ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ
ПОЗИВАМО ВАС НА ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ НИКОЛЕ МАЦУРЕ,
САЛОН 77, четвртак, 23. јул 2026. у 20 сати
Изложба је реализована у сарадњи са Интернационалним Нишвил џез фестивалом и на самом отварању биће изведен перформанс у сарадњи са нишким џез музичарима који ће свирати на скулптурама Николе Мацуре. Сама изложба је део излагачког програма Галерије савремене ликовне уметности Ниш и програма Нишвил џез фестивала (Nisville Jazz festival).
Никола Мацура је савремени српски вајар и мултимедијални уметник најпознатији по свом аутентичном, ангажованом и иновативном приступу скулптури и звуку. Својим радом успешно повезује, спаја уметност, рециклажу и мировни активизам.
Назив изложбе гласи „Од буке до звука“ или боље је рећи „од оружја до музичких инструмената“. Његов уметнички концепт засниван је на сакупљању расходованог војног оружја и опреме (шлемова, празних чаура, минобацача) и преобликовању у функционалне музичке објекте (дувачке, гудачке и ударачке). Кључна идеја је заправо трансформација симбола рата и деструкције у средство стварања и уметности - предмети креирани за уништење, производњу буке и страдања претвара у објекте који производе музику и хармонију. Дела су интерактивна и звучна, спојена су од форме визуелне уметности и акустике, материјализована кроз музичке перформансе на самом отварању. Никола Мацура звучне објекте (скулптуре) поставља у форму оркестра у галеријском простору и назива их „Зарђали оркестар“. Њега чине четири звучна објекта на којима четири професионална музичара музицира током отварања изложбе.
Бомбофон је један од најупечатљивијих инструмената из пројекта „Од буке до звука“. Он је настао преобликовањем расходованих војних компоненти- пре свега делова авио бомби, ракета и тешких чаура у мелодијски инструмент. На изложби су заступњени цртежи, видео радови и звучни објекти, уско су повезани и чине целину. Дакле, скулптура је у центру пажње, али кроз цртеж и видео рад она добија пуну наративу и друштвено уметничку снагу.
Цртеж је полазна идеја, ментална искра, по којој уметник војно оружје трансформише у функционални уметнички објекат. Скулптура је централно место материјализације и средство, реквизит предвиђен не само да стоји на постаменту већ за акцију, перформанс и додир са публиком или музичарем, док је видео рад документација перформанса и временска димензија.
Мировни активизам Николе Мацуре није тек споредна идеја или декларативна порука у пропратном тексту изложбе, већ сама срж његовог стваралаштва. Он је уметник, активиста који кроз форму скулптуре и звука спроводи радикалну трансформацију: он ратне реквизите успешно лишава њихове разорне моћи, претварајући оружје у универзални језик мира и креативности.
Никола Мацура (1978) je магистар вајарства и ванредни професор на Академији уметности у Новом Саду. Након завршених студија активно излаже на групним и самосталним изложбама у земљи и иностранству. Од 2000. године учествује у великом перформансу Лед арта „Кунстлагер“, а од 2003. до 2013. континуирано учествује у раду Мултимедијалног центра „Арт клиника“. Године 2002. реализује прву инсталацију постављену у јавном простору, а 2003. излаже први у низу интерактивних, процесуалних радова из серије „Интерактивна Скулптура“. До данас је реализовао велики број интервенција и инсталација, а последњи пројекат, који је и даље у процесу рада бави се преиспитивањем односа скулптуре и звука, односно процесом редизајнирања војних реквизита у звучне објекте.
Уметничка пракса Николе Мацуре повезује различите медије и подразумева инсталације и интервенције у простору, скулптуру и цртеж, пре свега у форми друштвено ангажоване уметности
Важан сегмент у његовом раду представљају и едукативни програми. Реализовао је низ радионица, предавања и курсева, а од 2014. године започео је едукативни пројекат који се бави радом на инсталацијама и интервенцијама у јавном простору.
Изложба је отворена за посетиоце од 23. јула до 16. августа 2026. године сваког дана осим понедељком у Галерији савремене ликовне уметности Ниш, Салон 77 у нишкој Тврђави.
Соња Вукашиновић
Галерија Савремене ликовне уметности Ниш
Изложба Ликовна колонија Сићево 2025 – избор дела из колекције ГСЛУ Ниш у Загорју об Сави
Изложба Ликовна колонија Сићево 2025 – избор дела из колекције ГСЛУ Ниш у Загорју об Сави
11. јул - 11. август 2026.
