Простор из Београда и Осло Метрополитан Универзитета. Запослена је на Факултету ликовних уметности у Београду, на позицији уметничког сарадника.
Јелена Симић своје школовање започиње похађањем средње Уметничке школе у Нишу у периоду од 2010 – 2014. године. Као ученик Уметничке школе учествовала је у многим волонтерским организацијама. У жељи да настави своје усавршавање, 2016. године уписује Факултет уметности у Нишу у класи професора мр Братислава Башића. Мастер студије на Факултету уметности у Нишу завршила 2021. године Тренутно је докторанд четврте године под менторством др ум. Анице Радошевић Бабић. Члан је УЛУС-а од 2024. године, и члан СУЛУВ-а од 2025.године. Самостално излагала девет пута у Нишу, Београду, Врању, Опову, Новом Саду, Врбасу, Пироту. Учествовала на колективним изложбама у земљи више пута. Ради у Галерији Савремене Ликовне Уметности у Нишу.
Ана Марија Јуревич /Аnna Мaria Јurewicz, Пољска/ дипломирала је на Академији ликовних уметности у Лођу 2007. године у сликарској класи професора М. Давидзјука, као и у графичкој класи смер дрворез професора А.М. Барчака и атељеу за папир професорке Еве Латковске-Жичке. Од 2010. године води класу за цртање и сликање у Средњој школи ликовних уметности „Станислав Виспјански“ у Томашову Мазовјецком. Учествовала је на десетинама групних изложби у Пољској и иностранству, а имала је и девет самосталних изложби у Пољској.
Маржена Лукашук /Marzena Lukaszuk, Пољска / од 2000. до 2005. године студирала на Академији лепих уметности и дизајна Стшемински у Лођи. Дипломирала је 2005. у Студију за технике дрвореза код проф. Анђеј Барчак, као и у класи проф. Еве Латковске Жихска, за израду папира као и на сликарској класи код проф. Маријан Кепински. Од 2006. до 2016. била је асистенткиња код проф. Зжислава Олејничака у класи за цртање Академији уметности. Докторирала је ликовну уметност 2014. и од тада води класу за технике цртања и илустрације на Академији лепих уметности. Учествовала је на многим националним и међународним изложбама, аукцијама, такмичењима у Пољској и иностранству. Бави се сликарством, графиком, илустрацијом и цртањем.
Џошуа Орзбурн /Joshua Orsburn, САД/ је стекао диплому основних студија уметности (BFA) на Универзитету Тексаса у Остину 2016. године. Касније се преселио у Нови Мексико како би завршио програм обуке за штампаре на Институту Тамаринд у Албукеркију. Након обуке, обављао је праксу у издавачкој кући Лендфол Прес у Санта Феу (која је прерасла у издавачку кућу Блек Рок Едишнс), где је на крају три године радио као главни штампар у студију. Године 2022. основао је Блу Бој Прес, графички студио са седиштем у Новом Мексику, специјализован за колаборативну штампу и издаваштво по уговору. Као део своје текуће праксе, радио је као главни штампар за познату уметницу америчких староседелаца Џон Квик-То-Си Смит, улога која му омогућава да споји своје вештине колаборативне штампе са пројектима које води заједница.
ЈАВНИ КОНКУРС ЗА ИЗЛАГАЊЕ ТОКОМ 2027.
ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ НИШ
ОГЛАШАВА
Ј А В Н И К О Н К У Р С
ЗА ИЗЛАГАЊЕ ТОКОМ 2027. ГОДИНЕ У ИЗЛОЖБЕНИМ ПРОСТОРИМА
- Павиљон у Тврђави (220м2) за 7 термина током године
- Салон 77 у Тврђави (64м2) за 8 термина током године
Конкурсне пријаве могу да подносе академски образовани уметници, чланови удружења (УЛУС-а, УЛУПУДС-а...), остали већ афирмисани ликовни ствараоци који у Нишу нису самостално излагали последњих пет година, као и кустоси, историчари и теоретичари уметности са ауторским пројектима.
Пријава треба да садржи:
- кратку биографију;
- опис пројекта односно изложбе;
- визуелну документацију (каталог, скице или фотографије дела која би излагали).
Конкурс је отворен до 23. јуна 2026. године.
