mera - granica
Izbor iz aktuelne umetničke prakse Niša
Izložba „mera - granica“ se bavi identitetom. Raspon inividualnih umetničkih
iskaza, od unutrašnjeg života pojedinca i referisanja na duhovne pozive, širi
se ka problematizovanju pozicija čoveka i umetnika u uskom i širem
društvenom kontekstu i konstatovanju određenih socijalnih fenomena i
obrazaca.
Umetnički iskazima otvorena su pitanja obećanja i obećane zemlje (Jadranka
Mišić Pejović), netelesnog i nepropadljivog u čoveku (Jelena Kitić), baštine
(Franc Curk), pitanja zabluda i manipulacija (Bratislav Bašić), ostrašćenosti
(Nikola Marković), integracija i globalizacije (Miljana Radenković), rasprodaje
vrednosti (Ivan Mitić), devijacija i kriminala (Jelena Miljković), globalnog
starenja i društvene uloge starih (Stevan Kitić), poimanja i statusa (Perica
Donkov) i jedinica mere i pogleda (Boris Kandolf).
Obećana zemlja, kao poziv da se nađe utočište, ostvarenje ili saznanje,
nedokazana stvarnost ili fikcija, mogućnost koja podleže proveri uz
nedefinisane posledice... Iako je kompromitovan senzacionalističkom
upotrebom, potencijal primene ovog pojma je ogroman, a raspon
raslojavanja nepregledan, od starozavetnog do međugalaktičkog ključa
njegove deskripcije. Njegovu svevremenost Jadranka Mišić Pejović
prepoznaje u elaboraciji jedne veoma zanimljive priče o Magelanovim
osvajanjima puteva. Priča počiva na crtežu, koji je uz iskaze malobrojnih
povratnika sa ove ekspedicije, predstavljao jedino svedočastvo o obilju
bogatstva, kakvu je vrednost tada predstavljao karanfilić. Drvo ovog začina na
crtežu Molučkih ostrva zauzima centralno mesto, kao i pri navođenju u slici
„Obećana Zemlja“ iz istoimenog ciklusa. Stilski redukovano i sada zlatne
krošnje ono figurativnošću dominira plavim prostranstvom slike. Beskraj
mora sugerisan je zlatastim talasima, koji se nižu u nedoslovnoj
repetativnosti. Nihova minucijozna, gotovo molitvena gradnja i prostiranje
tako dobijene strukture vode ogromnim formatom slike, na semantičkom
nivou tradicije kojoj pripadamo, moguće je iščitavati samoponiranjem i
neizostavnom sabornosti kakvu bi, iako vođen čudima, četrdesetogodišnji
put pod Mojsijem podrazumevao.
Drvo daje jedinu sugestiju postojanja zemlje. Zemlja je u obećanju.
Slika „Lice“ Jelene Kitić nastala je po uzoru na ikonu Bogorodice Filermose,
koja se danas čuva u Plavoj kapeli, segmentu stalne postavke u Vladinom
domu, Narodnog muzeja Crne Gore. Postoji verovanje da je ona jedna od tri
ikone koje je Sv. apostol Luka naslikao po Bogorodici i koju je s njenim
blagoslovom odneo monasima u Egiptu. Hrišćani je smatraju izuzetnom
relikvijom. Njeno putovanje do sadašnjeg smeštaja vodilo je preko brojnih
drugih i na neobično živopisan način pruža uvide u burne istorijske i
promene globalnih uticaja. I danas je predmet interesa država i verskih
zajednica.
Rad „Lice“ pripada koncepciji koja se bavi smislom, merom i slobodom
čovekog izbora, odnosno oscilovanjem ljudskog duha od dna egzistencije do
transcedencije. Traganje je za čisto duhovnim, neukaljanim i postojanim
postojanjem.
Problematizovanje pitanja sadašnjice putem tragova prošlosti, umetnički je
postupak koji Franc Curk primenjuje u svom najnovijem ciklucu grafika
„Tragom stare Srbije“ i to aproprijacijom segmenata fresaka pravoslavnih
hramova, koji danas uživaju status kulturno-istorijskih i umetničkih
spomenika i koji se smatraju duhovnim svetinjama Srba. Zavidan
komunikološki potencijal predložaka je oslobođen njihovim uvođenjem u
sveden geometrijski okvir u kome su linije i zapisi u funkciji
rekontekstualizacije teme.