Богато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана. У Сићеву је, по угледу на Барбизон, чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију, претечу данашње Ликовне колоније Сићево.
Идеја о поновном окупљању у селу на југу земље, просветитељског, васпитног и општег културног значаја и улоге, услед историјских околности, ратова и опште кризе није остварена. То је морало да сечека неко друго време. Ипак, као трајна национална вредност, настале у додиру са народом и природом, остају Надеждине слике предела и портрета, које су духу импресионизма, најављујући наступајући експресионизам, уводиле Србију у европске уметничке токове.
Ови догађаји са почетка века заузимају важно место у историји националне уметности, а Сићево мапирају као значајан ликовни центар. Касније, крајем шездесетих година, упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари. Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се пуних шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године.
Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера о чијем раду одлучује Савет именован од стране Скупштине Града Ниша, учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950 слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града.
Учесници 62.сазива колоније одржаног 2025.године, чије сте радове у прилици да упознате су: Ана Слуга (Љубљана), Гордана Каљаловић Одановић, Ђорђе Одановић, Иван Петровић (Београд), Оливера Додић, Драган Момчиловић (Ниш), Јошкин Шиљан (Грделица), Ђорђе Симић (Лозница), Јована Симић (Краљево).
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос
УРОШ ТОШКОВИЋ
Изложба Линија која претходи времену истакнутог црногорског уметника Уроша Тошковића у Галерија Синагога у Нишу приређује се након што је била пред београдском публиком у Галерији РТС. И управо захваљујући колегама, кустосима и њиховој жељи да се са стваралаштвом овог аутора упозна публика широм Србије, госпођи Александри Јелисавац, она је је сада у нашем граду.
По оцени ликовних критичара, Тошковић је био један од најбољих цртача друге половине двадесетог века, ликовни филозоф који је пркосио друштвеним конвенцијама, комерцијализацији уметности и непримереној експлоатацији човека. И сам мото овог уметника Слобода или дигне човека или га уништи. Ја сам само роб уметности сведочи његовим настојањима да специфичном, наизглед мрачном поетиком, хумано, без имало мржње, кроз емоције, унутрашње немире, бол и патњу својих ликова разоткрије стварност, прикаже је онаквом каква јесте и упозори на оно што би се могло догодити. Несумњиво, формирању ликовног израза Уроша Тошковића допринело је детињство обележено ужасима рата, трагичним сценама страдања и великом сиромаштву,те је у сасвим раној фази, δлиској естетици арт δрута, цртао мртве војнике и коње које је виђао у свом окружењу.
Ево и неколико биографских података- Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду, у класи проф. Марка Челеδоновића, један је од оснивача друштва пријатеља Балтазар, које је касније прерасло у групу Медиала. Био је стипендиста француске Владе, а дугогодишњи боравак у Паризу, центру интензивних уметничких дешавања шездесетих и седамдесетих година прошлог века, касније у Америци, обликовали су уметничку личност Уроша Тошковића, који је последње деценије живота провео у Београду, касније у Црној Гори.
Добитник је Тринаестојулске награде Владе Репуδлике Црне Горе и специјалне награде за оригинални израз од светске галерије за уметност на папиру Остен у Скопљу. Статус истакнутог културног ствараоца Црне Горе стекао је 2010.
За живота је приредио око 50 самосталних и био учесник великог броја колективних презентација у земљи и иностранству. Називан мрачним самцем, особењаком и неким ко није са овог света , иза себе је оставио поштовања вредан богат опус; његови радови део су бројних музејских и приватних колекција широм света. На жалост, многа дела су изгуδљена услед δројних селидδи.
Самостално није излагао у Нишу, а сада захваљујући колекционару Ненаду Радовићу имамо прилику да се презентацијом педесет радова насталих током његовог боравка у Паризу, углавном цртежа угљеном, тушем, оловком, упознамо са значајним периодом стваралаштва Уроша Тошковића. и ова дела ће пред публиком, као значајно сведочанство једног уметничког пута пређеног током 87 година живота, бити до 1. августа.
https://www.youtube.com/watch?v=1VIJoN5Qb8k
МАГДАЛЕНА ПАВЛОВИЋ ОСТОЈИЋ
„Балкан као онтолошки простор трансформације“ уметнице из Београда, Магдалене Павловић Остојић.