Материјал за конкурс може се доставити поштом на адресу Кеј Кола српских сестара ½, 18000 Ниш или у електронском облику на e-mail адресу: konkursgslunis@gmail.com. Документацију слати у PDF (рreset:Web) формату.
Конкурсни материјал се не враћа.
Резултати конкурса биће објављени на сајту ГалеријеСЛУ Ниш www.gslunis.rs
најкасније до 1. августа.
МИРЈАНА МИРА МАОДУШ
РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА МИРЈАНЕ МИРЕ МАОДУШ СВЕТЛОСТ МОНПАРНАСА НАД НИШАВОМ
Официрски дом
Мирјана Мира Маодуш припада групи стваралаца који су свој сликарски пут отпочели стицањем првих академских знања и вештина ван граница наше земље, презентовали своја дела углавном у иностранству, да би након пет деценија рада потврђеног наградама и признањима, наставила да ствара у свом атељеу у Београду, у крају за који је везују успомене из детињства и ране младости. Богат опус ауторке део је бројних домаћих и међународних галеријских, музејских и колекција у приватном власништву. Ретроспективна изложба у Нишу у организацији Галерије СЛУ и Културне установе Галерија 73 Београд прилика је да се широј и стручној јавности овог поднебља представе дела сликарке настала од краја шездесетих година до данас.
Мира Маодуш је рођена током Другог светског рата у италијанском војном логору у српском месту Медак. Основну и средњу школу завршила је у Београду, а прва сликарска знања стекла на студијама у Школи за примењене уметности у Франкфурту. Упознавање са немачком сценом утицало је на поетику ауторке, која је контрастима јарких боја исказивала своје емоције, унутрашње немире и социјално ангажоване ставове. Усавршавање на Академији у Венецији (Accademia di belle arti) и додир са италијанском школом експресионизма, изнедрили су радове којима се представила на првој самосталној изложби у Верони 1973.године. Након магистратуре историје уметности у Милану, Мира Маодуш се у потрази за новим искуствима преселила у Париз, где је наставила студије сликарства на Академији (Ecole National Superieur des Beaux-arts), приближивши се фовистичком поимању уметности.
Развојном сликарском путу Мире Маодуш несумњиво је допринео космополитски дух и животне околности, које су је након школовања и рада у Италији и Француској одвеле у Москву, Њујорк и Токијо. Детаљи из природе, пејзажи, лица лишена индивидуалности и атмосфера на улицама били су мотиви који су, као и на самим почецима, заокупљали њену пажњу, да би пресудни утицај на даље стваралаштво имао боравак у Јапану, земљи која калиграфију негује као традиционални вид ликовног изражавања. Креирањем сопствене калиграфије, подстакнуте коренсподенцијом Ван Гога и Гогена, почела је да изражава своју природу, дух и емоције. Испрва је на платно преносила делове стихова Рембоа, Коктоа и других француских песника, и конципирајући слојевито бојено поље, на искуствима уметности летризма, градила апстрактне композиције богате ликовним и значењским садржајима, дајући слици рељефну структуру и пластични садржај.
Деведесетих година свет је почео другачије да гледа на њен народ. Вођена родољубивом потребом да исправи неправду, отпочела је борбу шаљући поруку кроз своју уметност и своја дела. Без жеље да свом раду да политички контекст, национални понос и љубав према земљи почела је да исказује исписујући платна речима и стиховима Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Владислава Петковића Диса , Пушкина и Јесењина. Временом, користећи црвену, плаву и жуту боју уз црну и белу, у своја дела уносила је слова која воде неком знаку, слогове који упућују на неки појам или идеју, речи српског или руског језика, називе који усмеравају на оно што је покреће и чему стреми. Тако је настао циклус Ћирилица, који уметница у сталној потрази за одговором на питање Ко сам ја и даље истражује и оплемењује, намерна да пратећи савремене тенденције и модерне утицаје искаже своју приврженост коренима и наслеђу.
Изложба у Официрском дому ће за публику бити отворена до 29. маја.