Četvrti otisak ciklusa (Smrt Ane Dandolo, crkva Svete Trojice u manastiru
Sopoćani )donosi trag o okretanju zapadnom, usled pada istočnog centra
moći. Dat je model potonjih oscilacija po ovoj osi.
Slika „Ideologizacija detinjstva“ Bratislava Bašića tretira pitanje nametanja
ideja i sistematskog zanemarivanja kuturno-istorijskog i duhovnog nasleđa u
komunističkoj Jugoslaviji. Data je u formi ličnog otkrovenja, kroz razilaženje
ideala mladosti, izjednačenih sa znakom zvezde petokrake. Zvezde su
prostorno i sočno tretirane i intenzitet njihovih boja ih čini živima i
familijarnima, a po brisanom prostoru zemlje samo je kao pečatima ostavljen
trag nekadašnje duhovne egzistencije, sprovedene kroz tlocrte
srednjovekovnih manastira. Uspešno uspostavljena tenzija suprotstavljenih
vrednosti, poznate i razumljive, gotovo opipljive „zablude“ i uskraćenog, a
dragocenog saznanja, koje je i vizuelno revidirano, daleko i opustošeno,
rezultira visokom komunikativnosti dela.
Sa ironijskom distancom, u delu Nikole Markovića „Balkanska trilogija“,
prepoznatljivim pokaznim gestovima obuhvaćena je čitava geneza sukoba,
koja će rezultirati i konačnim raspadom Jugoslavije. Na nivou jednog pitanja i
njemu adekvatnog odgovora uspostavljen je znakovni dijalog i poput priče u
slikama, kroz tri sekvence, saopštena je balkansa priča.
Sa aluzijom na njihov sveti status, znaci su konturalno upisani u periferne
površine, nalik na zlatne okove kod ikona i njima je pretpostavljen triplet
šaka u gestu koje su naturalistički izvedene. Gamski varijetet segmenata,
nalik nivoima patiniranosti, predstavlja vremensku gradaciju događaja. Prvi
je gotovo desaturisan, a poslednji sa još vidnim „ostacima krvi“. Podsmeh za
do usijanja naraslu ostrašćenost i mitomaniju izrečen je veoma moćnim
sretstvima.
Polednjih dvadesetak godina, sa intenzivnijim (nekad i nepopularnim)
promenama u društvu, pred čovekom su se otvarale određene vizure
zapadne civilizacije i iako je od nekih zastajao dah, druge su pak unosile
argumetaciju za preispitivanje spremnosti ili čak za izrazitu odbojnost prema
odluci da mu se, uz ispunjenje zahtevanih standarda, pristupi.
„Dobro došli“ je grafički rad Miljane Radenković, kojim se preispituje pitanje
pristupanja, sa aspekta korporativnog globalizma, kao sistema koji
eksploatiše i deidentifikuje čoveka. Stavljen u službu kapitala, upućen na
produkte masovne zabave i popularne kulture, pod prividom izbora, on
ustupa svoj lični u zamenu za globalni identitet. Istpitujući takođe i
komunikološki potencijal grafičkog znaka, odnosno mogućnost divergencije
njegovog važenja, Radenković preinačuje funkciju žute zvezde sa zastave EU i
u njenoj sintaksi ona je simbol društva koje stremi unificiranju. Ono bi dakle,
još uvek moglo da ostane slobodno i ne pređe na stranu mraka, ali je tako
nešto malo verovatno, zbog prejake gravitacije globalne zajednice.
Proces rapidnog pustošenja sela i migracija mladih, uveliko su teme javnog
diskursa, ali društva ne nalaze kratkoročna rešenja po pitanju porasta
finansijskog standarda građana i oni se nezaustavljivo nastavljaju. Ovo
pitanje je elaborirano u slici „Kuća na prodaju“ Ivana Mitića.