Изложба је амбијентална поставка мултимедијалног карактера.
Магдалена Павловић Остојић је рођена 1989. године у Београду. Основне и мастер студије завршила је на Катедри за вајарство Факултета ликовних уметности у Београду, под менторством професора Душана Петровића. Докторирала је на истом факултету 2019. године. Од 2017. запослена је на Факултету уметности у Новом Саду, где је у звању ванредног професора од 2022 године. Реализовала је 13 самосталних изложби (Београд, Голубац, Ужице, Подгорица, Нови Сад). Учествовала је на бројним колективних изложбама у земљи и иностранству (Босна и Херцеговина, Словачка, Чешка, Словенија, Бугарска, Мађарска, Црна Гора). Добитница је награда Општине Савски Венац за скулптуре у металу (2012, 2013, 2014). У Нишу је претходно излагала на изложби „Млади“ Ниш арт фондације (2017).
Најновијим циклусом радова, бавећи се питањима вредности које нас исконски одређују, Магдалене Павловић Остојић сврсисходно полази од подручја Балкана коме не приступа у геополитичком, етнографском или историјком контексту, већ кога доживљава и тумачи као онтолошки простор сталне промене који опстаје захваљујући својој моћи трансформације, где се из наталожене меморије, позитивних и негативних искустава увек рађају нови облици живота. Вођена личним мисаоно-филозофским проседеом уметница ствара дела која су у суштини апстрактне скулпторске лексике, минималистичког типа али егзистенцијалног набоја. Магдалена Павловић Остојић свесно не посеже за препознатљивим и већ дефинисаним симболима већ креира властите форме које сугеришу покрет, теже вертикали, делују нам блиско иако су непознате нашој искуствној свести. Посматрајући их као да осећамо коезгистенцију између тренутног и вечног, између простора и времена, реалног и митског, материјалног и нематеријалног.
Дела Магдалене Павловић Остојић посебно кореспондирају са местом излагања (Салон 77 у Нишу, који је некадашња џамија) чиме се контекстуализује однос између конкретног простора слојевите историје и субјективног мисаоно-обликовног процеса. Како сама уметница каже: „Кроз синтезу нишког поднебља као историјског раскршћа, архитектуре као доказа трајности и метала као медија сведочења, ове скулптуре у датом амбијенту постају гласници. Оне не припадају прошлости, нити имитирају традицију; оне нуде савремени огољен поглед на поднебље које је носилац различитих манифестација транзиције.“
Метал је основни скулпторски материјал Магаделе Павловић Остојић. Његове особине као што су чврстина, несаломилост, отпорност, уметница преиспитује у константном експериментисању и истраживању формалних и значењских могућности, мануфактурним процесима рада (варење, сечење, ковање...) као екстензији примординарног бивствовања. У тексту предговора каталогу историчарка уметности Јелена Симић пише: „Циклус „Балкан – место трансформације“ представља значајан допринос савременој српској скулптури управо зато што материју не третира као пасивну основу уметничког дела, већ као актвини принцип мишљења и обликовања. У редукованим, али снажно присутним формама др Магдалене Павловић Остојић, метал постаје носилац трага, отпора и времена; његова апстракција није удаљавање од стварности , већ начин да се стварност сагледа у њеној дубљој структури“.
Изложба ће трајати до 20. јула.
https://www.youtube.com/watch?v=BpqbrsN232w
ИЗЛОЖБА СЛИКА ЂОРЂА СТАНОЈЕВИЋА
ИЗЛОЖБА СЛИКА ЂОРЂА СТАНОЈЕВИЋА
Ђорђе Станојевић је један од најистакнутијих савремених српских визуелних уметника и професора, препознатљив по свом специфичном и радикалном приступу сликарству који директно повезује уметност и екологију. Након успешне каријере арт директора у свету адвертајзинга Станојевић је направио потпуни преокрет, напустивши градски темпо и потпуно се посветио креирању унутар и уз помоћ саме природе.
Филозофија као и методологија његовог рада гласи „Сликати као природа“.
Он сматра да не треба сликати мотиве из природе, већ стварати на исти начин на који природа ствара. Његова дела настала су под отвореним небом, напољу без обзира на временске прилике. Платно поставља хоризонтално на саму земљу и започиње процес наносећи природне пигменте, а затим допушта природи да доврши слику. Киша испира боју, сунце је суши, ветар наноси честице. Слика прераста у дијалог уметника и природе. Поред пигмената он користи и несликарске материјале попут блата, сламе, пиљевине, пепела, балеге. Ти материјали у себи носе енергетски код простора на коме настају.