Дистанцирање
Ранка Радовановић
Дистанцирање
Павиљон у Тврђави
23. април – 19. мај 2026
Слике претежно великог формата, које припадају актуелном циклусу Ранке Радовановић, одолевају покушају жанровског опредљења јер су оне обликоване на успешном, а зачудном комбиновању предела и ентеријера. Наиме, призори планинских пејзажа у измаглици, приморске ведуте или, једноставно, простирање облачог неба дати су кроз простране стаклене портале и дубине прочишћених, елегантних апртмана или тереса. Такође, ови визуали граниче традиције минуциозне сликарске студије са екранским или вештачки генерисним имиџом, у мешавину која одговара потребама актуелног тренутка, односно мешавину ововремног дизајна и, већ дуго запостављене, мануелне истанчаности.
Мотивска и методолошка концепција примењена у делима изложбе „Дистанцирање“ резултира утиском спутаности, односно, наглашеним каналисањем посматрања, те осећајима скучености, меланхолије, усамљености. Чак је и плаветнило неба и мора на хоризонту под контролом конструктивних елемената првог плана, дакле, чак ни у слици „Вода“ нема непосредног одношења. У серији радова „Апартмани“ ове примедбе су и наглашеније. Дакле, на овим радовима предпостављена је слика луксуза, налик рендерима за оглашавање комерцијалних садржаја, суштој етеричности природних места, што наводи на амбивалентна промишљања. У сваком случају, размишљамо о томе чијим очима гледамо. Да ли је у питању неко чије је занимање за вањски свет спутано сопственом потребом за удобношћу или је то неко заточен у себи или, напротив, у кули од слоноваче... Делима очишћеним непосредног присуства људи, Ранка Радовоновић провоцира питања о човеку, границама и дометима успеха, те субјективном осећању среће.
Ранка Радовановић (Смедеревска Паланка, 1977) је дипломирала (2003) и магистрирала (2007) на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду. Током студија је примила Награду Љубица Цуца Сокић за најбољу слику малог формата (2002) и награду из фонда Мр Миодраг Јањушевић за најуспелији рад из области сликарства завршне године студија (2003). Члан је Удружења ликовних уметника Србије (2004) са статусом самосталног уметника (2006). Током 2006/07 боравила је у Cite Internationale Des Arts у Паризу. Представљала је Србију (2008) на XIII Међународном бијеналу младих уметника Европе и Медитерана (Puglia, Italy). Добитница је Специјалне похвале жирија на XI Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу (2012) као и друге награде XVIII Пролећног анала у Чачку (2014). Учествовала је на великом броју самосталних и групних изложби. Живи и ради у Београду.
Излажбу „Дистанцирање“ Ранке Радовановић можете посетити у Павиљону у Тврђави до 19. маја.
Кустос изложбе је Милан Ристић.
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА
САМОСТАЛНA ИЗЛОЖБA НИКОЛЕ МИЛАНОВА - САЛОН 77
Никола Миланов је рођен у Нишу 1995. године. Дипломирао је на Факултету уметности, одсек сликарства у класи професорке Катарине Ђорђевић. Од 2022. године активно излаже на колективним изложбама, док је самостално излагао девет пута у Београду, Пироту, Врбасу, Новом Саду, Нишу и Великој Плани. Учесник је Графичке радионице у Сићеву 2022. Добитник је награде ФУ у Нишу за слику, у Великој Плани на Ликовном салону, Ивањици на конкурсу „Нушићијада“ и „Награде факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“.
Никола Миланов се у свом раду бави истраживањем портрета и аутопортрета. Портрети су приказани са израженим гримасама. Уметник додатно утиче повлачењем конаца не би ли изазвао наглашеност израза. Његови јунаци попут марионета на изразито театралан начин алудирају на савремени живот у коме се опонашају медиокритети данашњице.
Тема коју обрађује носи назив "Монолог емоција“. Како би дочарао људску емоцију Миланов пре свега истиче психолошко стање актера у различитим емотивним ситуацијама попут страха, бола, патње, среће, користећи се изражајним цртежом појединих делова лица. Очи су посебно наглашене, разрогачене, раширених зеница, пуне страха. Изобличеност лица потенцирано је концима којима разтеже кожу лица, стварајући фацијалну еспресију, то је заправо, нека врста компарације савременог човека са свакодневним проблемима, бригама глобалног карактера и индивидуалним егзистенцијалним питањима. Уметник дакле на индиректан начин сугерише на проблеме и психичке трауме којима је изложен савремени човек. Борба за опстанком, борба за стицањем статусних симбола савременог друштва, индивидуалних психичких колебања, монетарног ропства, борбе за здравим животом и многа друга питања са којима се свакодневно сусрећемо. Тескоба је симболично представљена црвеним канапом који је обавијен око лица и целе главе.