Potslikana postupcima bliskim apstraktnom ekspresionizmu, konkretizovana
podelom osnovnih masa na delimično primitivistički način, ona u svoj
narativni repertoar uključuje i infaltilni crtež kuće i sela, koja se na taj način
pojme kao bliska, prijatna i nevina, i koja svoj status ugroženosti duguju
ispisu oglasa o njihovoj prodaji. Raznobojonost teksta maskira turobnost
njegove sadržine i za kratko odlaže razumevanje. Rumeno vetrovito nebo i
kiša koja, sprovedena kao dripping, pada preko sela, kuće i preko oglasa,
naznačava da će iznova i iznova padati i preko ove teme i da je to nezadrživo.
U radu „Lazaret“ mlade umetnice Jelene Miljković, društvenim devijacijama
se pristupa sa aspekta delovanja kriminogenih struktura. Svesno izabrana
forma šišmiša treba da predstavi jednog od nebrojano mnogo službenika
mračne strane, koji se u neprekidnom nizu nižu sve do linije horizonta i gde
se nalaze dve ogromne đavolske glave, u čije čeljusti bivaju usisani i iz kojih
izleću slepi miševi u crno noćno nebo. U zoni neba i centralnoj njenoj poziciji
je autoportret umetnice, sa telom mačke Sfinks i zlatnom krunom na glavi, i
on ima ulogu veličanstva mraka. Izrazito auto-ironičan pristup i
suprotstavljanje linearne i sematičke perspektive ceo prikaz čine urnebesno
provokativnim.
Stari kontinent stari, a u društvima Balkana starenju doprinosi i izuzetno
visok nivo odliva mladih. Stare osobe, kao veoma brojna populacija koja
svoja prava ostvaruje na granđanskim izborima, imaju i veliki društveno-
politički uticaj. Oko ovog pitanja Stevan Kitić resko i oporo nadovezuje svoje
cikluse slika.
Stari, kao faktor udruženog delovanja u „Penzos gerili“ i njihove moći, kao
diktat sudbine o javnim i ličnim pitanjima u „Nebeskim prilikama“, u ciklusu
„Dimovi” osujećuju. Gotovo stripske sekvence popunjene dimom
umnožavanjem sugerišu razmere gubitaka i kontinuitet ponavljanja.
Vizura duhovne stvarnosti pojedinca u društvu i to kao proističuća misao
prethodnih „crnih“ slika sublimirana je u delu „Soba sa pogledom“ Perice
Donkova. Soba koja gotovo i da nema pogleda, on je sputan. Postaje li
mogućnosti promene ovog statusa nije direktno naznačeno, osim kao
inividualni potencijal čoveka, u smislu stanja njegove volje da otvori, razgrne
ili prekorači, ili da jednostavno čeka, postepeno zaboravljajući razlog za
takvu akciju i ulazeći u indiferentnost. Nivo odlučnosti ili strah od
prevazilaženja pouzdano poznatog okvira i izlazak iz zone komfora. Da li će se
naći dovoljno snažan motiv i prevazići neodlučnost ili strah, pitanja su koja
ostaju bez odgovora i nad kojima počiva zabrinutost i nad statusom duha na
globalnom miljeu.
Sve se meri u cilju saznanja i dalje obrade podvođenja meri. Kroz meru se
gleda. Aktuelnim ciklusom instalacija Whiteness Witness (Belina Svedok),
Borisa Kandolfa pristupa se meri.
Skale su plod ljudskog dogovora, konsenzusom postignute rezolucije,
sretstvo kvalifikovanja i dokumentovanja materijalnosti. Nematerijalno
postojanje im je nedostupno i ta činjenica dovodi u pitanje vladajući
poredak. Možda se uvođenjem u stalnu relativizaciju vrednosti, i preko
pitanja se uvodeći u nova saznanja, cikličnim sledom ponavljanja dolazi i do
totala znanja, koji je i sopstveni ekvivalent neznanja, ništa, belina, sve,
transcedencija. Belina - Svedok? Ili je belina sve, polazište i konačište,
nedeljivost koja svedoči svemu što se kao tren u njoj odigra, odnos duha i
materije.
Autor izložbe „mera - granica“ je Milan Ristić. Tokom oktobra 2018. izložba je
realizovana u izložbenim salama Perjanički dom i Galerija Klub, Centra
savremene umjetnosti Crne Gore u Podgorici.
Milan Ristić