Нови циклус радова Ђорђа Станојевића „Фрактали“ представља природан, али и фасцинантан естетски корак напред за овог истакнутог српског уметника. Познат по свом дубоком дијалогу са природом, Станојевић у овом циклусу иде корак даље – од посматрања природе прелази у мапирање њених фундаменталних закона. Оно што је за овај циклус најупечатљивије је брисање граница између микро и макро света. Текстура је изузетно наглашена. Укратко Станојевић и серија слика Фрактали представља моћну визуелну медитацију о скривеном реду у привидном хаосу природе. Она представља уметност која не имитира живот, већ користи животне процесе како би сведочила о нераскидивој вези између човека, земље и космоса.
Станојевић је оснивач и директор међународне платформе Natur and Art која се бави управо спајањем природних и уметничких процеса кроз резиденције и разне пројекте. Главно седиште и простор за рад често су лоцирани у аутентичним природним срединама у Србији али најчешће у пределима око Осечине близу Ваљева, одакле уметник вуче корене.
Његова дела се налазе у важним јавним и приватним колекцијама широм света: Музеј Цептер Београд, Национални уметнички музеј Кине у Пекингу, као и колекције у Француској, САД, Немачкој и Италији, и Галерија савремене ликовне уметности Ниш баштини његово дело после учествовања у Ликовној колонији Сићево. Дипломирао, магистрирао и докторирао је на Факултету ликовних уметности у Београду. До сада је имао преко 45 самосталних изложби. Поред уметничког бави се и педагошким радом као редовни професор на Факултету савремене уметности у Београду.
https://www.youtube.com/watch?v=GnenerNlMhI
Југословенски период Ликовне колоније Сићево - Галерија Чедомир Крстић Пирот
Југословенски период
Ликовне колоније Сићево
23. јун - 10. јул 2026
Галерија Чедомир Крстић Пирот
избор дела из колекције Галерије СЛУ НишБогато културно-историјско наслеђе Сићевачког краја, живописни предели, нетакнутa природа и вековна виноградарска традиција изазов су и инспирација истраживачима, научницима, уметницима, авантуристима. Непосредно изнад клисуре којом Нишава протиче између северних огранака Суве и јужних падина Сврљишких планина, смештено је Сићево, село карактеристичне архитектуре, медитеранске климе, сусретљивих и дружељубивих домаћина. То је било место првог окупљања, боравка и рада ликовних стваралаца у природи на просторима Балкана у коме је чувена сликарка Надежда Петровић, вођена патриотизмом, идеалом културног јединства и заједништва Јужних Словена, са колегама из Словеније и Хрватске основала Прву југословенску уметничку колонију. Овај догађај с почетка прошлог века заузима важно место у историји националне уметности и Сићево мапира као значајан ликовни центар.
Шест деценија касније у Нишу се упоредо са привредним, друштвено-економским и културним развојем јавила потреба, донекле и обавеза, да се обнови тековина коју је Надежда Петровића завештала овом крају. Уметници, новинари, културни и јавни радници, окупљени у формалним телима, након почетне иницијативе о оснивању, сагласили су се да, по угледу на Прву југословенску и вредности које је заступала, нова колонија треба да задржи југословенску концепцију, да се поред двоје учесника из Ниша, позивају по двоје из сваке републике и по један из покрајине, да по карактеру буде ликовна, те да у њеном раду буду заступљени сликари, графичари, вајари.