Радови су рађени у комбинованој техници углавном у плавој и зеленој гами. Црвеном бојом нацртан је канап, као акцент на драму али и пресију проживљеног. Цртеж је снажан и експресиван.
Никола Миланов дакле, успева да на себи својствен начин пренесе лична запажања свега што га окружује, дајући простора посматрачу да одговори на постављена питања.
Самосталне излозбе
- 2024. Ниш, Галерија арт 55, „ Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Врање, Галерија народног универзитета Врање, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Ивањица, Дом културе Ивањица, „ Монолог емоција“
- 2024. Београд, Галерија културни центар Дорћол, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Нови Сад, Културни центар Војводине, „Дијалог симбола и портрета“
- 2024. Велика Плана, Културни центар Масука, „Монолог емоција“
- 2024. Врбас, Ликовна галерија Културног центра Врбас, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Пирот, Галерија Чедомир Крстић, „Дијалог симбола и портрета“
- 2025. Београд, Галерија СУЛУЈ, „Дијалог симбола и портрета“
Ликовне колоније:
- 2022. Графичка радионица Сићево
- 2022. ЕКО Колонија Блидиње
- 2022. Међународна ликовна колонија „Погановски манастир“
Награде:
- 2022. Ниш, Факултет уметности у Нишу, „Награда за најбољу слику“
- 2023. Велика Плана, „Прва награда на пролећном ликовном салону“
- 2023. Ивањица, Дом културе Ивањица, „Трећа награда на ликовном конкурсу Нушићијада“
- 2024. Ниш, „Награда факултета за укупне уметничке резултате на Мастер академским студијама сликарства“
https://youtu.be/RWHyisMVT-g?si=nfIsmHiUo6zm4KKS
Југословенски период Ликовне колоније Сићево - Дом културе Грачаница
Југословенски период Ликовне колоније Сићево - избор дела из колекције Галерије СЛУ Ниш
Дом културе Грачаница
Галерија уметности Приштина
02 - 22. април 2026
Богато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана. У Сићеву је чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.
Током деветнаестог века широм Европе уметници, противећи се академском клишеу, напуштају атељеa и урбане просторе и удружени се враћају природи и животу на селу. Прва сазнања о таквим уметничким експериментима Надежда
Петровић је стекла током школовања код Јулијуса Екстера у Немачкој и приликом сусрета са Адолфом Хелцером и Лудвигом Дилом, представницима знамените колоније Нови Дахау крај Минхена, и она су несумљиво уверила младу сликарку да уметност цвета треба да добије надахнуће од природе, слободе и народа у коме уметник живи и твори. Две године касније, током Прве југословенске уметничке изложбе у Београду септембра 1904. са посебним заносом је излагала своју идеју о оснивању Прве југословенске уметничке колоније, која је све чешће постајала предмет разговора на седељкама у дому Петровића.
Како је стваралаштво Надежде Петровић немогуће изузети из контекста израженог слободарског духа, уједињења народа и друштвеног и политичког ангажмна у целини, тако и идеју о колонији која треба да се бави студијама из унутрашњости Србије три месеца, прикупљајући и снимајући интересантне пределе, костиме, орнаментику народну, типове и сцене из живота нашег народа, треба сагледати кроз призму историјског тренутка и националног одушевљења које је владало након повлачења Османлија и ослобођења земље. У духу наступајућег новог века, враћених територија, обнове и препорода земље, југ Србије почео је да се развија и модернизује, кроз клисуру је прошла пруга која је спајала Београд и Ниш (1884), у плану је била изградња хидроцентрале Света Петка. У атмосфери општег прогреса и индустријализације, вођена оптимизмом и утисцима ранијих посета Сићеву, ово место повезала је са идејом о колонији и у лето 1905. учинила га балканским Барбизоном. Штампани извори објавили су да су последњег јулског дана у Сићево стигли Надежда Петровић и Федро Весел, касније Пашко Вучетић, Рихард Јакопич и Грохар, на кратко неколико пута боравио је и Бранко Поповић, сликар, ликовни критичар, професор историје уметности на Техничком факултету у Београду, док остаје упитно присуство Емануела Видовића и Ивана Мештровића, који се могуће касније и придружио. У прилог томе, не умањујући значај њихове подршке, говоре и наводи учитељице да је сликарка, којој је пружила гостопримство у свом дому, са Словенцима дошла у село одмах по завршетку школске године почетком јула и да су ту боравили до краја августа, само се она (Надежда) задржала још неколико дана, до почетка септембра. Један од житеља Сићева Благоје Павловић, уметнике смештене у сеоским домаћинствима, описао је као дружељубиве и пријатељски расположене, честе госте на славама, свадбама и поподневним колима. Свакодневно су са штафелајима и неопходним прибором обилазили околину и обале Нишаве а посетили су и удаљенији Пирот. Ипак, Надежда је била је највише окупирана сликама и жељом да што више упозна околину.
Изложба Југословенске уметничке колоније приређена 27. јануара 1907. у Народном музеју у Београду и попут колоније контроверзно је оцењена: од тога да приказује дела у најмодернијем жанру до већег броја негативних осврта, мотивисаних политичким разлозима или сукобом на релацији учесници колоније - Савез југословенских уметника Лада. Идеја о поновном окупљању у селу на југу земље, просветитељског, васпитног и општег културног значаја и улоге, услед историјских околности није остварена. Анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови и Велики рат осујетили су Надеждино убеђење да ће удружени југословени створити за себе своје сталне изложбе, своју школу и своју историју уметности. То је морало да сечека неко друго време. Ипак, као трајна национална вредност, настале у додиру са народом и природом, остају Надеждине слике предела и портрета попут Погреба у Сићеву, Жене са црвеним шалом, Две сељанке, затим Девојче из Сићева, Србија, Домаћин... У духу импресионизма, најављујући наступајући експресионизам, оне су уводиле Србију у европске уметничке токове, па је, према речима Љубице Миљковић, историчарке уметности, захваљујући Надежди, можда помало и Сићеву, наше сликарство први пут ишло у корак са Европским и обогаћивало европску уметничку ризницу самосвојним вредностима.
Ови догађаји са почетка века заузимају важно место у историји националне уметности, а Сићево мапирају као значајан ликовни центар. Касније, спорадично између два светска рата, доминанто педесетих година прошлог века, колоније су осниване широм Војводине и Хрватске, па се, очекивано, и у Нишу, упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари. Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се преко шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године.
Поред заједничког рада у природном окружењу, размене идеја, стицања нових искустава и међусобног дружења, благотворном дејству оваквог вида уметничког деловања већ у првим годинама сведочила су бројнија збивања у ликовном животу града, интересовање стручне јавности и медија, активније учешће нишких уметника на изложбама и смотрама у земљи и иностранству и афирмација локалне ликовне сцене.16 Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера о чијем раду одлучује Савет именован од стране Скупштине Града Ниша, учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950 слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града. Уз повремене краткотрајне покушаје увођења новина попут учешћа ликовних критичара, касније функције селектора, и можда најзначајније – откупних награда, Сићево је задржало ликовни карактер. Друштвене и политичке прилике, ратови и распад земље утицали су на концепт у смислу слабог одазива уметника из бивших република, посебно
Словеније и Хрватске, да би се двехиљадитих у великој мери проширио круг земаља из којих учесници долазе.
Обележавање 120 година од оснивања Прве југословенске уметничке колоније била је прилика да се увидом у богату, брижљиво формирану колекцију од седамдесетих година до данас, укаже на значај оновременог уметничког подухвата и у контексту ширег културног простора, традиције, друштвених и политичких прилика, да се сагледа његов утицај на савремена уметничка промишљања, схватања ликовности и одјеке у стваралаштву. У складу са тим концепт поставке у Галерији уметности Приштина у Грачаници одражава идеју заједништва и југословенства кроз одабир слика и скулптура насталих током првих тридесетак сазива, односно у време постојања Југославије и учешћа уметника из бивших република. То је уједно период динамичних дешавања на међународној ликовној сцени, који уз класичне медије бележи егзистирање више паралелних праваца, иновативне појаве и интересовања за апстрактну, минималну и концептуалну уметност, системско сликарство и већу примену савремених медија, фотографије и видеа кроз које аутори изражавају личне ставове, критику актуелне друштвено-поличке стварности и указују на егзистенцијалне проблеме. Такве тенденције биле су присутне и код нас, да би отвореност према свету осамдесетих година, изложбе светске уметности у Београду и студијска усавршавања у иностранству приближили наше ствараоце савременим визуелним збивањима и токовима.