Ликовна колоније Сићево званично је основана 1964. и од тада се преко шест деценија одржава у континуитету крајем лета сваке године. Поред заједничког рада у природном окружењу, размене идеја, стицања нових искустава и међусобног дружења, благотворном дејству оваквог вида уметничког деловања већ у првим годинама сведочила су бројнија збивања у ликовном животу града, интересовање стручне јавности и медија, активније учешће нишких уметника на изложбама и смотрама у земљи и иностранству афирмација локалне ликовне сцене.3 Током првих шест сазива настало је 88 уметничких дела, која данас баштини Народни музеј Ниш. Изазови у погледу материјалних, смештајних и организационих проблема претили су да осујете ентузијазам и жељу нишких уметника да Сићево опстане, указивали су на неопходност постојања установе посвећене неговању савременог визуелног стваралаштва, реализовању колоније, формирању фонд, бризи о делима, њиховој презентацији и проучавању. Тако је, између осталог и захваљујући колонији, 9. јуна 1970. основана Галерија савремене ликовне уметности Ниш. Од тада је у раду ове јавне градске манифестације међународног карактера учествовало 560 домаћих и страних аутора различитих генерација и стилских опредељења. Боравећи у аутентичном сеоском амбијенту, окруженом стенама, чаробним пределима и раскошним бојама, неограничени у тематско-мотивском смислу, они су колекцију установе обогатили са 950слика, графика, нових медија и скулптура, које представљају трајну вредност и значајно су културно наслеђе града. Уз повремене краткотрајне покушаје увођења новина попут учешћа ликовних критичара, касније функције селектора, и можда најзначајније – откупних награда, Сићево је задржало ликовни карактер. Друштвене и политичке прилике, ратови и распад земље утицали су на концепт у смислу слабог одазива уметника из бивших република, посебно Словеније и Хрватске, да би се двехиљадитих у великој мери проширио круг земаља из којих учесници долазе.
Обележавање 120 година од оснивања Прве југословенске уметничке колоније била је прилика да се увидом у богату, брижљиво формирану колекцију од седамдесетих година до данас, укаже на значај оновременог уметничког подухвата и у контексту ширег културног простора, традиције, друштвених и политичких прилика, да се сагледа његов утицај на савремена уметничка промишљања, схватања ликовности и одјеке у стваралаштву. У складу са тим концепт поставке у одражава идеју заједништва и југословенства кроз одабир слика и скулптура насталих током првих тридесетак сазива, односно у време постојања Југославије и учешћа уметника из бивших република. То је уједно период динамичних дешавања на међународној ликовној сцени, који уз класичне медије бележи егзистирање више паралелних праваца, иновативне појаве и интересовања за апстрактну, минималну и концептуалну уметност, системско сликарство и већу примену савремених медија, фотографије и видеа кроз које аутори изражавају личне ставове, критику актуелне друштвено-поличке стварности и указују на егзистенцијалне проблеме. Такве тенденције биле су присутне и код нас, да би отвореност према свету осамдесетих година, изложбе светске уметности у Београду и студијска усавршавања у иностранству приближили наше ствараоце савременим визуелним збивањима и токовима.
Уметницима из Србије, Македоније, Словеније пријали су слобода и рад под отвореним небом, па су подстакнути окружењем, сићевачким крајоликом, лепотама клисуре, стена и раскошном палетом боја, сопствене импресије и визуелне сензације, свако на себи својствен начин, примењујући индивидуални ликовни израз, уткали су у своје радове (Миленко Шербан, Михајло Петров, Стојан Трумић, Чедомир Крстић, Божа Илић, Стојко Стојковић, Мирослав Анђелковић, Перица Донков, Миодраг Протић, Момчило Антоновић, Коста Брадић, Рада Селаковић). Појединим ауторима као полазиште у истраживању и изражавању личних промишљања послужило је богато културно-историјско наслеђе овог краја (Иван Табаковић, Бата Михаиловић), дијалог природе са историјском и уметничком баштином (Младен Србиновић) или су, преиспитујући унутрашње светове, у идиличне пределе уносили дозу мистике (Бојан Бем, Реџеп Фери) и маштовито, готово онирично се препуштали свету бајки и митологије.
Сићево је пак за неке било прилика да у новој средини, не комуницирајући утиске непосредног окружења, изразе сопствену заокупљеност и критички став према социјалним и друштвено - политичким приликама (Мића Поповић), рационалан и аналитичан приступ у духу нове геометрије (Стојан Ћелић, Бора Иљовски, Борко Лазески) или експресивне представе доживљеног (Велизар Крстић).
Попут сликарства, развој скулпторске мисли у нашој земљи у другој половини двадесетог века, обележен дифузијом стилова, применом технолошких открића и увођењем нових материјала у скулпторску праксу, био је у складу са ондашњим приликама у свету и у смислу стилско-формалне поделе на фигуратвно и апстрактно, односно асоцијативно вајарство, уз паралелно егзистирање бројних подгрупа и подправаца, пратио је глобалне токове. Томе, узевши у обзир чињеницу да Збирка савремене скулптуре Галерије, са углавном заступљеним радовима уметника из бивших република, пружа скроман допринос у сагледавању развоја различитих појава у вајарству на овим просторима, сведоче изложени радови вајара из Србије, Босне и Херцеговине и Словеније, настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Обликујући углавном у традиционалним материјалима, у оквирима фигурације, они су свој израз пронашли у класичној анатомској (Александар Шакић, Виљем Јакопин) или архетипској форми (Никола Антов), вешто комбинујући облике у оквирима геометријске стилизације (Момчило Крковић) или сугестивно разбијајући класично виђење скулптуре уз ексериментисање савременијим материјалима (Олга Милић) до приказа сведених асоцијативних облика (Иван Фелкер, Душан Донков, Никола Њирић).