Уметницима из Србије, Македоније, Словеније пријали су слобода и рад под отвореним небом, па су подстакнути окружењем, сићевачким крајоликом, лепотама клисуре, стена и раскошном палетом боја, сопствене импресије и визуелне сензације, свако на себи својствен начин, примењујући индивидуални ликовни израз, уткали су у своје радове (Миленко Шербан, Михајло Петров, Стојан Трумић, Чедомир Крстић, Божа Илић, Стојко Стојковић, Мирослав Анђелковић, Перица Донков, Велизар Крстић, Миодраг Протић, Момчило Антоновић, Коста Брадић, Рада Селаковић). Појединим ауторима као полазиште у истраживању и изражавању личних промишљања послужило је богато културно-историјско наслеђе овог краја (Иван Табаковић, Бата Михаиловић), дијалог природе са историјском и уметничком баштином (Младен Србиновић, Чедомир Васић, Томаж Кржишник) или су, преиспитујући унутрашње светове, у идиличне пределе уносили дозу мистике (Бојан Бем, Реџеп Фери) и маштовито, готово онирично се препуштали свету бајки и митологије (Радомир Рељић). Сићево је пак за неке било прилика да у новој средини, не комуницирајући утиске непосредног окружења, изразе сопствену заокупљеност и критички став према социјалним и друштвено - политичким приликама (Мића Поповић, Зоран Павловић), рационалан и аналитичан приступ у духу нове геометрије (Стојан Ћелић, Бора Иљовски, Борко Лазески) или експресивне представе доживљеног (Велизар Крстић, Петар Мазев).
Попут сликарства, развој скулпторске мисли у нашој земљи у другој половини двадесетог века, обележен дифузијом стилова, применом технолошких открића и увођењем нових материјала у скулпторску праксу, био је у складу са ондашњим приликама у свету и у смислу стилско-формалне поделе на фигуратвно и апстрактно, односно асоцијативно вајарство, уз паралелно егзистирање бројних подгрупа и подправаца, пратио је глобалне токове.18 Томе, узевши у обзир чињеницу да Збирка савремене скулптуре Галерије, са углавном заступљеним радовима уметника из бивших република, пружа скроман допринос у сагледавању развоја различитих појава у вајарству на овим просторима, сведоче изложени радови вајара из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Обликујући углавном у традиционалним материјалима, у оквирима фигурације, они су свој израз пронашли у класичној анатомској (Александар Шакић, Виљем Јакопин) или архетипској форми (Никола Антов), вешто комбинујући облике у оквирима геометријске стилизације (Момчило Крковић) или сугестивно разбијајући класично виђење скулптуре уз ексериментисање савременијим материјалима (Олга Милић) до приказа сведених асоцијативних облика (Иван Фелкер, Душан Донков, Никола Њирић).
Овом поставком дат је увид у мањи део колекције Галерије СЛУ Ниш, вредан у уметничком, историјском и естетском смислу, формиран захваљујући Ликовној колонији Сићево до двехиљадитих година. Она указује на слојевита кретања у уметности друге половине двадесетог века и сведочи новим појавама, савременим стремљењима и модерним тендецијама. Хетерогена у визуелном изразу, истраживачким приступима и промишљањима, у контексту времена и амбијента у коме су настала, без ограничења у тематско-мотивском смислу, презентована дела осликавају индивидуалне уметничке стилове, наративне кодове, транспоноване ставове и интересовања. С обзиром на обим и континуирано увећавање, разнородност у смислу генерацијске припадности аутора, средина из којих долазе, медија које негују, идеја и тема који их заокупљају, збирка Сићева, у светлу актуелних дешавања у визуелној уметности, даје прилику за разне видове кустоских проучавања, анализа и поређења. Представљањем слика и скулптура истакнутих протагониста југословенске ликовне сцене, у извесној мери сагледано је деловање јединственог културног простора и значаја који је, поникла на тековинама Прве југословенске уметничке колоније, имала Сићевачка колонија у другој половини двадесетог века. Њена племенита мисија и вредност обавезују на чување традиције, брижљиву селекцију учесника, адекватну бригу и чување експоната, као и стварање могућности за њихову презентацију у већем обиму.