Овом поставком дат је увид у мањи део колекције Галерије СЛУ Ниш, вредан у уметничком, историјском и естетском смислу, формиран захваљујући Ликовној колонији Сићево до двехиљадитих година. Она указује на слојевита кретања у уметности друге половине двадесетог века и сведочи новим појавама, савременим стремљењима и модерним тендецијама. Хетерогена у визуелном изразу, истраживачким приступима и промишљањима, у контексту времена и амбијента у коме су настала, без ограничења у тематско-мотивском смислу, презентована дела осликавају индивидуалне уметничке стилове, наративне кодове, транспоноване ставове и интересовања. С обзиром на обим и континуирано увећавање, разнородност у смислу генерацијске припадности аутора, средина из којих долазе, медија које негују, идеја и тема који их заокупљају, збирка Сићева,у светлу актуелних дешавања у визуелној уметности, даје прилику за разне видове кустоских проучавања, анализа и поређења. Представљањем слика и скулптура истакнутих протагониста југословенске ликовне сцене, у извесној мери сагледано је деловање јединственог културног простора и значаја који је, поникла на тековинама Прве југословенске уметничке колоније, имала Сићевачка колонија у другој половини двадесетог века. Њена племенита мисија и вредност обавезују на чување традиције, брижљиву селекцију учесника, адекватну бригу и чување експоната, као и стварање могућности за њихову презентацију у већем обиму.
Емилија Ћоћић Билић, виши кустос
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ
Архив линијских корелација
Зорица Милисављевић и Селман Тртовац
Салон 77
Јозеф Бојс је 1981. године у штутгартској Кунстхале у разговору са Клаусом Ринкеом изрекао мисао да се у животу сваког човека налази елемент цртања, независно од професије, искуства или уметничког образовања. У средишту рада аутора ове изложбе, Зорице Милисављевић и Селмана Тртовца, налази се став да уметност цртања превазилази оквире занатске вештине и класичне ликовне изведбе. Пратећи и продубљујући мисао Јозефа Бојса они прате идеју да је чин повлачења линије универзална, људска радња, темељни импулс који припада свима.
Полазећи од ове премисе, аутори свесно одбацују виртуозност, технику и научену контролу. Уместо тога, окрећу се траговима који настају из заједничке, колективне свести, оном сегменту људске природе који се, кроз основне гесте и покрете, провлачи кроз читаву историју културе. У том смислу они у универзални, заједнички процес цртања укључују и друге људе, превазилазећи на тај начин искључивост личног израза.
У оквиру изложбе у Галерији савремене ликовне уметности у Нишу, процес цртања одвија се перформативно и ритуално. Кроз петнаестоминутну акцију концентрисаног повлачења вертикалних линија, заједно са учесницима различитих генерација, професија, пола и физичке конституције, аутори откривају древни елемент људске свести који је током историје материјализован у културу и цивилизацију.
Учесници су позвани да током петнаест минута утону у стање медитативне присутности. Током тог времена, они изводе низ непрекинутих, једноставних потеза који функционишу као енергетске вертикале: замишљени канали који повезују горе и доле, небо и земљу, свесно и несвесно. Свака линија постаје краткотрајни запис животне силе, тренутак када мисаони процес прелази у физичку вибрацију. Овако настали цртеж не представља репрезентацију већ траг саме суштине живота.
У овом приступу не постоји неуспео исход. Сваки настали цртеж представља визуелну последицу краткотрајног цртачког поступка, а заједно они формирају Архив линијских корелација кроз дугорочни процес колективног цртања.
На отварању изложбе уметници на зид галерије постављају папире великог формата, приближно димензијама људског тела, чиме је створен антрополошки оквир за чин цртања. У дну галерије постављена су два екрана на којима у континуитету тече раније започет процес, својеврсна визуелна инструкција, али и отворени позив посетиоцима да приступе сопственом унутрашњем ритму и укључе се у заједничко цртање.
Зорица Милисављевић
Рођена 1967. у Сремској Митровици, СФР Југославија.
Студирала је на Kunsthochschule Weissensee у Берлину (1987-1989), а дипломирала на Факултету примењене уметности у Београду (1992). Била је идејни творац, менторка и једна од оснивачица самоорганизованог уметничко-активистичког колектива младих, Градска Герила (2010-2017), као и уметничког колектива Друштво удружене одговорности (д.у.о.), основаног 2020. године. Излагала је у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду.
Селман Тртовац
Рођен 1970. у Задру, СФР Југославија.
Од 1990. до 1993. године је студирао сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду. У вајарску класу Клауса Ринкеа на Уметничкој академији у Дизелдорфу прешао је 1993, гдје је 1997. године проглашен за студента мајстора. Члан Интернационалног уметничког гремијума је постао 2003. године. Креатор и суоснивач Независне уметничке асоцијације Трећи Београд и Истраживачке станице за савремену уметност Perpetuum Mobile. Докторирао је 2012. године на одсеку за скулптуру Факултета ликовних уметности у Београду. Живи и ради у Београду.
Изложбу ЕНЕРГЕТСКЕ ВЕРТИКАЛЕ у Салону 77 публика може да посети до 30. јуна.
"55 година, 5 збирки, 2005 дела"
Галерија савремене ликовне уметности Ниш вас са задовољством позива да у уторак 9. јуна у 13 сати у Официрском дому присуствујете свечаном обележавању дана установе и промоцији монографије под називом ГСЛУ Ниш 1970 - 2025: 55 година, 5 збирки, 2005 дела, ауторке Емилије Ћоћић Билић. Хронолошким приказом историјата, културне климе и друштвених околности које су допринеле оснивању јединствене установе музеолошког карактера у овом делу Србије, монографија сагледава развој Галерије документован њеном излагачком, музеолошком, издавачко-информативном активношћу, едукативном улогом и манифестацијама које приређује. Значајан сегмент богато илустроване публикације је обиман каталог репродукованих дела, представљених по збиркама, чиме је тим ГСЛУ још једном желео да укаже на значај јавне промоције фонда који баштини, неопходност сталне поставке и адекватних услова чувања и заштите. Каталог је обогаћен фотографијама традиционалних колективних изложби реализованих последњих пет година, као и библиографским подацима. Публикација у целини репрезент је досадашњег рада и постигнућа ГСЛУ у области савременог стваралаштва, који Ниш мапира као значајан центар визуелне уметности.
На промоцији ће говорити рецензент проф. др Јасна Јованов, музејски саветник, др уметности Слободан Радојковић, редовни професор Факултета уметности у Нишу и аутор Емилија Ћоћић Билић, виши кустос.
Милан Тепавац Тарин
Милан Тепавац Тарин
НАКОН УПРАВО САДА
Скупови
Отварање изложбе
4. јун у 20 сати
У четвртак 4. јуна у 20 сати биће отворена изложба Након управо сада, уметника Милана Тепавца Тарина.
Иако она то није у пуном смислу, изложба Након управо сада има ретроспективни карактер и обухвата уметничка дела и документе, којима се прати рад Милана Тепавца од раних осамдесетих година ХХ века до данас. Конципирана кроз мање целине (скупове), она приказује одлике опуса и креативне личности овог уметника.
Осамдесетих година се на пољу ликовне уметности јавља одређени број стваралаца који дела у оквирима фигурације, нове слике, односно на линијама постмодерних и трансавангардних плурализама. У домену сликарства Тепавац је свакако међу њима, али се и куша на пољима видеа, перформанса и амбијенталних поставки, односно синтезе различитих уметничких врста и медија. У овом периоду он ствара дела која јесу референтна за сагледавање уметничког тренутка, па и друштвене климе у Југославији, али превасходно њима је назначена физиономија његовог будућег опуса.
Као стипендиста француске и шпанске владе, Тепавац 1989. борави у Паризу, а 1990. године у Мадриду. Тиме почиње његово дословно упоредо партиципирање на уметничким сценама Београда и Париза. Актуелном изложбом унеколико је представљено сликарство деведесетих, али и вишемедијско деловање. Стиче се утисак да је ово период интензивног стваралачког зрења и кључних технолошких унапређења рада.