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос
ЗОРАН ПАВЛОВИЋ: РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА
ЗОРАН ПАВЛОВИЋ: РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА, ОФИЦИРСКИ ДОМ
У уторак 7. априла у Официрском дому je отворена ретроспективна изложба Зорана Павловића (Скопље, 1931-Београд, 2006), уметника, историчара и теоретичара уметности, ликовног критичара, есејисте, аутора телевизијских емисија и серија о уметности и универзитетског професора.
Развојни сликарски пут Зорана Павловића имао је више фаза проистеклих из заокупљености одређеним духовним садржајима и етичким питањима, реакције на поједине историјске догађаје и животне ситуације уз доследност апстактном ликовном изразу. Приређивањем прве самосталне изложбе у Београду 1959.године, непосредно након дипломирања на Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића, Павловић је ступио на ликовну сцену представивши се делима у духу геометријске апстракције, стављајући у центар збивања композицију и истражујући улогу светла, што ће бити присутно и у његовим каснијим радовима. Преиспитивања и потраге за властитим изразом аутора су постепено приближиле енформелу, у коме је насликао низ радова – колажа, који су представљени на заједничкој изложби са Браниславом Протићем и Владиславом Тодоровићем у Музеју примењене уметности 1961, да би годину дана касније у Галерији Културног центра Београд, у организацији професора Лазара Трифуновића Трифуновића, била приређена апологетска изложба под називом Енформел-млади београдски сликари, на којој су свој рад у духу новог правца презентовали Зоран Павловић, Бранислав Протић, Владислав Тодоровић и Живојин Турински и привукли пажњу и критике шире и стручне јавности.
Преломни тренутак у раду Зорана Павловића, по оцени ликовних критичара, представља слика У славу Хулијана Гримоа из 1963, посвећена погубљеном револуционару током шпанског грађанског рата. Истичући материју на црној позадини, какву је тих година користио, појавио се мотив распећа, коме се уметник касније често враћао. Уводећи наратив, симболички садржај и фигуру у уравнотежену композицију, аутор је приступио постенформелној фази нове фигурације. Овом композицијом уметник је наступио у оквиру југословенске селекције на Бијеналу младих у Паризу 1963.
Седамдесете и осамдесете године обележила су дела великог формата, експресивност у колориту, препознатљивије форме и јасније дефинисане фигуре на тамној позадини, из којих исијава светло. Осамдесетих и деведесетих година Павловић је насликао низ мртвих природа, да би касније ратови, масовна страдања, распад земље, стрепња и безнађе аутора вратили теми распећа. У том периоду, подстакнута владајућом атмосфером у друштву и личним осећањима уметника, настала је серија експресионистичких приказа столица налик берберским, зубарским или онима за мучење, али препознатљивих и смештених у реалан простор, која ће наговестити један каснији циклус Прокустике.
Двехиљадите године донеле су новине у ликовном изразу. Радови новог карактера, колористички постепено све интензивнији, са позадином у једној, чистој боји налик плакату, уз експресиван цртеж са елементима поп арта, били су заправо слика ироничне стварности и подругљивог схватања тренутка, потпомогнута употребом летризма и приказима птица грабљивица, бештија и калеидоскопа.
Ретроспективна изложба у Нишу прилика је да се, две деценије од како није са нама, представи полувековни развојни пут овог плодног ствараоца, који је својим уметничким радом и друштвеним ангажманом значајно допринео формирању Галерије савремене ликовне уметности Ниш 1970. и унапређењу њеног рада. Поставком је предстваљен избор дела из приватног власништва породице Павловић, насталих у периоду од шездесетих до двехиљадитих година.