Тема историје, њене актуелне, односно будуће релевантности, те ерозије епохалних значења, јавља се средином деведесетих и постаје нарочито важна у уметничком раду Милана Тепавца од раних двехиљадитих до данас. Крупан корак у том смислу уметник чини својом магистарским пројектом, на новоотвореним интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, које окончава 2003. године. Током двехиљадитих се у уметничком раду Милана Тепавца уврежује низ лајтмотива и симбола, те обликовно-наративних сретстава чије ће изражајне и семантичке потенцијале аутор изнова проширивати.
Актуелни Тепавчев континуум одликује синхронитет, фрактаност и сингуларност јер он упоредо ствара, развија и међусобно комбинује различите уметничке целине. Проницљиво, са линчним смислом за хумор и осећањем за детаљ, он приступа феноменима глобалне стварности, чију упутност анализира, а апсурдност неретко демонстрира на повесној матрици.
Милан Тепавац Тарин (Сомбор, 1957) је дипломирао на Факултету примењених уметности и дизајна (1985), а магистрирао вишемедијску уметност на Интердисциплинарним магистарским студијама Универзитета уметности у Београду (2003). Као стипендиста француске владе похађао XXIII Летњи Универзитет, Marly le Роi у Паризу (1989), а као стипединста шпанске владе специјализирао сликарство и графику на Академији de Bellas Аrtеs у Мадриду (1990).
Реализовао је 25 самосталнних и учествовао на великом броју колективних изложби у земљи и иностранству. Аутор је књиге Руке на земљи (Публикум, 2008), као и две позоришне представе Доручак на трави Београд (СКЦ, 1983) и Чекајући визу (Дом Омладине Београд / Беч, 2009). Делима је заступљен у значајним музејским и приватним колекцијама (Музеј града Београда, Колекција Wiener Stadtische, Фонд за младе таленте Моша Пијаде, Cite Internationale des Arts, Париз, Галерија Хаос, Уметничка колекција Work in progress - Šumatovačka, колекција Ликовне јесени, Kirjazovsky Париз, колекција Benetton, колекција Медилс... )
Члан је УЛУС-а од 1985. Оснивач је уметничке групе Шума.
Изожбу Након управо сада публика може посетити до 20. јуна у Павиљону у Нишкој тврђави.
Кустос изложбе је Милан Ристић.
ИЗЛОЖБА ГРАФИЧКЕ ВИЗИЈЕ 8
ИЗЛОЖБА ГРАФИЧКЕ ВИЗИЈЕ 8, ауторски пројекат међународне културне сарадње мр Лепосаве Милошевић Сибиновић
Свечано отварање у уторак 2.јуна у 13 сати, Официрски дом
Галерија савремене ликовне уметности Ниш у сарадњи са Амбасадом Мексика у Србији приређује изложбу Графичке визије 8, која ће свечано бити отворена у Официрском дому у уторак 2. јуна у 13 сати у оквиру програма обележавања славе Града Ниша Светог цара Константина и царице Јелене. Изложба представља ауторски пројекат међународне културне сарадње мр Лепосаве Милошевић Сибиновић, који траје 49 година и популарише актуелну мексичку графичку сцену .
Осми циклус Графичких визија обухвата радове шесторо мексичких аутора: Јулија Акмадева, Дијана Моралес Галисија, Роберта Гарсија Ортега, Едуардо Барера, Ернесто Алва Франко и Корал Ревуелтас Ваље. Њима је заједничко изразито неговање линије као изражајног елемента, који носи виталност и динамику обједињујући избор аутора и дела, пише у тексту каталога ауторка истичући да избор радова није математички збир личних поетика, већ је пулсирајући филтер времена, одговор на изазове и трауме савременог света. Било да су рефлексија сећања мапираних у времену, колористичка импресија или назначен изгубљени простор, карактерише их висока ликовна финоћа и изражени графизам. Сви уметници имају свој начин вођења пера или алатке која оставља линијски траг на плочи, касније репродукован на папиру. Присутна селекција није облик надметања, већ представља вредност савременог колективног наступа, истицање богатства инспирације и могућности графичког израза. Представљене графике чине хомогени дискурс, али имају идентитет, коинциденцију и културну емпатију, успешан дијалог линије и форме, наводи Лепосава Милошевић Сибиновић, напомињући да су оне уједно и показатељ да Мексико негује достојне савремене наследнике чувеног графичара Хосеа Гвадалупеа Посаде.
Изложба ће за публику бити отворен до 13. Јуна.