Посебна драгоценост јесу слике из ране, младалачке фазе Зорана Павловића, које до сада нису презентоване у оквиру ретроспективних изложби. Оне сведоче иницијалном интересовању за фигуру и геометризовану форму, које је касније, активним ступањем на ликовну сцену и ослобађањем утицаја образовних догми, аутора отиснуло у свет апстракције и енформела, да би, опет, остајући доследан сопственом ликовном изразу и сензибилитету, асоцијативним формама и материји, стваралачки пут наставио истраживањем у области нове фигурације, и најзад, алегоријским представљањем историјских догађаја и тема из историје уметности, примењујући несликарске материјале у креирању слика и објеката, заокружио циклус континуираног сликарског рада.
Током плодне и богате каријере Зоран Павловић приредио је велики број самосталих и учествовао на групним изложбама у земљи и иностранству. Богат опус ствараоца, предмет проучавања бројних кустоса и критичара, обухвата хиљаде слика и цртежа, који су део галеријских колекција и музејских збирки широм земље. Његова дела примењене уметности красе јавне просторе у Београду, Новом Саду, Краљеву и Пироту. Павловић је добитник престижних награда за свој рад. За живота у Нишу самостално се представио три пута (1968, 1981, 1988), био учесник колективних изложби и два сазива Ликовне колоније Сићево (1964, 1971). У фонду Галерије савремене ликовне уметности Ниш чувају се четири његова рада.
Изложба ће за публику бити отворена до 5. маја.
https://youtu.be/7xqJsWTNJNY?si=V5Z8rak0MZQhi6cQ
„Трагање за завичајем“ Здравка Мирчете
„Трагање за завичајем“ Здравка Мирчете. Изложбу чине слике из новијег опуса уметника.
Здравко Мирчета је рођен 1951. године у Миочићу, Далмација. Завршио је Школу за умјетност и умјетнички обрт у Загребу. Дипломирао 1978. године на смеру за графичко обликовање Академије умјетности у Загребу.
Осим ликовног стваралаштва веома запажене резултате остварио је и у области графичког дизајна, телевизијске и позоришне сценографије и хералдике. Графички је обликовао велики број плаката, новина, литерарних публикација и других штампаних издања. За свој рад је више пута награђиван.
Излагао је у многим градовима Југославије и Србије (Шибеник, Сплит, Бенковац, Загреб, Вараждин, Книн, Дубровник, Требиње, Бања Лука, Лакташи, Београд, Лазаревац, Крагујевац, Ниш, Пожаревац, Апатин, Рашка), као и у иностранству (Есен/ Немачка; Дижон /Француска; Штокхолм / Шведска...). Има статус самосталног уметника. Живи и ради у Београду и Стокхолму.
Изложбa у Нишу, будући да почива на најновијим сликама Здравка Мирчете, представља упечатљив пресек актуелне поетике уметника који је деценијама присутан на нашој ликовној сцени. Жанровски опредељена ка пејзажу, ова дела су у стилско-формалном погледу крећу око замишљене линије између асоцијативног и апстрактног, са већим или мањим приближавањем једном или другом изразу. Предео је сликарским средствима декодован на плохе међусобно повезаних органских облика или је сублимиран до нивоа надовезујућих хоризонталних поља. Сликана материја почива на садејству вишеслојно сликаних површина и слободно постављених „реских“ линија које читавом призору дају конструктивистичку структуру. Степен илузивности расте на рачун физичке уверљивости. Разнородност мотива узрокује изражајно - стваралачку амплитудинарност тако потез варира од енергичног и брзог до смиреног и контролисаног а остварена атмосфера од драматичне до лирски елегичне. Једном речју пејзаж је трансформисан у сложени емотивни, симболични и ликовни доживљај. Назив самог циклуса (Трагање за завичајем) и лична судбина уметника, који је услед распада некадашње земље, измештен из властитог завичаја (Далматинско залеђе и Книн), дозвољавају закључак да ова дела, на свом семантичком нивоу, подразумевају симболично разматрање питања завичајности као културолошког феномена и метафорично сведоче о судбини измештених који у свом интимном емотивном и мисаоном коду настоје да обједине два често супродставњена света, која их обележавају. Потезом четке Здравко Мирчета као да симболично бележи драматургију живота.
Изложба ће трајати до 21. априла.
https://www.youtube.com/watch?v=z-BMLC3ez-0